Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 53177
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6292915
Ko je na sajtu?
Imamo 70 gosta na mreži

NEMAČKI OTPOR POKRETU ISTINE - PEDESET GODINA DOCNIJE


02.10.2010.

TABLOID INTERVJU  sa Slobodanom Maričićem, novinarom i publicistom

Razgovor vodio: Milan Malenović

Pre tačno petnaest godina 1995. godine pojavila se u SRJ i zemljama bivše SFRJ prva knjiga sa kompletnom istorijom Folksdojčera na jugoslovenskim prostorima. Knjiga se obzirom na sveobuhvatni sadržaj može nazvati studijom, pošto sadrži mnoge u javnosti do tada nepoznate, a veoma važne podatke o istoriji nemačke nacionalne manjine.

Knjigu je napisao novinar i publicista Slobodan Maričić iz Beograda iznoseći podatke koji su do tada brižljivo sakrivani ili prećutkivani sa obe strane, naprimer nepoznato o sudbini Folksdojčera pre i posle rata, što nije odgovaralo jugoslovenskim istoričarima ili političarima i pripadnicima nemačke manjine Jugoslaviji, a što nije odgovaralo ni nemačkim istoričarima niti političarima.
  
                          
                                       

                                                Slobodan Maričić :  Petnaest godina ćutanja

Poznati nemački teoretičar i istoričar dr Peter Gerlinghof iz Berlina takodje ocenio ovu knjigu kao studiju, važnu po nekoliko osnova koliko za jugoslovensku isto toliko, a možda i više za nemačku istoriju. Promociji knjige u Beogradu i Pančevu prisustvovao je tadašnji nemački ambasador dr. Gerhard E.Schroembengc, Dikr Lelke ataše za štampu, austrijski ambasador dr. Michael Weninger i prvi sekretar ambasade dr Alojz Kraut, kao i predstavnici nekoliko nemačkih kulturnih institucija iz Beograda i SRJ, novinari.... Ono što je docnije autoru indirektno i jedino zamereno je idejno rešenje naslovne strane i zadnje strane korica, koje su predstavljale sliku pripadnika hitlerove omladine i ilustraciju podnaslova sa likovima Folksdojčera.

Na sadržaj knjige nije bilo primedbi čak naprotiv, dok je čitava salva najnegativnijih ocena uskoro stigla iz Zagreba iz hrvatskih crkvenih krugova zbog u knjizi pomenute, uloge sveštenika katoličke crkve nemačkog porekla tokom rata. Čak i danas, jedan od večnih kritičara svih jugoslovenskih (srpskih) „komunističkih“ vidjenja i objašnjenja pitanja Folksdojčera , koji je doktorirao na besomučnim kritikama ove knjige ( od slabo vidljivih slika, grešaka u nazivima nekih mesta, pa do slovnih grešaka i sl.) izvesni dr. Geiger iz zagrebačkog Sjemeništa , povremeno se oglašava se „novim“ otkrićima „izmedju redova“ koje je Maričiću svesno ili nesvesno poturila srpska UDBA.

Ono što tada nije čitaocima bilo poznato, iako u jednom intervjuu Maričić to usput spominje, upravo zbog te knjige je Maričić morao da u SDB-u objašnjava motive koji su ga nagnali da napiše knjigu , da podatke kako je i ko finansirao izdavanje knjige i zašto. Tek danas Maričić prvi put za Tabloid govori kakvi su bili pritisci na štampara i izdavača, da se knjiga ne objavi i kaže, da je od nekih nepoznatih „narodnih heroja“ telefonom više puta bio upozoren, da nikako ne piše o logorima za pripadnike nemačke nacionalne manjine posle rata.

Ipak i pored pretnji, Maričić je prvi put posle rata bilo gde u literaturi na srpskohrvatskom poimenice nabrojao nazive i mesta gde su se posle rata nekoliko godina nalazili logori za civile - pripadnike jugoslovenskih Nemaca. Iako je nabrojao i nekoliko imena ozloglašenih čuvara u nekim logorima autor nije prekoračio tkzv.“ crvenu crtu“. To su bila imena komandanata logora i glavnih koji su odlučivali o životu i smrti, skoro identično kao u nemačkim logorima za Srbe, Jevreje i Cigane tokom rata. Mnogi će se zapitati zašto, kada su ti ljudi ili odavno pomrli ili bili u godinama duboke starosti.

„ Pa iz jednostavnih razloga, što su njihova deca upravo u vreme izdavanje knjige bili na visokim položajim u raznim jugoslovenskih državnim institucijama od tajnih službi do diplomatije, ambasadora i državnih funkcionera i vojske“, objašnjava Maričić. „Siguran sam, da bi objavljivanje tih imena i njihove odgovornosti za dešavanja u to vreme, za mene bila smrtna presuda, kaže autor ove intrigantne knjige.

No poenta ovog intervjua nije u gore navedenom , već samo uvod u razloge petnaest godina ćutanja Maričića, koji je inače obećao i drugo prošireno izdanje knjige koje je trebala finansirati jedna ugledna nemačka kompanija i još jedne druge knjige o Nemcima u Jugoslaviji. Medjutim, od svega ništa, ili tačnije uskoro prekid na svim vezama, ništa ni od obećanog prevoda knjige na nemački jezik za Frankfurtski sajam knjiga. Ni Maričić se više u medijima ne oglašava po ovom pitanju. Očito, nešto se dogodilo !?

P. Pitamo Maričića : „ Zašto 15 godina ćutanja ? “

O. „Odmah da kažem da nisam imao nikakvih problema u smislu ugrožavanja integriteta mene ili moje porodice, ali je bilo dosta ozbiljnih opomena. Najneugodnije su bile telefonske pretnje. No ja sam se na sve veoma korektno ponašao, da ne bih nekim izjavama opet izazvao „talasanja“, koja sam tada već izazvao knjigom, čini mi se mnogo više u Nemačkoj nego kod nas „

P. Kažete talasanja, spomenuli ste kritike iz Hrvatske i pohvale iz Nemačke, o kakvim se „talasanjima“ radi – tim ili drugim ?

O. „Da bi bilo jasnije, moram napomenuti da pošto sam video da od obećane pomoći nema ništa, pokušao sam da preko nekih prijatelja u Nemačkoj, gde sam inače ranije živeo desetak godina, nadjem izdavača knjige na nemačkom. Posredovao mi je jedan prijatelj nemački novinar i prevodilac, inače profesor slavistike, sjajan čovek koji je knjigu dobro izčitao i u potpunosti shvatio da u njoj nema nikakve skrivene propagande, jenostavno samo fakta, nepoznata ili malo poznata našoj i nemačkoj javnosti. I vrlo brzo smo došli dosta visoko u Ministarstvu za kulturu i nekom odeljenju za pomoć projektima na nemačkom jeziku u zemljama Evrope. Moj prijatelj je preveo neke značajnije delove iz knjige i materijal je poslat na više adresa radi dobijanja mišljenja o projektu izdavanja knjige. Medjutim, posle mesec dva ponovo „rampa“ ćutanje bez odgovora. Ja se vraćam nazad u Beograd, a moj prijatelj počinje da istražuje u čemu je problem, isto kao što i ja počinjem da istražujem , zašto me izdavači kod nas odbijaju.“

P. Da budemo konkretniji, očito se radi o onome što je rečeno u uvodu, da ste u knjizi izneli neke stvari koje obostrano ne odgovaraju ni nama ni Nemcima. Možete li konkretno o tome ?

O. „Naravno to je odgovor. Meni je vrlo brzo, pred završetak knjige bilo jasno da priča o logorima za Nemce, neće naići na „simpatije“ nekih naših čitalaca, ali ja sam hteo i to sam i uradio - objavio sam istinu kakvu sam našao u dokumentima, svedočenjima i pričama očevidaca i učesnika. Nisam se dodvoravao nikome niti stavljao ni na čiju stranu , kao što imate posle izlaska moje knjige primer par naših novinara ili spisatelja, koji godinama već pljuju po nama, kao izvesni Stefanović, novinar u Politici (otkada je došao WAC) koji za nemačku televiziju (3 Sat) izjavljuje da zna mesto u blizini Beograda na kome je sahranjeno 10 hiljada nemačke dece, koje su partizani posle rata ubili, i nikom ništa. Čudim se da ga zbog te izjave niko nije pozvao da pokaže tu masovnu grobnicu ili da odgovara za tu nečuvenu laž. Ali on i dalje nastavlja da lagano, šetajući po Austriji i Nemačkoj kod njihovih društava i udruženja skuplja priče Folksdojčera o tome kako su propatili po završetku rata pišući po šablonu svedočenja o zločinima partizana , OZNE, i žrtvama čiji se broj uvećava sa svakim izdanjem a što naravno finansiraju Nemci. O ratu, učešću domaćih Nemaca i njihovim zločinima u istom, o SS jedinicama i nečuvenim masakrima nad Srbima i ostalima narodima, tu nema ni reči. Očito ne isplati se.

Dakle , da ponovim, pored mnogih istoriografskih podataka i prvi put pomenutog otimanja srpske dece sa Kozare i iz Slovenije radi odvodjenja u Nemačku preko organizacije „Lebensborn“, nebrojenih zločina pripadnika nemačke nacionalne manjine tokom okupacije, dao sam i mnogo nedovoljno poznatih podataka o kulturnom i ekonomskom doprinosu jugoslovenskih Nemaca u Kraljevini Srbiji do rata i posle rata.“

P. Pa koliko izgleda, napravili ste istorijsku ili činjeničnu „ravnotežu“ u iznošenju podataka u knjizi. Ipak u čemu je bilo to „talasanje“ da ste se baš toliko „primirili“ i da niste odgovorili nikom od kritičare sa bilo koje strane. Strah, ucena, ili ... ?

O. „ Očito moram u centar . Dali ste odličan naslov, pomalo nerazumljiv dok se ne pročita članak do kraja, i tu je poenta svega. U jednom delu knjige govori se o učešću pripadnika nemačke nacionalne manjine u sindikalnim i komunističkim organizacijama pre rata u Kraljevini Jugoslaviji, a potom o učešću većeg broja domaćih nemaca u ratu i mnogima koji su posle rata u Jugoslaviji dosegli visoke funkcije u državnoj službi, armiji, nauci i sl.

Tu sam spomenuo cifru da je neposredno u ratu učestvovavo oko dve hiljade etničkih Nemaca na strani partizana od koji je nekoliko čak steklo zvanje Narodnih heroja, a veći broj Spomenicu 1941. i druga mnogobrojna odlikovanja i činove u JNA. I konačno kad me je moj prijatelj iz Nemačke obavestio u čemu je problem shvatio sam da je mnogo veći nego što sam ikada mogao predpostaviti. Bio je toliki da sam se zaista plašio neko vreme putovati u Nemačku. Rekao sam da priča o logorima za Nemce civile, pa i decu, nije nikako bila dobro primljena od nekih u našoj javnosti, ali činjenice su neumoljive, ali ni pominjanje Nemaca – boraca, narodnih heroja i visokih oficira u Narodnoslobodilačkom ratu na stani partizana, takodje nije bila dobra priča za neke domaće uši.


                        

                                                     Svima "bode oči" -  ilustracija na koricama
 
U Nemačkoj je stvar izgledala ovako : 1995. godina je bila tek peta godina posle ujedinjenja Nemačke i podele su naravno bile toliko duboke, ne samo političke i ekonomske nego i istorijski pogledi na Drugi svetski rat. Ja sam na svoje zaprepašćenje saznao da se oko moje knjige vodila rasprava u nekom njihovom odboru ili komitetu ministarstva za kulturu. Sastav odbora je bio mešovit - Nemci iz bivše Istočne Nemačke koji su bili ponosni, što se u jedan jedinstveni autentičan Antifašistički pokret otpora, kakav je bio jugoslovenski uključila nemačka nacionalna manjina i što je time i nemački narod dao svoj doprinos, ma koliko on bio, u pobedi Trećeg rajha. Oni su želeli da se to promoviše i da se finansira izdanje moje druge knjige posvećene Nemcima i Folksdojčerima u NOB. E tu počinje zaplet. Upravo je to za te nemačke funkcionere - poslanike, šta li već sa teritorije Zapadne Nemačke bio „košmar“. Već tada je propaganda učinila svoje o Srbima kao zakletim neprijateljima Nemaca i sada zamislite priču o Nemcima, koji su se udružili protiv regularne nemačke vojske da ratuju rame uz rame sa partizanima ! Pa to je za njih bio skandal, zamislite priču ali činjeničnu - Nemci koji su postali Narodni heroji Jugoslavije, jer su ubijali druge Nemce !? Nekako u isto vreme je počela priča o učešću vojnika Vermahta – regularne nemačke vojske u zločinima u Jugoslaviji , Ukrajini i Rusiji, koju nemački istoričari, ali i oni sa Zapada nisu dozvolili da se ispriča do kraja. Da se ne bi okrivio ceo nemački narod i vojska za mnogobrojne zločine, zato je sve što je bilo najgore u ratu pripisivano SS jedinicama, koje su od 1942 godine u svome sastavu imale pretežno pripadnike nemačke nacionalne manjine iz mnogih zemalja, pa i iz Jugoslavije.

I sada je trebalo da u Nemačkoj „pukne“ priča o Folksdojčerima koji su se borili protiv svoje braće po krvi, iz nekog ubedjenja, kao simpatizeri NOB-e, patriote, komunisti, skojevci. Sa dodatkom da je Vermaht ipak učinio velike zločine u Jugoslaviji - sva masovna streljanja u Pančevu, Kragujevcu i drugim mestima do formiranja SS divizije Princ Eugen. Tu bi mnogi nemački mitovi pali u vodu. Ipak grupa „Istočnih“ Nemaca da tako kažem, je bila prilično uporna i želeli su jednu storiju o partizanskom odredu „Ernest Telman“, koji je bio sačinjen isključivo od Nemaca koji su prebegli iz Vermahta partizanima i od domaćih Nemaca, što je bio jedinstven slučaj u Evropi.“

P. Da vas prekinemo za trenutak, hoćete li reći da su se zbog vaše knjige sukobili stavovi političara iz bivše Istočne i Zapadne Nemačke ? Da nije to malo prejaka tvrdnja ?

O. „ Da, pa upravo sam to rekao. Koliko sam čuo od prijatelja, a ja naravno imam i neku korespodenciju sa nekim od njih i imena, sukob stavova je blagi izraz, ja bih slobodno rekao svadja. Znate, u Hamburgu je organizovana jedna izložba sa temom „ Učešće Vermahta u zločinima u II. Svetskom ratu“ i znate šta se dogodio, upadala je nekoliko puta grupa neonacista , rasturajući sve, dok izložba nije zatvorena. Mislim da je pokušano još u jednom gradu, takodje bez uspeha. Šta onda vi mislite kako bi negde u Minhenu naprimer, prošla promocija moje knjige i učešću Folksdojčera i Nemaca u ratu u partizanskim jedinicama, o nosiocima spomenice, narodnim herojima ili čuvenoj „Crvenoj Švabici“, koja je u toku rata zarobila stotinak Nemaca i bila dobrovoljac za najteže akcije i koja je udarala recke za svakog likvidiranog SS-ovca ? „

P. Dobro i kako se sve konačno završila ta, da kažemo „ svadja“ medju Nemcima ?

O.“ Pa, jasno vam je kako. Pare su naravno držali Nemci i zapadnog dela, dok su „OSI“ , ( od Ost – Istok, to je bio a i sada je, malo posprdan naziv za Nemce iz pokrajina nekadašnje Istočne Nemačke), lagano „legli na rudu“. Ništa nije moglo da se uradi bez novca, nijedan projekt nije se mogao finansirati bez potpune saglasnosti „Zapadnih“, pa čak i parlamentarna polemika u Bundestagu o nekim sličnim pitanjima, ostala je bez odjeka.

Medjutim iako izgleda da su danas kada se slavi upravo 20 godina ujedinjenja, sve podele zaboravljene, nije tako. Nedavne ankete pokazuju da čak 65% Nemaca iz Istočne Nemačke, kaže da im je bilo bolje , dok je postojao zid izmedju dve Nemačke. Mislim da o ovom, da tako kažem pitanju moje knjige, ni danas ne bi bio drugačiji rezultat. „

P. Pa dobro, ovo vaše da tako kažemo „otvaranje prema javnosti“ ima sigurni neki cilj ?

O. „ Nisam rekao do sada, ali evo : radio sam honorarno za jednu nemačku kompaniju par godina posle izdavanja knjige. I jedan od direktora za Istočnu Evropu tih godina pročitao je u nemačkom magazinu Fokus, jedan prikaz nekog mog članka , ali iz druge tematike. Tada sam dobio savet da zaboravim sve moje dalje planove istraživanja istorijskih odnosa Nemačke i Srbije, Folksdojčere i te teme, pogotovo drugo izdanje moje knjige i da se posvetim isključivo poslu ili nekoj drugoj temi.“ Tako se moje ćutanje produžilo.

P. I konačno druga tema je poenta , ili.... ?

„ Ne, ta druga tema je bilo samo „usputno“ istraživanje i to je ova naša nesrećna dinastija Karadjordjević i još postojeće srpske iluzije o ponovnom uspostavljanju monarhije, što zagovaraju neki intelektualci za koje sam mislio da stoje na zemlji, a ne žive u svojim pesmama i pričama .

Medjutim, poenta je da sada imam vremena (pošto sam u penziji) i naravno jaku volju da moj cilj ispunim i svakako završim knjigu o učešću pripadnika nemačke nacionalne manjine u NOB-i, uz napomenu da ću imati više posla nego što sam mislio. Naime, nešto što je zaista važno je da sam našao podatke da je u ratu učestvovalo, čak duplo više nego dve hiljade domaćih Nemaca. Pribavio sam mnoga njihova imena , činove i unapredjenja u oficire i podoficire tokom rata medju partizanima.

Svakako ću se potruditi da o tome sazna i nemačka javnost. Imam dosta godina i iskustva da bih se još bojao posledica „kopanja“ po ovoj i danas škakljivoj temi, ako bude potrebno da putujem opet u Nemačku. Stalo mi je da nadjem nekoliko još uvek živih Nemaca – učesnika tih dogadaja koji žive u Nemačkoj. Istočnoj, da.


 

 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP