Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 99220
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6606311
Ko je na sajtu?
Imamo 50 gosta na mreži

MASOVNA KONTROLA UMA ( III )


07.11.2010. / ree-Akademediasrbija

Originalni tekst http//:www.cassiopaea.org/cass/Laura Knight – Jadczyk/mass_mind_control.htm
Laura Knight - Jadczyk

Prevod : B.P.
Objašnjenja i fusnote : Slobodan Maričić

A sada zadržite dah !

Otada su stvari krenule nizbrdo ili su za nekog postale bolje, zavisno od tačke gledišta.

U XII -tom veku, jedan Persijanac po imenu Hasan bin Sabah postavio je ideju direktne kontrole uma na jedan drugi nivo, ne samo radi opšte kontrole društva, kao što je ona uz pomoć religije, plemenskih normi, tabua, običaja i tradicija.

Za Hasana je zapisano da je poticao iz jedne persijske plemićke porodice i da je pobegao iz Persije nakon što je bio upetljan u neku kradju novca. Nakon što je pronašao utočište u Egiptu, Hasan je počeo proučavati organizacionu strukturu i učenje jednog tajnog kulta koji je bio poznat pod imenom “Dar ul Hikmat”. U isto vreme, on je kažu, ovladao i tzv. “Mračnim veštinama Kabale”, što je docnije imalo dalekosežne posledice.

Osmog augusta 1164. godine persijska “Nizariyya” je iz njihovog sedišta u Alamutu “Orlovskog gnezda”, proglasila “Veliko uskrsnuće” - Raj na zemlji, koji više ne prihvata nikakve ovozemaljske zakone.

Ovde se verovatno radi o izvornim podacima dosta poznate istorije o “Asasinima” ili “Asasionskom bratstvu”*/ (vidi na kraju objašnjenje pojma Asasionsko bratstvo) – izuzetno tajanstvenoj sekti čiji su članovi imali jedini zadatak da ubijaju neprijatelje na koje im ukažu njihove vodje, a vođe su obezbeđivale lojalnost svojih sledbenika tako što su im obezbedjivali ugodan život u izobilju hrane, pića,žena i hašiša, te su članovi bratstva tako doživljavali rajski osećaj i veselje, kako je bilo opisano u Kuranu. I kada su dobili zadatak oni se nisu plašili smrti, jer su jedva čekali da poginu u nekoj borbi i tako odu u raj, gde ih je čekao hiljadugodišnji život u blagostanju većem od onoga koji su okusili. (Sons of the Serpent Tribe)

Formalno poznata kao sekta “Shiah Ismai”, osim ratnika imala je svoje učitelje i vodje za koje se tvrdilo da poseduju mnoga tajna znanja, kao i Bin Sabah.

Danas je generalni stav da su Asasini bili jedna rana teroristička organizacija koja je pokušavala da nametne neke ideje islamskom svetu i uz pomoć izvršavanja atentata na verske i političke lidere koji su im se suprostavljali. Njihove fanatične grupe vršile su iz svojih tajnih uporišta jedan ogroman nasilni uticaj, koji je bio neproporcionalan sa njihovom veličinom i brojnošću.

Asasini su bili razbijeni od strane Mongola u 1250. toj godini. Ali za njih se priča da su zatresli temelje celog muslimanskog sveta, pa je umesno pitati se, da se to možda nije bilo desilo iz nekih drugih razloga, možda istih onih kao i u slučaju Katara, koji su u svoje vreme zatresli temelje Katoličkog sveta ?

U svakom slučaju, prema pričama i zapisima , Hasan bin Sabah je stvorio pravi raj u dolini ispod svog planinskog utočišta, gde bi regrutovao i obučavao nove pristalice. Ovo zvuči slično kao i priča o podzemnoj bazi Osame bin Ladena za koju se govorilo da postoji u Tora Bori, pa se kasnije ispostavilo da se tu radilo samo o nizu starih pećina, koje su bile malo komfornije od horizontalnih lisičjih jama.

Za Hasana kažu da su njegovi ljudi kidnapovali i drogirali mladiće, pa ih onda prebacivali u tu dolinu. Tamo, bi nakon što bi se osvestili pomislili da se nalaze u raju, jer bi se našli u jednom luksuznom ambijentu okruženi desetinama lepih devojaka koje bi ih zabavljale uz obilje pića i hrane. One bi im takođe govorile da su ih Alahovi anđeli doveli u raj, te su tako ti mladići provodili neko vreme uživajući sa ženama, u vinu i drogi. Onda bi se opet misteriozno probudili negdje u mestu gde su pre živeli, sami i razočarani. Moglo je proći i po nekoliko meseci njihovog uobičajenog bednog života, dok se ne bi opet iznenada probudili u onome za šta su čvrsto verovali da je “Muslimansko nebesko carstvo”. Nakon takvog ponovljenog iskustava, većina njih su postajali poslušni robovi Bin Sabaha sigurni u to da je Hasan sam Alah koji je sišao na zemlju. Tako su bez griže savesti, milosti i straha izvršavali svako njegovo naređenje i ubijali svakoga, ko bi se našao na Hasanovom putu .

Zašto je veoma važna ova priča iz istorije ?

Zato jer je veoma slična onome što se danas događa u SAD među onima koji za sebe tvrde da su redovno otimani ili kontaktirani od strane vanzemaljaca ! 

O ovome kasnije.

Vraćajući se na istorijski redosled događanja, čini se da su terorističke metode, koje su pripisane Asasinima bile korištene na sličan način i od strane katoličke Crkve u njihovom krstaškom ratu protiv Katara. **/ vidi na kraju objašnjenje pojma Katar

Nakon nekoliko godina brutalnog masakriranja ljudi , pravnog i ekonomskog uništenja poretka zemlje i najužasnijih zločina koji su mogli svedočiti o čovekovoj nehumanost , Papa Gregorije IX. je smatrao da su rezultati jedino što se računa u bitki za vernike. On je nameravao da iskoreni katarijski gnosticizam sa lica zemlje i proveo mnoge neprospavane noći da bi stvorio sistem kojeg je konačno primenio da bi izašao na kraj sa ovim jeretizmom. Prvo je imenovao specijalne papske poslanike kojima su data velika ovlašćenja za primenu sile i kažnjavanje ljudi, nešto slično onome što imamo danas u SAD-u u obliku organizacije “Homeland Security” , i onda ih je razaslao po Evropi. Ljudi koji su bili odabrani za izvršenje ovog zadatka bili su istinske psihopate, a misiju terora su sprovodili sa zadovoljstvom u celoj Evropi.

Papa Gregorije IX. je prvo postavio te biskupe-psihopate po episkopskim poslanstvima u Južnoj Francuskoj i oni su nudili velike novčane nagrade svakome ko bi im odao nekog jeretika. Tada su bila i “najbolja” vremena za ovaj sistem potkazivanja za nagradu svojih suseda i poznatih. U vremenima kada je stanovništvo bilo svuda skršeno i izgladnelo nakon više od 20 godina divljanja krstaških armija, bilo je skoro nemoguće odupreti se ovakvom jednom mamcu. Pravilo je bilo da se od jeretika konfiskuje njihovo imanje i da se onda ono podeli između onoga koji ga je odao, crkve i krune.

Naravno u svakoj zemlji koja je bila razorena, a ljudi raseljeni i izgladneli nakon što su godinama bili izlozeni haraču i otimačini imovine i dobara od strane iste te crkve, plemstva i krune, bilo je mnogo onih koji su proglašavali i “izdavali jeretike” - svoje susede za novac.

Najpoznatiji izaslanik pape Robert le Bourgre, što u prevodu znači "hulja", sugerišući nam prezir kojeg su ljudi imali prema njemu, terorisao je nekada mirnu severnu Francusku. Drugi papski izaslanik, Conrad fon Marburg uspešno je nalazio jeretike svuda na području pokrajine Rheinland. Hiljade ljudi su poslate na lomaču, često istog dana u kome su bili optuženi. Ima li sličnosti u postupku “Pape Bush-a” i nalogom da se svi osumnjičeni neprijatelji ovog pape - SAD uhapse i zatvore po kratkom postupku u privatnim kazamatima za mučenje u bazi Guantanamo. Pomenuti papin izaslanik Conrad je jahao na jednoj muli zajedno sa svoja dva pomoćnika i donosio je užas i stradanja u svako mesto kojem se približio. Čak je i lokalno obično sveštenstvo videlo o kakvim se tu besmislicama radi, te je tako odlučilo da nešto preduzme. Tridesetog jula 1233. godine, jedan franciskanski sveštenik, vođen nagonom za pravdu, presreo je Conrada na putu i ubio ga. Pritisak izaslanika je tada nešto smanjen.

Ali Papa se onda okrenuo Dominikancima (rimokatolički crkveni red – “Ordo Praedicatorum” OP). U proleće 1233. godine, papski dominikanski inkvizitori su bili postavljeni u mestima Toulouse, Albi i Carcassonne sa ovlašćenjima koja su bila još veća od ranijih. Inkvizitori Vatikana su se potom smenjivali tokom vremenskog perioda od 600 godina. Stotine ljudi je dovođeno na svedočenje pred inkvizitorima. Ista pitanja su često bila ponavljana, konstruisana tako da ubace sumnju kod ispitivane osobe, navodeći je da pomisli šta bi to moglo biti poznato inkvizitorima i ko im je to mogao reći.

Metod ove sadašnje američke organizacije "Total Information Awareness," gotovo je isti zar ne?

Osoba za koju se sumnjalo da je katarski simpatizer nije bila informisana o tome za šta je konkretno optužena, takođe nije imala ni pravo da sazna ko su oni koji su je optužili i ako bi se usudila da traži pravnu pomoć, onda bi njen advokat mogao takođe da bude optužen kao jeretik ili njihov zaštitnik.

Ovo sada sve više i više podseća na ovaj Bušov “Rat protiv teorizma”...

Kakva god da je bila presuda inkvizitora – koji je ujedno bio tužilac, sudija i porota – nikakva sudska žalba nije bila dozvoljena. Bilo ko je mogao biti neograničeno držan u zatvoru za ispitivanje mučen i ponižavan bez davanja razloga ili objašnjenja.

Isto kao danas, kada se osumnjičeni imenuju kao: “Neprijateljski teroristički borci” (Enemy Combatants) - američki pravni izraz za zarobljene neprijateljske borce, prema kojima se ne primenjuje tretman po Ženevskoj konvenciji, kao u slučaju statusa regularnih vojnika. Opet zanimljiva sličnost !?

Tako je srednjovekovna inkvizicija uništila veze i poverenje u ljudsko društvo i pravdu razdvojivši ljude i njihovu zajednicu. Potkazivanje suseda ne samo da je postalo obaveza, nego i strategija uz materijalnu pomoć kojom se obezbeđivalo preživljavanje.

Danas SAD svojom politikom sve više liči na tu srednjovekovnu inkviziciju .

Poredjenja radi teoretski, niko ni u Srednjem veku ne bi mogao biti kažnjen, ukoliko niko ne bi pričao i potkazivao, jer inkvizitor ne bi mogao da deluje bez nekog osnova : naloga ili prijave. Međutim u praksi nijedna duštvena zajednica toga vremena nije imala dovoljno jaku složnost i koheziju da bi bila u stanju da se suprostavi ovom crkvenom tribunalu.

Isto ovo danas važi i u Americi. Svako je već odavno adekvatno kondicioniran da gleda "Reality TV" i "Survivor" šou programe i tu su pravila poznata: “Uradi nešto drugome pre nego što drugi uradi to tebi”. Model za ovo što se događa danas je dakle postavljen još za vreme srednjevekovne inkvizicije, onda se stvar ponovila i usavršila u nacističkoj Nemačkoj za vreme Hitlera, a danas se to isto događa krajnje suptilno u SAD.

Nakon što bi stigao u neki grad, inkvizitor bi se prvo povezao sa lokalnim sveštenstvom. Svi muškarci stariji od 14 godina i žene starije od 12 godina, morali su da dođu na ispoved kako bi demonstrirali svoju odanost Katoličkoj crkvi. Oni koji se ne bi pojavili, bili su prvi koji su podvrgnuti istrazi. Onda bi inkvizitor održao jedan govor u kome bi pozvao ljude da provedu nekoliko dana u jednom dubokom razmišljanju, kako o svojim aktivnostima u prošlosti i sadašnjosti, tako i o planovima za budućnost, a onda da dođu iduće nedjelje i da mu se povere.

Nakon perioda od sedam dana, svima onima koji se nisu pojavili bio je uručen sudski poziv. Kazne su se kretale od gubitka imovine do gubitka života. Osim toga što je podrazumevalo kao smrtni prestup samo sumnja na to da se bude Katar, kažnjivi prestupi uključivali su i sakrivanje Katara, kao i neprijavljivanje bilo kakvog slučaja jeretizma. Jedini pravi dokaz istinske odanosti Katoličkoj crkvi bio je broj ljudi, koje je čovek bio spreman da potkaže!

Inkviziciji je trebalo samo deset godina da uz pomoć nekoliko vodećih psihopata-fanatika uspostavi jednu smrtonosno efikasnu crkvenu birokratiju sa iznadsudskim prerogativima koja će trajati skoro čitavih 600 godina. Oni su zapošljavali stotine marginalnih individua (koje su se tim pozivom ” uzdigli” na društvenoj lestvici) koje su saslušavale hiljade ljudi sa jednom monotonom procedurom, za koju je napravljen i jedan “praktični priručni rečnik” za ove “službenike”. Sa jednom listom prestupa koji su se označavali “jeretičkim” ili su podržavali jeretizam, što je uključivalo i to da je kriv čak i onaj koji je video jeretika kako mu prolazi pored kuće a nije ga prijavio, inkvizicija je nastavila da teroriše narode u Evropi u tolikoj meri, da je to danas skoro nemoguće zamisliti. Ukupan broj ljudi koji je bio pozivan da svedoči po nekoliko puta, bio je ogroman. Nekim čudnim slučajem u ovoj istorijskoj ironiji, Katari koji su verovali da je materijalni svet postao svet zla i da on nije toliko bitan koliko duhovni – inspirisali su ovu kodifikaciju totalne krivice koja važi i danas.

U mestu Languedoc je sačinjena jedna zbirka izjava, odnosno priznanja desetina hiljada ljudi uz pomoć koje se stvorila i jedna mentalna mapa stanovništva celog tog područja. Preko pet hiljada zapisnika sa tih saslušavanja i sudskih procesa koji su sačuvani do danas, predstavljaju samo mali deo celog obima krvavog posla Inkvizicije.

Inkvizitorki priručnici su bili napravljeni kako bi služili kao uputstvo za rad velikog broja tih papskih sudova u Evropi. Priručnici su podsećali inkvizitore na to da istaknu da je njihov posao „spasavanje ljudskih duša“, međutim one koji su ostali bez glave i imovine sigurno niko ne bi mogao uveriti u tako nešto.

Dakle Languedoc je bio centralno mesto u kome je bila smeštena ova prva “laboratorija za mentalnu i fizičku represiju ljudi”. Reputacija inkvizicije bila je povećana uz pomoć veoma “talentovanog” inkvizitora iz Tuluza po imenu, Bernard Gui - onaj nitkov u romanu Umberta Eco-a “ Ime Ruže”. Inkvizitori su uspeli uhvatiti šačicu Katara, ubedili ih da pređu na katoličanstvo i platili im njihova svedočenja. Jedan od njih - Sicard Lunel fon Albi je dao dominikanskim fratrima jednu dugačku listu katarskih simpatizera, u kojoj je čak potkazao i svoje roditelje ! Svi oni koji su mu kao Kataru pomogli u životu, bilo da su mu dali da prespava kod njih ili da su ga nahranili ili mu dali teglu meda, bili su uhvaćeni i kažnjeni. Njegova reč je bila dovoljna, a on i još nekolicina drugih bili su smešteni u jednom dvorcu izvan Tuluza u smislu neke srednjovijekovne verzije "Programa za zaštitu svedoka." Sicard je bio dobro plaćen za ovu svoju perfidnost i doživeo je duboku starost. Čovek se samo može pitati, koliko mu je taj njegov ostatak života bio miran.

Mučenja i torture optuženih nazivale su se “ispitivanjima”. U Languedoc-u naizmenično su se smenjivale grupe visoko obrazovanih inkvizitora, potpomognuti sa informantima i surovih mučitelja, koji su bili inspirisani od strane Katoličke crkve. Tako su oni uspeli polako ali sigurno, da izbrišu svaki trag pokreta Katara sa lica zemlje. Hiljade učesnika drama ljudske savesti završile su u krvavim jamama ili na lomačama. Krajem XIII. veka postojala je ipak nekolicina onih koji su se usuđivali da kažu da je ovaj svet zao…da je sistem koji u njemu vlada nije pravedan; da je taj sistem napravljen tako da proizvodi strah masama.

A takav je i ovaj današnji “Rat protiv terorizma” u Americi. [George Bush's Inquisition]

Ta inkvizicija je dovela francusku monarhiju i Katoličku crkvu na poziciju apsolutne vlasti i moći. Međutim, što je paradoksalno, ovaj brutalni genocid nad Katima ostavio je jedno seme za (samo)uništenje kako crkvene tako i moći monarhije. Njih je najveći broj običnih ljudi tajno i intezivno duboko mrzeo i na njih je gledao sa nepoverenjem, pa je Protestantska reformacija i Francuska revolucija odrasla u srcima masa. "Apres moi, le deluge”... “ I bio je to jedan krvavi potop”, međutim on nije mogao biti kontrolisan. Oni u sastavu Elite koja je želela da vlada svetom su bili dobri učenici, jer su primetili da brutalno terorisanje ljudi ili njihovo duhovno i fizičko izgladnjavanje može veoma snažno da raspali i uzbuni raspoloženje mase.

Sa ranije pomenutim razvojem “Strukturalizma“ mnogi naučnici kao i pripadnici vladajuće klase koji su ih zapošljavali, počeli su verovati da sada postoji opravdanje za njihov tretman ljudskih bića kao “hodajućih komada mesa”, te su tako i nastavili sa istim tretmanom u okviru opšteg plana aktivnosti kontrole mase. Te ideje i metode kontrole mase su preuzeli nacisti u svom velikom eksperimentu preuzimanja kontrole nad celim svetom. A posle rata nakon što su to videli na primeru nacističke Nemačke, izvesno su Sovjetski Savez, Velika Britanija i SAD pokrenule svoje široke istraživačke programe s ciljem razvoja tehnika za psihološku kontrolu masa. Govorilo se da je SAD poslednja krenula s tim projektima, međutim, kako istrazivanje - Timeline - pokazuje, to nije tačno.

Uveren da nemački naučnici mogu pomoći u američkom posleratnom periodu, predsednik Harry Truman se u septembru 1946. godine složio da odobri projekt “Paperclip" (Spajalica), - program dovođenja odabranih nemačkih naučnika koji bi trebali da rade za Ameriku u vreme "Hladnog rata" koji je započeo medju doskorašnjim saveznicima odmah po završetku rata protiv nacista. Međutim, Truman je izričito naglasio da se tu isključi svako ko je bio član Nacističke partije ili ko je aktivno pružao podršku nacističkom militarizmu."

Udružena agencija za obaveštajne poslove (Joint Intelligence Objectives Agency- J.I.O.A.) Ministarstva za rat sprovela je izvan scene jedno istraživanje tih naučnika. U februaru 1947. godine, J.I.O.A. Director Bosquet Wev je podneo Državnom ministarstvu pravde prvi izveštaj o ovim naučnicima. Tu se ispostavilo da su njihovi dosijei bili blago reći užasavajući. Samuel Klaus, predstavnik Državnog ministarstva u upravi J.I.O.A. je tvrdio da su svi naučnici koji su se nalazili u prvoj grupi bili "okoreli Nacisti" i tako su zahtevi za njihove vize bili odbijeni.

Nakon toga je od pomenutih obaveštajnih službi napisan jedan dokument u kome se kaže da su "najviši interesi SAD-a podređeni praksi metodom : “ Šibanja mrtvog konja.'" Vođa nemačkih obaveštajaca Reinhard Gehlen predstavljen je tadašnjem direktoru C.I.A. Allen-u Dulles-u. Gehlen je bio najsposobniji nacistički špijun koji se bio tokom rata infiltrirao u Rusiju sa svojom špijunskom mrežom. Dulles je obećao Gehlenu da će njegova obaveštajna jedinica biti potpuno sigurna u sklopu CIA-e. Dulles je onda prepravio njihove dosije-e, eliminišući sve sto je ukazivalo na njihove inkriminirajuće radnje. Tako je Allen Dulles prebacio ovu nacističku obaveštajnu mrežu u CIA, koja je kasnije onda pokrenula nekoliko projekata za kontrolu uma ljudi, koji su proistekli iz nacističkih eksperimenata. (MKULTRA / ARTICHOKE, OPERATION MIDNIGHT CLIMAX, itd).

Do 1955. godine više od 760 nemačkih naučnika je dobilo američko državljanstvo, kao i prominentne pozicije u američkoj naučnoj zajednici. Mnogi od njih su kao dugogodišnji članovi Nacističke partije i Gestapoa sprovodili pre i tokom rata razne eksperimente na ljudima u koncentracionim logorima, koristili ih kao robove i činili druge ratne zločine.

U jednom svom ekspozeu u Biltenu za atomske naučnike, Linda Hunt je 1985. te godine napisala da je pregledala više od 130 izveštaja iz projekta „Paperclip“ i svaki od njih je bio izmenjen kako bi se eliminisala mogućnost da se odredjena lica klasifikuju kao „bezbedonosna pretnja“ ili ratni zločinci.

Predsednik Truman, koji je izričito naredio da se nacisti ne uzimaju u obzir u sklopu projekta „Paperclip“, verovatno nikada nije bio informisan da je ta njegova direktiva bila prekršena i potpuno ignorisana.

Tako je the Office of Strategic Services, koji je bio preteča “Central Intelligence Agency” – CIA-e regrutovao najokorelije naciste za rešavanje “Specijalnih problema”. Tu je iznad svega ostalog bio i problem regrutacije novih agenata . To je podrazumevalo stvaranje agenata koji nisu nigde bili na zvaničnom platnom spisku i koji bi bukvalno bili “nesalomljivi” u slučaju da ih neko uhvati i podvrgne ispitivanju. Drugi problem kojeg su službe trebale hitno da reše bio je dobijanje obaveštajnih podataka od „nesalomivih agenata“ drugih vlada, koji su takođe bili podvrgnuti specijanim programima i teški za otkrivanje. Posebno je bilo važno osiguranje da njihovi sopstveni agenti ne rade za nekoga drugog, što je značilo da je službama bio potreban neki "serum istine" koji bi skršio otpor „nesalomivih“ agenata. Visoki O.S.S. oficiri su se okrenuli istraživanju kako bi stigli do naučnih rešenja kroz ponašanje ljudi u slučaju da agenti rade još i za nekoga drugog.

Ova priča medjutim ide još mnogo dalje i dublje:

"Uprkos ogromnim naporima, O.S.S. nije uspevao da pronađe nijednu efikasnu drogu za ispitivanje - saslušavanje treniranih agenata koja bi “ probila” obuku kontrole sopstvene svesti. Međutim, zadatak je bio neizbežan , sredstva i ovlašćenja tolika da nije bilo prepreka daljim istraživanjima. Sve do 1949. godine, tj. do slučaja suđenja Kardinalu Josefu Mindszentry-ju od strane mađarskog pro-sovjetskog komunističkog režima , nije se pretpostavljalo da su odredjene droge krile i neke druge potencijale. Tokom pomenutog sudskog postupka, analitičari CIA su na osnovu Mindszentry-jevog ponašanja, držanja i govora zaključili da je on bio podvrgnut jednom izvanredno uspešnom obliku psihičke manipulacije. Iako je ta tehnika tada bila sasvim nepoznata za CIA psihologe, ona je bila toliko efikasna i moćna da je ovaj priznao i kriminalne aktivnosti koje nije počinio i čak one koje nije ni bio u stanju da počini. Zaključak je bio da je su upotrebe neke droge odigrale važnu ulogu u tome i da su Sovjeti ovladali jednim novim oblikom totalitarne kontrole uma, pa je tako otkrivanje ovih tajni postao prioritet za sve anglo-američke obaveštajne službe. /***

Dvadesetog aprila, 1950. godine, direktor C.I.A., Roscoe Hillenkoetter je odobrio prvi projekat u SAD za istraživanje i razvoj metoda za kontrolu ljudske svesti. On je postao poznat kroz svoje naizmenične službene “inkarnacije” u projektima pod imenima : BLUEBIRD, ARTICHOKE, MKULTRA i MKSEARCH; a na kraju on je obuhvatao oko 149 različitih bihejvioralnih naučnih istraživačkih programa i 33 ne-bihejvioralna projekta tokom perioda od 23 godine.

Ovom neograničenom istraživačkom programu kojeg je Hillenkoetter odobrio, uskoro je dat jedan iznenadan podsticaj uz pomoć nekih dramatičnih dešavanja. Prvo je došlo do izbijanja rata sa Korejom, a onda do javnog skandala zbog lošeg ponašanja američkih snaga na bojištu sa neprijateljskom armijom, koje nisu imale prethodnog iskustva, pogotovo kad je došlo do jednog sramotnog incidenta kada je cela američka divizija pobegla sa bojnog polja..

Nadalje, ponašanje zarobljenih američkih vojnika bilo je šokantno. Petnaest procenata Amerikanca zarobljenih u ratu aktivno je sarađivalo sa onima koji su ih zarobili, a 75% njih je potpisivalo lažne izjave gde tvrde da su počinili ratna zlodela ili gde osuđuju američku vladu. Što je još alarmantnije, veliki broj onih koji su potpisali ove izjave odbili su da ih opovrgnu i nakon njihovog povratka u otadžbinu. Za mnoge od njih se sumnjalo da su se vratili u SAD kao neprijateljski špijuni-dobrovoljci; a za neke od njih je to kasnije bilo i dokazano. Sličnu brigu je izazvalo bizarno ponašanje američkog ambasadora George-a F. Kennan-a na berlinskom aerodromu Templehof kada je on bio na putu za Moskvu. Tu je Kennan ljutito eksplodirao u vezi jednog naivnog pitanja koje mu je bilo postavljeno od strane nekog neiskusnog reportera. Nakon tog svog nepromišljenog gesta i odgovora, on je bio proglašen kao “persona non grata” od strane Sovjetskog režima. Tada su mnogi američki zvaničnici bili uvereni da je ovaj incident pružio jake dokaze da je Kennan bo žrtva sovjetske kontrole uma.

---------------------------------------------------

*/ Objašnjenje pojma Asasionsko bratstvo

Asasionsko bratstvo” ili Assassinations Brotherhood je danas jedno relativno malobrojno tajanstveno udruženje koje je zadržalo osnovni cilj svoga postojanja već hiljadu godina. Radi se o članovima koji su vrhunske profesionalne ubice koji se biraju iz redova bivših pripadnika tajnih službi raznih zemalja koji su svojom voljom ili zbog neposlušnosti ili kršenja pravila službe izbačeni iz sastava u kojima su bili.

Na vrhu ovog bratstva je Komitet koji je u kontaktu sa predstavnicima elita, koji ima ovlašćenje za saradnju, podrazumeva se kakvu. Ko su ipak članovi ovoga bratstva za koje se kaže da njegovim ubicama nisu dorasli ni najobučeniji agenti „terminatori“ iz KGB-a, GRU-a, CIA-e, MI-6, Mosada, kineske SYTI ili bilo koje druge tajne svetske obaveštajne ili kontra-obaveštajne službe ? Zašto, kako ? Odgovor je vrlo jednostavan: osim vrhunske obuke bez obzira kakvu su prethodno prošli, ovi ljudi su osim mentalnog programiranja da ubiju, takodje programirani da budu ubijeni ili se ubiju, ako to bude potrebno. Ali podjimo hiljadu godina nazad u istoriju od kada datira osnivanje ovoga tajnog udruženja. Engleski naziv “Assassinations Brotherhood” ili nemački “Meuchelmörder“ nastali su od latinskih naziva “Assassini Ordo” ili “Selliccui” koji su u ranom Srednjem veku izvedeni od arapske reči “Hashshashini” što znači: “Oni koji uživaju hašiš“. To se naravno nije odnosilo na bilo koje uživaoce hašiša, već samo na i nama poznate turske ratnike - “Seldžuke” ( Selliuccui), koji su se medjusobom od 1090. godine nazivali: “ Nizari Ismailis”.

Ove grupe činili su tada od turskih sultana ili arapskih i egipatskih kalifa odmetnuti vojnici, kao i oteti mladići koji su se borili protiv Hrišćana, ubijali sve druge “nevernike” po Istoku, ali i svoju braću po veri, sve dok nisu oko 1300. godine prešli u Evropu. Odsustvo straha od smrti bilo je verovanje da će kako Kuran - Islam kaže, ako poginu u borbi nakon smrti “otići” u raj gde će ih čekati 40 devica i sve drugo obilje, raskoš i bogatstvo u kome će živeti večno i srećno. Pre bitke sa Krstašima ili pre bilo koje akcije u kojoj su bili krvoločni do bestijalnosti , oni su tri dana konzumirali hašiš, opium i tolike količine vina, sve dok ne bi izgubili realni pojam u kom se svetu nalaze. Niko se od njih nije mogao sakriti, niko im nije mogao pobeći. Ako cilj nisu mogli postići silom, onda su se njihovi pripadnici presvlačili u trgovce, proroke, putujuće sveštenike, a oni ranjeni u borbi često bez pojedinih udova su izigravali prosjake, da bi se što više približili žrtvi. Tako je do smrti poznati sultan oslobodilac Jerusalima Saladin, doživeo tri atentata od Nizara – Asasijanaca i poslednji jedva izbegao. Oko 1100. godine Krstaši su osvojili tvrdjavu Alamut (Sedište Orlova) u Severnom Iranu u planinama blizu Teherana, gde je bilo sedište “Nizari Ismailis” i gde su potom sklopili za njihovim vodjom neku vrstu dogovora o prestanku medjusobnih sukoba, koji je trajao kratko. Alamut je u to vreme bio vojni logor, akademija vojnih veština, religiozno mesto, trening baza i skrovište, sa svim uslovima za rad i trening, ali i odmor i uživanje, što podseća na neke današnje američke tajne baze naprimer Fort Breg u Karolini, gde se treniraju savremeni “Univerzalni ratnici”, rade istraživanja Psiho -rata i kontrole uma i uvežbavaju propagandno-subverzivne aktivnosti.

Smatra se da je u vreme Pape Pašalisa II. 1113. godine, kada je od Krstaša zauzeta cela Palestina i Jerusalem, počelo spontano formiranje nekih “Riterskih grupa – Krstaša” koji su slično kao “Nizari” , takodje pod uticajem opijata, započeli istrebljivanje svih nehrišana na Krstaškim pohodima. Poznato je nekoliko masovnih masakra čitavih azijskih gradova koji se pripisuju “Asasionskom hrišćanskom bratstvu” izvršenim do 1312. godine, kada je Red Ritera Templara-Krstaša prestao zvanično da postoji. Medjutim, upravo tada narasta red Jezuita u Katoličkoj crkvi, koji se duboko umešao u političke igre iza kulisa u Srednjem veku, kada počinju javne i tajne političke borbe u Evropi i mnoga politički motivisana ubistva medju najvišim plemstvom, sveštenstvom i crkvenim poglavarima od papa do kraljeva. Tako pripadnici ovoga bratstva postaju u odredjenom smislu “Izvršioci pravde” papske kurije , jer dobijaju blagoslov i dozvolu inkvizitora Katoličke crkve i državnih poglavara za svoje delovanje. Benjamin von Tudela istoričar, prvi bliže pominje pripadnike ovoga bratstva medju hrišćanima u 1600. godini, a potom i poznati istraživač Marko Polo u delu: “Putopisi i priče o Kultu Hasan el Sabbah”. Kako se o nastanku i razvoju ovog bratstva u hrišćanskom svetu osim pomenutog ne mogu naći nikakvi izvorni dokumenti, istraživači su prihvatili verodostojnom istorijsku gradju drugih tajnih društava gde se pominje Asasiansko bratstvo. O tome se može naći dosta podataka u dokumentima o Masonima, Templarima i Iluminatima, gde se spominje saradnja sa Asasiancima, zavere i atentati na poznate istorijske ličnosti ili ubistva, koja se njima stavljaju na teret. U poslednjih nekoliko vekova su ubistva političkih ličnosti i državnika u zemljama zapadne kulture gotovo uvek ideološki ili politički motivisana, što daje posebnu sociološku konotaciju, jer ubica ili ubice ne čine to za naknadu, smatraju sebe žrtvama za viši cilj, a za masu - narod iako nepoznati do tada - postaju heroji i mučenici.

 Tako su se u sušini “obična” ubistva, pretvorila u pravi kult koji se i na Zapadu u toku nekoliko vekova artikulisao, dok je na Istoku u muslimanskom svetu ostao isti ceo milenijum. Ono što je za nas bitno jeste činjenica, da postoji jedno takvo udruženje i što danas članovi “Asasianskog bratstva” ne moraju pušiti hašiš da bi se „motivisali” . Kako funkcioniše mentalni sklop ovih “ratnika” nemoguće je odgonetnuti, kao u primeru ubistva Kenedija gde je više puta pomenuto da su Li Osvald i njegov ubica oboje bili članovi “Assassinations Brotherhood” a naredbu dobili od američkog člana u Komitetu te organizacije. Danas je moguće naći ponešto od literature koja govori o postojanju “Assassinations Brotherhood” i to takozvanog američkog ogranka, o čemu je u Holivudu snimljen i jedan film u kome glavnu ulogu jednog člana tog bratstva tumači Džon Travolta, inače jedan od veoma uglednih članova “Sajentološke sekte” za koju se tvrdi da se bavi “pranjem mozga i magijom” i koja je zakonom zabranjena u Nemačkoj, a potom i većini zemalja Evropske unije.

Pošto i istraživanje retkih ptica ima svoje limite i opasnosti, o ovome samo još toliko, da se danas od strane političara akti “Asasianskog bratstva” ocenjuju kao teroristički akti, a ubice nazivaju teroristima. Za razliku od samoubilačkih i drugih akcija muslimanskih terorista, gde se odmah ili brzo nadju izvršioci i znaju nalogodavci, po pravilu “teroristi” iz “Asasianskog bratstva “ i nalogodavci ostaju zauvek nepoznati.

( Objašnjenja : S.Maričić)

-------------------------------------


** /Objašnjenje pojma “Katar”

Katari, Albižani ili Patareni /od starogrčkog καθαροί – čist/, poreklom iz grada Albija, oblast Langdok, Francuska) su bili društveni i verski pokret sa dualističkim hrišćanskim i gnostičkim elementima, koji se širio Evropom od 11. do 14. veka. Inače, pokret nije imao poseban centar i poznato je da ih je bilo još u oblastima koje su danas delovi Italije, Nemačke, Francuske i Španije. Negde su bili poznati i kao” Bougres” (Bugari), što je ukazivalo na balkansko poreklo njihovih bogumilskih uverenja. Rimska crkva ih je proglasila za jeretike zbo čega su Katari žestoko progonjeni krajem 12. i početkom 13. veka. Papa, Inoćentije III. je pozvao na “Krstaški pohod” protiv njih, koji je prerastao u četrdesetogodišnji rat protiv običnog stanovništva. Tokom ovog perioda je bukvalno masakrirano oko pola miliona langdokških muškaraca, žena i dece, a njihova zemlja je oteta . Tokom tog sukoba je ostala zabaležena i opsada tvrđave Karkason, nakon čijeg je pada katarsko stanovništvo golo proterano iz grada. Inkvizicija je uvedena da iskoreni i poslednje ostatke katarskih uverenja. Poslednji poznat katarski prefekt je pogubljen u Langdoku 1321. godine.

Katarska uverenja izvorno potiču od Bogumila sa Balkana, a na zapad su stigla uglavnom trgovačkim putevima. Takođe je prisutna određena idejna sličnost sa ranim Pavlićanima. Prvi poznati Katar se pojavio u Limuzenu (Limousin) između 1012. i 1020,a potom ih je nekoliko otkriveno i ubijeno u Tuluzu 1022. Sinod u Beču (1028) i Tuluzu (1056) je osudio rastuće učenje, a katolički propovednici ubrzo poslati na teren da suzbiju katarsku doktrinu. Katarstvo je ipak nastavilo da se širi, a na današnjem jugu Francuske su stekli čvrsto uporište zahvaljujući zaštiti Viljema, vojvode od Akvitanije (Aquitaine), brojnih grofova Tuluza i znatnog broja plemstva, a jedno od uporišta nalazilo se u Karkasonu pod zaštitom porodice Trenkavela. Langdok je u to vreme bila oblast čuvena po visokoj kulturi, toleranciji i slobodoumlju, u kojoj se govorio oksitanski jezik. Katari koji su tu živeli odbijali su da plaćaju porezKatoličkoj crkvi i neprestano su se bunili protiv devijacija njenih sveštenikai.

Značajna godina u katarskoj prošlosti je 1167. kada je održan sabor u Sen Feliksu (Saint-Félix-Lauragais), kome su prisustvovali brojni lokalni visokodostojnici, kao i dualističke verske starešine iz okolnih zemalja: Bogumilski papa Niketas iz Konstantinopolja, katarski biskup Francuske, poglavar Katara Lombardije (odnosno Italije) i mnogi drugi.

Katari su verovali da u svakom čoveku postoji iskra božanske svetlosti. Ta svetlost ili duh je pala u zatočeništvo ovozemaljske iskvarenosti, koja se identifikuje sa materijalnim svetom. Svet je stvorilo niže božanstvo, poput Demijurga u starogrčkoj mitologiji. Ovaj tvorac nije “pravi Bog” iako se predstavlja kao “jedan i jedini Bog”. Katari ovo niže božanstvo identifikuju sa Satanom. U suštini, Katari su smatrali da je Bog koga rimska crkva obožava lažan, a da je njegova crkva pala u materijalnu iskvarenost.

Cilj katarske eshatologije je oslobođenje ograničenosti i iskvarenosti materijalne egzistencije. Put “oslobođenja” je prvo zahtevao buđenje iz srednjevekovne “društvene stvarnosti” sa njenim crkvenim dogmana i strukturama. Katarske starešine su se često nazivali Cathari (čisti) ili Perfecti (savršitelji), dok su se ostali Katari uglavnom nazivali "Bons hommes" (dobri ljudi), "Bonnes femmes" (dobre žene) ili "Bons chrétiens" (dobri krstjani). Katari nisu jeli meso životinja, niti jaja, mleko, sir i mlečne proizvode, dakle bili su vegetarijanci.” Savršenih” je bilo relativno malo u odnosu na ostale (oko par hiljada) ali oni su predstavljali srce ovog pokreta i “pravu hrišćansku crkvu”. Živeli su u zajednici dobara, obučeni u jednostavnu crnu mantiju, sledeći primer Hrista i njegovih apostola – posvetivši život čistoti, molitvi, propovedi i milosrđu. Iznad svega, bili su posvećeni pomaganju drugima da pronađu put iz mračne zemlje kojom je vladao mračni gospodar u svetlost, iz koje su smatrali da je čovečanstvo prvobitno poteklo i da će se u nju vratiti.

Žene mogle postati verske visokodostojnice (Perfecte) podjednako ravnopravno kao i muškarci. Katarske žene su prve osnivale milosrdna udruženja, koja susrećemo u srednjevekovnim gradovima dosta kasnije. Žan Žirar (Jean Guiraud) opisuje njihove škole, bolnice i radione za siromašne žene.

( Objašnjenja : S.Maričić)

 --------------------------------------

***/ Upotreba droga kod (protiv) javnih ličnosti

O korišćenju droga ili sličnih supstanci koji utiču na sposobnost logičnog mišljenja, ali ne i na motoriku tela može se naći dosta podataka u literaturi o različitim tehnikama narodne medicine, narodnih lekara , šamana i sl.

Medjutim, prvi podaci o verovatnoj prisilnoj upotrebi droge kod neke javne ličnosti datira iz 1946. godine i to iz Jugoslavije sa sudjenja Dragoljubu Draži Mihajloviću bivšem komandantu Kraljeve vojske u Otadžbini i ministru vojnom. Naime strani izveštači koji su prisustvovali javnom sudjenju u Domu garde u Topčideru, pisali su o veoma čudnom ponašanju Mihajlovića tokom sudjenja. Suđenje generalu Mihailoviću održano je od 10. juna do 15. jula 1946. godine.Uz glavno-optuženog Mihailovića suđeno je većoj grupi srpskih političara . Tužilac je bio pukovnik Miloš Minić, kome je pomagao Miloš Jovanović. General Mihailović je tokom sudjenja odavao utisak čoveka, koji nije baš svestan gde se nalazi, pisali su strani izveštači. Na pitanja tužioca koja su mu često postavljana i po dva puta, odgovarao je polako, uglavnom potvrdjujući ono što mu je sugerisano. Kako su pisali dopisnici američkih novina : „ General Mihalović je u danima kada je trebao da govori u svoju odbranu, delovao odsutno i bezvoljno i tek na kraju na suđenja izneo svoju završnu reč u nekoliko rečenica. U nekim slučajevima kada je trebao i mogao da demantuje navode tužioca, on je jednostavno na čudjenje mnogih to propustio. Od 47 tačaka optužnice koju je tužilac Miloš Minić izneo, general Mihajlović je osuđen samo po osam tačaka. Prva i najvažnija je bila da je kriv što je tokom rata organizovao i vodio četničke odrede pod imenom Jugoslovenska vojska u otadžbini. Dragomir Mihailović nikad nije osuđen kao ratni zločinac, kako se kasnije pisalo u istorijskim udžbenicima i literaturi, već zbog borbe protiv NOB-e.General Mihailović je 15. jula 1946. godine osuđen na smrt streljanjem bez prava žalbe i streljan na nepoznatom mestu samo dva dana po izricanju presude. Analitičari biografije i života generala Mihajlovića smatraju da je tokom sudjenja Mihajlović bio drogiran nepoznatim sredstvima koji su uticali na ometanje njegovih psihofizičkih sposobnosti. To se dalo zaključiti i po njegovom prilično neurednom i zapuštenom izgledu na sudjenju, iako se zna da je on uvek, čak i za vreme skrivanja u zemunicama vodio računa o urednom izgledu. Svi napori da ga u zatvoru tokom sudjenja posete strane delegacije i pregledaju strani lekari bili su bezuspešni. I zahtev za obdukciju je odbijen, a o izvršenom streljanju javnost je obaveštena sedam dana docnije. Iz ovoga proizilazi da je General Dragoljub

Mihajlovć prva javna svetska ličnost - žrtva primene odredjenih supstanci kojima je uticano na njegovu sposobnost rasudjivanja i razmišljanja. Ove tvrdnje mogu se naći docnije i u domaćoj literaturi i štampi devedesetih godina i danas.

( Komentar : S.Maričić)

/Nastaviće se/




Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP