Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 70479
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6425075
Ko je na sajtu?
Imamo 77 gosta na mreži

ПОЛИТИЧКИ ОДНОСИ ИЗМЕЂУ СРБА И ХРВАТА 1.ДЕО


Да ли нас је историја нечему научила?

Аутор: Мр Драгољуб Даниловић,
08. 09. 2010. 

Два народа, по језику врло блиска али у свему осталом наглашено различита, присутни су у историји Балканског полуострва од VII века. Хрватска држава изгубила је самосталност на почетку 12. века и пала под власт Угарског краљевства. Српска средњовековна држава је благодарећи светородној династији Немањића достигла врхунац баш између 12. и 14. века. Будите мудри као змије и безазлени као голубови

Господ Исус Христос упутио је ове речи Премудрости свим хришћанима без разлике у којем времену живели. Универзално значење ових јеванђеоских речи једнако је у старом, средњем и у новом веку, или у савременом добу. Ако је неки човек из рода српскога живео по наведеним речима нашег Спаситеља, онда је то сигурно био блаженопочивши патријарх српски Павле. Зато је и потребно да се научимо на примерима светитеља који су имали исправан и непоколебљив став према сопственом народу и његовој историји.

Опредељење за вечно и непролазно Царство Небеско, Вишњи Јерусалим, христољубље и дар исправног расуђивања у преосетљивом историјском времену красили су Стефана Немању – Светог Симеона Мироточивог, Растка Немањића – Светога Саву и краља Стефана Првовенчаног - Светог Симона монаха. Постављајући чврсте темеље државе и цркве, својим животима и делом светитељи из лозе Немањића дали су пример како се, и у највећим опасностима и невољама, одговорно управља и симфонично усаглашава световна и духовна власт.

Као што се десило хрватској држави на почетку 12. века, тако је и српска држава 1459. године изгубила своју самосталност и пала под власт Отоманске Царевине. Срби и Хрвати нашли су се тако на самом почетку нововековне историје у три велике државе, Турској, Хабсбуршкој монархији и Млетачкој републици. Силовити ветрови историјских збивања, верски ратови, сеобе, учешће у војскама великих сила и царевина, наметање римокатоличанства, унијаћење, исламизација и судари интереса моћних европских држава, утицали су на суштинско размимоилажење два народа. Нововековни сурет Срба и Хрвата, по језику врло сличних народа али по вероисповести на потпуно различитим странама, протекао је у најчешће неискреним покушајима приближавања и амбициозно замишљеним програмима политичког уједињења, насталим као плод делатности кабинетске, интелектуалне елите.

Тако је марта месеца 1850. године у Бечу потписан чувени Књижевни договор , а свој потпис на овај документ ставили су између осталих Иван Мажуранић, Ђура Даничић, Вук Стефановић Караџић, Фрањо Миклошић, Иван Кукуљевић, Димитрије Деметер и Стефан Пејаковић. Надахнути националним покретима у многим деловимa Европе, српски,хрватски и словеначки интелектуалци су Књижевним договором у Бечу поставили темељ будућег уједињења јужнословенских народа.

Потоњи историјски догађаји, пре свих у Аустро-Угарској, умногоме су утицали на удаљавање и стварање политичких подела између два народа. Нарочито су томе допринели Хрватско-угарска нагодба (1868), окупација Босне и Херцеговине (1878) од стране Аустро-Угарске и укидање Војне Крајине (1881). Делатност оснивача Хрватске странке права, Анте Старчевића, поставила је у центар пажње острашћену мржњу према Србима и створила прву праву фашистоидно-геноцидну, антисрпску идеологију.

Анте Старчевић (1823-1896), назван у Хрватској отац домовине, био је по мајци српског порекла. Заједно са Еугеном Кватерником основао је Хрватску странку права. Старчевићева србофобија је типичан пример расистичке нетрпељивости према народу који се назива нижа и сужањска пасмина, реметилачки фактор, смеће, накот, пасмина која из народа треба да буде истребљена. Старчевић није крио мржњу ни према Јеврејима а нападао је и Немце, Аустријанце и Мађаре. Вулгарно тумачење Дарвинове теорије несумњиво је подстакло Старчевићеву србофобију и утицало на почетке прогона српског народа у Хрватској.

Старчевићева србофобија имала је континуитет у личности Јосипа Франка (1844-1911), екстремног националшовинисте и творца партијских формација „праваша“ који су истакнуту улогу имали у антисрпским демонстрацијама, организованим у Загребу почетком септембра 1902. године. Неколико дана у Загребу је уништавано и рушено све што је српско, а многи Срби су били изложени тортури и физичком злостављању.

Успостављање коалиције између српских и хрватских политичких партија на територији Аустро-Угарске везује се за декларације из 1905. године, потписане у Задру и на Ријеци. Мађарски гроф Куен Хедервари, од 1883. до 1903. године на положају хрватског бана, својом политиком је значајно допринео стварању блока хрватско-српских партија. Анексија Босне и Херцеговине (1908) од стране Аустро-Угарске озбиљно је нарушила одлуке Берлинског конгреса и значајно погоршала односе између Краљевине Србије и Аустро-Угарске монархије. Последице су се осетиле и у српско-хрватским односима.

Још у новембру 1907. године бечка влада је распустила Хрватски сабор и довела на место хрватског бана представника мађаронске породице Раух. Уз помоћ Франкове странке права, Павао Раух је требало да осујети деловање коалиције хрватско-српских партија и да припреми терен за анексију Босне и Херцеговине. Представници Рауховог режима отпочињу са жестоким прогонима и хапшењима угледних Срба у Хрватској. У 1908. и 1909. години историја бележи догађај познат као „велеиздајнички процес“. На суд у Загребу изведено је педесет и троје Срба, оптужених за „завођење народа грчко-источне вјере“ и покушај извођења српске револуције на територији Аустро-Угарске.Тужилац је на овом, по многим карактеристикама, монтираном суђењу тражио за оптужене смртну казну- вешањем. Оптужени Срби су осуђени укупно на 184 године робије али их је нешто касније амнестирао цар Фрањо Јосиф.

Аустријски новинар и историчар Хајнрих Фридјунг оптужио је 1909. године у Бечу хрватско-српску коалицију, а посебно Франа Супила, да подрива и дестабилизује Аустро-Угарску. Да су кривотворења, фалсификовање докумената и монтирана суђења постали саставни део аустро-угарске пропаганде у сатанизовању угледних Срба и Хрвата, оријентисаних просрпски, сведоче и ови догађаји уочи Првог светског рата. Судским одлукама и правоснажним пресудама требало је доказати колективну кривицу српског народа и припремити јавно мњење за војни напад на Краљевину Србију.

Догађаји у току Првог светског рата (1914-1918) представљали су суштинске и револуционарне промене у односима између Хрвата и Срба. На самом почетку рата многи Хрвати су учествовали у аустро-угарској војсци, под командом Оскара Поћорека, која је извршила силовит напад на Краљевину Србију. Истакнути хрватски интелектуалци, какви су били Франо Супило, Иван Мештровић и Анте Трумбић, имали су запажену улогу у оснивању Југословенског одбора у Паризу 1915. године. Док је српски народ ратовао против три државе и на голготском страдању поднео око 1.300.000 људских жртава, Хрвати су водили опрезну политику играјући на неколико отворених опција.

Истовремено су се припадници хрватског народа налазили и у аустроугарској војсци, и у југословенским добровољачким јединицама које су се бориле на Солунском фронту на страни Антанте, и у Југословенском одбору који је водио дипломатску борбу за што бољу позицију Хрвата у будућој југословенској држави. Иако је Хрватска била у саставу поражене Аустро-Угарске монархије, она је преко Краљевине Србије, односно њеног несумњиво великог доприноса тријумфу Антанте, прешла на страну победничке коалиције.

Над српским цивилним становништвом, како у Србији тако и на простору Аустро-Угарске, извршени су у Првом светском рату стравични злочини. На територији Босне и Херцеговине и Хрватске организовани су од самог почетка рата „шуцкори“ Schutzkorps „заштитне чете“ , регрутоване од острашћених појединаца, србомрзитеља у редовима римокатоличког и муслиманског пролетаријата. Ови одреди требало је да буду заштита од „српских комитаџијских чета“ а у ствари су служили у отвореној политици страховладе према Србима. Аустро-угарска војска је у јесен 1914. године немилосрдно убијала српске цивиле у Мачви и у северном делу Србије.Непосредно пред напад на Србију, аустро-угарски генерал Хорштајн је издао следеће наређење: Браћо војници, Ми ћемо се ускоро наћи у једној земљи чији је народ гори од најгрознијег варварина..Уколико би вас задесила та несрећа да паднете у њихове руке, онда можете рачунати са најјезивијим поступцима…Зато вам наређујем да према овој банди немате никакве милости, већ да све што је српско, уништавате, и сваког ко српски говори, без даљег стрељате…

Аустро-Угарски режим организовао је од 1914. године концентрационе логоре у које је интернирано хиљаде српских цивила и војника. У овим казаматима Хабсбуршке монархије мученички су пострадали многобројни православни Срби. Најпознатији логори су били у Добоју, Жегару код Бихаћа, Неђмеђеру (у Мађарској), Араду (у Румунији) и Јиндриховцима (у Чешкој).

Страдање библијских размера које је задесило српски народ у Првом светском рату наставило се и после 1918. године, када је дошло до стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Да ли је српски народ, страдајући од многобројних непријатеља , умео да разлучи мудрост и трезвено промишљање од наивности и политичке кратковидости? Наивно верујући, да стварањем јединствене државе Срба , Хрвата и Словенаца решавају српско национално питање, српски политичари су незрело и недовољно мудро ушли у политички договор са представницима народа који су од самог почетка у југословенској држави видели само прелазно решење за своје коначно политичко осамостаљивање. Швајцарски криминолог Арчибалд Рајс истраживао је злочине почињене над српским народом у Првом светском рату и своје мудре поруке упутио 1928. године у чувеном рукопису Чујте Срби. Овај својеврсни апел за отрежњење српског народа сведочи о томе да је један странац, као искрени и посведочени пријатељ Србије, имао правилнији и одговорнији политички став од већине српских политичара у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Политичка превирања, међунационална трвења и честе смене влада у Краљевини СХС кулминирали су 20. јуна 1928. године, када је Пуниша Рачић, радикалски посланик из Црне Горе, смртно ранио тројицу посланика Хрватске сељачке странке. Овај атентат је у потпуности разорио, ионако крхке, политичке односе између Хрвата и Срба. Крај југословенске илузије није могао да заустави ни краљ Александар I Карађорђевић, увођењем Шестојануарске диктатуре и новим називом државе – Краљевина Југославија. Против југословенског краља удружили су се сви разгневљени непријатељи српског народа. Две изразито терористичке организације, усташе Анта Павелића и ВМРО (унутрашња македонска револуционарна организација) пробугарски оријентисаног Ванча Михаилова, направили су план атентата на југословенског краља.

Приликом посете Француској, 9. октобра 1934. године, у Марсеју је убијен краљ Александар I Карађорђевић. Тројица усташких терориста, Мијо Краљ, Иван Рајић, Звонимир Поспишил, и Владо Керин, познат као Черноземски и припадник терористичке ВМРО, били су одређени да изврше атентат. Непосредни егзекутор је био Владо Черноземски који је усмртио и министра спољних послова Француске Луја Бартуа. Краљ Ујединитељ умро је на тлу Француске, где је југословенска држава и добила званично признање после Првог светског рата.

После марсејског атентата и погибије краља Александра I Карађорђевића, решавање српско-хрватских односа је представљало приоритетно питање за председнике свих југословенских влада, као и за кнеза намесника, Павла Карађорђевића. Сви српски политичари су углавном повлачили изнуђене потезе, док је вођа Хрватске сељачке странке, Влатко Мачек , постао не само политички предводник велике већине Хрвата већ и носилац листа удружене југословенске опозиције. Док је странка коју је предводио Милан Стојадиновић, председник владе од 1935. до 1939. године, носила име Југословенска радикална заједница или популарно „Јереза“, дотле је Влатко Мачек окупио хрватски народ око Хрватске сељачке странке и тражио упорно промену положаја Хрватске у саставу Краљевине Југославије. Потписивање Конкордата и бунт међу православним хришћанима изазвали су чувену „конкордатску кризу“.

Стојадиновић је био принуђен да се повуче и препусти премијерско место Драгиши Цветковићу. Конкордатска криза, „крвава литија“ и неразјашњена смрт патријарха Варнаве врло јасно сведоче о немудрим одлукама српских политичара на штету свога народа и неразумним компромисима који су постепено рушили Краљевину Југославију и довели је до коначног слома у априлу 1941. године.

Споразум који је закључен 26. августа 1939. године, између Драгише Цветковића и Влатка Мачека, подразумевао је стварање Бановине Хрватске од дотадашње савске и приморске бановине, са срезовима Дубровник, Шид, Илок, Брчко (Девента), Градачац, Травник и Фојница. Овим споразумом, насталим уочи почетка Другог светског рата, конституисана је влада Цветковић – Мачек а за бана Хрватске Бановине је именован Иван Шубашић.

Иако је краљ Југославије и даље био номинално владар на целој територији државе, овај српско-хрватски договор је означио почетак дезинтеграције југословенске државе. Мартовски догађаји из 1941. године показали су сву немоћ актуелне владе пред озбиљним историјским искушењима. Ултимативни притисци нацистичке Немачке, изнуђени приступ Тројном пакту, војни пуч и ерупција народног гнева на улицама српских градова, довели су до дефинитивног краха Краљевине Југославије у априлском рату 1941. године. Започео је најтрагичнији период у српско-хрватским односима.

У току Априлског рата 1941. године, када је нацистичка Немачка са својим савезницима напала Краљевину Југославију, већ је 10. априла настала профашистички оријентисана Независна Држава Хрватска, а немачки војници су у Загребу дочекани као ослободиоци. Херојски отпор, који су пружили пожртвовани појединци у војсци Краљевине Југославије, остао је усамљени пример пред масовном издајом и дезертерством. Хиљаде жртава у бомбардованим српским градовима и радост на лицима људи у хрватским градовима на најбољи начин сведоче о брзо уништеној дводеценијској илузији.

У тим априлским данима обезвређено је све оно што је Србија поднела од 1912. до 1918. године и унела у заједничку државу. Отпочела су највећа страдања и злочини над српским народом, по монструозности и свирепости незабележени у најтамнијим странама историје.

Наставак следи..

/ Preuzeto : Srpski Sabor Dveri/




Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP