Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57593
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6334601
Ko je na sajtu?
Imamo 104 gosta na mreži

KRV , ZNOJ I GUZE !


30.09.2010. / ree-Akademediasrbija
Piše : Milovan Brkić
Gl.urednik

Na ulazu u Danteov pakao stajala je parola: Vi koji ulazite, ostavite svaku nadu! Kada je 5. oktobra Miloševićev režim zamenjen bez krvi, ali uz mnogo muke i buke, građani Srbije, barem većina njih, predahnuli su, iskreno se nadajući da će se konačno, posle duge decenije borbe za slobodu, i njima vratiti dostojanstvo i da će početi da žive kao sav normalan svet.

Predajući dužnost predsednika Savezne Republike Jugoslavije Vojislavu Koštunici, Slobodan Milošević je svojom mesijanskom retorikom poručio onima koji su ga oborili, a i onima koji su i srcem i dušom još uvek bili uz njega, da se zahvaljuje što su ga lišili velikih briga, koje će sada moriti njegovog naslednika.

Ukratko, rekao je, obraćajući se javnosti poslednji put, da Srbiju čekaju dramatični dani i godine u kojima će biti izgubljeno Kosovo i Sandžak, da će doći na red i odvajanje Vojvodine, da će zemljom vladati predstavnici najprljavijeg kapitala sa Zapada, da će osim otimanja teritorije i suvereniteta biti zbrisana tradicija, kultura i sve što bude stalo na put globalnim osvajačima, da će, jednom rečju, zavladati jedno novo ropstvo i da će sve to imati trajne posledice od kojih se ni država ni narod više neće oporaviti.

Ako je tada i bilo prirodno i razumljivo da u opštoj euforiji niko ozbiljno ne shvati njegovo upozorenje i najavu prave apokalipse, danas više nema nikakve sumnje da je govor Slobodana Miloševića zaista bio proročki govor... Mnogo toga se iz njegovog predviđanja i ostvarilo.

Opasan put

Kada je u januaru 2001. godine Narodna skupština Srbije za premijera izabrala dr Zorana Đinđića, velikoj većini građana vraćena je nada da će se i njima pružiti šansa da se otarase beznađa, siromaštva, da će dobiti bolji posao, da će lakše putovati po svetu i da više u svetu neće biti predstavljani kao zločinci i ubice.

Ali, dolaskom Zorana Đinđića na mesto premijera, oni koji su poznavali ovog čoveka, a pogotovu oni koji su stajali iza njega i njegove politike, izgubili su svaku nadu.

Tadašnji premijer je ovako opisao budućnost Srbije: U Srbiji je realno da tokom tranzicije nastane stotinak porodica sa kapitalom od po nekoliko milijardi dolara, oko dva miliona ljudi će nakon tranzicije predstavljati srednju klasu, a ostatak stanovništva će morati da nađe načina kako da preživi, i pretrči u ovu srednju klasu, promenom zanimanja, pogleda na život i slično, jer nije realno očekivati da će se svi snaći i da će svi živeti dobro u novim okolnostima.

Ova parafraza Đinđićevog komentara "nove ekonomske politike" za mnoge je bila i surova i netaktična, ali je vreme pokazalo da se njegova zamisao ostvarila.

Suptilniji politički demagog sigurno bi ovo isto kazao, ali drugim rečima, no Đinđić je po prirodi svog karaktera bio direktan i prebrz u saopštavanju teških trauma koje očekuju srpsko društvo. Jasno je da se poslednji govor Slobodana Miloševića i ovo Đinđićevo tumačenje ekonomske budućnosti Srbije savršeno podudaraju i da su se njihove dalekovide prognoze uglavnom ostvarile. A ostvarili su ih oni koji su stajali tik uz Đinđića, a posle njegove smrti im se priključili i oni koje je Đinđić prezirao i iz politike udaljio, poput Borisa Tadića.

Očigledno je da se premijer Đinđić nije ama baš nikako razumeo u ekonomiju. To je, uostalom, potvrdio i njegov prijatelj i savetnik za ekonomska pitanja Branko Dragaš, koji je ubrzo podneo ostavku, stavljajući Zoranu do znanja da je krenuo opasnim putem koji će srušiti Srbiju.

Prvo, nije tačno da je obavezno da se zemlje u tranziciji rasloje, da dve trećine njenog stanovništva dođu u poziciju da se bore za goli život, ili bukvalno gladuju, a upravo takvu tranziciju je zamišljao pokojni Đinđić.

S druge strane, premijer Đinđić, koji se kasno oženio, a u Nemačkoj je živeo zahvaljujući vremešnim damama koje su ga izdržavale, u politiku je uveo dečurliju, nesvršene studente koji su postali njegovi savetnici, doministri, direktori javnih i društvenih preduzeća. Nemanja Kolesar, sa 26 godina, bio je šef kabineta premijera Đinđića.

Ova derišta su bila fascinirana Đinđićem, devojke su ga podatno gledale, divile mu se, aplaudirale mu. On je udario kamen temeljac za grobnicu Srbije.

Uplašio se istine

Objektivno, Đinđić je želeo da kontroliše situaciju, i da smanji broj onih koji su mogli vršiti ogromne pljačke. Njegova vlada je bila koaliciona, sa 17 partija koje su učestvovale u vlasti. Lideri ovih stranaka su, barem većina njih, bili obične protuve, ali vezani za razne obaveštajne centre, čije interese su zastupali. Njemu su, tako, bile vezane ruke.

Za njegovog života, Srbija je dobila nekoliko milijardi dolara donacija. Njegova mladalačka stranačka elita spiskala je većinu ovog novca, stavljajući ih sebi u džepove. Srbijom su harale nevladine organizacije, kao obaveštajne ekspoziture evropskih država i SAD, a i kao praonice para stranih donatora, kojima se preko donacija iz Srbije vraćao deo kolača, u kešu!

Krvavi pir Mlađana Dinkića sa uništavanjem monetarnog sistema i porobljavanja Srbije osnivanjem banaka sa sumnjivim kapitalom i kontrola Narodne banke Srbije omogućili su bandi Aleksandra Vlahovića i Mirka Cvetkovića da kroz privatizaciju, rasprodajom profitabilnih društvenih i javnih preduzeća, zgrnu ogrоmne pare i ostave bez posla stotine hiljada radnika.

Đinđićeva ideja o Srbiji kojom će vladati 100 porodica počela se ostvarivati. Velike parajlije su postali Dušan Spasojević, Ljubiša Buha, Predrag Ranković Peconi, ološ koji ni pismo majci nije umeo da napiše.

Uvidevši kuda plovi brod na kome je kormilar, Đinđić se uplašio spoznaje do koje je došao: Srbija je tonula, međunarodna zajednica je želela da Srbija potone, intenzivno je radila na otcepljenju Kosova, na destabilizaciji njenih delova... Đinđiću su postavljali ultimatume, i on je shvatio da mu nema izbora, osim da promeni kurs i da počne da traži saveznike. Rusija je uvek bila tu da pruži ruku i Đinđić je u njoj video šansu. Prekasno. Platio je glavom.

Nakon Đinđićevog streljanja, Srbija se našla u novom haosu. Put za pljačkanje Srbije bio je utrt, jer je Đinđić znao da stane za vrat onima koji su prelazili crvenu liniju u pribavljanju materijalnih sredstava.

Gej lobi u Demokratskoj stranci doveo je na Đinđićevo mesto Borisa Tadića. Malokrvnog, poluobrazovanog, besprizornog i beskrupuloznog čoveka.

I pljačkanje Srbije i njeno rastakanje moglo je da počne.

Koliko je Boris Tadić kao vojni ministar opljačkao vojnu imovinu tek treba da utvrdi istraga. Njegov kriminal sakriven je novom kapom koju je stavio na glavu - funkcijom predsednika Demokratske stranke i predsednika Srbije.

Diktatorsko vladanje

Politika Borisa Tadića zasniva se na paroli - posle mene potop. Obećavajući brzi ulazak u Evropsku uniju, kao jedino spasonosno rešenje za građane Srbije, Tadić je ovlastio partijsku kamarilu da može da krade koliko joj volja. Samo da priznaje njegov autoritet i vlast.

Boris Tadić je, ulaskom u politiku, opsednut novcem, počeo da pljačka sve što mu je dolazilo pod ruku.

Nikada se nije postavilo pitanje budžeta koji se odvaja za rad predsednika Srbije. Svoje dečake Tadić je udomio kao svoje savetnike, menadžere, ministre, direktore velikih sistema.

Đinđićevu zamisao da će Srbijom vladati stotinu porodica, Boris Tadić je sproveo u delo. Njegove stranačke kolege, puki sirotani, preko noći su postali biznismeni. Potpredsednik Demokratske stranke Dušan Petrović za pet godina je postao vlasnik i suvlasnik desetine kompanija. Njemu je celo Podrinje moralo da plaća reket. Svaki ozbiljan posao morao je da bude aminovan i naplaćen od Dušana Petrovića. Svi ovi kriminalci uživaju punu podršku Borisa Tadića.

Tadićeva politika diktatorskog vladanja Srbijom zasniva se na korupciji i pljačkanju državne imovine, fondova, banaka, na trgovini oružjem i narkoticima.

Srpski predsednik je ovlastio stranačku elitu da vlada u svom pašaluku. Posebnu autonomiju u pljačkanju dobio je vojvođanski Pokrajinski odbor Demokratske stranke. Njegov konsiljero u Vojvodini je tridesetogodišnji konobar Dušan Elezović iz Zmajeva, predsednik Pokrajinskog odbora Demokratske stranke u Novom Sadu. Za kratko vreme postao je vlasnik stana od oko 200 kvadrata, poslovnog prostora, jahte i više miliona evra.

Gospodin Elezović je, takođe, iz gej družine, i naređenja je primao od Miodraga Rakića, šefa kabineta Borisa Tadića, koji je, sve donedavno, bio računovođa srpskog predsednika i njegove bande. (Gospodin Rakić je, kako smo saznali, operisan od teške bolesti, sa lošom prognozom, pa će se redakcija, u skladu sa svojim načelima da ne izlaže kritici one koji su u zatvoru ili su teško bolesni, uzdržati od daljeg pominjanja njegovog imena.)

Stranački odbori DS-a u vojvođanskim gradovima i varošima postali su gospodari života i smrti. Niko ko nije član ove partije ne može dobiti posao!

Elezovićev saradnik u pljačkanju je i predsednik Izvršnog veća Vojvodine dr Bojan Pajtić. Gospodin Pajtić je bio stranački favorit za premijera Srbije, a Tadić je gurao svog ljubimca Vuka Jeremića. Na kraju se odlučio za Cvetkovića, kao kompromisno rešenje.

Težnje Bojana Pajtića i njegove družine iz Novog Sada Boris Tadić odlaže dajući im mogućnost da samostalno organizuju pljačku, ali da mu budu lojalni. Tako je Bojan Pajtić osnovao razvojnu banku u Novom Sadu - Metals banku! Ovu banku, koja je bila u stečaju, na noge je postavio Darko Šarić dajući stotine miliona evra! Šta znači razvojna banka Vojvodine? Da li je to možda zamena za "Narodnu banku Vojvodine". Borisa Tadića to ne zanima. Njemu je Pajtić obećao da će preko ove banke plaćati lobiste koji će Nobelovom komitetu u Švedskoj predložiti Borisa Tadića za ovu prestižnu nagradu, koja se dodeljuje borcima za mir!

Niko ne sme da smeta biznisu

Odlaskom Miodraga Rakića, uzdrmana je i pozicija Dušana Elezovića, jer opštinski odbori Demokratske stranke po vojvođanskim gradovima pokazuju neposlušnost. Nema više novca za njih.

Konobar iz Zmajeva Dušan Elezović bio je zadužen za reketiranje biznismena iz Vojvodine, koji su, bez izuzetka, morali da plaćaju danak Demokratskoj stranci i kasi glavnog bosa Borisa Tadića.

Da srpski predsednik ima puno poverenje u alternativne muškarce, pokazuje i njegov izbor da promoviše i ser Olivera Dulića, koji sa svojim bratom i ocem predstavlja jaku kriminalnu grupu. Gospodin Modest Dulić, brat ser Olivera, je u pokrajinskoj vlasti. Klan Dulićevih je iz Subotice, a ser Oliver je ministar za prostorno planiranje Srbije. Koliko će Srbija biti dugačka, a koliko široka, ser Oliver to, po zadatku, pažljivo odmerava i premerava. Upućeni tvrde da je klan Dulićevh težak preko sto pedeset miliona evra, u kešu! Po nalogu porodice Dulić uhapšen je pre dve godine gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević. Gospodin Knežević je pokrenuo privredu Zrenjanina, doveo investitore. Zasmetao je ser Oliveru i njegovom bratu, koji su pod kapom svoje stranke razvijali biznis. Gospodin Knežević je uživao ugled u Demokratskoj stranci, Zoran Đinđić mu je bio kum. Ovom ugledom čoveku iz Banata pre dve godine napakovali su aferu i hapsili ga kao vođu organizovane kriminalne grupe! Pre nego što je odveden u istražni zatvor u Beograd, predsednik Tadić je po ko zna koji put najavio ''odlučnu borbu protiv organizovanog kriminala'' ističući da niko i iz njegove stranke nije pošteđen! I uhapšen je gospodin Knežević, koji je smetao biznisu Tadićeve kamarile.

U pritvoru je gospodin Knežević proveo duže od godinu dana. Sada se brani sa slobode, mada je jasno da su sve optužbe otpale, i da su bile lažne.

Srećom, pokrajinska kamarila iz Demokratske stranke nema moralnog kredita kod građana, a interesi Rusije su se isprečili kao smetnja Tadićevom prokletom planu da za zaštitu svog dupeta i dve milijarde opljačkanih para Vojvodinu preda Evropi!

U srpskoj istoriji crnim slovima biće ispisano ime i Tadićevog Gebelsa, Srđana Šapera. On je Borisov drug iz detinjstva, član muzičke grupe Idoli (grupa koja nije održala nijedan koncert) i autor je prve pederske pesme (Retko te viđam s devojkama) koja je posvećana Borisu Tadiću.

Gospodin Šaper je vlasnik marketinške agencije, preko koje je zaradio ogromne pare jer je državna televizija morala da mu proda reklamno vreme po najnižoj ceni, koje on preprodaje nekoliko puta skuplje.

Posle Miškovića, na red će doći Beko, i oni koji imaju firme koje nešto vrede, a koje treba upropastiti, da Srbija liči na uzoranu ledinu.

Srećom, Boris Tadić je pri kraju svoje vladavine. Vlada SAD namerava da u oktobru zamrzne imovinu Borisa Tadića i petorice njenih ministara. Po svemu sudeći, američka služba DEA raspisaće za Tadićem crvenu poternicu, optužujući ga da je stajao iza narkobosa Darka Šarića, kome je ovaj optuženi punio budžet i njegov lični konto!

Hoće li odlaskom Borisa Tadića i njegovi njakavci otići iz života, ili u zatvor, na doživotne robije?

Čudan status

Status Srđana Šapera sličan je uticaju prve žene u sultanovom haremu. Sve promašene političke akcije Borisa Tadića Šaperovo su delo. Jedna od poslednjih, koja će Borisu doći glave, jeste da u nedostatku para u budžetu, počne da uništava srpske biznismene, poput Miroslava Miškovića. Gospodin Mišković i njegova kompanija zapošljavaju nekoliko desetina hiljada radnika, pa Šaper želi da otme od Miškovića imovinu i radnike otera na ulicu.

Šaka i kapa

Elezovićeva družina opelješila je Vojvodinu. Boris Tadić je dozvolio da pljačku legalizuju, tako što je Pajtić osnovao Fond za kapitalne investicije AP Vojvodine, preko kojeg su mogli da uzimaju i šakom i kapom.

Samo ženino ime

Čim je nakon Đinđićevog streljanja postavljen za ministra odbrane Srbije, Boris Tadić sumanuto kreće da razbije oružane snage državne zajednice i da opljačka vojnu imovinu. Prve velike pare zaradio je tako što je posao nabavke odevnog materijala za vojsku poverio firmi svoje supruge Tatjane Rodić, koja se, u stvari, samo vodila na njeno ime, a Boris je raspolagao računom!

Udarali nogom

Đinđićeva pretpostavljena slika Srbije, sa 100 bogatih porodica, počivala je na njegovoj opsednutosti kriminalcima, ubicama, secikesama i narkodilerima kao budućim vlasnicima Srbije. Ološ poput Ljubiše Buhe Čumeta, Dušana Spasojevića i drugih bandita iz Surčina i Zemuna bili su predodređeni da postanu gazde Srbije. Zoran Đinđić ih je smatrao biznismenima vrednim svakog poštovanja. Oni su u njegov kabinet ulazili udarajući nogom.

/  TABLOID / 


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP