Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 61757
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6372631
Ko je na sajtu?
Imamo 80 gosta na mreži

TAJNE SLUŽBE I SPECIJALNI RAT


14.10.2009. /  Akademediasrbija
Piše :  Slobodan Maričić

Feljton u integralnom tekstu:

Srpski duhovnici protiv američkih “Vudu ratnika” !

Posle čak nekoliko decenija primene, u domaćoj javnosti se tek manje od desetak godina unazad ,dakle tek posle NATO agresije na Jugoslaviju otvoreno piše i govori o tzv. specijalnim ratovima, koji se uglavnom vode kao  vrsta pripreme pre oružanih ili posle oružanih sukoba, kao vid odmazde.

Kada sam 1994. godine u Telegrafu (br.53 -55) pisao o ovoj temi, imao sam dosta razgovora sa prijateljima i kolegama, koji su me optuživali da sam u nekim tvrdnjama “previše pustio mašti na volju”. Tada sam izmedju ostalog tvrdio  da će Srbi biti žrtve svih do tada poznatih dejstava specijalnog rata, kojim su ovladale tajne sluzbe i vojska  SAD i NATO-a. Na žalost to se potvrdilo prvo u Bosni, a docnije i u napadu NATO-a na Jugoslaviju , ali traje i danas. Istrazivanja koja sam  vodio tokom dugogodisnjeg boravka u inostranstvu i zemlji, razgovori sa ljudima koji su otišli daleko stazama iskustava graničnih područja nauke, ezoteričnih i magijskih saznanja, dali su mi za pravo da o tome napišem tada za našu javnost sve ono sto sam tada smatrao zanimljivim i potrebnim, sa željom da ljudi o tome počnu da razmišljaju za početak, docnije možda nečemu od iznetog poklone poverenje, a sa krajnim ciljem, da odgovorni  kod nas, nešto na tom planu i sami preduzmu. Moram istaći da mi je tada i nešto kasnije po izbijanju rata u Bosni  naš poznati novinar Vuk Jovanović koji je dugo vremena živeo i radio u SAD, otklonio i poslednje trunke sumnje u zapanjujuće dimenzije i sadržaj ovih aktivnosti.

Da podsetim Jovanović je Srbin – novinar koji je iz SAD ugovorio prvi intervju sa Franjom Tudjmanom, koji ga je primio ne znajuci da je “americki novinar - čistokrvni Srbin, a  njegova supruga inače novinar snimatelj Amerikanka. Posle ovog intervjua u američkoj štampi i na TV  više nedelja su zbijane šale na račun Tudjmana koji je u razgovoru naseo na provokacije  i “ispovedio “ mu se o mnogim pitanjima, pokazavši svoje pravo shvatanje demokratije. Naravno nije ni sanjao da ce američki novinar sve to i objaviti. Iz svojih odličnih veza sa američkim kolegama novinarima i sa članovima organizacije “Patriot” koju sačinjavaju bivši veoma uticajni pojedinci iz redova vojske, tajnih služi , politike i establišmenta koji se ne slažu sa zvaničnom politikom SAD Jovanović je sakupio gomilu vrlo čuvanih informacija o tajnim projektima  SAD koji će se sprovoditi u budućnosti. Sa velikim delom ovoga materijala imao sam zadovoljstvo da se upoznam, a pre svega sa onim što se tiče budućnosti Srbije i specijalnig rata koji će se voditi protiv Srba.

Kako  je u Srbiji malo periodične literature koja ima otvoren pristup za teme, koje značajnije “izlaze” iz okvira najšire poznatih  (para)normalnih fenomena izložiću ono što je u ovom trenutku, po mome saznanju  bitno ne samo za one koje ove teme profesionalno moraju da zanimaju, već i  prosečnog gradjanina - čitaoca.    
Svakako, neću početi  od tumačenja Sung Cu-a -  teorije ratovanja , najstarijeg primera teorije i uputstva za specijalni rat, starog nekoliko hiljada godina , već sa bližim temama i poznatim primerima, koji će nas postupno dovesti i do onoga što je danas, krajnji domet specijalnog rata – programirano ponašanja ljudi uticajem na daljinu,  pre svega na političare i svetske lidere i to u odredjenim trenucima ili neprekidno. Poznato je da čitaoci, žele naravno odmah odgovor ili bar neku najavu ili aluziju na sadašnju  našu situaciju  i  primere oko nas. Svakako da mi ne samo, da ni sada nismo poštedjeni eksperimenata takve vrste, već naprotiv slobodan sam reći upravo smo jedan od glavnih “objekata” takvih dejstava i testova, a pre svih  neke naše javne ličnosti i političari u našoj zemlji .

Ovde se naravno ne radi o hipnozi, ili najmanje o hipnozi, već različitim psiholoskim moćima pojedinaca, koji mentalnom snagom mogu uticati na ponašanje, pa čak zdravlje i život druge ili drugih osoba . Prve javne potvrde  “da neceg tu ima” bili su incidenti na medjunarodnim šahovskim nadmetanjima na kojima su učesnici (Karpov i Korčnoj) tražili da se iz publike odstrane odredjeni ljudi, što je učinjeno. Docnije se ustanovilo da su medju njima bili  naučnici, parapsiholozi ili ezotericari, pa čak i neka vojna lica sa naučnim zvaninjima. Oni su prema tvrdnjama Karpova i Korčnoja, ali i medicinskih stručnjaka koji su bili prisutni, uticali na dekoncentraciju oba učesnika , stvaranju njihovog lošeg raspoloženja, pa čak i izazivanje zdravstvenih tegoba  svojim parapsiholoskim moćima.

Naravno svaki od igrača je imao svoje “protivnike” u toj publici. Onima koji su više upućeni u  parapsihološke tehnike “psihickog napada i odbrane”, poznata je jedna od metoda zaštite od psihičkog napada po učenju poznatog teoretičara i praktičara okultizma  Alistera Kroulija pod nazivom :  vizuelizacija “staklenog zida” .  Tako su po savetu onih koji su se bavili  ovim temama, organizatori pokusali eliminisati ovaj problem postavljanjem staklenih zidova izmedju publike i igrača, kao zaštite, što ipak nije pomoglo. Na kraju je odlučeno da se mečevi održavaju u jednoj prostoriji bez publike, iz koje se prenosio TV snimak situacije sa šahovske table na ekran u salu sa publikom. Tako su u najširu javnost dospele senzacionalne vesti i špekulacije na temu parapsiholških moći i uticaja na ljudsko ponašanje.

Šezdesete godine su bile  vreme “otvaranja ovih tema u javnosti”, da zaista postoje ljudi sa vanrednim sposobnostima koje su, kao i svaki naučni pronalazak, tehnički izum ili patent, medicinsko otkriće i slično uvek i  pre svega bili  najvažniji za vojne svrhe odnosno  za  trku u premoći nad neprijateljem. U zapadnoj štampi se o tome dosta pisalo i špekulisalo, dok su Rusi o tome uglavnom ćutali ali na tome intenzivno i uspešno radili. Kod nas je svaka priča u tom smislu ili pomisao na bilo kakvu drugu moć, osim “ snage i moći opštenarodne odbrane ” mogla da odvede pred sud.

U medjuvremenu do danas se situacija u mnogome promenila, pa i kod nas. Poslednje zablude i konzervativni odnos naših tajnih civilnih i vojnih službi raspršene su NATO agresijom u Bosni, da bi već u napadu NATO-a na Jugoslaviju i naše specijalne službe imale svoje prvo “vatreno krštenje”  u sukobu pre svega sa američkim protivnicima. 
Medjutim, više se ne radi samo o aktivnostima i korišćenju moći posebno obdarenih ili obučenih ljudi već i o primeni najrazličitijih visokosofisticiranih instrumenata i naprava tkzv. kosmičke tehnologije (u punom smislu te reči) koje se koriste u delovanju na pojedince, grupe ili mase  radi kontrole i projektovanja ponašanja u svakodnevnom životu ili posebnim situacijama.

Spomenuo sam Sun Cu-a - kineskog vojskovodju za koga istorija ratovanja kaže da je prvi u ratovanju primenio psihoške metode iz izučavanja protivnikovih prednosti i slabosti, religioznih i tradiciolnaih običaja i verovanja i opšteg profila mentaliteta naroda. Tako je on utvrdio deset pravila ratovanja koji su i danas opšti obrazac svake američke vojne akcije ( ali ih primenjuju i druge vojske i tajne službe u svetu), počev od pedesetih godina prošloga veka. Nije tajna da su Hitlera u projektima predstojećih  vojnih operacija o sofisticiranim detaljima savetovali posebni oficiri i savetnici za specijalne operacije i sugerisali osim akcija konvencionalnim vojnim sredstvima i specificne psiholoske detalje, kao sto su vreme napada, poruke preko radija,  bacanje letaka, sirene na bombarderima i posebno nazive borbenih akcija, ali o tome docnije.

Cilj Nemaca1941. godine početkom “Aprilskog rata” je bio da kod Srba koji su još bili u slavljenickom zanosu zbog Puča 27. marta, i još pojačanim emocijama proslavom  Uskrsa najvećeg hrišćanskog  praznika,  izazovu što veću konfuziju, utičući tako podsvesno, posebno kod religioznih ljudi , da je nemačka odmazda samo  “Božja volja “ i kazna zbog počinjenih grešaka, lošeg i neprimernog vladanja masa i na kraju loše državne i kraljeve politike.

U psihologiji mnogih naroda je da srećne, a posebno nesrećne pojave i dogadjaje na verske praznike tumače kao proizvode-posledice “više sile i volje Gospodnje”.  Što je za neki narod značajniji praznik, to i negativni dogadjaj, prirodna nepogoda, politički konflikt i slično  imaju veće znacenje  i upozorenje. Cinjenica da je kod jednog  zarobljenog NATO- oficira u Bosni maja 1995. godine  , medju raznim drugim dokumentima nadjen i pravoslavni kalendar u engleskom prevodu sa nazivom : „ Propitions and Non-propitions dates in the Serbian Ortodox calendar”,  sa nekim podvučenim datumima, govori da u napred navedenim slučajevima nema “slučajnosti” . Naprotiv, da je to samo deo planskog korišćenja religioznih momenata u specijalnim  “PSI” dejstvima na mase, koja treba dodatno da pomognu vojnim operacijama u nekoj zemlji,  u ovom slučaju u misijama  na Balkanu, a posebno u svim NATO operacijama u Srbiji i na Kosovu. 

Dakle, samo još potpuno neupućeni mogu da veruju da je Uskrs 6. Aprila 1941. godine, sticajem okolnosti izabran za dan nemačkog napada na Jugoslaviju. Naprotiv.  Takodje,  ni bombardovanja Srbije od strane “saveznika” 1944. godine, takodje na Uskrs nisu bila slučajna. Činjenica da nas je 1999. godine baš na Uskrs NATO najžešće bombardovao, bila bi neverovatna slučajnost da nije planirana. Konačno predaja predsednika Slobodana Miloševića Haškom treibunalu na Vidovdan, takodje nije bio slučajno izabrani datum, već strateška odluka da Srbi i Srbija dožive baš na taj dan još jedan, ovoga puta  najveći moralni poraz. Na žalost u ovome su učestvovali i neki najviši srpski političari, koji su već godinama pod “Psi-kontrolom” američkih tajnih službi. ( O ovome docnije).

Dakle, ono što je započeo Hitler sa svojim savetnicima četrdesetih godina prošlog veka docnije u Koreji i Vijetnamu nastavljaju američki vojni eksperti, sve do Iraka, Avganistana, rata na  Balkanu, Kosovu i širom sveta. Još od ranih šezdesetih godina to nisu više  pojedinačne  akcije, već  potpuno artikulisani nekonvencionalni metodi ratovanja pod imenom “PSI- operacije” ( PSI – skraćenica od “Psihološke”),  koje danas u mnogim armijama sveta  prethode i prate svaku ograničenu vojnu intervenciju ili rat.

Ko je tvorac psihološkog ratovanja ?

Sve takve akcije Amerikanci  planiraju  već decenijama  u  vojnoj bazi  Fort Breg u Severnoj Karolini, gde je smešten glavni štab ovih jedinica. Medjutim, prilikom dužih akcija formiraju se lokalni centri specijalnih jedinica u blizini mesta budućih operativnih vojnih dejstava,  i kao što je tokom vijetnamskog rata bilo mesto Taj Pu u blizini Hanoja, američka vojna baza Guamingo u Saudijskoj Arabiji tokom oba rata u Iraku, tako je Krivolak bivši poligon JNA u Makedoniji,  mesto odakle su se planirale akcije pred NATO napad na Jugoslaviju, dok je danas baza Bondstil lokacija odakle se planiraju PSI-dejstva američke armije i tajnih službi ne samo u regionu Balkana. Koliko je širok spektar interesovanja vojnih stručnjaka,  naravno ne samo američkih,  za sve oblike korišćenja narodnih verovanja, navika, verskih običaja i svih drugih psiholoških fenomena koji utiču na mase, pokazuje i podatak da je nekoliko godina nakon “prikazanja  Bogorodice u Medjugorju”, čitava ekipa vojnih eksperata iz Fort Brega sa pedesetak „učenika“ došla u posetu , gde je proučavala ovaj fenomen, vršeći intervjue sa vernicima, slikajući hodočasnike, ambijent i uzimajući sve podatke o etničkim, istorijskim i drugim pojedinostima toga kraja, kao što se to činilo i na drugim sličnim mestima.

U literaturi se može naći podatak da se takozvani “PSI - rat” u savremenoj istoriji takodje planirao i organizovano vodio od strane Amerikanaca u Drugom svetskom ratu protiv Japanaca, a da je maksimalan angažman bio u Vijetnamu. Prema oceni stručnjaka istočne religije su jake do fanatizma i zato su efekti “PSI - rata” protiv istočnjačih naroda do sada bili najveći. Tako naprimer, po tradiciji Vijetnamaca, pred nastup Vjetnamske Nove godine, svako punoletno lice je obavezno da izvrši obred “poklonjenja” senima svojih mrtvih rodjaka i prijatelja i zatraži “oprostaj eventualno grehova”. Takodje je i nepisana religiozna obaveza, da se od najstarijih članova porodice ili  sveštenika  dobije blagoslov, kako bi se u Novu godinu stupilo uz podršku živih i mrtvih predaka. Ko dočeka Vijetnamsku Novu godinu bez ovog obreda i posebno „oproštaja mrtvih“, rizikuje lošu karmu i osvetu, a  bez  blagoslova  sveštenika ili najstarijih - potencijalnu  nesreću ili smrt u borbi.

Zato je u  uobičajenim uslovima koji su vladali u Vijetnamskom ratu ,  tokom mesec dana pred svaku novu godinu svakom vojniku bilo omogućeno da mu obezbedi odsustvo od par dana  da na odredjeni način sprovede ovaj obred. Da bi to osujetili i psiholoski uticali na moral vijetnamskih vojnika, Amerikanci su najveća dejstva i najobimnije ofanzive planirali upravo u to vreme. Naravno da su mnogi Vijetnamci morali zbog toga propustiti svoj obred duhovnog pročišćenja, što je dokazano uticalo na njihov moral, čak predaju, prebege  ili psihičku nesposobnosti za borbu.

Sve je počelo pre osam hiljada godina

Medjutim, ipak nisu ni Amerikanci a ni Nemci ti koji su prvi počeli da koriste primenjenu psihologiju ili parapsihologiju, kao specifično oružje u ratovima . Još u šestom veku pre nove ere, kineski mislilac i vojni strateg po imenu Sun Cu, ustanovio je  pravila koja treba primenjivati pre početka ratnih dejstava, kako bi se oslabila neprijateljeva  odbranbena ili napadna moć. Subverzivna propaganda primenjena u tom vremenu: napad na nacionalne vrednosti neprijatelja, diverzije i izazivanje nereda , kritike tudjih vladara i političara, stvaranje opozicinih pokreta (Pete kolone), unošenje dezinformacija koje podrivaju sumnje u sopstvene vrednosti, prekidi komunikacija, izazivanje nestašice hrane i slično, razaraju volju naroda i slabe vojnu moć protivnika  i bili su tada po učenju Sun Cu-a,  a i danas, ostali u osnovi glavni metodi “PSI-rata”.

Iako se u literaturi spominje da je Napolen prvi savremeni vojskovodja, koji je koristio  u  psihologiji propagande tkzv.  “ratne laži” ,   strategijsko planiranje  korišćenja  “PSI dejstava” u punom obliku prva je upotrebila u novije vreme Nemačka u vreme Prvog svetskog rata. Posle preuzimanja vrhovne vojne vlasti od strane Hitlera i nacista to je postao poseban  i nerazdvojni vid  rata koji je od strabne Nemačke primenjivan uz oružana  dejstva i čiji su uspesi nekada nadmašivali mnoge, “čisto” vojne akcije bez  “PSI” podrške.

Dakle, istorija savremenog “PSI ” rata, prema svetskim teoretičarima ratovanja počinje 1917. godine, nešto pred kraj Prvog svetskog rata, kada je u nemačkoj armiji formirana “Sekcija III.B” -  što je bio tajni naziv za posebnu i nezaviznu obaveštajnu službu pri Vrhovnoj komandi nemačke carske armije, na čije je čelo postavljen pukovnik Valter Nikolaj Konuzin , sa nadimkom ‘Ćutljivko”. Posle okončanja rata i sve do pobede nacista Pukovnik Nikolaj je vodio ovu nemačku obaveštajnu službu sa nepromenjenim nazivom i  standardnim zadacima. Medjutim, “Ćutljivko” je imao bezbroj ideja kako da unapredi rad te službe, ali bez razumevanja svojih nadredjenih.

Zato je bio oduševljen Hitlerovom pobedom na izborima, znajući Hitlerovu sklonost ka mistici i graničnim područjima nauke i psihologije. Kada je došlo do njihovog prvog susreta  1935. godine  u Minhenu Hitler je odmah prihvatio predlog Pukovnika Nikolaja da se pri Vojnoj obaveštajnoj  službi oformi takozvana  “Psihološka laboratorija”,  na čije je čelo naravno postavljen  pukovnik Nikolaj  uz Hitlerov blagoslov i podršku. Formiranje ovog odeljenja bilo je jedna od najvećih tajni poznatih samo vojnom vrhu nemačke armije - onih  koji su pripadali NSPD partiji.

“Psihološka laboratorija i profajleri ”

I pored ograničenja po Versajskom mirovnom ugovoru razvitkom i povećanjem brojnosti nemačke  armije formirano je još nekoliko vojnih i tajnih obaveštajnih službi, a pored ovih i dve civilne medju kojima je “Gestapo” (Tajna državna policija) bio najpoznatiji, “Psiholoska laboratorija” je ostala potpuno samostalna i podredjena isključivo Hitleru.  Već za pola godine od osnivanja  “Psihološka laboratorija” je raspolagala sa više  od hiljadu dosijea  najvećih državnika sveta, vojnih komandanata raznih armija i verskih vodja najbrojnijih .

Hiljade Nemaca – profesionalaca špijuna, ali i običnih ljudi : novinari, glumci, muzičari, trgovci, turisti ili biznismeni je mesecima i godinama iz svih krajeva sveta slalo najsitinije ili bezazlene podatke iz ličnih ili tudjih saznanja o odredjenoj ličnosti, pojavama ili zanimljivim dogadjajima  na adresu jedne službe u Nemačkoj koja je nosila običan naziv :”Centar za proučavanje kulture, običaja svetskih naroda i njihovih najuspešnijih i najvažnijih ličnosti”. 

 Tako je  “Laboratorija”  pravila analizu svih psiholoških karakteristika naroda, slabih strana naroda i pojedinaca, strasti i hobija ili pak devijacija ili bolesti političara, onih koji su bili od političkog interesa za Treći Rajh i Hitlera lično. Čak nekoliko godina pre osvajanja Francuske, “Laboratorija” je više znala o slabostima Eduarda Daladjea, nego članovi njegovog  kabineta. Britanskog premijera Nevila Čemberlena je desetak profajlera tako “skeniralo”, da je Hitler 1939. godine u razgovorima sa njim u Berlinu o pitanju Poljske od “Laboratorije” imao brdo podataka , naprimer, ne samo koji čaj i kada pije , nego i koliko će tačno puta  Čemberlen promešati  šećer u šoljici.  Istoriju  i prognozu bolesti američkog predsednika Ruzvelta, bolje su poznavali nemački eksperti iz “Laboratorije”, nego njegov lični lekar.

Zato nije čudo da su svi svetski političari, koji su dolazili u posetu Hitleru bili opčinjeni njime, negovom gostljubivoscu  i predusetljivošću, ističući svi do jednog da su se u društvu sa njim “osećali prijatno - kao kod kuće”. Ali to nije ni čudo, kada je doček svakog državnika pripreman po strogim uputstvima “Laboratorije”: biran nameštaj po ukusu posetilaca, vreme i mesto susreta i poseta, pa su pregovori sa Hitlerom bili u zaista prijatnoj atmosferi, i  uvek -  u korist Nemačke. Što se tiče Hitlera on je zaista bio marljiv i pomno se pripremao za političke susrete i pregovore i kada je kao domaćin vodio i kurtoazne razgovore njegovo poznavanje navika, sklonosti i mišljenja gosta nesumnjivo su menjali kod ljudi u inostranstvu stvoreni loš imidž Hitlera opisanog kao neobrazovanog, nadmenog i ekscentričnog kaplara .  Čak i veoma obrazovani i iskusni u Engleskoj na Kembridžu školovani Knez Regent Jugoslavije Pavle je u svojim beleškama susret sa Hitlerom opisao kao vrlo zanimljiv i konstruktivan, a Hitlera kao neobično dobro obaveštenog i respektabilnog političara. Ali kada su prestali pregovori i kada je počeo rat, na red je došlo analiziranje saznanja o komandantima neprijateljskih armija i korisćenje njihovih personalnih slabosti,  ljubavnih afera, problema u porodičnom životu, neodlučnost, strah od hijerarhije, bolesne ambicije i sve ono što je moglo poslužiti u profilisanju i analizi  protivnikovih  reakcija u komandovanju ali i diskreditaciji u svetskoj javnosti.

Medjutim, pukovnik Nikolaj nije se zadovoljio samo korišćenjem psihologije u vojne svrhe, već je koristio i druge nekonvencionalne metode kako bi oslabio neprijatelje.
Protivnik koga je pukovnik posebno respektovao -  SSSR je tridesetih godina postigao značajne uspehe u ekonomskom i privrednom razvoju i konačno od 1935. uvodjenjem petogodisnjih planova, prvi put savladan je problem gladi a SSSR čak počeo da izvozi i neke prehrambene proizvode i stoku. Tako je “Laboratorija isplanirala, a druge službe su sprovele unošenje bakcila najopasnijih zaraznih stočnih bolesti na teritoriju SSSR-a , kao i bolesti najvažnijih biljnih kultura za ishranu - žita i kukuruza. U samo jednoj “epidemiji” zarazne stočne kuge u Zakavkazju  1937. godine uginulo je više od pedeset hiljada konja i nebrojeno druge stoke.

Ali, pukovnik nije štedeo ni drugog najvećeg protivnika - Sjedinjene američke države, pa je pred rat na Severno američkom kontinentu bilo više pandemija bolesti krompira u najrazličitijm delovima kontinenta, ali i po zamisli  neverovatnih najrazličitijih sabotaža u industrijskim gigantima SAD sa ogromnim štetama čiji su uzroci relativno dugo pripisivani slučajnosti ili bili bez objašnjenja. Kako to u životu biva biolozi Laboratorije su od bezazlene buba mare stvorili mutanta insekt pod nazivom Krompirova zlatica najopasnijeh "žderača" nadzemnog dela krompira. Ovaj insekt je opustošio američke farme krompira kasnih tridesetih godina i tokom rata, sve dok nije pronadjen DDT. Da ironija bude veća sa američkom pomoći u hrani za opustošenu Nemačku po završetku rata sa krompirom je u Nemačku i Evropu stigla i zlatica, koja je i kod nas poznata kao večili biljni štetočina. 

Bizarne i neverovatne metode PSI rata i rada tajnih službi

Najveći problem  svih obaveštajnih službi na svetu  je rad u   tzv. „zatvorenim društvima“ tj.zemljama čvrstog (pro)komunističkog sistema kao što su S.Koreja, Vijetnam, Kuba, Kina, doskora Rusija itd. ili u državama gde su   verska vlast i običajno pravo jači od državne. Zbog tkz. čvrstih režima,  hermetikči zatvorenih granica i rigorozne kontrole svega i svakoga ko je u bilo kakvoj vezi sa inostranstvom i strancima,  suzava se krug potencijalnih saradnika, preko kojih bi se moglo doći do odredjenih podataka i informacija  ili sprovesti odredjene subverzivne aktivnosti. Praćenje i stalna kontrola stranaca, novinara,  trgovinskih i diplomatskih predstavnika u zemljama bivšeg socijalistickog lagera bila su takodje, uobičajena stvar tajnih službi, ali i „sveta i patriotska” dužnost svih gradjana posebno državnih službenika. I kod nas su stranci sve do kraja sedamdesetih godina bili pod neprestanom prismotrom. Tako je svaki konobar u uglednim restoranima u koje su zalazili stranci, morao da zapamti i prenese predstavnicima državnih službi  sa kim je sedeo stranac, šta su  jeli ili pili i po mogućnosti šta su pričali, makar i u fragmentima. Svaki upravnik restorana ili hotela u zemlji imao je obavezu da lično zabeleži broj automobila sa stranim ili diplomatskim tablicama, kao i svaki javni sluzbenik od kasira u banci do činovnika u pošti izvesti gde treba o „svemu neobičnom“ u vezi sa strancima. I sami gradjani rado su bili u istovetnim ulogama, kao protagonisti u filmu „Balkanski špijun“. Ne bez razloga Jugoslavija je zaista dugo vremena posle rata bila teško područje za špijunske aktivnosti.

U Rusiji i Kini čak i danas postoje takozvani „zatvoreni gradovi“ - zabranjeni za strance u koje se može otići samo sa posebnim dozvolama. Do samo pre desetak godina u tim zemljama bilo je nemoguće stupiti neprimećeno u vezu sa disidentima ili  angažovati saradnike za obaveštajne aktivnosti. Poseban problem bio je ne samo za američke obaveštajce uticaj i lobiranje kod političkih predstavnika u Kini i SSSR-u. Uobičajeno  diskreditovanje političara nameštenim i izmišljenim skandalima ili režiranim incidentima,  kako bi se uzdrmale pozicije onih političara koji su smetali političkim ili drugim planovima, bilo je naprosto nemoguće.

Kako nije bilo moguće puštati glasine preko medija, jer nije bilo privatnih ili nezavisnih , širenjem letaka ili drugim načinima propagande zbog praćenja i kontrole , otkriven  je metod koji se zbog psihologije gradjana i uslova života pokazao jedno vreme neverovatno uspešnim, posebno u Kini. Saradnici zapadnih tajnih službi su u javnim klozetima u većim gradovima, ali i u provinciji pisali po zidovima razne kratke poruke u kojima su odredjeni uspešni državni funkcioneri i oni koji su bili žestoki protivnici “demokratskih” reformi i odbojni prema Zapadu optuživani za izdaju, mito,  korupciju i nemoral, što je najviše pogadjalo javno mnjenje u tim zemljama. Takve su se „vesti“ širile munjevito  u mnogoljudnim sredinama  sve do nadležnih službi režima, koji je uglavnom  zaključivao po principu: „Gde ima dima – ima i vatre“ sprovodeći  istrage ili smenjujući preventvno upravo one, koji su režimu bili najodaniji i najveća smetnja spoljnim uticajima. Dugo vremena su tajne sluzbe u ovim zemljama smatrale da je to „glas“ nezadovljnog naroda, sve dok neke jezičke greške u parolama, kojih je bilo sve više, nisu otkrile prave izvore ove propagande.

Golubovi otkrivaju teroriste


Smatra se da je opšti rat teroristima koji su se sve više aktivirale u svetu,  „objavljen“ nakon atentata na izraelske sportiste na Minhenskoj olimpijadi 1984. godine, a zatim svetskom poternicom  za čuvenim teroristom Karlosom i pripadnicima „Crvenih brigada“.
Najteži zadatak specijalnih službi koje planiraju različite akcije kako bi osujetile namere terorista ili ih uništili, jeste infiltracija u redove takvih, najčešće fanatičnih religioznih organizacija, što je inače dugo bila najefikasnija metoda u drugim delovima sveta. Ovo  zbog  nepoznavanja jezika, verskih navika i običaja  i na kraju, spremnosti za samoubilačko žrtvovanje u ime Alaha. Zapadnim tajnim sluzbama i SAD na čijoj su meti uglavnom teroristi sa Srednjeg istoka,  danas je skoro nemoguće naći  dobrovoljce ili skupo plaćene pojedince, koji su spremni i sposobni da izvrše infiltracije u terorističke grupe i zadatke demaskiranja. Konspiracija medju pripadnicima takvih organizacija je neverovatna, preporučuju se i primaju samo članovi jednog  plemena ili poznatih porodica, a preporuke su broj  izginulih prijatelja ili članova porodice u dosadašnjim terorističkim akcijama , najčešće samoubilačkim. SAD se posle terorističkih napada tokom Drugog svetskog rata izvedenih od strane Nemaca ili Japanaca na tlu Amerike, nikada nisu posebno bavile teroristima u svojoj zemlji, a u inostranstvu američki anti-teroristički  planovi i akcije bile su do Bejrutske invazije pre svega usmereni na zemlje Južne Amerike i narko-kartele.

Na Bliskom istoku te akcije su bile radi obezbedjenja sopstvenih interesa kretanja robe i dobara, a posebno nafte . Medjutim, nakon teroristickih akcija u Americi  2001. godine tajne službe su kontrolu takvih grupa širom sveta podigle na najviši nivo i  zajedno sa potrebama zaštite svojih saveznika,  SAD danas za svoje potrebe vrše neprekidni nadzor  nad preko stotinu potencijalnih ili već poznatih terorističkih religioznih, levičarskih ili desničarskih organizacija i grupa širom sveta. Kontrola je dobila i karakter globalne akcije u koju su uključene skoro sve zemlje i ona se sprovodi elektronskim sredstvima i visokom tehnologijom, snimanjem iz satelita odredjenih lokacija, logora za obuku,  firmi  i privatnih kuća i stanova sumnjivih lica, snimanja telefonskih razgovora putem satelita i na druge najrazličitije načine. Najveći deo tih informacija razmenjuje se sa službama savezničkih zemalja.

Tokom rata i okupacije Avganistana od strane Sovjetskog saveza  SAD su uložile ogromna sredstva za obuku dobrovoljaca koji su se želeli boriti protiv Sovjeta. Medju njima su bili pripadnici najrazličitijih lokalnih plemena, organizacija, mudžahedina, pa čak i verski sukobljenih nacionalnosti iz različitih zemalja. Oni su obilato pomagani  ne samo pešadijskim naoružanjem, već  i raketama zemlja- vazduh i drugim sofisticiranim oružjem za borbu protiv sovjetskih helikoptera koji su bili najefikasnije oruzje u brdovitim terenima Avganistana i drugih pobunjenih  republika nekadasnjeg SSSR-a. Zato danas teroristicke organizacije ne samo u  tom regionu nisu više samo pobunjena plemena, čiji borci čekaju u pustinjskim zasedama, već opasni protivnici Amerikanaca i saveznika, koji pomognuti donacijama naftom bogatih islamskih drzava raspolazu najrazličitijim oružjem i vojničkim iskustvom  iz decenijskog ratovanja sa najrazličitijim protivnicima.

Uostalom, razvoj dogadjaja posle americke okupacije u Avganistanu i Iraku pokazuje da je do početka obnove tih zemalja, razvoja demokratija i ekonomije po američko-zapadnim standardima još veoma , veoma daleko. Dakle, pokazalo se ispravnim gledište izraelske vlade pre desetak godina uoči  prvog Zalivskog rata, da je saradnja  SAD sa bilo kojim militantnim islamskim organizacijama na Istoku  kontraproduktivna i po pravilu  najviše šteti  Izraelu, inače opštem neprijatelju islamskih zemalja.  Svakako da je američka pomoc Izraelu  neuporedivo veća, konstatna i  šira  u svakom pogledu, te  ne samo da SAD snabdevaju Izreal namodernijim naoružanjem od aviona i helikoptera do odbrambenih raketa „Patriot“, već i najvažnijim informacijama o  dnevnim aktivnostima svih terorističkih organizacija koje bi mogle da ugroze sigurnost ove države.

Ni izraelske tajne službe ne sede  skrštenih ruku. Procene stručnjaka su da su četiri tajne službe izraelske armije jednako angažovane u ofanzivnim, koliko i u odbranbenim dejstvima u zemlji. To znači da se ne bore samo protiv terorista u svojoj zemlji, već se bave i  (najčešće) likvidacijom terorista ili političkih i islamskih verskih lidera i njihovih pomagača širom sveta. Koliko često izraelski vojnici  upadaju na teritorije drugih okolnih  zemalja, tako često i oko granica Izraela kruže brojne terorističke grupe. Godinama najviše je obučenih samoubica koji upadaju na teritoriju Izraela gde vrše  atentate sa velikim brojem žrtava. Značajan deo aktivnosti tih grupa prati se preko satelita, čak i noću ali ipak sa ograničenim mogućnostima, jer se vreme preleta satelita preko odredjenih regiona može sa velikom tačnošću utvrditi i na vreme pribeći maskiranju. Veliki problem Izraelu predstavlja obezbedjenje ogromnog pustinjskog dela granice, kojim pravcem se godinama najlakše ubacuju teroristi. Pre ove poslednje i najradikalnije faze borbe protiv Izraela teroristicke grupe su ulazile duboko na teritoriju te zemlje, vršile prepade, diverzije i vraćale se u svoje baze i logore  u graničnim područjima sa drugim zemljama. Za izraelsku armiju ove grupe su bile i ostale veliki problem, jer su sastavljene od prekaljenih boraca, krile su se u  rupama kamenitog tla usred pustinje u jama ispod pustinjskog peska, dakle u krajevima gde je teško preživeti bez fanatične volje, ratnog iskustva i odličnih priprema. Ali su Izraelski stručnjaci našli delimično ali ne i potpuno rešenje i za ovaj problem.


U istoriji  su golubovi uvek bili simbol mira, glasnici i pismonoše koji su nosili poruke na nepristupačna mesta , a u vreme Napoleonovih ratova i poslednji put u Prvom svetskom ratu i sa borbenih  položaja. Gotovo da bi u sadasnjoj fazi razvoja tehnike  i elektronskih komukacija u vojne svrhe, golubovi u službi rata ostali samo enciklopedijski kuriozitet , da ih eksperti izraelskih tajnih službi nisu uspeli iskoristiti  nekoliko godina u najuspešnijim akcijama hvatanja terorista  u graničnim područjima ove zemlje. Kada nikakve pretrage terena radi otkrivanja kretanja terorista nisu pomogle  , kada nisu pomogla ni satelistka osmatranja ni danju ni noću, čak ni bespilotne bezvučne letilice, problem su resili -  pustinjski golubovi .  Poznato je da pustinja u toku dana, čak više puta može  menjati izgled, jer  pustinjski vetar uklanja ili podiže manja ili veća uzvisenja, zameće tragove kretanja životinja ili ljudi i vozila, pa  gotovo da ne postoji način već posle par sati da se bilo kakvi tragovi otkriju. 

Medjutim, Mosadovi stručnjaci su našli rešenje tako što su uhvaćene obične pustinjske golubove izgladnjivali nekoliko dana, a zatim ih na sumnjivim mestima i lokacijama puštali iz kaveza. Gladni pustinjski golubovi,  inače ptice nesto snaznije konstrukcije nego onih domaćih koje mi poznajemo,  sa odličnim vidom, instiktom i drugim prirodnim sposobnostima potrebnim za preživljavanje u pustinji, odmah su krenuli u potragu za hranom. Osim nevidljivih pustinjskih mušica i buba, oni su u pesko nepogrešivo nalazili svaku mrvicu hleba, i skoro nevidljive ostatke druge hrane, tragove ljudskog izmeta  i ostale, običnom ljudskom oku nevidljive tragove boravka grupe ljudi u pustinji. Iz dubine peska izbačeni i od sunca sprženi skoro nevidljivi insekti koji se kreću samo duboko ispod peska ili noću nocu, bili su hrana golubovima a izraelskoj armiji jasan trag prisustva i kretanja  ljudi. Prateći tako kretanja golubova kojima su na noge bili prikaceni minijaturni lokatori, odredjena su  sumnjiva mesta i  metodama  zaseda, miniranjem i bombardovanjem otkrivena su i uništena mnogobrojna skrovišta i baze terorista ispod  peska i pustinjskih dina. Dugo vremena nije bilo poznato na koji način je izraelska armija tada tako uspešno otkrivala  tajne baze i tako osujetila stotine diverzija i atentata. Ali pošto se sukob sa Palestincima i sa drugim militantnim grupama radikalizovao i pošto su atentatori - samobice počeli da idu samo u jednom pravcu bez povratka, ni ova tajna više nije ostala tajnom.


Jugoslavija mesto razmene i trgovine špijunima i teroristima
Kada je pre deceniju i po u Francuskoj uhapšen Karlos, jedan od najpoznatijih terorista na svetu, kod njega je  pored nekoliko drugih nadjen i jedan važeći regularno izdat jugoslovenski pasoš. Nije poznato kako je Karlos došao do njega, kao i  do pasoša nekoliko drugih  zemalja, ali je i njemu jugoslovenski  pasoš kao i mnogim drugim ljudima iz senke sve do nedavno bio pouzdana i odlična propusnica  u većini zemalja sveta. „Jugoslavija – Tito“ to su bili  pozdravi  koji su se često čuli u najudaljenijim krajevima sveta, kada se pokazivao jugoslovenski pasoš. Zato nije ni čudo što ga je imao Karlos i ne samo on, već i mnogi drugi, ne baš  dobrodošli  gosti u većini  zapadnih zemalja, ako bi putovali pod pravim imenom. Sve do raspada stare Jugoslavije nije bila tajna da su jugoslovenske službe bezbednosti,  a posebno KOS (Vojna kontra-obavestajna služba) pored CIA-e, KGB, Britanske MI5 i MI6 i izrealskog  Mosada bile vema uspešne i poštovane u celom svetu. Područje delovanja naših tajnih službi bilo je  veoma široko, od borbe protiv domaće “neprijateljske” emigracije u inostranstvu , do hvatanja stranih agenata u našoj zemlji, ali i najrazličitijih drugih poslova po „ Rent “ principu. To su za vreme titovog rezima bile „ usluge ” našim prijateljima u inostranstvu ili profesionalne usluge  kolegama i poslovnim partnerima. Jugoslovenski „stručnjaci“ su likvidirali po svetu protivnike naših prijatelja, a oni  su se oduživali „neutralisanjem“ naših neprijatelja, koji su se u svetu uspešno krili ili bili nedostupni našim tajnim službama.

Prvi zvaničan i javno zabeležen susret sa stranim teroristima u Jugoslaviji odigrao se u Beogradu pre više od četvrt veka , kada je na turskog ambasadora u Beogradu pucao jedan Kurd, izbeglica iz Turske. Tada je u hvatanju atentatora učestvovalo više gradjana i jedan nevešti policajac, svi  vodjeni pre svega “gradjanskim” i profesionalnim dužnostima.  Zbog viška adrenalina i opšte psihologije naroda kao u filmu “Balkanski špijun” tom prilikom su zbog neiskustva pale i prve žrtve medju kojima jedan gradjanin i policajac.   
Nakon poznate akcije ubacivanja grupe od 19 ustaških terorista 1974. godine koji su želeli da „podignu ustanak“ protiv komunističkog režima u Hrvatskoj , uz nepotrebne žrtve medju policajcima, vojnicima  i meštanima koji su se uključili u hvatanje, svi osim jednog teroriste bili su likvidirani u jednoj pećini u Bosni, usledila je sveobuhvatna reforma i čistka u svim tajnim službama. Rezultat toga bilo je i formiranje specijalne antiterorističke jedinice u armiji (inače jedne od takvih prvih u svetu) sačinjene od pripadnika jedne padobranske formacije, obučenih za borbu po ugledu na slične nemačke jedinice komandosa iz Drugog svetskog rata.

Medjutim, iako su domaće tajne službe za ozbiljnu akciju i borbu protiv terorista i atentatora do tada bile nespremne na domaćem terenu, u inostranstvu su se odlično snalazile. Glavni neprijatelj države sve do raspada Jugoslavije bile su neprijateljske emigrantske organizacije u inostranstvu, a posebno u Nemačkoj, Austriji , Švedskoj, Australiji i SAD. Tu se pre svega misli na ustašku, šiptarsku i četničku emigraciju. Potpomognute od zemalja domaćina neke od ovih organizacija su osim propagadnih aktivnosti, na najrazličitije načine otežavale rad i život našim diplomatama i jugoslovenskim predstavnicima u inostranstvu , a često i našim najvišim državnim predstavnicima prilikom putovanja u neke zemlje, remetile planove boravka demonstracijama i javnim protestima i drugim incidentima. Iako su napisane dve knjige i objavljeno nekoliko feljtona o jedinom ozbiljnom pokušaja atentata, ipak nije do kraja  utemeljena tvrdnja da Tito zamalo nije bio ubijen u hotelu u Njujorku od strane pripadnika četnicke emigracije prilikom zvanične posete  SAD . Atentat je pripremila praktično jedina prava ekstremna i radikalna srpska organizacija u emigraciji „SOPO“ (Srpski otadžbinski pokret Oslobodjenje). Sve ostale srpske organizacije nisu bile dovoljno organizovane za bilo kakve ozbiljnije akcije te vrste, osim demostracija i pravljenja nereda, posebno kada se porede sa ustaškim i šiptarskim.  Medjutim, sasvim su pouzdani i tačni podaci, da je na Tita za vreme života izvršeno čak 37 atentata na najrazličitije načine, zbog kojih je poginulo desetak pripadnika službi bezbednosti.

Pored toga predupredjeno je takozvanim preventivnim akcijama više od stotinak planova i pokušaja atentata. Prvi atentat na Tita je naložio niko drugi do Staljin i to planiranim trovanjem. Bizarno ali istinito je, da je tom prilikom preminuo čovek iz personala koji je bio  zadužen za kontrolu snabdevanja hranom i pripremanje hrane za Tita. Još jedan  pokušaj je bila akcija kada je uz srpskog nacionalistu i bivseg oficira JNA Nikolu Kavaju emigranta u SAD u otmici aviona početkom sedamdesetih godina učestvovalo još nekoliko poznatih  emiganata, sa namerom  da sa otetim avionom u Njujorku Kavaja doleti do Beograda i obruši se na zgradu tadasnjeg Centralnog komiteta SKJ u Beogradu. To je jednostavno bio sasvim naivan, nerealan i nemoguć plan, jer je još u pokušaju otmice aviona Kavaja uhapšen i osudjen na doživotnu robiju, da bi posle dvadesetak godina posle niza peticija bio oslobodjen i sada živi u Beogradu. Pokušaji atentata i terorističke akcije ustašle emigracije su bile daleko ozbiljnije i čak do 1952/3 su širom hrvatske hvatane grupe terorista, koje su se krile od vlasti još od rata ili su kasnije ubacivane u Jugoslaviju. Tada je jednom ozbiljnom akcijom čišćenje u kojoj su izvršeni pregledi svih zabačenih objekata , skladišta, imanja i slično čak i Katoličke crkve u Hrvatskoj, uhvaćena i poslednja grupa ustaških odmetnika.

Značajno je spomenuti da je Tito za života tokom svojih javnih aktivnosti u zemlji i inostranstvu, koristio čak tri dvojnika od kojih je jedan ranjen  u pokušaju atentata na Brionima u koje vreme je Tito bio u Beogradu. Tako je malom krugu ljudi bilo poznato da je “Tito” bio u isto vreme najmanje na dva mesta  zahvaljući dvojnicima, dok je treći uvek bio u prilici da “uskoči” ako bi zatrebalo da “zameni Predsednika”. Ovo je zaista bila uspešna varka tajnih službi koja je obezbedjivala dodatnu sigurnost Titu.  Inače jugoslovenske tajne sluzbe su sedamdesetih godina kontrolisale mnogo veći prostor od  granica Jugoslavije, za šta se može naći potvrda u memoarima mnogobrojnih svetskih političara. Kao što je u  SAD Fort Breg bio a i sada je centrala za sva nekonvencionalna vojna delovanja američke armije, tako je na periferiji Pančeva pod bezličnim nazivom “Vojna pošta 5000” bilo operativno sedište jugoslovenskih tajnih vojnih službi. Tamo su pripremani obaveštajci i “čvrsti momci” za akcije u inostranstvu, obučavane buduće diplomate kako da se zaštite od “napada stranih službi” i “pravljeni” jugoslovenski disidenti koji su “spas” tražili u inostranstvu.

Jedan od vodja peto-oktobarskog puča , uspešno je obučen za takvu ulogu i postao takozvani “spavač” u Nemačkoj. Za vreme obuke tokom višemesečnog boravka u ovom centru bio prevodilac pripadnicima frakcije “Crvenih brigada” , grupe “Bader – Majnhof ” koji su u Jugoslaviji našli utočište na svu nemoć i gnev nemačkih tajnih službi koje su ih progonili. Baš u to vreme jugoslovenske služnbe su tražile da se “isporuče” neke vodje ustaških i šiptarskih terorista što su nemačke vlasti uporno odbijale. U zamenu za ovu uslugu pripadnici Bader Majnhofa sa beogradskim “čvrstim momcima”  su uspešno likvidirale sve označene  „mete“ od naših službi u Nemačkoj , da bi posle likvidacije četvorice albanskih disidenata i terorista u jednoj garaži u Štutgartu u pravom mafijaškom stilu, nemačko ministartvo spoljnih poslova uputilo notu jugoslovenskoj strani da prestane da vrši slične akcije u toj zemlji. Konačno posle likvidacije disidenta Djurekovića - bivšeg direktora zagrebačke INE, inače dotadašnjeg visokog hrvatskog političara , a zatim njegovog sina u Hamburgu, koji se spremao da objavi tajne beleške o nekim Titovim tajnim dilovima sa Nemcima tokom rata, došlo je do opasnog zahladjenja diplomatskih odnosa  sa Nemačkom.

U hamburškim emigranstkim krugovima pričalo se tada  ( 1980/81 ) godine da je neposredno pred ove likvidacije u Hamburgu boravio Željko Ražnjatović. U Hamburgu je boravio i pomenuti „spavač“ posećujući povremeno privatno tamošnjeg jugoslovesnog generalnog konzula. Zahvaljujući svom akademskog statusu i preporukama, iz „naučnih“ krugova  „spavač“ se približio mnogim političkim ličnostima iz novoformirane partije „Zelenih“ postavši sa nekima i lični prijatelj, kao na primer sa Joškom Fišerom i Petrom Keli, političkim predstavnicima Zelenih u Bundestagu. Tako je Petra Keli u jesen 1985 godine došla kao njegov gost u posetu Beogradu, gde je u Studentskom centru održala sa svojim prijateljem Gerdom Bastijanom (inače bivšim generalom NATO-a) predavanje u vezi sa slobodom govora .

Zbog nekih izjava protiv jugoslovenskog režima proglašena je za „Persona non grata „ i proterana iz Jugoslavije. „Spavaču“ naravno ovaj incident nije ništa smetao, naprotiv učvrstio se u inostranstvu kao jugoslovenski politički disident, što mu nije smetalo da kao vodja jedne opozicone partije desetak godina kasnije pregovara sa Miloševićem u ulasku u vladu „ skraćene Jugoslavije“. Autor ovoga teksta je 1992. godine u Moskvi imao prilike da u uskom krugu domaćina ruskih prijatelja i u prisustvu  pukovnika B.Krge tadašnjeg vojnog atašea u Moskvi, a docnije načelnika Generalštaba, inače kadrom vojne obaveštajne službe čuje imena tadašnjih nekoliko vodja opozicionih partija u Srbiji označenih kao „spavači“ , koji su obučeni za dvostruke uloge u zemlji i inostranstvu.

Medjutim, za nekonvencionalne aktivnosti, ili tačnije psiholoski rat prema inostranstvu jugoslovenski centar je do raspada Jugoslavije i do 1999. godine bio Institut bezbednosti na Banjici u Beogradu, pod ranijom upravom generala Jove Popovića, a u nadležnosti  SDB sa više odeljenja.  Dakle na oba ova mesta bilo je dovoljno stručnjaka sa najširim ovlašćenjima i odličnim vezama po svetu, da se likvidira bilo koji politički emigrant ili osujeti bilo kakva zavera protiv države ili Tita dok je bio živ.  Omiljena delatnost jednog odeljenja u Institutu bezbednosti protiv emigracije u inostranstvu je bilo štampanje specijalnih izdanja raznih emigrantskih novina , najčešće ustaških, u kojima su objavljivane, porodične tajne emigrantskih vodja, njhove perverzne seksualne sklonosti, mito, korupcija, saradnja sa jugoslovenskim službama bezbednosti i slično.

Te novine su bile verne kopije emigrantskih novina koje su inače izlazile periodično. Tako su se novine napravljene u ovom Institutu pojavljivale dan dva ranije od pravih na kioscima štampe u Nemačkoj ili su slate sa nepoznatog mesta širom Evrope na kućne adrese i izazivale opštu pometnju, haos, svadje medju emigrantima, čak i fizičke obračune. Glavni organizator za takve akcije bio je Boža Spasić poznati kriminološki stručnjak i nekadašnji funkcioner DB- a i pomenutog Instituta, a zasluga za tehničku obradu novina i sve detalje falsifikovanja letaka, fotografija, lažnih dokumenata i slično, pripada jednom beogradskom karikaturisti i dizajneru.

I dok se armija zanimala prvenstveno zaštitom i planiranjem najrazličitijih akcija obezbedjenja jugoslovenskog rukovodstva i sistema , mnogobrojnih gostiju i drugih najviših rukovodilaca, SDB je u Institutu bezbednosti na Banjici od početka devedesetih imao ozbiljne  zadatke – pripremu za odbranu i vodjenje psihološkog rata .

 
Milošević - prva žrtva PSI rata protiv Jugoslavije 


U proleće 1994. godine, pozvao me je raniji kolega sa Pravnog fakulteta R.B. , jedan od tadašnjih vodećih operativaca rebubličke službe DB, sa kojim se godinama zbog mog boravka u inostranstvu nisam video ni čuo i zamolio da se nadjemo. Na to sam pristao odmah, te se ubrzo nadjosmo u kafani „Mlava” polupraznoj toga prolećnog prepodneva. Preskočiću nevažne detalje uvoda i uobičajenog prijateljskog razgovora. Moja novinarska aktivnost i jedna izdata knjiga, a posebno neki od članaka koje sam pisao, nekoliko godina ranije za prve brojeve Nedeljnog telegrafa došli su na red našeg razgovora. Nešto kasnije ti članci su postali glavna tema i  razlog poziva za ovaj neuobičajeni prepodnevni „drugarski „ sastanak što mi je konačno  bez ikakvog snebivanja rekao. 

Želeo je da mu kao drugu “iskreno i istinito ”  objasnim nešto od onoga pomenutog što sam pisao i nešto još više na teme – kako je rekao „priča” :  magija, okultizam, zvezde, abra-kadabra“, kako je to sa lakim smeškom definisao. Osećao sam da nema razloga da to ne učinim, upravo zbog toga što je ponašanje neupućenih ljudi kada se govori o ovim temama upravo takvo – podsmešljivo, pomalo ironično, ispod koje maske se krije znatiželja i opreznost ponekad i strah. Uslov koji sam odmah izneo je bio da  mi potvrdi, ono sto sam već naslutio, da li se radi o službenom ili privatnom zanimanju za ove teme. Bio je iskren i razgovor ide kako sledi:




                                           

                              Isporučen Hagu na Vidovdan slučajno ? Nikako, već radi poniženja Srba !


Kao član neke specijalne jedinice koja se starala o bezbednosti tadašnjeg predsednika Miloševića, izmedju ostalog imao je zadatak da vrši najrazličitije provere po pitanju anonimnih  ili drugih dojava , koje su na ovaj ili onaj način sadržavale informacije od značaja za bezbednost tadašnjeg Predsednika Srbije. Tu je naravno bilo najrazličitijih sadržaja i poruka,  čak i ljubavnih izliva do snova i predskazanja, kako je rekao. Medjutim, tri pisma poslata iz Ljubljane privukla su pažnju odgovornih. Sva tri su bila anonimna, poslata na kabinet Predsednika i  sadržala vrlo pismeno i vrlo upečatljivo obrazloženo upozorenje ljudima koji brinu o Miloševićevoj sigurnosti.

Prepričani sadržaj pisma : “ je obaveštenje jedne gospodje koja se podpisala samo inicijalima, da jedna crno-magijska grupa sastavljena od  “domaćih i stranaca” upražnjava okultne seanse sa ciljem da ugrozi zdravlje i život tadašnjeg srpskog predsednika. Baš nekako u to vreme slovenački omladinski časopis “Mladina” je objavljivao neke tekstove “crnog humora” o Miloševiću sa foto-montažama Miloševića na mrtvačkom odru i slične grafičke predstave kombinovane sa originalnim fotografijama. Dovodjenje u vezu tekstova i fotografija u Mladini sa upozorenjima iz pisma bilo je već dovoljno za povećani interes nadležne službe, ali je bio problem kome se i kako obratiti, “da se služba ne izvrgne ruglu” ili još gore, ne naleti na nekog , kako mi pomenuti drugar reče ,  “uvrnutog “, koji će celu stvar još više zakomplikovati”. Prema pomenutim pismima, članovi te grupe su bili različitih profesija i nacionalnosti, a zajednička im je bila “srbo-fobija” i  mržnja prema predsedniku Miloševiću  

Izmedju ostalog u pismima je navedeno , da su sa tim aktivnostima upoznate i slovenačke tajne sluzbe i neki strani strani savetnici, koji su se spremali ili su već bili u Beogradu radi susreta sa Miloševićem. Možda bi upozorenje iz tih pisama sa tako “blesavim” temama ( kako je govorio jedan od načelnika u DB) , čak prošlo bez ikakve reakcije, da se nešto ranije nije dogodio u javnosti malo poznati pokušaj atentata na Miloševica , inače najozbiljniji  od najmanje deset  pokušaja medju kojima je i neobjašnjivo pucanje dve gume na automobilu kod Beograda kojim se Milošević vraćao iz Novog Sada. Ovaj drugi pokušaj nepoznat javnosti se dogodio tri godine ranije, dok je Miloševic još stanovao  na Crvenom Krstu, u tadašnjoj ulici 14 Decembra 47, na drugom spratu.

U uobičajeno vreme jednoga jutra kao i obično, došla su kola sa službenom pratnjom, ovoga puta bez ijednog jednog poznatog lica, osim  čoveka koji je došao do vrata da se javi i doprati Miloševića do automobila. Medjutim, njegovo čudno ponasanje pred vratima, neuobičajen nastup i Miloševićev instikt, bio je razlog da pozove svoj kabinet i zatraži od sekretarice i svog šefa kabineta Gorana M. da provere da li je sa prevozom sve u redu i zašto se promenila pratnja.   Pitanje i odgovor su bili  za sve kao bomba : „ kola još nisu krenula, jer se on - Milosević  lično javio i odložio dolazak u kabinet za jedan sat kasnije.


I tada nastaje naravno luda trka , kolima i pešice iz najbliže stotinak metara udaljene policijske stanice u ulici Božidara Adžije i svih policijskih patrola u pokretu. U medjuvremenu Milošević prekida vezu i odlazi sa porodicom u sobu sa pancir vratima. Posle nekoliko minuta pristižu policajci iz policijske stanice i dvoja patrolna kola saobraćajne policije, te u  intervenciji primenom sile  savladavaju ne bez otpora, dve grupe rasporedjene u dvoja kola,  prva bez oznaka koja su trebala voziti predsednika i druga sa policijskim oznakama i rotacionim svetlom. Svi uhapšeni do poslednjeg su bili šiptari preobučeni u pripadnike policije i službenike DB sa zadatkom otmice i ubistva predsednika Srbije.

U svemu  je bila posebno interesantna  okolnost, da je jedini poznati i stvarni službenik obezbedjenja koji se pojavio na vratima Miloševićevog stana bio potpuno dezorijentisan i nesvestan situacije, docnije utvrdjeno pod uticajem duboke hipnoze , dok pripadnik stalnog obezbedjenja pred ulazom u zgradu, nije mogao da se seti apsolutno ničeg  oko dolaska ekipe koja je trebala da odveze  predsednika. Naravno ceo slučaj, rasplet i detalji ostali su veoma dobro čuvana tajna, kao i sudbina nesudjenih otmičara i atentatora. Od svega je ipak zahvaljujući komšijama koji su videli neobičnu buku i akciju policije “procurilo” samo da  se nešto zaista dogodilo  i ništa više.  Takodje je zanimljiv detalj, da je  medju nesudjenim otmičarima bio jedan derviš - pripadnik muslimanske sekte derviša. U javnosti o ovome dakle nikada ni najmanje informacije, priče ili detalja, koje sam tom prilikom čuo naravno sa obavezom da ništa od toga nikome ne ispričam, što sam ispoštovao,  sve do danas.

Povezujući dakle pomenuta pisma sa navedenim dogadjajem, prema zaključcima službi trebalo je utvrditi koliko je upozorenje zaista ozbiljno, rekao mi je konačno poznanik. Naravno ispričao sam mu sve što sam smatrao potrebnim i što je bilo moguće u razgovoru od dobra tri sata, uz zaključak da bi upozorenje morali da prihvate krajnje ozbiljno. Ovo sam podvukao uz  primedbu da “beogradskom čaršijom” već neko vreme kruži priča da Milošević ima problema sa šećerom, pritiskom i nervima, mada su lekarske analize pokazivale neke sasvim druge zdravstvene anomalije  i da nije isključeno, da je sve to posledica upozorenja iz pisma. Na kraju razgovora moj drugar sa studija me je posle očito “ubedljivog predavanja”, zamolio za mišljenje o nekom svom ličnom problemu, inače tipičnom posledicom velike otudjenosti od religije i pravoslavne vere.
Od tada ga nikada više nisam sreo, ali mi je poznato da je sa tim u vezi ili možda ne, jedan poznati i uvaženi doktor nauka i ezotericar jedno vreme bio redovan posetilac Milosevića.

Sigurno zbog svega toga Milošević se ubrzo preselio na Dedinje  i te godine za razliku od ranijih, izuzetno se retko pojavljivao pred masom i u javnosti. Pažljivo oko analitičara ili ljubopitljiva javnost zapazila je da  je Milošević od tada pa sve do pada sa vlasti,  sve susrete sa stranim i domaćim političarima i javnim ličnostima  uvek  imao “ na svom terenu” uvek na jednom mestu, sedeći u istoj stolici, a  svi njegovi gosti na čuvenom “kanabetu” kako se u šali docnije govorilo. Vrlo verovatno, gotovo izvesno  je to bio jedan od načina zaštite od mnogobrojnih, koji su želeli da svoje okultne i druge metode PSI delovanja primene na čoveku, koji je takodje svoje posebne sposobnosti iskoristio da stane na čelo Srbije i Jugoslavije. 


SRPSKA "GRUPA 69” - PROTIV AMERIČKIH "VUDU RATNIKA"   - ISTINE I MITOVI

Tek kada su neki vojni časopisi na Zapadu 1998. godine objavili da su takozvani “Vudu ratnici” iz sastava američke armije stalno stacionirani u Fort Bregu – američkoj vojnoj bazi i školi za  obuku za specijalna dejstva u Severnoj Karolini, prebačeni iz okoline Persijskog zaliva u Italiju, Bugarsku i Rumuniju, počelo se u našoj zemlji govoriti i pisati  o predstojećem „PSI  ratu“. Ubrzo zatim i o “Grupi 69” pripadnika vojske i civilnih lica, koji su se bavili takozvanim PSI -hološkim ili PSI-hotroničnim ratovanjem. Pomenuti američki “Vudu ratnici” su treća generacija, prozvod može se reći stručnjaka SAD, koji primenjuju metode i tehnike obuke za nekonvencionalno - vojno-tehničko  i spiritualno ratovanje. Razvoj metoda i načina delovanja na psihološko stanje ljudi pred početak ili tokom klasičnih ratnih dejstava, ozbiljno su započeli Amerikanci u Koreji i Vijetnamu.

Nije tačno poznato kada se kod nas započelo sa istraživanjem i primenom PSI- tehnika, ali se predpostavlja da je to bilo nešto ranije pre NATO bombardovanja Jugoslavije, u vreme Nato napada na srpske trupe u Bosni 1996/7 godine.  “Grupa 69”, dakle nije proizvod praznih priča i maštanja, već konkretan odgovor naših stručnjaka na neprijateljska psihološka i parapsihološka dejstva , koja su počela od 1990. godine i trebala da oslabe moral naroda i vojske , utiču na borbenu sposobnost vojnika , komandnog kadra, izazovu paniku kod masa, rastrojstvo i slična negativna psihološka stanja političkog i vojnog rukovodstva države , kako bi se postigli  što uspešniji vojni ciljevi, sa što manje gubitaka u tehnici i ljudstvu.

Preterivanja i lične promocije


Iako se poslednjih godinu, dve, govori  i sve više piše o obaranju NATO aviona misaonim energetskim snopovima itd. istina je nešto drugačija.  Posebno je neozbiljno imenovanje i izjave  nekih vojnih lica, koja su tokom NATO bombardovanja obavljala odredjene dužnosti vezane za sprovodjenje medijske kampanje u svetu, i drugih lica koja su poznata po svojim knjigama o zakonitostima dogadjanja kroz matematičke formule budućih dogadjanja o ličnim zaslugama u radu ove grupe. Dakle, naivno je tvrditi da se kod nas bila okupila grupa „PSI ratnika“ , koja je „mislima“ obarala NATO avione iznad našeg neba, ili da su američki piloti zato promašivali nosače aviona i padali u more.  Ova grupa, je pre svega bila u nadležnosti jugoslovenskih – srpskih tajnih službi, dakle SDB-a, a ne vojske sa kojom je saradjivala. Delovanja su se , govoreći vrlo uopšteno, zasnivala na nekim „receptima“ i iskustvima Sovjeta, sada ruske vojske i njihovih tajnih službi i konačno na domaćim iskustvima - uticaja misticizma pravoslavlja, narodnih običaja iz vekovnog ratovanja na raspoloženje narodne mase, održanja morala vojske i ponašanje najviših vojnih i političkih rukovodilaca.

Nije ni tajna, niti se krije da i SAD i Rusija godinama istražuju tkzv. „frekvencije straha“ koje se emituju najrazličitijim uredjajima (moguće i ubacivanjem u signale –TV programe ili u frekvencije za emitovanja radio programa.

Utvrdjeno je da se na ( radio ) frekvencijama oko 100 Mhz , kod ljudi mogu javiti odredjene anomalije u logičkom ponašanju, iracionalne radnje, neobjašnjivi strah, panika i sl. Medjutim, vrlo je teško uticati na vojnike, za vreme žara borbe pa se efekat PSI dejstava  smanjuje dejstvom ratnih orudja i oružja , zbog „rasipanja“ vojnika po borben im položajima i sl. Predpostavlja se da su vojska SAD i specijalne jedinice to činile od prvog  Zalivskog rata isto kao i u Bosni i za vreme NATO agresije,  posebnim uredjajima koji laički rečeno: „lansiraju“ snopove elektro-magnetskih talasa frekvencije od 100 do 450 Mhz. U tome se opsegu frekvencija se odigravaju u ljudskom telu (mozgu, nervnom sistemu - čakrama) odredjeni psiho-fizički procesi kao posledica i nastaju anomalije u ponašanju zbog remećenja moždanih funkcija i destrukcija celog nervnog sistema. Pojedinci ili grupe i čitave operativne jedinice „pogodjene“ snopom elektromagnetskih talasa mogu doživeti zavisno od upotrebljene frekvencije,  najrazličitije anomalije psihičkog stanja i ponašanja.

Uspeh ovih dejstava često zavisi od bizarnih detalja, čak i naprimer hrane neprijateljskih vojnika : ako su toga dana imali za ručak slanu supu i meso, dejstvo elektromagnetskih talasa se pojačava , i suprotno ukoliko su jeli hranu biljnog porekla, spanać, pasulj, boraniju i slično ukupni efekti su slabiji. Komična scena iz nekog filma, kada glumci stavljaju na glave kape od alu-folije da „marsovci“ ne bi mogli da im čitaju misli, postala je stvarnost, jer se najsavremeniji vojni šlemovi u proizvodnji premazuju slojem olovnog-sulfida, jedinjenjim aluminijuma i srebra , kako ne bi propuštali odredjene vibracije ili elektromagnetne talase pomenutih frekvencija. Tako, kao najveće mete – ciljevi PSI napada  ostaju mase ljudi – civilno stanovništvo, političke i državne vodje, službe civilne zaštite, vatrogasci, radnici u industrijskim pogonima , fabrikama, branama, elektranama  i slično. Ali, vratimo se našoj „Grupi 69“.

Šta je zapravo radila i postigla  „Grupa 69“

Pod okriljem kako je rečeno SDB-a uz saradnju sa VJ, grupa od desetak do petnaest ljudi, koji su se smenjivali, bavili su se sa tri vrste „poslova“. Prognoziranjem i previdjanjem neprijateljskih dejstava prekognitivnim svojstvima na astralnom planu ; zatim pokušajima onemogućivanje neprijateljskih dejstava postavljanjem takozvane “PSI odbrane” u astralnom i materijalnom svetu i kao treće, tkzv. psihičkim napadima na mentalnom planu usmerenom na strane političke vodje i NATO vojne komandante. Konačno cilj su bili i “Vudu ratnici”  (nazvani tako zato što su u početku koristili vudu-lutke za PSI napade na političke i vojne vodje) pripadnici neprijateljskih specijalnih jedinica ili grupa, koje su za napad koristile negativnu PSI- energiju u paralelnim ili višim sferama, kako bi delovali destruktivno spiritualno na naše  državno i vojno rukovodstvo, “živu silu- vojsku” i narod – mase.

U grupi su bili, neki javnosti poznati naučni radnici iz oblasti psihologije i neurologije, vojni stručni analitičari - poznavaoci organizovanja i komandovanja NATO alijanse u funkciji profajlera, nekoliko mladih sveštenika i ljudi sa odredjenim parapsihološkim moćima, pre svega prekognitivnim sposobnostima. Za laike je ovo verovatno teško razumljivo, ali je to najjednostavniji opis ratnih PSI dejstava.

O uspešnom neutralisanju  napada, od strane naših PSI -“ratnika”, pisali su i američki časopisi za istraživanje paranormalnih pojava tokom 1999. godine, kao i poznata američka “ Military Review ”.   Efekti rada “Grupe 69” u domaćim vojnim dokumentima predstavljaju video zapisi i dokumenta od više hiljada stranica sa imenom “Dosije 552”, naravno, kao najstrožije čuvana tajna. Danas je grupa iz civilnih tajnih službi  u medjuvremenu premeštema u vojnu nadležnost. Nešto više o radu ove grupe ne može se jednostavno naći nigde, osim eventulno iz priče učesnika, isto kao što su na terenu u napadu na SRJ postojale američke jedinice koje nisu pripadale nijednoj savezničkoj komandi NATO-a, već su se jednostavno pojavljivale i nestajale.

U čemu je tajna ovog uspeha naših pomenutih PSI-ratnika može se samo predpostaviti ? U našim prednostima ili tudjim slabostima ili u nekim prirodnim zakonitostima ?


           
                                             Srpski vojnik : Sa verom u Boga i svoje oružje


Ma koliko to bilo laicima neverovatno, najveći uspeh naših PSI analitičara i profajlera bio je, što se uspela „ emitovanjem pozitivnih vibracija „ - spomenimo tu i molebane SPC, zadržati smirenost masa, sprovesti uticaj na ponašanje naroda : izbegavanje panike, histerije, bežanije iz gradova i slično, što je neprijatelj upravo očekivao. Od prvih dana narod se na ulicama u 90% ponašao, kao u doba godišnjih odmora, opušteno i sabrano. To je išlo toliko daleko, da je u nekim slučajevima bilo neverovatno videti ljude kako za vreme urlanja sirena, spokojno sede u baštama , piju kafu, slušaju muziku, kao da se ništa ne dešava. Strani obaveštajci, koji su pratili situaciju i imali zadatak da potpomognu stvaranje panike, bili su jednostavno zaprepašćeni. Posebno treba naglasiti značaj masovnih akcija “Odbrane mostova” , „masovnih muzičkih hepeninga” koji su se održavali tokom NATO agresije širom Srbije, i koji su odigrali u spiritualnom smislu neverovatno važnu ulogu zaštite kolektivne svesti naroda od najsavremenijih psihotroničnih delovanja. U svojim planovima strani vojni i PSI planeri rata doživeli su veliki fijasko, a naši  PSI stručnjaci, stekli ogromno iskustvo.



                    



Analize „Military Rewiev“ su vrlo zanimljive . Jedna od najvećih slabosti američkih tajnih službi za PSI ratovanje, što su odavno zaključili ruski vojni eksperti su : nepostojanje jedinstvene religije,  tradicionalnih znanja, običaja, mitologije i istorijske mistike koju poseduju slovenski narodi , dakle mi - Srbi, Rusi, i drugi.Osim preostalog malog broja Indijanaca u SAD koji žive tradicionalno, sa specifičnom religijom, velikim poznavanjem mističnih, okultnih i parapshiloških fenomena, veći „ostatak“ američke  nacije, ne poseduje “kolektivno istorijsko sećanje” do vremena veza sa prirodom i prirodnim fenomenima “na svojoj zemlji”, jer je sačinjava religijska mešavina od predstavnika  grupa preko 200 naroda i etničkih zajednica iz celog sveta, doseljenih u SAD u najvećem broju pre jednog do jednog i po veka.  Zbog toga je američkim “Vudu – ratnicima”,  relativno lako vršiti PSI-napade, ali im je teško postaviti adekvatnu odbranu na mentalnom i fizičkom planu, posebno odbrane od  takozvane povratne reakcije ( svaka promena-akcija na mentalnom planu proizvodi promenu i odgovor na fizičkom planu – „Hermesov princip“ ).

Sasvim okvirno, to je samo jedan od uprošćenih i poznatih odgovora na odsustvo toliko očekivanih uspeha protiv naše vojske na ovom planu, za koju su američki i NATO komandanti najavljivali, da će se predati posle prvih raketa, a najkasnije za tri dana rata koliko je odredio lično general Vesli Klark. Te, inače trajne   slabosti su svesni i njihovi operativni stručnjaci kao i stratezi PSI ratovanja. Stoga je realnije posmatrati ne šta se (navodno) neprijatelju dogodilo delovanjem naše „Grupe 69“ , već šta je sprečeno da se nama dogodi, a to je : masovna panika gradjana, neredi i demonstracije na ulicama i pljačkanje radnji, demoralizacija vojske,  predaja i prebezi neprijatelju, defetizam i malodušnost na važnim radnim mestima (otklanjanje posledica bombardovanja, snabdevanje vodom, strujom, gorivom, gasom i slično). Funkcionisanje infra - strukturnih službi, javnog prevoza po gradovima,  železničkog i drumskog saobraćaja itd. itd. bilo je neverovatno, ne samo neprijatelju nego i nama samima.


             



Presudna uloga vojske


Konačno uspesi naše vojske, briljatne akcije maskiranja i postavljanja lažnih ciljeva za rakete, korišćenje nevojnih sredstava za ratne svrhe (korišćenje protivgradnih raketa koje imaju domet i preko deset hiljada metara, (umesto bojevih raketa koje smo potrošili sa dometom nesto preko šest hiljada metara ) slobodno se može reći su genijalni potezi, koji su doprineli uspehu. Iznenadjenje protivnika je bilo potpuno. Sasvim je tačno da su u NATO-u planirali prestanak dejstava, da je naš otpor potrajao još sedam dana. Na žalost političari su izgubili ono, što je vojska učinila – odbranila teritoriju u ovom nepravednom i nejdnakom ratu uz pomoć naroda.


                           
               " Ne idi nikada u rat sa zemljom koja poraz 1389 slavi kao nacionalni praznik ! "
                    Parafraza pravila Sung Tzu ratovanja : " Nikada ne idi u rat sa zemljom 
                                       čiji narod jednako slavi svoju pobedu ili smrt u ratu " 


Dakle, PSI rat koji smo vodili sa NATO-om i američkim „Vudu – ratnicima“ , izvesno smo dobili, ali izvesno ne tako što smo ugrozili njihove ratne resurse, obarali avione mislima i slično, već što smo odbranili ono što se pdbraniti moglo i izbeli poniženje okupacije.

U svakom slučaju mora se na kraju reći, da su prve srpske akcije u „PSI“ ratu započeli Srbi u bosanskom sukobu sa NATO-om, još maštovitijim sredstvima odbrane i napada, o čemu nekom drugom prilikom.

Kraj

  


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP