Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 70490
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6425096
Ko je na sajtu?
Imamo 80 gosta i 1 člana na mreži

"ĐEKNA JOŠ NIJE UMRLA, A KAD ĆE NE ZNAMO"


Čarape i tetke

Moja je obavjeza, kao Crnogorca od oca Srbina izvijestiti vas osim o promjeni jezika u Crnogoraca koji uključuje i ovakvu rečenicu (udžbenik za đake prvih razreda osnovne škole) citiram: "furušt crta a dužd đapa" da je u Crnoj Gori jako zanimljivo i ustrojstvo unutar porodice u kom dominira nakaradno vaspitanje te iste dece, u Crnogoraca u kom se podrazumeva da su stariji pametniji. Zato je "đedo svijest" (đedo naredi babi, onda taji, a taja ženi i deci, BUKVALNO kao u Đekni!) u Crnoj Gori dominantna. ObavJeza je da se zna da furušt crta a dužd đapa, ako tako naredi đedo! Ja vam ne umem prevesti šta je furušt i zašto (ili šta) đapa, al’ možete pitat’ nekog novokomponovanog lingvistu il kakvu cucko-ćeklićku babu.ObavJeza je, po novokomponovanim lingvistima. I sad se dešava šizofrena situacija. S jedne strane ugledanje na "primjere čojstva i junaštva" koji su bili na nivou primjera (sam naslov kaže) nikako pravila, čim su zabeleženi u jednu knjigu, i ugledanje na proJevropske standarde koji su u potpunoj suprotnosti sa pomenutim "primjerima". Zato je i Crna Gora prilično nazadna. I druga stavka u vaspitavanju dece je, da se rođaci moraju voleti po prirodi stvari i po svaku cenu. A ima li išta nenormalnije nego da morate voleti strica, tetku il’ ne znam koga već, ako vam se taj neko samo zove tako, a ne ponaša se kao stric ili tetka? Ja nekog Nikolu Janića volim više nego strica i tetke zajedno, iako ga nikad u životu nisam video. Al’ ga volim, jer smo sličnog senzibiliteta i što je ok čovek.


E zato sam ja nevaspitan po crnogorskim uzusima i Bogu Hvala što je tako, jer ja trećinu (često pominjan termin u nastavku ovog štiva) porodice prezirem, sa trećinom porodice ne komuniciram, a tu treću trećinu koja je ok, sam spreman da prihvatim kao ok, sve dok se ne dokaže suprotno. Ali, zamislite koliko je nebulozno i potpuno protivno pedagogiji i zdravoj pameti, vaspitavati decu da vole recimo tetke koje su zle, pakosne... A ja imam par takvih tetaka, pa ih i tretiram shodno tome, kao par prljavih čarapa. Kao par kesa, razgradivih. Nego, ’ajde sad da se vratimo na trećine, al’ po pitanju imovinsko pravnih odnosa i raspodele dobara. Obzirom da na ovim prostorima žive velike nacije sa malo mozga, mora se priznati da su u toj sferi Srbi pametniji od Crnogoraca. U Srba se za života lepo dogovore il’ ako ne mogu da se dogovore onda se potuku, motkama, kamenjem, nekad sevne i sekirče, pa i varnica, nekad i pištolj, al’ se na kraju uvek zna čije je šta. Jer se nastoji za života da se imovinsko pravni odnosi izvedu na čistac. Možda je to zbog tog što Srbi više vole da se sude?! U Crnoj Gori nije tako. Taj vruć krompir se u Crnoj Gori ostavlja naslednicima, da se oni "kolju". Sve pod izgovorom lako će se dogovoriti. A jedan jedini suvisao slogan uoči otcepljenja Crne Gore od Srbije je bio "Ako smo braća, kese nam nijesu sestre". Ne sećam se više iz čije je kuhinje taj slogan lansiran, al’ je potpuno na mestu. ’Ajde brate da mi vidimo šta je čije, pa ćemo se više voleti. Čist račun duga ljubav. Oduvek bilo. A onda, ovo oko raspodele imovine, mislio sam da je takav slučaj samo u mojoj porodici koji ću navesti naravno, u ovom slučaju kao egzemplar, a ne kao paradigmu, jer ako sam cinik, a postoje opravdane indicije da jesam, moram prvo početi sa čišćenjem đubreta u svom dvorištu. A da ga ima, ima brate. Čuj ima, ne znam šta ću od količine đubreta u vlastitom dvorištu!

Dakle, sestra od mog prijatelja Baje radi u inostranstvu i živi tamo već 30-ak godina, porodična kuća u Crnoj Gori im je velika, preko 300 kvadrata, na tri sprata plus potkrovlje. Potkrovlje je adaptirao lično Baja. Bajin brat Buda je živeo na drugom spratu, a na prvom su im živeli roditelji. Umrla im majka, a otac kako je video da mu se bliži kraj rešio da podeli imovinu pa i kuću. Kako je običaj il’ kako nalaže tradicionalno pravo u Crnoj Gori sestre se odriču u korist braće ili im se i ne daje nikakav deo, obzirom da se podrazumeva da su muškarci naslednici. Ne kažem da je to ispravno (tim pre što bi moje bilo pola grada da su braća dali deo mojoj baba Milici kad su delili), al’ je prosto tako. Ispostavlja se da je to odricanje sestara u korist braće bilo nekad. Kad je Crna Gora bila manje proJevropska. Otkad Crna Gora hrli u Jevropu i sestre se pokvarile! Sve je manje sestara Batrićevih. Bajin otac je, na iznenađenje i Baje i Bude rešio da prvi, možda i najlepši sprat kuće ostavi ćerki koja je dolazila jednom u godini, na par dana, gastarbajterski, i to ne baš svake godine, ne baš redovno. Potkrovlje koje je adaptirao lično Baja od vlastitih sredstava i u kom je živeo pripalo je njemu, jer je revoltiran otišao u isto i nije silazio dok mu otac nije umro. I dan danas živi tu sa porodicom. Buda je ispod njega, a njen, sestrin deo, zvrji prazan dok ona ne dođe na par dana iz Holandije. Al’ ovde je za pohvalu to što je njihov otac za života hteo da podeli kako je hteo, dopalo se to nekom ili ne, a evidentno je da je bilo tih kojima se nije dopalo nikako .A sad obratite pažnju na ovaj primer i spremite maramice, što za suze od smeha, što za suze žalosnice .

Baba Jovana i đed Jovan

Moja čestita baba, Anđelija Jovanova Backović, je imala kuću na mestu gde je sad elektro škola. Sagradili su je poštenim radom ona i đed’ Jovan, isti onaj kog su "slučajno" metkom u glavu pogodile neke komunističke jajare Perunović i Vučetić. Po đedovoj smrti, a u vreme nacionalizacije, babi Anđeliji su oduzeli kuću i okućnicu i na ime tog joj dodelili stan od 50-ak kvadrata. Dakle mnogo manje nego li je to vredelo, al’ komunisti su imali takve aršine, nakaradno siledžijske u većini, što i ne čudi obzirom da su se odricali Boga, pa se nisu imali čega plašiti. Za stid nisu znali, a i ako jesu nije ih bilo briga, nego nije tema.

Dobila moja dobra baba Anđelija taj stančić u kom je jadna i umrla što od bolesti što od tuge. Umrla moja dobra baba Anđelija. Moja tetka koja živi u Podgorici, Mileva, vrlo visprena žena, prosečnog imovnog stanja, ali iznad prosečne snalažljivosti je "čupala" večito od moje druge tetke Bebe koja je dugo radila u Nemačkoj. Te dotrajao tv, te pokvarila se veš mašina, te treba promeniti nameštaj, te treba joj sinu za auto, uglavnom dok je Beba bila živa bilo je načina da se nadomesti, da se premosti. Da se revitalizuje. Da se razumemo, nije s Bebom bilo lako, nije ona bila laka na dinar, marku, kakogod, al’ moja tetka iz Podgorice je s njom prosto umela. I umela i znala. Moja majka je poštena žena, ne kucam ovo jer mi je majka, tim pre što njeno poštenje i nije za hvalu, jer usled naivnosti nereteko seže u sferu gluposti. Ona je prototip onih ljudi za koje je genijalni Andrić govorio da su "svezana duha". Moja majka je radila državni posao, imala solidna primanja, otac takođe. I niti su kad tražili, niti su imali potrebe, a i da su imali ne bi, prosto su takvi, pogotovo majka .

Šta se dešava? Moja čestita baba Anđelija je od unučadi imala 6 ženskih i dva muška unuka. Zorana, sina od tetke iz Podgorice (kom je trebalo za auto) i moju malenkost. Po tradicionalnom pravu bi taj stan pripao nama dvojici, pa bi se on i ja dogovorili već. Međutim, jadna baba je, kako je tetka Beba u Nemačkoj živela sa promenljivom, pa i finansijskom srećom, navodno (objasniću posle zašto kucam "navodno") govorila: "Stan da se da Bebi". To, da je baba tako govorila oduvek, kaže moja majka "stalno je tako govorila" interesantno je da je Mileva, tetka iz Podgorice koja odlično i vidi i čuje i zapaža kao dobar inspektor SUP-a, nikad nije čula da je to rekla! Lepo mi je odgovorila kad sam je pitao: "Jesi ti nekad čula babu da je tako govorila"? "Ne ja nikad, nikad to nije rekla da se ja sjećam!" Poznajući babu u svoj svojoj čestitosti verujem da je govorila: "Stan Bebi". Mada ponavljam da tetka iz Podgorice kaže da je nikad nije čula da je to izgovorila.

E sad, kako život piše romane, posle babine smrti, tetka Beba namakne neku silnu lovu na nemačkom lotou, neke milione maraka, pokupuje kuće i stanove po Nemačkoj, ALI, pri prvom dolasku u Crnu Goru rešila lepo da se prevede stan na nju. Ok, moja majka se odrekne prava na stan bez problema (naravno ne pitajući nikog od dece da li treba tako) pristane i tetka iz Podgorice (naravno da su vam jasni njeni razlozi, ako ne pristane zatvara joj se slavina koja joj je uvek tekla kad je trebalo, a i već je toliko iz nje iscedila da je naplatila svoju trećinu, pa da ne iscedi ni centa više naplatila je i više nego li joj pripada, a cediće još, mislila je, s pravom). Međutim, presušila česma, jer je nesretna tetka Beba umrla par godina kasnije. E sad, iza nje su ostale dve ćerke, obe u Nemačkoj. Jedna, Anica, dobra kao 'leb al’ dugogodišnji narkoman na žalost, nije dolazila 100 godina, niti ima nameru, niti je zanima. Ali je zanimljivo da je ona prvih nekoliko godina života provela sa babom Anđelijom, i u našoj porodici, najužoj, dok se tetka Beba nije snašla u Nemačkoj s' kraja 60-ih već. Nju taj stan ne zanima. Druga, primitivni gmaz, njena rođena sestra Magdalena, koja je babu Anđeliju možda videla dva puta u životu, samo možda, je jako gramziva i nju taj stan jako zanima. Dođe ona leti u stan, bude nekoliko dana, i taj stan sve ostalo vreme zvrji prazan, lepo namešten, u sred centra grada. U tom stanu sad živi neka rođaka, verujte ne znam ni kako nam dođe rođaka, toliko je bliska.

Rođaka obitava u tuđem. Kad je džabe i sirće je slatko. A ovoj se baš osladilo. Nego ok, nije tema, ali jeste da svaki put kad prođem pored babinog stana osetim nelagodu koja se graniči sa tugom. Imam ja Bogu Hvala, ali to je stan moje dobre babe Anđelije u kom sada živi ko zna ko, zahvaljujući nečijoj gluposti, nečijoj naivnosti, nečijoj prefriganosti, podlosti i lukavstvu. A prvenstveno nezahvlanosti priglupe i primitivne Magdalene, koja aposlutno ne poštuje ultrapoštene nazore moje majke, bez čijeg odobrenja taj stan nikako ne bi mogao biti u njenim rukama. A moja majka je u svoj svojoj naivnosti verovala da će ova to poštovati. Ceniti jako. Ali avaj. A ja sam nemoćan da to popravim i da to sprečim. Jer, ja imam pravo na taj stan taman koliko i vi što ovo čitate. Taj stan nije moj, jer je o njegovom statusu odlučivalo poštenje, naivnost i "svezan duh" moje majke i prefriganost i podlost moje tetke. Kad je jednom toj Magdaleni rečeno: "Pa kako bi bio tvoj da se čestita Danica nije odrekla iz najpoštenijih mogućih namera!?", ta nezahvalna, primitvna spodoba je odgovorila: "Neka je, boli me kurac!" Iako je žensko izgleda da ga ima u ustima, svako malo. Dakle, samo zbog toga mi je jako žao, inače nisam ja to zaradio da bih toliko žalio za tim.

Više je bolje nego dosta

Moja tetka iz Podgorice u svoj svojoj prefriganosti ide do kraja. Prosto je njena prefriganost bezobalna, do granice smehotresa da bi mogla poslužiti kao motiv za film kakve je radio Živko Nikolić. Ona već neko vreme "prijateljski" sugeriše da se stan proda i da se pare podele na tri dela. Pošteno. S tim što bi moja majka od te prodaje prvi put videla neku vajdu, a tetka bi naplatila svoju trećinu po ko zna koji put. Ume žena, zna, snalažljivo to. Al’ ova Magdalena je gramziva i tvrda na pare, pa joj se baš i ne daje, tako da od tog nema ništa. Tetka kratkih rukava, mada ne sumnjam ja da će ona naći način i da Magdalenu smekša (tetka je k'o Lenor), a da će biti teško, hoće. Magdalena je jedva pismena bauštelka, a to je težak soj, najteži. Sve gleda kroz pare. Nema tu emocija, a racija pogotovo. I onda i najprefriganija tetka na svetu, kao što je ova, teško da će uspeti da iscedi, još jednom bar, trećinu. A da će pokušati, hoće. A, ako ste mislili da je ovo kraj melodrame grdno ste se prevarili, a nije kraj ni komediji. Tek predstoji. Imam ja rodbinu i sa očeve strane. Sve neki fin (polu)svet.

Moj đed Miloš je ostavio imovinu svojim sinovima, jer su se sestre, po ranije pomenutim tradicionalnim crnogorskim običajima, odrekle u korist braće, trojice njih. I jedan od trojice braće se odrekao, al’ zbog svog dupeta, da bi mogao nesmetano da prima dečiji dodatak. Decenijama. Tako da su se svi (uključujući i strica u nastavku priče zvanog "dečiji dodatak") odrekli u korist strica Petra, a samo jedna tetka u korist mog oca. Međutim stric Petar, obzirom da je bio pametan čovek, i iz nekih svojih razloga, svu zemlju prepiše na mog oca. Stric Milan, zvani "dečiji dodatak" to saznaje poslednji. Makar misli tako. ALI avaj, ja saznajem posle njega, a pre mog oca koji sve vreme živi u uverenju da je njegova jedna sedmina. Uđem u papire i vidim da se 100 % imanja vodi na mog oca. "Ćento per ćento" što rekli Talijani! Stric Petar je seo za sto nekog iz katastra (moglo mu je biti, bio je direktor jednog ozbiljnog preduzeća) pre nego će da umre i sve preveo na mog oca! Stric "dečiji dodatak" misli da je po sredi bila urota, zavera i da je on izigran. Pa i da je izigran nikom ništa. Nije bilo loše primati dečiji dodatak svakog meseca decenijama na ime troje dece (od čega se niko ne seća da je neko imao koristi sem njega i najuže mu porodice) pa sad kad je u penziji i kad mu je lepo na posedu, grdan ljut, kad je video kako stoje stvari sa papirima. Možda bih ga i razumeo da je makar jednom ponudio da se podeli ta lova koju je na ime dečjeg dodatka primao decenijama. Al’ naravno da mu ne pada na pamet. A od te love je mogao komotno da napravi kuću koju je napravio. Nije to teško izračunati. Naprotiv, vrlo lako. Vrlo je bitno, a jako čudno (imajući u vidu njegovu nepoverljivost) da je stric "dečiji dodatak" bez prethodne provere papira sagradio lepu kuću na imanju. Apsurd je taj, da je stric sada može legalizovati samo ako mu se "udeli" . Ako se napravi ugovor o poklonu. Al’ kad bi jedan visoki oficir pristao na udeljivanje!? Pre bi umro. Ne obavezuje njega oficirska čast, čest još manje, nego ko će sad na noge gospodaru, novom gazdi, mr Dragoljubu?! Apsurd, vrhunac ironije ili smehotres kakav ni Nušić ne bi režirao. A pre tog saznanja, da je mr Dragoljub gazda, stric "dečiji dodatak" beše osilio, jako. Toliko, da je i zetu napravio garažu, na sred, ne baš svog ispostavlja se, imanja .

Onda je mom ne baš visprenom ocu, koji je naivno, glupo i lišeno zdrave pameti i smisla govorio: "Što je bratovo to je i moje" promenio bravu na vratima od kuće koju je istini za volju on napravio, al’ ispostavlja se na tuđoj zemlji. Au, i šta ćemo sad, kad mora da se pita mr Dragoljub? Mr Dragoljub, kom se onomad zamenila brava, kog se nikad ni za šta nije ni pitalo, zloupotrebljavajući njegovu dobrotu i naivnost. Kakav obrt. Kopernikanski! Kako da legalizuje kuću sad kad treba da traži, da zamoli, da mu se da? Da mu se daruje, k'o nevesti bez miraza. A osion beše "dečiji dodatak" stric. Osion jako. I kako se sad spustiti, a moraće sve su priike, mr Dragoljubu koji ne da nije po činu iznad njega, nego nije ni oficir uopšte! Al’ je mr Dragoljub iznad njega po slovu zakona, najmanje svojom zaslugom. Kako smekšati mr Dragoljuba kom behu zatvorena vrata kuće (ne bi baš kako je on jadan mislio "što je bratovo to je i moje")? Kako smekšati mr Dragoljuba? Mr Muskulom il’ Lenorom?

Najgora izdaja

Počeo je sa prvim aktivnostima stric dd , ta ... oficir beše. Jako je ljubazan prema mr Dragoljubu, neuljudno ljubazan. Strategiju razvija, a taktiku je već počeo da sporovodi, tako što sad lobira kod par polupismenih sestara koje su fascinirane njegovim oficiriskim činom, pa i sad kad je u penziji, da se tu nešto revidira. Al’ mala vajda, jer se one ne pitaju ama baš ništa, a i da imaju pravo da se pitaju, grehota (a i sramota) bi bila jedva pismenim, polucivilizovanim ženama dozvoliti da odlučuju o bilo čemu, a ne o tako ozbiljnim pitanjima! Obe su one pobegle iz sela, al’ selo iz njih nikada! Obe su ostale obične primitivke seljačke svesti. Naravno, da ni ja ne bih da remetim volju mrtvog strica Petra. To ne bi bilo u redu. Uvek se setim kad sam kod Kundere čitao kako je Kafka dao na čuvanje par svojih pisama jednom prijatelju, a ta protuva ih pročitala na Francovoj sahrani. To se zove izdaja. Najgora izdaja. Ako vam neko nešto poveri, poštujte, cenite i čuvajte. Ne remetite pokojnikovu volju. Ne prodajite bez dozvole intimu tog koji vam je poverio na čuvanje, ni za koje pare, to je odvratno. Što je još zanimljivije, stricu "dečiji dodatak" niko ne osporava niti ima pretenzije na kuću koju je sagradio, al’ on je grdan ljut, malo mu je kuća i okućnica, plus decenijski dečiji dodatak. Ne izuva se konkretno, al’ evidentno je da hoće trećinu. Pretpostavljam da ta trećina podrazumeva taj lep deo na kom mu je kućerak, a nije u Sremu. Ali mr Dragoljub je odskoro šef tamburaškog orkestra. A stric Petar koji je sve to udesio se verovatno negde sa nekog oblaka smeje, jer je ostavio zavrzlamu, napravio ujdurmu, a tačno znam šta je mislio kad je preveo sve na mog oca, kao da gledam. Pošto je ugovorio susret sa notarom u jednoj kafani.

"... Piši ovako Dušane (Dušan se zvao pisar iz katastra) sve na Dragoljuba... Sve prevedi ... on je pošten , on to neće tek tako puštit, neće prodat... onaj drugi je hohštapler, on bi to sve prodao... čitav život je takav, samo za svoju guzicu, neka mu ta kuća i dosta mu je...piši tako Dušane...". Stric "dečiji dodatak", sad što od muke, što od pizme (arhaizam za pakost) mog oca oslovljava sa "gazda Dragoljube" baš kao što ga zove i jedna jedva pismena sestra za koju nisam siguran ni da li zna da čita, al ima poganu jezičinu, onako prostačko seljačku. No, na njihovu žalost činjenica je da mr Dragoljub jeste gazda. Istine radi ni kriv ni dužan, ali jeste i de facto i de jure. Gazda, cirka 17.000 kvadrata. Malo li je?! Kako na sve to reaguje mr Dragoljub, odskoro gazda? Gazda Dragoljub se pravi blesav (pa nije ni on baš budala) i gazduje kako zna i ume. Savetovao sam mu da ih (kad su već tako primitivni i zli) tretira kao kmetove, jer svaki zemljoposednik mora da ima kmetove koji mu obrađuju zemlju i hrane živinu, kose livadu, muzu krave, a nosim se mišlju da kupim vola da ga te tetke iz ešalona strica zvanog "dečiji dodatak" muzu. Da imaju šta pametno da rade umesto što bleje. Mnogo bleje, malo mleka daju. Ovako nek prionu na posao i povuku, umor kad svlada nema mesta praznim pričama i zlobi, samo se traži krevet za odmor. Tako da bih napravio jedan lep socijalni program, i država da mi pozavidi. Em bi ih smirio, em uposlio, na gazdinstvu mr Dragoljuba naravno. No, mr Dragoljub je mučan pošten, pa neće da me posluša. A ja bi ih, naravno, tretirao kao robove. Jer 17.000 kvadrata je lep posed, feud. I da se razumemo, rođake ne možete da birate, ako vam je dopao neko neprimeren onda ga dovedete u red, naučite pameti, ovako ili onako, mora da se nađe način. Ako nema načina onda ga se odreknete preko novina. Ja tako. Prosto jednostavno. Zato me i poštuju više od mr Dragoljuba. A vi sami izvucite zaključak da li se isplati biti pošten? Ja nisam siguran da li znam tačan odgovor na to pitanje, samo znam da je biti pošten jako opasno. Kao što znam da bih skinuo sa sebe i dao nekom ko je od reči, karaktera, poštenja i ponosa! Sad, što ih je malo takvih u široj porodici, nisam ja kriv. Da sam ih birao nisam, a ovakve kakvi su, u većini, bih izabrao, ali samo za neprijatelje.

Saša Dr. Đurović

/Koreni/



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP