Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 53435
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6295163
Ko je na sajtu?
Imamo 81 gosta na mreži

RASPUĆIN - MONAH, ŠAMAN ILI DJAVO ?


09.11.2009. / Akademediasrbija
Preveo sa nemačkog
Slobodan Maričiić

RASPUĆIN (Grigorij Griša Jefimovič) bio je jedna od najkontroverznijih ličnosti na početku 20. veka u Rusiji , koji je od sina lokalnog kočijaša iz mesta Pokrovskovje  do raspada carske Rusije i  Oktobarske revolucije postao jedan od najuticajnijih i najmoćnijih ljudi u toj zemlji. Priče o Raspućinu su se pre jednog veka vodile na dvorovima u prestonicama mnogih zemalja, postale su predmet književnih dela, filozofskih, religijskih i političkih rasprava. 

U dokumentarnoj knjizi „Sveti Djavo“ (Der Heilige Teufel) Rene Fueloep Miller je 1927. godine dao do danas najverodostojniju biografiju ovog misterioznog sveštenika, definišući taj status zato što je  Raspućin veći deo života nosio mantiju i živeo životom sveštenika.

Misterija o Rapućinu počinje još kada je kao dete dobio zapaljenje pluća u to vreme neizlečivu bolest i nekoliko meseci ležao u komi. I kada su konačno okupljeni seljani u kući njegovog oca, došli da se oproste od malog „Griše“ čija se smrt konačno očekivala , prekraćujući vreme pričajući  o učestalim kradjama konja u selu, mali Griša je odjednom ustao iz kreveta i pokazao na jednog iz grupe seljaka, inače uglednog domačina. Na zaprepašćeje svih Griša je umesto da izdahne, ustao iz kreveta i posle višemesečnog čutanja progovorio  rekavši da je taj inače bogati seljak lopov koji godinama krade stoku i konje u selu i okolini, od čega se i  obogatio. Potom je zatražio da jede i pije da bi se potpuno oporavio u nekoliko narednih dana. Njegova „optužba“ uskoro se pokazala tačnom, optuženi seljak je vlastima priznao kradje i svima nadoknadio štetu, kako mu je naložio Griša. Vest o čudotvornom izlečenju I neobični dogadjaj dospeo je I u najudaljenije gubernije. Posle tog neobičnog ozdravljenja, mali Raspućin se posvetio negovanju konja i najviše vremena provodio u štali sa očevim konjima. Mnogi njegovi vršnjaci i ozbiljni strariji ljudi govorili su u to vreme,  da je on „naučio govor životinja“  i to ne samo domaćih, već i divljih životinja  sa kojima je pričao u šumi.

Tako je kao dečko od deset godina počeo da leči konje svoga oca i ostalu stoku i druge životinje u selu govoreći :  „ da mu one same kazuju  razlog svoje bolesti“. Po tome je postao toliko poznat, da su ga zvale i najuglednije aristokratske porodice da leči povredjene ili bolesne skupocene konje, lovačke pse  i druge životinje. Sa petnaestak godina, on je već važio za ozbiljnog vidara, koji je znao da pravi tajne meleme, masti i  i lekovite čajeve od  bilja  koje je sam sakupljao. Od nekog bogataša je kao dečko dobio na poklon za njega tada jednu skupocenu knjigu – ilustrovanu pravoslavnu Bibliju, koja je iz temelja promenila njegov život. Naučio je uz pomoć majke da čita i posle dve godine znao je celu Bibliju do poslednje reči napamet, a sve slike: radjanje Hrista, njegov život i sveta dela Hrista prikazana slikama u knjizi, znao je da opiše do poslednjeg detalja. Potom je  pročitao i sve crkvene knjige koje su mu bile dostupne iz seoske crkve i uskoro postao religijski najnačitaniji , ne samo u selu već u celoj okolini. Pomažući ocu u poslu i baveći se svojim vidarstvom izrastao je u lepo gradjenog i markantnog mladića i u selu važio za seoskog “zavodnika”. U 24 godini upoznao je prelepu Praskovju Feodorovnu Dubrovin oženio je i osamostalio se kao domaćin, gajeći stoku, obradjujući svoje imanje  i sve češće zamenjivao svoga već ostarelog oca vozeći kočijama  putnike, posebno zimi i po lošem vremenu. Ipak, kako pišu savremenici nije se odrekao navika da se na putovanjima ponekad zapije u nekoj krčmi i upozna još neku ljubav, ali je u selu ipak važio za vrednog domaćina i poštenog čoveka. Jednoga dana na oranju konji su mu iznenada zastali, a on je pred sobom video prividjenje predivne ženske osobe koja se lebdeći pojavila pred njime. Istovremeno Raspućin je čuo predivnu muziku, horsko pevanje koje je bilo lepše od najlepšeg devojačkog hora koji je ikada čuouo. On jednostavno nije mogao zaključiti ništa drugo, već da mu se ukazala Bogorodica, što ga je ispunilo neizmernim do tada nedoživljenim ushićenjem. Ceo prizor je nestao vrlo brzo, ali je prema njegovom docnijem kazivanju ostavio na njega neizbrisiv utisak, o čemu se poverio i svom bliskom prijatelju iz detinjstva Mihajlu Petčerkinu. Pri tome je rekao: “da je to posle čudesnog izlečenja u detinjstvu ovo bio drugi znak u njegovom životu, zbog čega će se pre ili kasnije posvetiti samo Bogu”.

Nedugo zatim vozeći  studenta postdiplomca teologije Miletu Saborovskog  iz  Moskve u obližnji manastir Verhoturje,  stupio je sa ovim u razgovor u kome je  Saborovski umesto prostog kočijaša u Raspućinu otkrio osobu koja je o religiji , prirodi i ljudskom mentalitetu znala gotovo kao i on - školovani student, a verovatno i više. Jednostavnost rasudjivanja i duboka religioznost Raspućina, navela je Saborovskog da ga savetuje da se ne vraća kući, već da ostane neko vreme sa njim u manastiru i odluči hoće li se posvetiti Bogu. Raspućin je bez mnogo razmišljanja pristao i ubrzo postao član bratstva ovog manastira na rubu Sibira, poznatog po strogim pravilima monaškog života u kojem  je ostao i posle odlaska Saborovskog.  Ubrzo je medjutim Raspućin shvatio da Verhoturje nije običan manastir, već jedan od onih u kome vladaju  članovi pravoslavnog tajnog reda „Božiji ljudi“ ili „Bratstvo Klisti“ koje je dva veka ranije osnovano od pravoslavne monahinje po imenu  Danile Filipič, kao tajna sekta - „Istinskaja Vjera“ .  Posle tri godine monaškog života Raspućin odlazi kod  „Svetog starca“  (Sveti Starec Makarij) koji je živeo skoro četiri decenije u jednoj obližnoj pećini kao pustinjak i prorok, da bi mu ovaj dao savet o daljem životnom putu.. Starac Makarij mu je rekao : „da je njegov put kao svetog čoveka već odredjen, da treba da napusti manastir, porodicu i da krene u svet, te tako Raspućin posluša i postade „putujući monah” tajnog reda „Klisti“. „Istinskaja vera“ ili sekta „Klisti“ zagovarale je drugačiji odnos prema duhovnom i fizičkom životu pravoslavnih vernika, koji je bio bliži učenju sekte nego Pravoslavlju. „Zašto  moliti Boga za oproštaj, ako se ne greši ?

Zašto ne grešiti, jer kako že se onda spoznati razlika izmedju dobra i zla ? Čemu pokajanje, ako nema greha “ , je u osnovi bilo potpuno neobično religijsko ili filozofsko razmišljanje ove pravoslavne sekte. Pet godina je proveo Raspućin, kao putujući monah obišavši skoro ceo Sibir i sever Rusije. Inače putujući monasi  raznih radikalnih verskih struja ili sekti koje su se udaljile od zvanične Ruske pravoslavne crkve koja je jedno vreme bila u nesumnjivom raskolu sa vernicima u to vreme bili su česta pojava.  Oni su putovali po najudaljenijim mestima i selima Rusije, gde ih je narod krio od crkvenih i državnih vlasti, jer je njihovo propovedanje bilo zabranjeno. Nazivani su  “Podrumski starci “ (Podpolniki stareci) ili jednostavno “Podrumci “ (Podpolniki), a  ime su dobili po načinu kako i gde su skrivani. Većina kuća u Sibirskoj oblasti je po običajima  imala ispod kućnog poda jednu skrivenu rupu u kojoj su se krili članovi porodice od razbojnika i hajduka , koja je docnije postala mesto u kojem su skrivani putujući monasi. Veoma je zanimljivo da su ti putujući monasi – “Podpolniki” bili najrazličitijih zvanja i zanimanja, a često se dogadjalo da pojedini  ugledni ljudi I plemići napuste porodice , spale svoju odeću i dokumenta, daju sebi neko izmišljeno ime i počnu da putuju u najudaljenije krajeve i propovedaju neku svoju veru ili uče narod pismenosti, prepičavaju svoje doživljaje iz dalekog sveta i slično, ne vračajući se kući do smrti.

Običaj u narodu je bio da se ne odbije ni jedan “Podpolnik” koji zakuca na kućna vrata, bez obzira da li je tražio nešto za jelo ili konak. Oni koji su bili obrazovani, subotom ili nedeljom uveče su u jednoj od seoskih kuća uz svetlost sveća okupljenim seljanima pričali o svojim putovanjima i znanjima, religiozni su propovedali veru, dok su jednostavni ljudi samo tražili samoću, a seljaci su ih sve rado primali znajući da ukoliko ne propovedaju, onda “ispaštaju neke svoje grehe”.  Tokom pet godina koliko je Raspućin proveo kao “Podpolnik”, do njegovog rodnog mesta stizali su najrazličitiji glasovi o njegovim neobičnim religioznim nastupima u narodu, zbog kojih se on posebno morao kriti od crkvenih i državnih vlasti. Medjutim, isceljenja od seljana i poznatih ljudi od najtežih bolesti koja je obavljao, lečenje životinja, razna druga „čuda“ koja je pravio i neverovatno fascinantan način objašnjavanja religijskih stvari običnom narodu, proneli su glas o nekom  „Svetom starcu podpolniku” sve do njegovog sela, u kome se iznenada pojavio posle pet godina lutanja.

Samo kratko se zadrzao sa svojom ženom i troje dece, koji su prihvatili njegovu “svetu misiju” i koji kao i ostali seljani nisu mogli prepoznati onoga  „ bekriju” od pre desetak godina, koliko je prošlo od njegovog iznenadnog odlaska u manastir Verhoturje. Šta više, svi su bili fascinirani njegovim znanjem i religioznim pričama o čudima svetaca, susretima sa mnogim ljudima i njegovom novom pojavom: njegovim visokim stasom, dugom crnom bradom i pogledom neverovatno sjajnih crnih očiju koje su hipnotizirale sagovornike. 


                                              
                                                                 Raspućin

Njegov glas čiji je ton menjao od šaputanja do snažne  vike koja se jednostavnim ljudima činila kao grmljavina, sa ostalim osobinama istovremeno je izazivalo kod posmatrača i sagovornika  strah, ljubav i poštovanje do ushićenja. Umesto na ponovni put iskušenika kako je nameravao, Raspućin biva od Gubernijskog vladike poslat u Petrograd da bi govorio pred studentima Bogoslovije u uobičajenoj komunikaciji školovanih sveštenika teologije i onih narodnih koji su spontano došli do zapaženih religioznih ubedjenja i saznanja. Posle prvog nastupa pred studentima , on fascinira ne samo sve studente već i Rektora Bogoslovskog univerziteta u Petrogradu - čuvenog Vladiku Hermogena , a potom Svetog Oca Iliodora koji je bio neka vrsta monaškog Patrijarha  za sve brojne ruske monahe iz preko hiljadu manastira širom Rusije.

Konačno glas o neobičnom putujućem monahu stiže do  Petrogradskog Patrijarha i najviših crkvenih velikodostojnika i članove Sinoda, konačno samog Patrijarha Moskve i cele Rusije. Na jednoj liturgiji lično poznati vladika I docnije svetac Jovan Kronštadski  nazvao je Raspućina “Ruskim apostolom” i to u crkvi pred masom aristokratije i sveštenih lica i zatražio da ga Raspućin pred svima blagosilja. Inače Jovan Kronštatski je bio jedan od najobrazovanijih sveštenika u celoj istoriji Ruske pravoslavne crkve koji je docnije proglašen za sveca Ruske pravoslavne crkve  . To je definitivno dalo Raspućinu nevidjeni autoritet “Svetog čoveka” poniklog iz prostog naroda. Uskoro je preko dvorske dame Ane Viborovne predstavljen Stani i  Milici crnogorskim princezama, koje su bile udate za sinovce ruskog cara Nikolaja II., te konačno Princeza  Stana dovodi Raspućina pred carsku porodicu Romanovih.

Razlog je bio teška bolest Kraljevića Alekseja Romanova budućeg naslednika prestola (verovatno multipleks skleroza). Pri prvom susretu sa carskim parom Raspućim umesto uobićajenog klećanja i rukoljuba slobodno na zaprepašćenje svih prilazi prvo Caru Nikolaju, grli ga i ljubi u lice tri puta, a potom to čini i sa Caricom na nevericu svih prisutnih velikodostojnika i naravnog samog Cara i Carice. Medjutim,  on je nastavio očitavši kratku molitvu i blagosiljao carski par i prisutne, te je tako prvi susret “Svetog čoveka Raspućina” i tada najmoćnijeg imperatora u Evropi toga vremena, protekao neverovatno spontano. Raspućin posle par dana pregleda  i počinje da leči ( verovatno bioenergijom) Kraljevića Alekseja  i time vrlo brzo stiče posebnu naklonost i bezrezervnu podršku Carice Aleksandre Feodorovne, a posebno  bolesnog Kraljevića Alekseja - naslednika prestola. Naravno brzo stiče i neprijatelje iz carskog okruženja iz redova uglednih evropskih doktora, a posle jednog atentata organizovanog na njega od njegovih sada već brojnih neprijatelja Raspućin je izrekao jedno fatalno proročanstvo  “ Ruska carska porodica će živeti sve dok bude i on živ, a tri meseca po njegoj smrti svi će umreti “. To je proročanstvo užasnulo mnoge a njviše samu carsku porodicu.  

To proročanstvo se obistinilo pošto posle nekoliko godina života uz Romanove  uspešno savladjujući bolest Kraljevića Alekseja, Raspućin biva  ubijen, da bi samo mesec dana kasnije cela carska porodica bila uhapšena, a potom tačno tri meseca kasnije bila svirepo ubijena  zajedno sa  poslugom, kako se tvrdi po naredjenju Lenjina. Za  život Raspućina su vezane mnoge druge istinite i zabeležene priče i svedočenja i mitovi, od kojih postoje zvanične beleške o njegovim isceliteljskim moćima nad ljudima i životinjama. Takodje postoje ozbiljna svedočenja da je koristio hipnozu, imao sposobnost “prozorljivosti” – gledanja u budućnost i čitanja misli, neospornu sposobnost lečenja bio-energijom i neverovatnu fizičku snagu.  Mogao je da pojede i pet kilograma hrane dnevno i popije desetak litara vina, kažu hroničari. Prema pomenutoj biografskoj knjizi Milera, u noći ubistva 16/17. decembra 1916. godine  u zamku Kneza Jusupofa, pojeo je desetak omiljenih kolača koji su bili napunjeni tolikom količinom cijankalija, da bi momentalno ubila deset ljudi. Medjutim, Raspu]in je i pored toga ostao pri punoj svesti požalivši se samo na jake bolove u stomaku, zbog čega je popio još nekoliko litara vina. Kada je atentator Knez Feliks Jusupof  video da otrov ne deluje, ispalio je pet metaka u grudi Raspu]ina, koji je ničice pao na zemlju. Tada su došli saučesnici u ubistvu : Knez Dimitrije Pavlovič i Aleksandar Puričkevič  inače  Potpredsednik Carske Dume da uklone telo, medjutim Raspu]in se tada podigao i skoro zadavio Puričkevića . Knez Dimitrije  Pavlovič je tada ponovo pucao u ledja i glavu Raspućinu, ali je ovaj  i dalje ostao na nogama i iz salona zamka Kneza Jusupofa došao čak do ulazne kapije, gde je ponovo pao , da bi se u ropcu još jednom podigao na noge.

Konačno je beživotno telo Raspućina višestruko vezano i bačeno u jedan polu zaledjeni kanal reke Neve. Kada je telo posle tri dana potrage po nalogu samog Cara nadjeno i izvršena obdukcija, konstatovano je da je Raspućin uspeo da u vodi oslobodi jednu ruku, ali ne i da ispliva ispod leda, pa su nakon što su mu u plućima doktori našli veliku količinu vode, konstatovano je da je smrt nastupila od davljenja, a ne od otrova ili metaka.  Telo Raspućina  je sahranjeno uz prisustvo  najužih članova carske porodice u Carskom selu . Medjutim, na osnovu odluke Ruske Dume tri meseca docnije, u noći 10/11.marta 1917. godine tajno je izvadjeno iz groba i spaljeno. Sedam dana docnije carska familija je uhapšena, a tri meseca kasnije ubijena.

Kao parapsihološki fenomen Raspućin je nesumljivo na osnovu mnogih autentičnih dokumenata, posedovao mnoge nadprirodne sposobnosti medju kojima i dokazane prekognitivne vizije o kojima je govorio Caru Nikolaju II.  u vezi sa početkom i rasplamsavanjem I. Svetskog rata , potom Oktobarske revolucije i konačno o smrti carske porodice i raspada ruske carevine.  Car Nikolaj II. kao svedok izlečenja svoga sina od neizlečive bolesti i mnogih drugih neobičnih dogadjaja koje je predskazivao Raspućin, prihvatao je njegove savete, a posebno one u vezi smirivanje sve više rastućeg nezadovoljstva naroda.

Nekoliko puta je Raspu]in sprečio ustanak naroda, bukvalno nateravši cara Nikolaja II. da naredi da se gladnom narodu podele namirnice i drva, kako bi preživeli jaku zimu 1916/17. godine, i otkrio mu mnoge zavereničke planove i sprečio čak tri atentata. Put  Raspućina od konjušara do savetnika ruskog cara je pun neverovatnih detalja, posebno njegov samotnjački život kao putujućeg sveštenika, tokom kojeg je  gotovo izvesno imao susrete i doživljaje, koji su kod njega proširili  urodjene i stečene spiritualne moći. Život i uloga Raspućina u poslednjim danima ruske carske porodice pred raspad gotovo hiljadugodišnje ruske imperije i njegove nesumnjive parapsihološke moći, toliko su  intrigantni, da bi zahtevali svakako jednu podrobnu analizu u svim pomenutim detaljima. Ruski naučni radnici (zvanično ) nikada nisu istraživali istoriju ovog misterioznog čoveka šamanskih moći, kako je više puta ocenjeno u literaturi.

Iz dokumentarnne knjige „Sveti Djavo“ (Der Heilige Teufel) Rene Fueloep Miller 1927. Muenchen



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP