Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57592
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6334572
Ko je na sajtu?
Imamo 88 gosta na mreži

POSLE DESET GODINA !


U poslednjoj deceniji, naš problem ne samo da se nije rešio, nego se i razgranao !

Deset godina nakon što je prvi put u životu dobio priliku da vrši bilo kakvu vlast, Vojislav Koštunica, čovek koji je pobedio Slobodana Miloševića, imao je samo reči kritike za ono što su partije koje je tada predvodio, do sada uradile. Sve što reče na desetogodišnjicu izbora na kojima su on i DOS pobedili, moglo se sažeti u jednu rečenicu: „Omanuli smo.“ A na žalost, ne bi se moglo reći da je Koštunica pesimista ili da kritikom počinje predizbornu kampanju. Mada se možemo pohvaliti da smo napravili neke dobre korake, sasvim površno razmišljanje o državi u kojoj živimo kazuje da nismo odmakli daleko, a ni u dobrom pravcu.

Najpre, nismo pod sankcijama, barem ne otvorenim. Obnovili smo odnose sa većinom država, ušao je strani kapital, ukinute su nam vize za deo onih država koje nas zanimaju. Formalno, imamo demokratiju, a sve stranke su medijski vidljive. Počeli su procesi ispravljanja mnogih nepravdi počinjenih u ime nekih drugih ciljeva, poput rehabilitacije Draže Mihailovića, i mnogih drugih koji su još manje od komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini učestvovali u tom ratu, a bili krivi samo zbog bogatstva ili što nisu bili članovi KPJ. Pokušavamo da se rešimo bremena političkih ubistava i da ih razrešimo. Počela je polako da se menja i slika krivice za rat u kome se raspala naša prethodna država, u inostranstvu. Neki naši naučnici koji su postigli velike rezultate u inostranstvu, vratili su se. Organizacije poput USAID-a danas ulažu u Srbiju. Samo je ova organizacija ugovorom koji je potpisla pre nekoliko dana sa našom državom, obezbedila 18,8 miliona dolara, za poboqšanje naših institucija. Ali, ne govori li baš tja podatak gde smo, tačno, posle 10 godina stigli?

Ovih je dana, naime, Upravni sud u Beogradu poništio rešenje skupštinskog Administrativnog odmora iz 2006. godine (!!!) kojim je onovremeni pomoćnik generalnog sekretara Skupštine Marka Danilovića, postao Milan Brzaković. Sud je odlučivao po tužbi izvesne Tatjane Dimitrijević, tada prvoplasirane na rang listi za pomenuto mesto. Da ne pripovedamo celu povest događaja, tek, sud je četiri godine kasnije doneo odluku. Zaključak se već i iz ovoga lako izvlači (ne moramo se ovde spominjati više desetina hiljada ostalih slučajeva koji to svakodnevno dokazuju): USAID je dobro procenio da su nam ustanove, deset godina posle uvođenja „reformi“, slabe. Te d aza njihovo jačanje treba dosta novca.

E sad, još da je DOS (tj. ono što je od njega ostalo) razrešio jedno od ključnih pitanja napretka svake države – korupciju! Lako je, mislim, pretpostaviti da bi barem jedan od tih 18,8 miliona dolara, mogao završiti u privatnim džepovima, tokom borbe za jačanje ustanova... A to je jedan kilometar asfaltnog puta u nekoj nedođiji gde se samo magarcima može i koja je već skoro sasvim zapustela...

Da nije korupcije, da li bi privatizacija u Srbiji bila tako ubistvena da zamandali vrata budućnosti čitavim naseljima? Već smo više puta pitali kada će pojedini političari zbog privatizacije koja je ubila čitave gradiće, ići u zatvor? Sjedinjene Države su imale snage da gurnu na dno i osude neke od glavnih aktera i začetnika ove svetske ekonomske krize. Da Bernarda Mejdofa osude na toliki broj godina da se sa sigurnošću može kazati da mu ni kosti neće počivati u porodičnoj grobnici. I da počnu da popravljaju štetu. Kad će se to ovde desiti? Da ne pominjemo što su ti isti podmitljivi ljudi omogućili ulazak zločinima tečenog kapitala u naša preduzeća!

Kad smo već kod klasičnog kriminala – najsigurnije što možemo reći o borbi naše države protiv te pojave je da prisustvujemo smeni zločinačkih organizacija. Taman jedna bude pridavljena, eto druge kako iskače. Istina u mnogo koju sumnjivu rabotu se dirnulo, što šta razrešilo. Ali preveliki broj paktiranja sa pojedinim igračima sa ove scene je očigledan toliko da bode oči. Koliko ti neprincipijelni paktovi koštaju videli smo ne samo u sudbini brojnih malih preduzeća koje su kupovali kriminalci, po brzini propadanja novog sloja asfalta na autoputevima (asfaltirali ih kriminalci), već i ubistvom premijera. O onim sofisticiranim vrstama kriminala kada se drpaju pare poreskih obveznika spremljene za lekove, na primer, da ne pričamo! Pa kad je prošle nedelje jedan od žestokih momaka beo-asfalta konačno osuđen za ubistvo koje je pre deset godina na očigled cele kafane počinio, i odmah potom prebačen u zatvor, javnost nije mogla da poveruje u brzinu pravosuđa. Toliko da su neka duhovita pera uočila u tome presedan u našoj pravosudnoj praksi i to stavila u hronike naše satire!

Država i društvo su nam toliko uzdrmani ovakvim pojavama da gde god da pogledaš, ne možeš a da ne sumnjaš u to što vidiš. Građanima je bilo lako devedesetih kada su vlast i uzak krug kriminalaca monopolizovali sivu scenu zločinačkih aktivnosti; ostali van tog kruga (cela zemlja) bili su čisti. Sada je drugačije, sada se očit kriminalni akt zaodeva u zakonske okvire, sada su se mogućnosti za rad ispod žita proširile. Naravno da tolika količina sumnje stvara psihozu ne poverenja koja će nas tek koštati. Jer, ako je sumnja u sve postala obavezan deo našeg pogleda na svet, kako ćemo se opredeljivati ubuduće, kako ćemo razvrstati ono vredno u našoj eliti (bez obzira na politički stav tih delova elite) od šljama?

I između koga ćemo se opredeljivati? Između SNS koja je pokušala da objedini opoziciju pa se brže bolje pokajala i predala ambasadorima nekih stranih država stenograme razgovora sa DSS, kako bi ih uverila da je i dalje za onu „mitsku“ Evropu u koju nas ti isti ambasadori ubeđuju? SNS koja je ovim sebi dala autogol i kojoj DS zaista treba zbog stranačke infrastrukture? Jer, ako bi SNS i pobedila na izborima, veliko je pitanje da li bi imali kadrove da vladaju... Ili, da se opredelimo za DS koja je, pošteno rečeno, donela hrabru, skoro vratolomnu (ali i sumnjivo korisnu) odluku u pogledu nacionalnog pitanja i izbora između Kosova i Metohije i nekakve buduće Srbije? DS koja je medije saterala uza zid kako bi joj pisali slavopojke? DS koja se pretvorila u tajkunsku stranku? I koja, doduše, i dalje ima najjači demokratski potencijal, unutar sebe?

Ili za DSS koja je spora kao puž? Za SRS koja još pliva na Šešeljevim haškim nastupima i greškama vlasti? LDP? Za gomilu političke boranije koja bi samo da deli kolač isceđen iz znoja i krvi generacija običnog, poštenog sveta? Za koji program da glasamo kad se nijedan od njih ne slaže sa realnošću niti sa kapacitetima onih koji ih predlažu?

Nazire li se ideja o povećanju ulaganja u nas kroz molbu predsednika Tadića američkim kompanijama da dođu? Kakvu mi to strategiju (od onih silnih koje su najavljivane u osvit 5. oktobra 2000. godine) za poboljšanje ekonomije imamo? Osim, naravno, dalje prodaje porodičnog srebra... Kakva je to strategija privlačenja stranog kapitala kada južnokorejskoj „Juri“ date pare za sve što bi otvorila ovde, a ona uloži samo ime... Treba li zaista da jedine dobre vesti ovde budu one u fusnotama, gde se priča o gasifikaciji kakvog sela, pola miliončeta za otvaranje nekoliko firmi u Kosjeriću (koje će, sam Bog zna, gde prodati tu svoju robu jer nemamo državnu strategiju za pomoć u plasmanu proizvoda), ili kako profesori Tehničke škole u Vladičinom hanu ove godine daju više od svojih plata kako bi odškolovali neke socijalno ugrožene đake?

Na kraju, još jedan od mnogobrojnih setova pitanja čije rešavanje bez poniženja i daljeg cepanja je DOS obećavao u osvit 5. oktobra. Evropa u koju smo se kleli i u koju želimo već dva veka i duže, hoće da nam uzme parče naše avlije. To je uslov da bi ona htela nas. I tako nas dovodi u procep čija je jedna strana ona sama, a druga mnoštvo zemalja u svetu. Pitanje direktno za naš nacionalni identitet i poimanje onoga što je vitalno za našu budućnost. Ali naš nacionalni identitet je ne samo nedovršen već je i još pocepaniji nego što je bio devedesetih. Dok smo se nekada delili na ovu ili onu dinastiju, za ili protiv Miloševića, sada smo suštinski podeljeni i bez nade da ćemo uskoro omeđiti nekakav zajednički identitet. Nemojmo se šaliti, dublje je ovo od „one“ i „ove“ Srbije. A još je gore što ove dve grupe samo delimično prihvataju ideje za koje su se zakačile. Otud nije čudno što naša elita nema snagu za prave promene. Da li je Dubravka Stojanović, istoričar i pripadnik tzv. „druge“, „neoliberalne“ Srbije, u pravu kada tvrdi da je naša elita, vazda, za ta dva veka nove Srbije, kočila društveni razvoj nevoljnošću da se uhvati u koštac sa pojavama od kojih i danas trpimo? Bez želje da polemišemo, ova tvrdnja ima zrnce istine (na sreću, ima dovoljno dokaza i za suprotne tvrdnje). Ali niko ne ume da objasni kako to da se nakon '99. godine, 24. septembra 2000., ili 5. oktobra, elita nije trgla i rešila da barem ublaži poraze, a ne da gomila nove? Valjda je to priča o korupciji i slepoći... Strašno je kada jedna umetnica, Branka Šelić, kaže o deset godina „promena“:

„Niko nije očekivao da posle 5. oktobra živi bogatije. Naša jedina očekivanja bila su da je lošim momcima mesto u zatvoru. Tada smo znali ko je kriv, i zbog čega. Ali sada shvatamo da ne samo što se ni na horizontu naš problem nije rešio, nego se i razgranao!“

Milena Miletić
/Koreni/


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP