Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 99216
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6606276
Ko je na sajtu?
Imamo 46 gosta na mreži

ИЗГУБЉЕНЕ МЕДИЈСКЕ БИТКЕ ЈНА


03. 11. 2010. /   pee-Академедиасрбија
Радисав Т. РИСТИЋ

Увод о медијским поразима

Медији, електронски и штампани, доста су пажње посветили књизи Вељка Кадијевића “Контраудар. Мој поглед на распад Југославије”, коју је 2007. године издао у Москви.

Поред бројних коментара и “препуцавања” измедју бившег министра одбране с једне и неких бивших, али и актуелних, политичара и новинара с друге стране, огласио се лично Кадијевић преко српске и хрватске телевизије. Он је, судећи према ономе што је путем интервјуа штампаним медијима и одговора на питања репортера ТВ Србије и ХТВ рекао, највећи део пажње посветио грешкама и пропустима државних органа и појединаца, заборављајући при томе на неке сопствене изјаве и ставове, изречене непосредно пре и у току кризе која се односи на распад Југославије и почетак верско-градјанског рата на делу њене територије. Реч је, највећим делом, о изјавама Вељка Кадијевића на разним састанцима, реферисањима и другим скуповима одржаваним далеко од очију јавности. Аутор ових редова је, као начелник Службе за информисање јавности о оружаним снагама, био присутан на многим од наведених скупова где је, по службеној дужности, бележио не само изјаве и дискусије генерала Вељка Кадијевића, већ и других челника ондашње Југословенске народне армије (ЈНА).

Да би се, медјутим, стекла потпунија представа о догадјањима која се односе на припаднике ЈНА, односно људе који су били на њеном челу, неопходно је вратити се коју годину уназад, у време када је армија уживала висок углед у целој југословеснкој јавности. Јер, управо због угледа и објективне војне моћи, Армија је била трн у оку свим сецеонистима у земљи, посебно онима из Хрватске и Словеније.

У постхладноратовској ери, у време када је јењавала блоковска конфронтација, у први план, како у војној тако у економској и информативној сфери, избијају Сједињене Америчке Државе (САД). Политички аналитичари су том приликом били углавном једнодушни да се, уместо дотле владајућег биполарног, у светским оквирима медјусобно испреплићу три светска поретка. Реч је најпре о Унилатералном поретку у коме САД, као једина неприкосновена светска велесила, има одлучујућу реч у свему што се односи на медјународне односе. Упоредо с тим, јавља се и такозвани Триполарни поредак по коме су САД, и поред неприкосновености у оквиру своје водеће улоге, принудјене да обрате пажњу на интересе Европе и Јапана који су имали третман моћних светских центара. Јавља се у то време и такозвани Пентагонални поредак по коме три наведена центра моћи нису могли, нити смели, да потцењују интересе Русије и Кине, које су представљале силе “саме по себи”, иако је њихово учешће у одлучивању о медјународним односима било у тој фази маргинализовано.

Мада су САД и њени западни савезници у војном погледу били знатно супериорнији у односу на остатак света, у својој дугорочној политици новог светског поретка посебно су, поред употребе војне силе, озбиљно рачунали на информативно-пропагандне активности путем којих се, исправно су закључивали, такодје могу остварити зацртани циљеви - у неким случајевима чак и знатно ефектније, безболније и, наравно, јевтиније него ангажовањем оружаних снага. У прилог прибегавању таквој политици, ишла је и чињеница коју је средином прошлог века утврдио амерички универзитетски профессор Маклуан Маршал, наводећи да је свет, захваљујући развоју електронских медија постао “глобално село”. Маклуан Маршал је, у ствари, сматран буревесником, испоставиће се касније и непогрешивим пророком, једне нове културе аудио-визуелног општења и електронске планетарне повезаности. Он се одлучно супротставио дотле савременим теоријама масовних комуникација по којима медији преношењем порука повезују појединце и групе. Медији, или како их он назива “општила”, у служби су “убедјивања, пропаганде, индоктринације и прања мозгова”, чији је циљ, поред осталог, манипулисање јавним мњењем. А то посебно долази до изражаја када се има у виду да “средства масовног општења” поседују велику моћ искључиво зато што имају велики број потрошаћа.

Теорија Маклуана Маршала јавила се, дакле, у време када су медији били далеко од данашњих достигнућа у тој области. У многим земљама телевизија је, на пример, била у повоју, а у неким се чак није знало за њено постојање. И поред тога, медјутим, Запад је већ тада непогрешиво схватио значај и улогу медија у пропагандном деловању и “четвртом брзином“ је почео да их примењује у остваривању својих политичких интереса. Формирани су читави тимови који су се бавили искључиво утицајем медијских садржаја на одредјене циљне групе, односно популације, којима се шаљу одредјене поруке. С тим у вези, посебна је пажња посвећивана дефинисању циљних група и, у оквиру њих, одговарајућих подгрупа, чиме су обухваћене све категорије становништва у својим, суседним, пријатељским и непријатељским земљама. Посебан тим америчких истраживача и организатора пропагандно-информативних садржаја у штампаним и електронским медијима, на пример, изучавао је реаговање сопственог јавног мнења у вези са унутрашњом и спољном политиком, евентуалним ратним припремама и слањем својих оружаних снага у “мировне мисије” далеко ван своје земље. Слични облици информативно-пропагандних активности одвијали су се и на плану упућивања порука припадницима сопствених оружаних снага, становништву пријатељских и непријатељских земаља. Сви наведени и други облици квалитетно су се развијали развојем електронских медија, посебно телевизије и интернета, чиме је омогућено да поруке свим циљним групама готово тренутно буду присутне у свим деловима планете.

Изучавање медијске праксе САД

Савезном секретаријату за информације и органима за информисање у ЈНА, били су врло добро познати начини и пракса организовања информативно-пропагандних активности не само у САД, већ и у другим земљама Запада и Истока. Служба за информисање јавности о оружаним снагама СФРЈ, годинама је интензивно пратила и изучавала рад сродних служби у страним армијама, са посебном пажњом на сазнања о пракси рада органа за информисање у САД. Оријентација на давање предности изучавању америчких решења, проистекла је из чињенице да су Американци, користећи искуства корејског и, посебно, вијетнамског рата, имали најразвијенију и најбогатију праксу у презентацији своје политике домаћој и светској јавности. Они су у пропагирању и објашнајавању својих ратних похода, далеко иза себе оставили дотле ненадмашну гебелсовску пропаганда у комуницирању са јавношћу.

Помним изучавањем искустава, праксе и нормативних аката Пентагона о информисању у војсци и о војсци САД, неминовно се намеће закључак да се ништа не препушта случају. До перфекције савршена и осмишљена организација информативно-пропагандних активности на свим нивоима командовања, уз високо професионалне кадрове и савремена техничка средства, резултирала је тоталном покривеношћу целокупног светског информативног простора. У њиховим правилима, упутствима и приручницима за информисање, све је до најситнијих детаља разрадјено. У Упутству за армијске официре и Приручнику официра за информисање, на пример, децидирано су наведени не само задаци надлежних старешина задужених за информативну делатност, већ им се, заједно са препуштањем широке иницијативе, конкретизују начини, поступци и односи са јавношћу који се успостављају путем штампе, часописа, књига, новинских агенција, електронских медија, укључујући и разна предавања, изложбе, литерарне манифестације и непосредне контакте са представницима медија.

Посвећивањем посебне пажње информисању јавности о положају, улози и угледу своје војске у оквиру рата који су водили у Вијетнаму, Американци су успели да сопственом и страном јавном мњењу наметну искривљену слику о многим догадјајима који су се збивали у тој ратом напаћеној азијској земљи. Они су, на пример, злочине својих војника и старешина над беспомоћним цивилним становништвом Вијетнама, на најперфиднији начин знали да представе као херојске подвиге и, обратно, да изазивају гнушање јавности према Вијетнамцима који су бранили своје породице и домове од агресора који су у њихову земљу дошли са другог континента. А о каквим је то америчким “херојима “ и “херојским делима“ реч, најбоље је касније потврдио такозвани Вијетнамски синдром, којим је био обухваћен велики број војника и старешина – учесника у агресији на Вијетнам. Многи “ветерани”, како су касније називани учесници тог прљавог рата, постали су неизлечиви зависници алкохола и дроге, доста их је завршило у душевним болницама. У тој војничкој популацији забележени су и бројни примери самоубистава који се у стручној јавности тумаче као последица гриже савести због почињених злочина над голоруким старцима, женама и децом, којима су амерички војници, силом оружја, доносили “демократију”.

Све што је могло као истина да наштети угледу, стварној улози и империјалним интересима Американаца, вешто је заташкавано, а у медијима најчешће истицана храброст, сналажљивост, одважност и висок морал америчких војника, њихова супериорност у односу на вијетнамске борце и, уопште, бучно наглашавани њихови војнички и морални квалитети. С друге стране, људи који су листом устали да се боре против подјармљивања, приказивани су као бандити, терористи и злочинци, а у доста случајева сводјени на ниво животиња. Таква слика о рату у Вијетнаму наметнута је не само америчком, већ захваљујући масовним медијима – телевизији, радију и филму пре свега, готово читавом јавном мнењу у свету. С обзиром да права истина о том прљавом рату у већем делу света није могла да избије на видело, слика о људима и збивањима током тог бесрамног рата, формирала се у свести људи западних, али и више других, земаља онако како су је, путем бројних служби и институција, режирали информативо-пропагандни зналци Беле куће и Пентагона. Зар и наша деца, на просторима бивше Југославије, нису у биоскопским дворанама и испред телевизијских екрана, аплаудирала америчким “херојима” и “дасама” оличеним кроз бројне роле Шварценегера, Сталонеа и других холивудске звезди и звездица са великог и малог екрана. И данас се у Србији бројна младеж, вртећи видео касете и ЦД-е, буљећи у бројне веб сајтове који стижу с оне стране Атлантика, одушевљава “суперменима” из тог бестијалног рата. За амерички народ је вијетнамски војнички и морални пораз, претворен у својеврсну херојску епопеју изазивајући медју многим, иначе арогантним Американцима, снажне националне емоције. Рат у Вијетнаму је, дакле, најбољи пример како медији изгубљену битку на бојном пољу могу да претворе у блиставу победу, злочинце промовишу у хероје, а људе који се боре за слободу представе као злочинце.

Тиме се, наравно, не исцрпљује прича о даљем усавршавању и осавремењавању рада Американаца на информативно-политичком и психолошком утицају на домаће и страно јавно мњење. У циљу оправдања кршења Медјународног ратног права, односно локалних сукоба које су подржавали, изазивали или активно учествовали у њима, сведочи такозвани САЈОП (ПСYОП) – скраћеница за “психолошке операције”. Кратка дефиниција са једног америчког сајта посвећена овом аспекту ратовања, како пише Александар Павић, бивши Главни политички саветник Председника Републике Српске, гласи: “Психолошке операције или САЈОП су планиране операције за преношење одбрамбених информација и показатеља публикама, ради утицања на њихове емоције, мотиве, објективно резоновање и, напокон, понашање организација, група и појединаца. Коришћено у свим видовима ратовања, то је оружје чија је делотворност ограничена само довитљивошћу команданта који их користи. „Српска јавност”, како даље наводи Александар Павић, “ можда боље од и једне на свету, може да наведе и конкретне примере САЈОП-а: извештавање о ‘гранатирању’ реда за хлеб у улици Васе Мискина у Сарајеву (коришћење као повод за увођење међународних санкција СР Југославији 1992), наводи о ’десетинама хиљада’ силованих муслиманки од стране ’српских снага у Босни’ (коришћено као средство сатанизације која би оправдала одржавање и додатно стезање санкција), извештавање о ’српским гранатирањима’ сарајевске пијаце Маркале (коришћено као повод за НАТО бомбардовање Републике Српске 1994. и 1995), извештавање о ’масакру’ у Рачку (коришћено као повод за почетак НАТО бомбардовања Југославије 1999. године). У свим овим случајевима ’пренесене су одабране информације ради утицаја на емоције и објективно резоновање’ – овог пута светског јавног мњења, које је требало да, без претходног, дефинитивног утврђивања истине, подржи агресивни војни ангажман западних војних снага у бившој Југославији...“

Југословенска копија америчке праксе

Такву америчку пропаганду и политику информисања, без резерве су на југословенским просторима прихватили најпре Словенци, да би их убрзо почели да следе Хрвати и Муслимани. Они су полазили од претпоставке да ће таквим прилазом, у датом тренутку постићи најбоље резултате у остваривању својих сецеонистичких циљева. Постепено су се припремали и организовали људи и институције који ће информативно-пропагандним деловањем атаковати у првом реду на ЈНА која је, објективно, представљала највећу препреку у остваривању тих циљева. Крајем шездесетих година, наиме, у Словенији и Хрватској се све више кроје планови за разбијање ЈНА и стварање такозваних републичких војски. Све је то, наравно, подржавано споља, при чему је Немачка била најактивнија у пружању моралне и материјалне помоћи снагама у Југославији које су се припремале да, када за то дође време, крену у сецеонистички поход. На њихову жалост, међутим, у то време нису постојали готово никакви услови за практично остварење тог циља, а понајмање за покретања било каквих облика планираних на плану разбијању ЈНА. У оквиру тих процена посебно су закључили да се однос снага у друштву не може променити све док се Јосип Броз налази на челу Савеза комуниста Југославије, државе и оружаних снага. То, међутим, није могло да спречи информативно-пропагандно атаковање западних земаља које су у то време путем својих медија, али и на друге начине, подстицале и пружале свестрану подршку снагама у Југославији које су се спремале да, када за то дође време, и саме крену у акцију разбијања Југославије.

Почетком осамдесетих година, после Титове смрти дакле, на високе положаје у савезним и републичким институцијама Словење и Хрватске долазе управо људи чији је задатак био да крену у поход омаловажавања и оптуживања ЈНА за њене, наводно, пучистичке амбиције. Јавно почињу да се користе политичка, пропагандна и друга средства да се Армија прикаже као наметнута милитаристичка сила, одвојена од друштва. Напади на ЈНА почињу да ескалирају, а нека средства јавног информисања, посебно у Словенији, постала су отворена трибина за такве нападе. Тезе о нападима на војску, односно залагања за сецесију, разрадјиване су у словеначкој “Новој ревији” и “АБЦ” мировним свескама, а у јавности су пласиране преко словеначког омладинског листа “Младина”. Тежиште напада је усмерено на оспоравање улоге ЈНА утврдјене Уставом СФРЈ и Концепцијом општенародне одбране.

Убрзо се у словеначким медијима, најпре уздржано, а касније све отвореније и нападније, постављају захтеви за формирањем републичких армија, радикално смањење буџета за ЈНА, напуштање извоза наоружања, цивилно служење војног рока и деполитизацију војске. Екстремним написима “Младине” придружују се “Телекс”, “Катедра” и “Нова ревија”, а нешто касније следе их званична републичка гласила “Дело” “Дневник”, мариборска “Вечер”, локални листови, радио и ТВ медији. Постепено, њихове садржаје, уз сопствене коментаре, преузимају неки загребачки медији попут “Студентског листа”, “Вјесника”, “Данаса”, сплитске “Омладинске искре”, ријечког “Вала”… Са готово истоветним тезама наступају, као нека врста логистичке подршке, и западни медији – посебно у Немачкој и Аустрији. О наводној припреми војног удара у Југославији надугачко и нашироко пише “Франкфуртер алемајне цајтунг”. О томе и другим непријатељским садржајима, извештава поред осталих Виктор Мајер, дописник тог немачког листа, који је, иначе, годинама иступао са изразито непријатељским ставовима против ЈНА и СФРЈ. То, као и други бројни примери, недвосмислено указује да се ради о повезаној и координираној акцији снага специјалног рата у земљи и иностранству.

Почетак краја угледа ЈНА

Напади на ЈНА и одбрамбени концепт Југославије, није појава новијег датума. Није почела, како се сматрало, доласком адмирала Бранка Мамуле на чело Савезног секретаријата за народну одбрану, мада су у периоду његовог мандата почели најотворенији и дотле најжешћи медијски напади на оружану снагу земље. Напади на послератну југословенску војску почели су, практично, још пре Резолуције Информбироа 1948. године, када су Руси покушали да јој наметну решења свог војног устројства. После Резолуције, медјутим, почело је енергично расчишћавање са људима који су се за то залагали, тако да су ти покушају веома брзо елиминисани.

Крајем шездесетих година, снаге које су, како се тада говорило, деловале са либералистичких позиција, ишле су на оспоравање друштвене улоге ЈНА са крајњим, дугорочним, циљем за стварањем републичких војски. Све заговорнике таквих решења, “пресекао” је Тито јуна месеца 1970. године када је писмом, упућеном савезном секретару за народну одбрану, генералу Николи Љубичићу, изнео своје ставове у погледу устројства, организације и друштвене улоге ЈНА. То је било довољно да либерали схвате да од њиховог јавног деловања неће бити ништа све док се Јосип Броз налази на челу Савеза комуниста, државе и Армије.

Осамдесетих година, као резултат дугих припрема за деловање у “посттитовском” периоду, поново се оглашавају појединци, групе, па и нека гласила, при чему сви атакују на друштвену улогу ЈНА. Све је, видеће се касније, почело у Словенији и Хрватској чији су активисти, односно разни покрети, уживали нескривену моралну и материјалну помоћ неких западних земаља, у чему су предњачиле Немачка и Аустрија.

Када је о ерозији угледа армије реч, неопходно је истаћи да за то добар део заслуга припада гарнитури војног врха на чијем је челу био адмирал Бранко Мамула. Његовим постављењем за савезног секрертара за народну одбрану 1980. године, почиње да се полако, али неумољиво, руши мит о моралном лику припадника ЈНА. За име Бранка Мамуле, наиме, везиване су неке, мада никада доказане, афере и злоупотребе, лансиране из земље и иностранства како би се сецеонистима и другим непријатељима пружили материјали за отворено атаковање на Армију. Мамула је, кружиле су приче, заједно са неким члановима своје породице, пружао доста повода за нагризање деценијама ствараног уверења о моралној чистоћи ЈНА. Преко Мамуле, медјутим, вербална и медијска “паљба” била је усмерена на војну снагу Југославије. Јер, војска је дотле у очима јавности представљала неприкосновени ауторитет у целом друштву, због чега је требало наћи некога, или нешто, што ће је компромитовати и разједати изнутра. И пре тога је, мада у знатно мањој мери, било безуспешних вербалних насртаја на ЈНА, али је сада, после Титове смрти, како су закључили разбијачи Југославије, дошао тренутак да се озбиљније и слободније атакује на армију и њене челнике. Адмирал Мамула је посебно био мета тих напада због тога што је на време уочио и упозорио на нелогичности о начину организовања републичких састава Територијалне одбране. Требало га је што више компромитовати, с обзиром да је у Територијалној одбрани, саставном делу оружаних снага СФРЈ, медју првима уочио опасност од консолидовања републичких војски. Помно проучавајући одредбе Устава из 1974. које се односе на место и улогу ЈНА, непогрешиво је закључио да она практично нема никакве ингеренције над Територијалном одбраном. Из тога је, опет, извукао закључак да уставом озваничена организација Територијалне одбране, поспешује сепаратистичке тенденције које су, иначе, биле видно присутне у Словенији и Хрватској. Супротстављајући се постојећем концепту такве Територијалне одбране, уз настојања да је реформише на начин којим би изгубила републичка својства, навукао је на себе велики број непријатеља у Хрватској и Словенији, чије су јединице ТО у то време биле најбоље наоружане савременим борбеним средствима у односу на остале републике. У вези с таквом проценом, адмирал Мамула је предлагао да се територија СФРЈ подели на три војишта: Јужно, Централно и Западно. Команде тих војишта, по његовој замисли, не би биле везане за републике, већ би, на стратегијском нивоу, са све три компоненте – војном, територијалном и цивилном одбраном, руководила ЈНА. Подразумевало се, значи, да би тиме и командовање војиштима било у надлежности ЈНА. На тај начин, републикама би било избијено из руку командовање и употреба јединица територијалне и цивилне одбране.

Становиште о стављању републичких састава под ингеренцијом ЈНА адмирал Мамула је изложио и 18. априла 1988. године на предавању које је у Кумровцу одржао учесницима Политичке школе Савеза комуниста Југославије. Било је то месц дана пре његовог одласка у пензију, односно предаје дужности савезног секретара за народну одбрану генералу Вељку Кадијевићу. Мамула је том приликом говорио о неопходност јачања одбране земље кроз техничку модернизацију и модернизацију руковођења и командовања. Посебно је, при томе, инсистирао на формирању војишта, односно армијских обасти, којима би биле потчињене све републичке јединице територијалне одбране. Републике би тиме, како је рекао „остале без маневарске структуре територијалним одбраном“.

Иако је предлог адмирала Мамуле био логичан и да му се са становишта одбрамбених припрема није могла ставити никаква примедба, републичка руководства Словеније и Хрватске су га дочекала “на нож”, а неслагање су, знатно умереније, изражавале Македонија и Босна и Херцеговина. Позивајући се на своја уставна права, онемогућили су да заживи ова, из војничког професионалног угла гледано, изванредна идеја. Планери сецесије нису хтели да се одрекну власништва над “својом” територијалном одбраном – будућим најубојитијим оружјем у борби за разбијање Југославије.

Напади на Мамулу, медјутим, нису престајали ни после његовог одласка у пензију. Подстицани из иностранства отпочели су оркестрирани напади на личност првог човека ЈНА. Почело је готов безазлено, али веома смишљено, писањем љубљанског студентског листа “Младина” о градњи виле за адмирала Мамулу недалеко од Опатије, у коју је требало да се усели после одласка у пензију. Градња те виле, чија се величина мерила троцифреном квадратуром, како је писала “Младина”, представљала је недопустиво расипања друштвеног новца. “Мангупи” из тог листа, како их је оквалификовао (читај: бранио) Јоже Смоле – високи словеначки функционер у Федерацији, систематски су, из броја у број, писали о будућем стамбеном здању Бранка Мамуле. Уследиле су фотографије “Кућице у цвећу”, а после тога, миц по миц, почели су да се смењују наслови путем којих се , без пардона, почела отворено да блати и армија као институција. “Мамула го хоме”, “Трговина са смрћу” – алузија на извоз наоружања и војне опреме, мада су то све земље света, производјачи тих средстава, чиниле и да им због тога нико и никада није упућивао сличне приговоре, неки су из арсенала бројних текстова објављиваних у словеначком омладинском листу. Један од наслова био је “Цивилно друштво”, у коме се заговарало уводјење добровољности у служењу војног рока. Уследио је текст под насловом “Побуна савести” путем кога се војни обвезници, регрути и резервни састав, позивају на отворену непослушност у току служења редовног, односно резервног војног рока. Из броја у број, редјали су се слични наслови у малотиражном и, са професионалног новинарског становишта гледано, неугледном љубљанском студентском лсту, али су ти текстови, захваљујући неадекватном реаговању групе високих старешина у Кабинету ССНО и Политичкој управи, нашли пут до широке читалачке публике у готово свим деловима земље.

Знало се у војсци да иза текстова “Младине” и њене уредјивачке политике стоје људи из врха државног и политичког руководства Словеније, знало се да је крајњи циљ компромитовање армије и разбијање њених редова. Процена Словенаца је била да ЈНА представља најозбиљнију препреку за остваривање њихових планова о сецесији. Војно руководство, медјутим, и поред упозорења појединих старешина – професионалаца у области пропаганде и информисања, није на одгиоварајући начин реаговало на те провокације, већ је изабрало пут који је таквим садржајима широко отварао врата за продор у домаће и иностране медије. Уместо да потпуно игнорише писање “Младине”, без упуштања у непотребне демантије, текстове малотиражног и ван Словеније потпуно анонимног студентског листа препусти “уживању” малобројној читалачкој публици у Љубљани, саветници Бранка Мамуле оглашавали су се неубедљивим и непрофесионално сроченим саопштењима објављиваним у недељнику “Народна армија”, које су преузимала и бројна цивилна гласила. Тиме су заголицали пажњу јавности и многих домаћих и страних медија, тако да су прилози о Мамули и ЈНА, листа једва познатог ван главног града Словеније, постали веома тражено штиво чак и медју старешинама ЈНА. А то штиво, које је, како је напред речено, почело отворено да заговара стварање републичких армија, захтева да Словенци војни рок служе у својој републици. И друге садржаје, који су наговештавали сецесију Словеније, све више су преузимали и коментарисали тиражни листови, радио станице и телевизијски центри у свим југословенским републикама. Многи од тих текстова уносили су немир и неспокојство и у армијској јавности јер је то, после више од четири деценије постојања ЈНА, био један од најтежих случајева напада на њу и њене припаднике.

Као резултат дугих припрема за деловање у “посттитовском периоду”, поред “Младине” почињу да се оглашавају не само поједина гласила, већ и појединци, па и групе, при чему сви заједно атакују на друштвену улогу ЈНА. Армији се све нападније оспорава општејугословенски карактер, а уз то јој се додају атрибути милитаристичке силе са пучистичким амбицијама. Ти напади су из године у годину ескалирали, а јавна трибина за њихов продор у јавност била су средства јавног информисања у Словенији и Хрватској којима се убрзо придружују и институције система у тим републикама. Није требало да продје много времена а да се лавина тих оптужби пренесе и на остале републике.

Одговарајући армијски, државни и друштвени органи, нису ништа озбиљније предузимали у раскринкавањи и спречавању све учесталијих и неаргументованих напада на ЈНА – дотле недодирљиву институцију. И управо та пасивност, немоћ и неспособност, у неким случајевима и свесно затварање очију пред све безобзирнијим насртајима на друштвени углед армије, допринели су да напади на ЈНА почну да бележе нагли пораст у свим деловима земље. Крајем осамдесетих година, у време када је министар одбране био Вељко Кадијевић, напади на армију као “просрпску”, “ненародну”, “четничку”, “окупаторску” и слично, постали су свакодневно ударне вести у готово свим хрватским, словеначким и иностраним медијима.

Изгубљене медијске битке

Оцене и ставови војног врха о којима се говорило на седницама Колегијума, или у ужим круговима у ССНО и командама армијских области, дуго су били недоступни ширем кругу нижег старешинског кадра и војничком саставу, а још мање јавности ван армије. Политичка ситуација у земљи је, медјутим, била таква да се на војску са многих страна вршио притисак да изидје пред лицем јавности и саопшти свој став о актуелној друштвено-политичкој ситуацији.

Служба за информисање јавности о оружаним снагама, свакодневно је обасипана молбама редакција које су тражиле саговорнике за интервјуе са људима из војног врха. Редакције штампе, радија и телевизије просто су богорадиле да се огласе Кадијевић, Бровет, Аџић, команданти армија и други компетентни саговорници из армије. Сличне захтеве, преко Савезног секретаријата за информације, постављали су и страни новинари, акредитовани у нашој земљи, према којима је у војном врху владала нека врста аверзије и неповерења. Без обзира, медјутим, да ли је била реч о домаћим или страним новинарима и редакцијама, Служба за информисање је, у складу са устаљеном праксом, њихове молбе проследјивала начелнику Политичке управе, уз најчешћу препоруку да им треба дати позитиван одговор. Нажалост, начелник Политичке управе, који је уз сагласност помоћника савезног секретара за политичко-правни сектор, доносио коначну одлуку о молбама и захтевима средстава јавног информисања, у новонасталој ситуацији био је готово потпуно искључен из система одлучивања. Његова улога, када је информативна делатност у питању, сводила се да препоруке Службе за информисање преноси Кабинету савезног секретара, одакле су стизали коначни ставови и одлуке.

Служба за информисање јавности, која је годинама остваривала изванредну сарадњу са свим медијима у земљи, нашла се у изузетно тешкој ситуацији. Засипана са свих страна молбама за саговорницима, или ауторским прилозима војних челника, и поред најбоље воље и разумевања није могла да удовољи оправданим молбама редакција. Из војног врха су, углавном, стизали негативни одговори, а гнев медијских кућа сручио се на, ни криву ни дужну, Службу за информисање јавности о оружаним снагама, која је, силом прилика, била принудјена да оправдава неоправдане одлуке и одговоре из Кабинета савезног секретара. Служба је, практично, била принудјена да “штити” војне челнике од јавних гласила, стварајући тако утисак да се од дотле узорне, изродила у бирократску војну институцију. Она је то у неку руку и била, јер се њен рад сводио на писање саопштења објављиваних преко Новинске агенције Тањуг, припремање афирмативних новинских, радио и ТВ прилога и предузимање мера да се исти надју на страницама штампе, односно програмима радија и телевизије. У новонасталим друштвеним и политичким околностима, медјутим, такве прилоге и извештаје почеле су, што је раније било незамисливо, да игноришу многе редакције. Јавна гласила у Словенији и Хрватској, на пример, одбијала су објављивање било каквих прилога који на било који начин говоре афирмативно о ЈНА. За њих су били интересантни само они текстови путем којих се блатила војска, њени челници и институције. Неочекивано и несхватљиво, бар за војно руководство, била је чињеница да су се словеначким и хрватским медијима почеле да придружују и бројне редакције у осталим деловима земље, укључујући неке чак и у самом Београду.

Из само њему познатих разлога, војни врх је упорно одбијао сваку могућност јавног наступа било кога од војних челника, иако се знало да су у то време сецесионисти у Словенији и Хрватској засипали своје медије и медије у иностранству нападима на ЈНА и војно руководство, представљајући их као агресоре на мирољубиве северозападне републике.

Увидевши неодрживост дотадањег односа према медијима и јавности уопште, војно руководство је постепено, али још увек споро, почело током 1990. године да унеколико мења однос према јавности и јавним гласилима. Војни врх се суочио са чињеницом да “у јавним гласилима влада општи кошмар, да нема више режимске штампе и режимских гласила, што, објективно, и нама у армији ствара одредјене тешкоће”, како је наведено у интерној информацији “Ставови војног руководства у вези са актуелним догадјањима у земљи и положају ЈНА”. С тим у вези сугерише се офанзивнији наступ у средствима јавног информисања, уз препоруку да се новинарима нуде и дају садржаји који ће задовољити тренутну радозналост јавности. Признаје се да не треба живети у илузијама да ће се ЈНА третирати на досадању начин. И поред тога, медјутим, тешко је било преко ноћи разбити владајућу тврдокорност. Тешко је било изменити деценијама устаљен и владајући начин рада, размишљања и односа према јавности. Изгледало је, и поред свега, да ће ствари, када је информисање јавности у питању, кренути на боље. И кренуле су.

Генерал Вељко Кадијевић је прихватио предлог да наступи са интервјуом којим ће целокупној југословенској и светској јавности изложити ставове оружаних снага у вези са постојећом политичком ситуацијом у земљи и, посебно, местом и улогом ЈНА у разрешењу кризе. Интервју је требало припремити зато што је требао да претходи планираном хапшењу челника ХДЗ-а због илегалног увоза наоружања. То је, наравно, представљало строго поверљиву војну тајну која је била доступна уском кругу људи у Савезном секретаријату за народну одбрану. Није била тајна да се интервју припрема, али да је он, поред осталог, и у функцији хапшења водја сецеонистичког покрета у Хрватској, представљало је тајну чак и за многе генерале у Савезном секретаријату, искључујући део људи из Кабинета, Политичке управе и Упрве безбедности. У тексту је поред осталог требало нагласити да ће се Армија бескомпромисно обрачунати са појединцима и оружаним формацијама успостављеним ван оружаних снага. Посебно је ваљало истаћи да ће сви носиоци конституисања паравојних формација одговарати по закону. Интервју је требало закључити констатацијом да ће ЈНА радити по Уставу и закону и да ће свако ко се томе буде супротстављао, силом бити онемогућен. Једна од тема интервјуа било је и питање територијалне одбране, за коју треба истаћи, како је инсистирао Кадијевић, да представља велику обману, јер је конституисана не као фактор одбране земље, већ као окосница за стварање републичких армија.

За припремање интервјуа, односно састављање питања и одговора, били су задужени наћелник Кабинета ССНО пуковник Вук Обрадовић и начелник Службе за информисање пуковник Радисав Ристић, уз обавезне консултације са адмиралом Станетом Броветом. Све управе ССНО и Генералштаба, биле су обавезне да доставе, што је и учињено, податке о својим активностима чији су садржаји требали да буду уградјени и предстојећи интервју савезног секретара за народну одбрану. Копља су се, медјутим, ломила којој редакцији дати планирани интервју. Било је разних предлога, с обзиром да су се пре тога многе редакције обраћале Служби за информисање с молбом да им се омогући разговор са генералом Кадијевићем. Најчешће су, при томе, помињани Новинска агенција Тањуг, Телевизија Београд и савезно гласило “Борба”. Служба за информисање је предлагала да то буде заједнички интервју Тањугу и Радиотелевизији Београд, што је, имајући у виду дугогодишњу сарадњу са тим кућама, као и њихове медијске домете, била најреалнија и, сматрало се, најбоља варијанта. Остало је, медјутим, да се доврши рад на интерјуу, а да се одлука о томе коме ће се дати, донесе на крају.

На опште изненадјење, одлука је била да се интервју не даје ниједној редакцији већ новинару, као појединцу, Мирославу Лазанском који је у то време био новинар загребачке ревије “Данас”. Било је то, како су учесници рада на интервјуу сматрали, непрофесионално решење јер се у вишегодишњој пракси рада Службе за информисање никада није десило да министар одбране даје интервју било коме ван оквира неке од већих редакција. Пракса је, наиме, била да савезни секретар, његов заменик и начелник Генералштаба, углавном поводом Дана армије, интервјуе дају најугледнијим савезним гласилима, команданти армија републићким, а старешине осталих нивоа локалним редакцијама. Мада је наведена пракса предочена адмиралу Бровету, он је био категоричан да се, како је рекао, поступи по овој одлуци с обзиром да је исту, наводно, донео лично генерал Кадијевић. Мада је било јасно да предлог у вези са Лазанским представља дефинитиван став, што је касније и потврдјено, Служба за информисање је стављањем неких примедбе покушала да Кадијевићу и Бровету образложи неприхватљивост таквог решења, које је формулисала следећим аргументима:

1. Пошто је одлучено да генерал Кадијевић наступи са интервјуом, предлажемо да то учини посредством Тањуга или преко Телевизије Београд за мрежу ЈРТ, или да то буде заједнички интервју тим информативним кућама.
2. За телевизијско емитовање интервју обавезно снимити тонски, а не само у писаној форми како је планирано. Тонски снимак ће, за разлику од писане форме, бити ефектнији, уверљивији и са новинарског становишта знатно професионалнији у односу на “голу” спикерску интерпретацију.
3. У разговору са генералом Кадијевићем, приликом давања интервјуа, треба да учествују директори, главни уредници и новинари од имена и угледа. Не оспоравајући професионалне квалитете новинара Мирослава Лазанског, кога иначе сматрамо једним од најбољих извештаћа који прате сектор одбране, непримерено је да иза њега, у конкретном случају, не стоји ниједна медијска кућа.
4. Многе новинске куће, Новинска агенција Тањуг, радио станице и ТВ центри, месецима опседају Службу за информисање с молбом да им се омогући разговор са савезним секретаром за народну одбрану, или неким од његових најближих сарадника. Оглушити се о њихове молбе, а интервју дати Мирославу Лазанском, прети да изазове револт многих посленика “седме силе” и лоше утиче на досадашње веома добре односе Службе за информисање са многим редакцијама.

Предлог Службе за информисање адмирал Бровет је пажљиво саслушао, али је одговорио да је одлука у вези са Лазанским дефинитивна и да о томе више не треба дискутовати.

Инсистирање Кадијевића на Мирославу Лазанском, не повезујући га ни на који начин са редакцијом „Данаса“, како је нешто касније појашњено, било је последица његове упорности да поруке које шаље градјанима Југославије објави новинар из хрватске у неком хрватском гласилу, како би и на тај начин новој власти у Загребу било стављено до знања ко је још увек “газда у кући”. Знало се, наравно, и претходно је договорено, да ће интервју бити објављен у “Данасу”, али се јавно није смело најављивати јер би то изазвало бурне реакције редакција савезних гласила које су се, пре тога, веома често, званично обраћале Служби за информисања ради добијања интервјуа са савезним секретаром за народну одбрану. Такве реакције, које нису изостале после објављивања интервјуа, биле су тим више оравдане што редакција “Данаса” захтев за интервју није постављала, нити је у датој политичкој атмосфери каква је владала у Загребу, била за то заинтересована. Највише прекора стизало је из Телевизије Београд која је, у једном тренутку, запретила да интервју неће објавити у изворном облику с обзиром да није тонски снимљен, односно да је непрофесионално да се спикерском интерпретацијом у целини објави интервју савезног секретара у коме нема ниједне једине “живе речи”. А тај интервју, који је у организацији Службе за информисање снимљен у Савезном секретаријату за народну одбрану и парку Белог двора, а монтиран у Војнофилмском центру “Застава-филм”, без иједног тонског записа, заиста је са професионалног становишта радијског и телевизијског новинарства био непримерен за електронске медије, посебно када се има у виду његово готово шездесетоминутно трајање. У Кабинету се, медјутим, тврдоглаво инсистирало да се обезбеди комплетно емитовање монтираног материјала, што је руководство ТВ Београд, са директором Душаном Митевићем на ћелу, мада нерадо, ипак прихватило јер се у тој медијској кући на војску још увек гледало са уважавањем. Директор Митевић, представници ТВ Нови Сад и њихови сарадници с којима је договаран начин и термин емитовања интервјуа, замолили су представника Службе за информисање да генералу Кадијевићу пренесе њихове замерке што је телевизија, као најатрактивнији и најтиражнији медиј, изостављена из директног учешћа у реализацији интервјуа. Интервју припремљен на овај начин, нагласили су такодје, знатно је обезвредејен у смислу ефеката порука домаћој и светској јавности.

Осим Телевизије Београд која на интервју није благонаклоно гледала зато што њој није пружена шанса да га сними, прекори Служби за информисање пристизали су и од других редакција, али и појединих новинара који су званично били акредитовани при Служби за информисање о оружаним снагама. Истине ради, медјутим, ваља рећи да је велики број приговора стизао и из личне сујете и љубоморе новинара што је Лазанском пружена шанса да он, мада је већ био афирмисан као извештач о “војним питањима”, одједном постане “медијска звезда” не само у СФРЈ, већ и на знатно ширим просторима. Јер, вршењем анализе објављивања интервјуа, утврдјено је да су га у целини, или у деловима, пренеле све велике светске агенције, високотиражни листови и електронски медији у готово свим земљама Западне Европе и САД.

Што се самог снимања интервјуа тиче, он је фингиран на тај начин што је Мирослав Лазански дошао у радну просторију генерала Кадијевића и задржао се кратко, уз кафу и невезан разговор, онолико колико је било потребно сниматељу “Заставе-филма” и фотореортеру Фото-службе ЈНА да сниме неколико кадрова наводног интервјуа “у живо”. После тога су генерал Кадијевић, новинар Лазански, начелник Службе за информисање, сниматељ и фоторепортер отишли у Бели двор на Дедињу где је, у парку, снимљен наставак “разговора” за који је наведено да је обављен у “парку на Кошутњаку”. Присутан је, као обезбедјење генерала Кадијевића, био и, у то време мајор, Веселин Шљиванчанин. То је права истина о припремању, настанку и реализацији интервјуа који је савезни секретар за народну одбрану дао, како је званично наведено, новинару, не редакцији “Данаса”, Мирославу Лазанском. У редакцији “Данаса” су трљали руке јер су готово за дан продали сав тираж од 150.000 примерака.

Десетковање хрватског Збора националне гарде у Даљу

Сви медијски потези које су предузимали Словенци, веома брзо су налазили пут до светских медија. Они су, у складу са устаљеном праксом, кривицу за све што се у то време дешавало на просторима дежеле пребацивали на ЈНА и Републику Србију. Свет је све то, у недостатку других информација, словеначке “истине” прихватао здраво за готово, пружајући им моралну подршку да истрају у борби за “слободу” и “демократију”. Војни врх у Београду је за то време и даље ратовао саопштењима намењеним армијској и делу југословенске јавности – углавном у Србији, Црној Гори и још увек у Македонији. У осталим деловима земље, Словенији, Хрватској и све више и у Босни и Херцеговини, медији су их углавном игнорисали. Инострана јавност је била још увек далеки сан Службе за информисање, која је, због таквог стања на информативном плану, из дана у дана губила на некадашњем угледу.

Упоредо са немилим догадјајима у Словенији, армија се и на подручју Хрватске суочавала са многим неугодностима. Осим већ устаљених вербалних напада и медијске сатанизације војске, и на тим просторима су се одомаћили насртаји на припаднике ЈНА, чланове њихових породица и објекте који су имали сивомаслинасто обележје. Поред неодлучности и пасивности испољених приликом оружаних инцидената према становништву српске националности, војни челници су, на опште запрепашћење, доста олако прелазили и приликом сличних поступака у односу на појединце и јединице оперативне армије. Угрожавање живота припадника армије и уништавање материјалних добара у својини војске, прерасли су у свакодневну појаву у Хрватској.

Млака реаговања осоколила су вођства паравојних формација, као и бројне групе хулигана, да отворено, бескрупулозно, атакују на животе војника и старешина. Из Сплита, на пример, стиже извештај да је у Команди Војнопоморске области убијен из ватреног оружја војник који је дежурао на пријавници. Из истог града, у готово исто време, стижу вести о нападима на војне објекте, о покушајима дављења и линчовања војника… У Славонији, Барањи и западном Срему свакодневно се отвара ватра на војнике који обезбедјују мостове, саобраћајнице, или штите српски живаљ да на време покупи летину. Паравојне формације више и не крију своје присуство, већ су се толико избезобразиле да себе називају регуларном, а ЈНА окупаторском војском. И тако, у недоглед, наочиглед војних челника, дивљају хорде запенушених националиста и повампирених фашиста, којима је неодлучност војног руководства итекако ишла на руку.

Командном и нижем старешинско кадру на терену, који је био спреман и способан да брзо и ефикасно разбије паравојску “зенги”, “хосоваца”, “редарственика” и, како све себе нису називале терористичке банде, изричито је наредјено да се ни по коју цену не сме упуштати у сукобе. Тиме су оперативцима на терену руке биле практично везане за било какву оружану акцију. То је посебно било изражено у јединицама које су у то време биле стациониране на подручју Бачке, Барање, источне Славоније и западног Срема. Приковане на једном месту трпеле су свакодневно губитке. Јер, уместо да нареде покрет и одлучан напад на паравојне формације, војни челници поново почињу рат профанисаним саопштењима да ће војска “одлучно одговорити”, да ће поступити у складу са “правилима ватрене употребе јединица”, да ће се “жестоко обрачунати са изазивачима и иницијаторима провокација”, да ће… Таква саопштења више нико није узимао озбиљно, јер су толико пута понављана да су све више постајала смешна.

Свака провокација, свака оружана акција против ЈНА, представљала је, готово по правилу, својеврстан сигнал војном руководству да донесе погрешну одлуку. Хрватска страна је, истовремено, дејствовала по људима и објектима војске, а своје терористичке акције промовисала у хрватским и страним медијима као борбу против “окупаторске војске”. Суочени са том чињеницом, неки команданти су, увидјајући бесмисленост мирног посматрања погибије својих војника и старешина, свесно кршећи иначе неразумна наредјења о забрани отварања ватре, почели жестоко да узвраћају на оружане провокације паравојних формација, наносећи им тешке губитке. Хрвати су о томе, бар што се медија тиче, мудро ћутали, ценећи да ће подаци о великим губицима у људству поразно утицати на сопствену јавност, морал паравојски и одзив “драговољаца”.

Губици хрватских паравојних формација били су, у неким случајевима, заиста застрашујући. Најупечатљивији је пример десетковање Збора народне гарде , што је уследило само неколико седмица после еуфоричног и спектакуларног промовисања те “елитне” јединице на стадиону “Загреба “ у главном граду Хрватске. Та такозвана елитна хрватске јединица, чијој је промоцији учествовао лично Фрањо Туђман, упућена је у источну Славонију и цела била смештена у одмаралишту осијечког водовода у Даљу, на десној обали Дунава. Ниједан једини дан није прошао а да припадници те јединице нису, без икаквог повода, даноноћно отварали ватру на припаднике ЈНА који су обезбедјивали мостове и друге објекте на левој обали Дунава.

“Нема дана и ноћи”, прича потпуковник Зоран Марковић, начелник штаба бригаде на чијем је челу био пуковник Енвер Тасо, “да ‘зенге’ не отварају ватру на нас, мада им, ама баш ничим, нисмо давали повода за тако сулуде поступке. Ево и ноћас” (25. јула 1991 – прим Р.Р.), “тачно у 01,52 часова, отворили су снажну стрељачки и минобацачку ватру на наше јединице. Иако имамо стриктно наредјење да на ватру одговарамо само у крајњој нужди и селективно, овом приликом смо самоиницијативно узвратили пуном мером”.

Епилог концентричне артиљеријске ватре по објектима одмаралишта у Даљу, у коме се у том тренутку налазило више стотина припадника Збора народне гарде, био је фаталан за “понос јединицу ХДЗ”. О ефекту дејства јединице ЈНА по “зенгама” најбоље сведоче панични вапаји ухваћени на фреквенцијама војних радио станица на којима су, кроз плач, допирали следећи гласови:

“…Помоћ, у помоћ! Шаљите хитно помоћ! Има мртвих, много мртвих! Нема преживелих…”

Хрватско руководство је истог дана наредило затварање свих комуникација које воде у Даљ. Нико данима, осим санитетских екипа и “овлашћених часника” није могао ући ни изаћи из овог градића. Судбина Збора народне гарде у Даљу имала је третман најстроже степеноване – државне тајне. Хрвати су, наравно, имали јаке разлоге да од јавности крију дебакл јединице коју је на стадиону Фудбалског клуба “Загреб” у главном граду Хрватске, промовисао лично Фрањо Тудјман. Али какве је разлоге имало руководство ЈНА у Београду да се солидарише са хрватским руководством и, такодје, строго забрани да се овај догадјај обелодани. Мобилна екипа Службе за информисање која је у то време боравила на том подручју и снимила изјаве пуковника Енвера Тасе и потпуковника Марковића, инсистирала је да се свим медијима дају подаци и образложе разлози до тада незабележеног дејства јединица ЈНА. Војни врх је, медјутим, и то глатко одбио. Био је то још један у низу киксева у оквиру медијског надметања војске и хрватских сецесиониста. Јер, Хрватска је , уз одговарајућу медијску халабуку, упутила званичан протест Председништву СФРЈ, Савезном извршном већу и Савезном секретаријату за народну одбрану, у коме се, без помињања Даља и Збора народне гарде, захтева поред осталог “да се одмах спречи свака употреба оружја ЈНА против пучанства и снага унутрашњег реда Републике Хрватске”. Употребу оружја од стране ЈНА, при томе, карактеришу “као бруталан и агресиван чин”. Истине ради ваља рећи да у дејству по Збору народне гарде у Даљу није страдало ниједно цивилно лице. Употреба оружја “против пучанства”, била је још једна из неисцрпног арсенала лажи којима су се служили Хрвати и с којима су, као више пута до тада, имали прођу у сопственој и иностраној јавности. То потврђује и податак да је сутрадан после разбијања Збора народне гарде, Врховно државно веће Хрватске, поред протеста упућеног институцијама Федерације, издало саопштење у коме се, поред осталог, наводи да се “оклопне, зрачне и артиљеријске јединице Југословенске армије, заједно са терористима укључују у безобзирне нападе на цивиле и рушење хрватских и мадјарских села, објеката инфраструктуре и културних споменика…” Саопштење хрватског Врховништва, мада у њему није било ни зрна истине, преплавило је штампане и електронске медије у земљи и иностранству. Служба за информисање је била у ситуацији да готово тренутно демантује, односно разобличи лажи хрватског Врховништва с обзиром да је управо у то време њена мобилна телевизијска екипа била на просторима где су наводно убијани цивили и рушени разни објекти. Сликом и разговорима са људима из тих места врло лако се на очигледан начин хрватско руководство могло пред светом утерати у лаж. Као и много пута до тада, медјутим, из Кабинета ССНО је наложено да се на хрватско саопштење, које је вешто монтираним фотографијама и телевизијском сликом већ обишло свет, одговори путем Тањуга контра саопштењем. Контра саопштење, ма како било добро срочено, није ни приближно имало ефекте као што је то био случај са хрватским, које је, покривано монтираном телевизијском сликом, оставило далеко упечатљивије утиске на јавно мнење у свету.

Пуковник Енвер Тасо, чија је јединица, мотомеханизована бригада, била у то време стационирана на левој обали Дунава говорио је да њему и старешинама осталих оперативних састава, највише сметају војнички нерезонска наредјења “крени, стани”! То, по њему, деморалишуће делује и на војнички и старешински састав. Јер, уместо да се снажним налетом веома брзо војнички поразе хрватски нелегални војнички састави, пружена им је могућност да се после првих пораз стабилизују, поново припреме за борбена дејства и без икаквих проблема наоружавају.

“Није ми јасно”, исчуђава се пуковник Тасо, “која је сврха заустављања у тренуцима када нам се пружа могућност да задамо одлучан ударац хрватским паравојним формацијама”. Додаје , уз то, да је сада, у летњем периоду, најповољнији трентак да борбена техника без већих проблема савладава славонска и подравска пространства. У јесен, када окиши, и када та техника буде оријентисана искључиво на комуникације, односно пролаз кроз насељена места, свака кућа, сваки зидани објекат, представљаће својеврсно утврдјење са кога се успешно може дејствовати по тенковима, оклопним транспортерима, артиљеријским и другим оруђима која се, после јесењих киша, не могу кретати ван постојећих саобраћајница. Сада, у летњем периоду, када се сва та техника може кретати заобилажењем насељених места, “моја бригаде је у стању”, тврди пуковник Енвер Тасо, “да за 48 часова стигне до Загреба”. Војска, нажалост, не само да није стигла до Загреба, већ ће убрзо бити у ситуацији да се неорганизовано повлачи од Загреба према источном делу земље.

/ Vidovdan/



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP