Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

.
Članovi : 5246
Sadržaj : 8105
Broj pregleda : 3347320
Ko je na sajtu?
Imamo 30 gosta na mreži

ISTINA IMA SAMO JEDNO LICE - UPROPASTITELJI SRBIJE IV.DEO



LAŽNA DEMOKRATIJA KOJA JE UPROPASTILA SRBIJU I ELITA

Preuzeto od Instituta Paralaks.

GORAN TRIVAN iz SPS postao je nakon izbora te 2008. Gradski sekretar za životnu sredinu, u koalicionoj administraciji sa DS. Primenom Zakona o jednokratnom porezu na ekstradohodak i ekstraimovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, u periodu od 26. juna 2001. godine, kada je zakon počeo da se primenjuje, do kraja juna 2002. godine od predviđenih 728.726.582 naplaćeno je 57.530.742 evra. Funkcioner SPS, Goran Trivan, nije platio dug od 88.000 maraka. 19. avgusta 2008. godine, delegacija Udruženja "Sloboda" posetila je grob Miloševića i položila venac. U delegaciji su bili Uroš Šuvaković, Miloš Aleksić i Goran Trivan.

Jula 1994, Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju krenuo je u ofanzivu: posećuju ga inostrane delegacije, vrši kadrovske popravke sistema, i uživa u apsolutnoj medijskoj podršci Politike, Ekspres Politike, Večernjih novosti, TV Politike, Duge, RTS... Za to vreme bogalji rata hodaju ulicama, lopovi sa ratišta postaju nove srpske gazde, partijski ideolog dr Mirjana Marković beleži u svoj dnevnik impresije o cveću, godišnjim dobima, oblacima i cvrčku u rodnoj požarevačkoj kući.

Njima je na predprošlim izborima poverenje poklonilo tek 30.000 ljudi (0,8%), ali su se brave "uticajnih vojnih, pravosudnih i ministarskih kancelarija lako otvarale za one kojie opozicija naziva "mirinim ljudima", a kratkovidi tumači političkih zbivanja- grupom za pritisak. Samo političkim slepilom može se objasniti teza po kojoj bi Sloba sve uradio za srpstvo, samo da mu nema žene komuniste. Ili, sasvim suprotna - da ga supruga sada vraća na pravi, komunisticki put, iz nacionalistickog blata gde se zaglibio.

Nema razlike u doktrini Miloševića i njegove supruge, niti stvarnog pomaka u levo. U to ime menja se ratnička "košulja", a odbacuju se kadrovi upotrebljeni u ratne (ili kriminalne) svrhe. Kao što je Miloševiću svojevremno supruga pripremila klimu za obračun sa Stambolićem, tako mu i sada obezbeđuje odstupnicu dnevničkim beleškama, nebrojenim intervjuima, ili knjigom "Odgovori". Duvaju mirnodopski vetrovi, ali iz starog centra moci.

Najava nove politike bio je raspad koalicije SPS i srpskih radikala. Mirjana Marković je vođu srpskih radikala nazvala primitivnim nacionalistom i tako najavila Šešelju da je potrošen.

A pre toga, u SKPJ došlo je do sukoba između utemeljivača ove stranke, generala Stevana Mirkovića, ubeđenog komuniste jugoslovenske orijentacije i ideologa partije Mirjane Marković. Sukob je razrešen odlaskom generala. „To je žena iz senke. Ne treba je potceniti, jer je vešta, sposobna, pametna i retko gubi koncentraciju. Nisam mogao da razumem zašto je uporno bila protiv toga da napadam Šešelja, kada je on bio ideološki protivnik naše partije. Njeno objašnjenje je tada bilo da je on na našoj strani, što nisam mogao da prihvatim. Kasnije sam razumeo - sve je bilo u funkciji Miloševićeve vlasti. Milošević je držao centar, Šešelj i Arkan su skupljali simpatije desno, Mirjana levo. Tako je suprugu omogucila da preko naše partije sačuva simpatije bivših komunista i jugoslovenski imidž. Setite se kako je Arkan imao sjajnu predizbornu kampanju, a onda je rekao svojim simpatizerima da glasaju za Miloševića. Isto je uradila Mirjana Marković“, kaže general Mirković. Po rečima generala Mirkovića, sadašnji SKPJ nema ni članstvo, ni organizaciju. Utisak, da je reč o partiji u ofanzivi, stiče se zbog toga što se skoro u privatnom aranžmanu, okuplja grupa problematičnih ljudi koja piše saopštenja medijima. Za Mirkovića - SKPJ je grupa aktivista koja praktično servisira vladajuću partiju. Zadaci u skupljanju glasova su bili različito rasporedjeni, a supružnici su od prvog trenutka na zajedničkom zadatku.

Da bi se postigao utisak o promeni politike, u januaru su posmenjivani generali eksponirani u ratu, a u propagandne svrhe se Šešelju podilazilo, kada se govorilo da su to "njegovi" generali. Da u toj priči ima istine pokazuje i način na koji je RV i PVO doživeo kadrovsku obnovu. 29. decembra 1993. godine, u roku od dva sata povučen je general Pavlović i doveden na čelo RV i PVO Ljubiša Veličković, bliski prijatelj sa Mirjanom Marković. On tokom celog rata ostaje u drugom planu, a sa sobom dovodi ljude koji se u ratu takođe nisu eksponirali. Među njima je i pukovnik Blagoje Grahovac, iz Nevesinja, koji tokom rata tvrdi da je Jugosloven i da ne priznaje nikakve paravojske. Tu je i Slavko Biga, komandant VO, iz RSK koji ratne dane provodi u Generalstabu. I tako dalje... Tako je dobijeno novo lice stare vojske i tiho najavljeno distanciranje od Karadžića i Mladića u Bosni. Pokusaj puča u Banja Luci nije samo uvređeni Šešelj dovodio u vezu sa SK Pokretom za Jugoslaviju.

Zoran Čičak, aktivista SKPJ, kaže :"Bila je to spontana akcija protiv crnoberzijanaca, švercera i Karadžica lično, protest naroda koji je bio potpuno opravdan. Lično mi je žao što nije urodio plodom. Rat bi bio završen. Nacionalnim elitama odgovara rat, da opljačkaju svoje podanike. Karadžic je za nas saučesnik i treba da odgovara."

Kada predsednik Zoran Lilić kritikuje "samozvane lidere", koji srpski narod drže kao taoce ratne politike, ili kada direktor kompanije "Politika", Dragan Hadži Antić osuđuje Karadžica što ne pita narod šta misli o ratnim zločinima i ratnom profiterstvu, miroljubivi građanin trebalo bi da zaboravi kako su do juče isti lideri "uživali apsolutnu podršku građana Srbije", a da se ratnim profiterima i kriminalcima na državnoj televiziji (i ne samo tu) gradio imidž narodnih heroja. Pravi propagandni rat srpski režim vodi protiv Karadžica na teritoriji Republike Srpske, koji izgleda odbija da prihvati ulogu potrošnog dobra. U tom svetlu treba posmatrati formiranje organizacija SPS na teritoriji RS ,a tu se opet neminovno nailazi na pripomoć SKPJ. „Nikola Dobrijevic, kadar SKPJ, rekao mi je da se dogovarao sa Miloševićem, u njihovoj kući, o formiranju SPS u RSK. Mića Carević, takođe kadar RSK, deluje sa tih pozicija u Banja Luci, a Radovan Bijelić, osniva organizacije SPS u Republici Srpskoj iako je član SKPJ“, kaže Mirković.

Ko je dotrajao bilo je jasno kada je Duga objavila već poznati tajni spisak nevaljalih štediša koji su "u nevreme" podigli novac od Dafine, sa namerom da se obeleže mangupi iz sopstvenih redova i, uz put, kompromituju opozicione vođe. Kad je reč o svežim kadrovima, u Srbiji režim ih je sačuvao tokom ratnih godina u senci i danas sa njima maše kao nekompromitovanim. Čak kada se na stranu stave teze o tajnoj mreži SKPJ, izbor Bore Mikelića za predsednika vlade RSK, ili odlazak Veljka Kneževica u Zagreb indikuju pomenuti metod. „Veljka Kneževića je progurala Mirjana Marković, on je sada njen čovek. Iako me je još 1990.godine u Zagrebu upozoravao u kakav nacionalizam ce režim da zapadne. U Beogradu je pokazao apsolutnu lojalnost Miloševiću i SPS. Slično se desilo i sa Borom Mikelićem. Bora je bio najveći Jugosloven, kleo se u Hrvatsku, bio direktor moćne firme "Gavrilović". Sada, poput Knezevića, nema većeg Srbina od njega. Oni su veoma slični, želeli su da budu u našem pokretu, ali su u stvari delovali iz senke, ne eksponirajući se do sada. Kada je SPS formirao vladu, zahvaljujuci iskakanju Nove demokratije iz krila DEPOS, počelo se govoriti o četvorici ministara iz senke, pod komandom SKPJ. U Vladi, međutim, nema članova ove partije. Ipak, ima onih koji su joj bili i ostali bliski. Dragan Kostić, ministar rudarstva bio je član SKPJ. Rođeni brat ministra pravde, Aranđela Markićevića, zajedno sa Zoranom Todorovićem (vrlo blizak Mirjani Markovic) poseduje firmu "TiM", otuda se smatra da je ministar pravosuđa tim kanalom dobio prolaznost. Andra Milosavljević , ministar za lokalnu samoupravu, bio je na listi SKPJ, a ime Bube Morine koja se u ovom trenutku stara o izbeglicama u Srbiji oduvek se vezivalo za bračni par Milošević-Marković. Ni grupa"Metropol", svojevrsni politički aktiv Mirjane Markovicć, na koji se naslanjala pre i u toku Osme sednice, nipošto nije u društvenom zapećku. Zoran Todorović je pojavno stradao u sukobu sa Radošem Smiljkovićem i Aleksandrom Bakočevićem, ali i dalje ima značajan uticaj. Zlatan Peručić smestio se u direktorsku fotelju "Beobanke", Snežana Aleksić je pomoćnik ministra za trgovinu i turizam, Tahir Hasanović je generalni sekretar Nove Demokratije, a Goran Trivan je pomocnik generalnog direktora "Srbijašume". Slobodan Čerović, deo tadašnje ekipe i direktor "Metropola" bio je nedavno "viđen" za mesto predsednika Izvršnog saveta Beograda i nije prošao. Radoš Smiljković je ambasador u Bugarskoj“, analizirao je general Mirković. Mirnodopske promene i kadrovska osveženja oseća i unutrašnjost. Posle intervjua koji je Mirjana Marković dala listu na albanskom jeziku Bujku, protresen je i Kosovski Okrug, a smenjen je načelnik, Miloš Simović, koji je bio prepreka dijalogu sa Albancima. Preduslov za tako mirno "čišćenje" bio je ekonomski predah i socijalni mir koji je režimu obezbedio Avramovićev program. U meri u kojoj se SPS crpi snagu iz Avramovicevog programa, u toj meri SKPJ nalazi oslonac u firmi "Komet". Šešelj kaže da je SKPJ "zločinačka i teroristicka organizacija koja je nezakonito prisvojila društvenu imovinu, oformila terorističku organizaciju "Komet" koja se bavi ucenjivanjem, iznuđivanjem i razbijanjem štrajkova, infiltriranu u sve pore privrede i društva". Dok je za neke Komett skup 3oo ljudi naorušanih dugim oružjem i spremnih da likvidiraju protivnike i izvrše naručeno ubistvo, za druge je to firma koja obavlja poslove obezbeđenja ambasada i drugih objekata. „Od "Kometa" smo trebali da živimo, ali njega je uzeo u svoje ruke bivši direktor "Komunista", opasan tip, Miodrag Tomašević i nista nismo dobili“, kaže Mirković. „Mi nemamo predrasude o privatnicima, prilagođavamo se novom vremenu“, sasvim suprotnog je mišljenja Čičak. "Komet" je osnovao Jugoslovenski odbor SKPJ početkom 1991. godine, a na računu firme u septembru iste godine nasla se suma od 10 miliona dinara, skupljena "pod moranje" od pripadnika Armije, kao članarina, što je tada iznosilo više od milion maraka. Krajem 1991. godine isknjižena je celokupna imovina SKPJ iz knjigovodstveme evidencije i preneta na "Komet", pa je "Komet" postao vlasnik 15,5 spratova poznate zgrade CK na Novom Beogradu, i zadržao je i sredstva od prodaje 243 stana stambenog fonda. "Komet" prelazi u Holding kompaniju , a Miodrag Tomašević (Mirin covek) poslovni prostor koristi kao učešće "Kometa" u zajedničkim projektima sa raznim firmama. Tako 340 kvadrata dobija "First YU Swiws Bank", oko 150 kvadrata preduzeće "PhilipWilson", prostor na prvom spratu postaje osnivački ulog u Polikliniku "Ušće", a prostor na XXIII spratu, sa terasom , postaje vlasništvo preduzeća "Komet-BTC". Vlasnik firme BTC je dr Nenad Đorđevic, jedan od najimucnijih ljudi Srbije (na listi Mirinih ljudi) čija se imovina procenjuje na 12o miliona dolara. On je karijeru počeo u SDB, kao profesor u Višoj školi unutrašnjih poslova.

Da bi se stanovništvo prevelo iz borbene gotovosti na željeni novi kurs, mediji moraju biti na usluzi. Savez komunista Pokret za Jugoslaviju, iako nema svoje glasilo, a njihov Radio "Košava" je tek u osnivanju, nije morao da vodi pravu borbu za medije. „Istina je da imamo uticaj na medije i to kroz lične simpatije koje pojedini urednici prema nama gaje. Tako je, na primer, Tijanić prijatelj naše partije, nemamo razloga da se žalimo na tretman u programima TV Politike“, komentarisao je Čičak. U tom kontekstu treba posmatrati nimalo nežnu bitku između TV Politike i NTV Studija B. Studio B je poklonio Tijaniću lutku, muškarca u bodi-kostimu sa reskom porukom: "Prvi srpski muški bodi, novinaru koga njena ruka vodi..." Od 28.juna RTV Politika vidi se i sluša do Čačka, Gornjeg Milanovca, Kragujevca, Kraljeva. Istog dana je Studio B obavešten je da je Ministarstvo za saobraćaj i veze Republike Srbije promenilo svoju odluku o proširenju mreže repetirtora, što je značilo da Savezna uprrava za radio i veze nece izdati dozvolu za širenje repetitora preko Goča, Rudnika i Fruške Gore. Tijanić, urednik "televizije kojoj se veruje", pojavljuje se i kao kolumnista u novom listu "Telegraf", i ovaj list je pridodat spisku medija na koje Mira ima "stanovit uticaj". „Nije tačno da sve držimo u rukama, Milorad Vučelić, direktor državne televizije, je svakako među pet najmoćnijih ljudi u Srbiji, a ne voli nas. Lično se nadam da Vučelić neće biti direktor Televizije, jer bi se smanjila ratna propaganda... gradonačelnik, Nebojša Čović...nismo zadovoljni, ali bolje nego Grudenka... Radmilo Bogdanovic je profesionalni policajac, sa njim imamo dobre odnose, pao je kao žrtva intriga, pre svega u sopstvenoj partiji... Ne možemo raditi sa Vučelićem ili Mihajlom Markovićem koji je zagazio u nacionalizam... Iz SPS treba da odu svi koji su povezani sa nacionalističkim krugovima ili kriminalom“, govorili su aktivisti SKPJ, koje su bili tumači nove politike starog supružničkoh para. Onima koji nemaju tako kratko pamćenje ostalo je da prebrojavaju mrtve, i da prihvate nove stare usrećitelje, ako ne žele Šešelja ili Arkana. Izbor nije lak, ali se pokazalo - svi smo mi pomalo socijalisti.

SNEŽANA ALEKSIĆ, bivša članica Direkcije JUL, Velibor Veljkovićć, iz Skupstine "Beopetrola" i Ljubiša Ristić predsednik JUL, poslednji su se govorima oprostili od Zorana Todorovića.

Snežana Aleksić podsetila je na početke političke karijere svog druga iz studentskih dana i istakla kako je “tim sa Beogradskog univerziteta i sa Osme sednice ulazio, pritisnut društvenom zbiljom i raspadom Jugoslavije, u nove još neizvesnije i teže bitke… Retki su takvi timovi u politici, koji su bez predaha proživeli prethodnu deceniju, retki su, gotovo neponovljivi ljudi poput tebe, Zorane, koji si ovom timu davao nesebičan doprinos, snagu i posebnu boju”. Pored kovčega, pokrivenog zastavom Jugoslovenske levice, partijski drugovi držali su neku vrstu počasne straže u kapeli. U masi sveta bili su pored srpske državne elite (Zoran Lilić, Milan Milutinović, Mirko Marjanović, Nikola Šainović, Gorica Gajević, Dragan "Jugopetrol" Tomić, Milorad Vučelić...) i bivši šef beogradske policije Marko Nicović, direktor RTS Dragoljub Milanović, prvi čovek Kompanije "Politika" Dragan Hadži Antić, i lider Srpske radikalne stranke Nikola Pašić, Siniša Vučinić...

Predsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta Dragan Kićanović saopštio je da će na olimpijskim igrama u Sidneju učestvovati 109 sportista iz SR Jugoslavije, što je za 40 više nego na prethodnim igrama 1996. u Atlanti. Kada je Predsedništvo JOK odlučilo da pres-ataše naših sportista u Sidneju bude Božidar Đurković, usprotivila se Snežana Aleksić, predsednik Upravnog odbora Rukometnog saveza Jugoslavije, čiji je Đurković generalni sekretar, te se otvorenim pismom, objavljenim u “Politici”, obratila predsedniku JOK-a Draganu Kićanoviću zahtevajući hitan opoziv svog generalnog sekretara. U zabrinutom tonu predsednica UO RSJ kaže da nije imala čast (!) da prisustvuje sastanku Predsedništva JOK-a, jer nije dobila pismeno, a ni usmeno obaveštenje, ali da se zato izvinjava zbog odsustva predstavnika RSJ. Uz ovo obrazloženje sledi i dodatno da “izbor gospodina Božidara Đurkovića nije prikladan obavezama i nivou profesionalnosti koje podrazumeva pres-ataše u rukovodstvu Misije JOK u Olimpijskom selu... Sigurna sam da ćete u konsultacijama sa Saveznim ministarstvom za sport za pres-atašea odrediti osobu koja će na dostojanstven, visoko profesionalni način, a u skladu i cilju državnih interesa Savezne Republike Jugoslavije i naših olimpijaca, časno obavljati profesionalnu dužnost.” Na pomenutom sastanku Predsedništva JOK-a, Velizar Đerić, savezni ministar za sport, istakao je da je “Ministarstvo za sport bilo u stalnom i svakodnevnom kontaktu sa sportskim savezima i da je sa svim realizacijama zaključilo 31. jula.” Bolje obavešteni tvrde da je ministar Đerić bez pogovora prihvatao sve želje Snežane Aleksić, i kada je nedavno smenjen dr Branislav Pokrajac, savezni rukometni selektor.

“Drugarica Snežana Aleksić bira za koje novine želi da govori.” Bolje sreće bili smo u razgovoru sa Radetom Đurđićem, predsednikom Skupštine RSJ iz Podgorice. “Ja već mesecima govorim o ponašanju Snežane Aleksić. Ona je mimo Statuta postavila sebe za predsednika Upravnog odbora RSJ, ne obazirući se na svoja stvarna ovlašćenja i realne moći. Ona ne može nekontrolisano činiti šta joj je volja sa RSJ i rukometom, niti može privatno mišljenje iznositi u javnost kao stav Saveza. Takvo ponašanje direktan je pokazatelj haosa u koji je ona dovela Savez i rukomet uopšte.” Snežana Aleksić, predsednik UO RSJ i član Direkcije JUL-a, neće poput ostalih predsednika sportskih saveza putovati u Sidnej, kako tvrdi u pismu upućenom Draganu Kićanoviću, predsedniku JOK, “preokupirana je dogovorom oko stvaranja uslova da se svim našim sportistima omogući ispunjenje patriotske i građanske dužnosti” - da im se omogući da 24. septembra glasaju na izborima. Putovao je Rade Bulatović – da vrbuje sportiste za SPS i JUL.

Oktobra 2003. rukovodstva SLOBODE i SPS održali su dva sastanka u prostorijama SLOBODE, o načinima saradnje u podršci borbi i za Slobodana Miloševića, “borbi koja predstavlja nadu za porobljenu zemlju i njen narod. Rukovodstvo SPS izrazilo je počast SLOBODI za dosledne i odlučne aktivnosti i obećalo punu podršku u budućnosti. Oba sastanka prisustvovali su visoki zvaničnici dve organizacije: Bogoljub Bjelica, profesor Mirko Zurovac, Vladimir Kršljanin, Dragutin Milovanović, Snežana Aleksić and Uroš Šuvaković ispred SLOBODE a Ivica Dačić, Zoran Anđelković, Žarko Obradović, Milorad Vučelić, Dušan Bajatović and Branko Ružić ispred SPS.

Svetlana Kitić, nekada najbolja rukometašica sveta, 2007. je poslanik u Skupštini Srbije: „Sa „Mrkom” sam, kad je bio direktor CIP, sarađivala kao direktor Radničkog i direktor državnog tima, Snežana Aleksić mi je kuma, sa Goricom Gajević sam bila nerazdvojna... Rođena sam u Tuzli. U tom gradu mi i sad žive roditelji. Od 14. godine igrala sam rukomet za Jedinstvo, a godinu dana kasnije došli su po mene ljudi iz Radničkog... Bila je to moja prva selidba na toj relaciji... Posle mnogih životnih razočaranja u Tuzlu sam se, iz Beograda, vratila 2000. godine, a krajem 2006. u Beograd me pozvao Milutin Mrkonjić, moj prijatelj iz Radničkog...”

203. Vukoje Muhadinović, direktor „Topole“ iz Bačke Topole

204. Vladimir Lučić, direktor MTS

205. Gorica Mojović, član gradske vlade Beograda

206. Vlada Mikić, uvoznik cigareta

207. Džemail Šahović, vlasnik fabrike „Dalas“

208. Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja

209. Srećko Nijemčević, generalni direktor „Ikarbusa“

210. Vladika Artemije, episkop raškoprizrenski i kosovskometohijski

211. Robert Čoban, predsednik „Kolor pres grupe“

212. Ivan Ćurković, predsednik OKS

213. Slobodan Ivanović, vlasnik klinike „Anlave“

214. Nemanja Vidić, najbolje kotirani srpski fudbaler u svetu

215. Zvezdan Terzić, predsednik FSS

216. Miša Lukić, direktor agencije „Leo Barnet“

217. Matija Bećković, pisac i akademik

MATIJU BEĆKOVIĆA je svojevremeno, kao mladog pesnika, UDB-a zadužila da zavede drugaricu Stanku Veselinov i provodi se s njom u ozvučenom stanu. Nakon toga ovaj svršeni gimnazijalac postao je urednik časopisa Zum reporter, gde je pisao lascivne priče… Odatle do SANU put je bio trasiran uz pomoć “firme”.

U junu 1985, formiran je Odbor za izradu nacrta dokumenta po imenu Memorandum SANU, neka vrsta kritičke analize postojećeg stanja u zavladaloj jugoslovenskoj anarhiji, posebno birokratskom haosu. Odbor je imao 16 članova i svi su imenovani od strane odelenja Akademije. Za predsedavajućeg ovog odbora izabran je Antonije Isaković, književnik i potpredsednik SANU. Mada mnogi danas misle da je glavna ličnost u toj priči bio Dobrica Ćosić, on nije bio član Odbora. Njega je Akademija tretirala kao disidenta, te "...da ne bi provocirao vlast", nije uzet u krug izabranih. Postoji teza da je Ćosić ipak bio učesnik na izradi ovog dokumenta, "spolja" sugerišući šta treba da piše. Glavni autori "Memoranduma" bili su Vasilije Krestić, Kosta Mihailović i Mihailo Marković. Krestić kasnije nije krio da je autor najspornijih pasusa ovog dokumenta, koji će potpaliti maštu radoznalih. Glomazna propagandna mašina bivše SFRJ krenula je u svakodnevnu osudu "Memoranduma", što je samo davalo na popularnosti tom dokumentu.? Malo ljudi je znalo šta tamo piše. Tamo nije rečeno ništa od onoga što javnost nije već znala. Ali ovaj zbir opštih mesta postaje nekakav nemušti manifest srpskih nacionalista, nevažan po sadržaju, bitan iz inata, ali i hrana šovinistima iz drugih jugoslovenskih republika. Ovaj dokument napali su svi, a i akademici. Bili su to Pavle Savić, čuveni fizičar i Vasa Čubrilović, jedini živi svedok sarajevskog atentata 1914.

SANU je svesno pomogla ustoličenje Slobodana Miloševića kao neprikosnovenog vladara, a Dobrica Ćosić javno egzaltira izjavom da se radi o savremenom Milošu Obiliću. Već u decembru 1986., godinu dana nakon galame oko "Memoranduma", zakazana je vanredna skupština SANU, a političko rukovodstvo Srbije čekalo je da dokument bude osuđen. To se nije dogodilo. "Organizacija u organizaciji" pod imenom "Odbor za odbranu slobode misli" u kojoj je bilo puno članova SANU, žestoko je ustalo u odbranu "Memoranduma". Osam akdemika potpisalo je pismo u kome je pisalo da nedovršen dokument u stvari ne postoji. Bili su to Desanka Maksimović, Dragoslav Srejović, Ivan Antić, Milka Ivić, Stevan Raičković, Olga Jevrić i Irena Grickat- Radulović. Pismo je pročitao Matija Bećković. General u penziji i akademik SANU Gojko Nikoliš smatrao je da atmosfera progona "Memoranduma" ima sve elemente staljinizma iz 1948. Dobrica Ćosić osuđuje srpsko rukovodstvo "zbog katastrofalne politike koju uporno sprovodi" i govorio o pravu SANU da brine o budućnosti svoga naroda. Glasanje koje je usledilo bio je šamar ondašnjem srpskom rukovodstvu, rejting Akademije dignut u nebesa, a uvertira za dolazak Slobodana Miloševića odsvirana. Ostvarena je kompromitacija postojećeg političkog poretka, a naivnih falilo. "Memorandum" nikada nije objavljen. Nastao kao fantomski, tako je i završio.

Za vreme dugotrajnog predsednika SANU Dušana Kanazira instalirana je nova politička linija prijema u članstvo ove institucije. Devedesetih godina u Akademiju su ušli i neki članovi SPS po partijskoj liniji, a pokojni književnik Miodrag Bulatović pravdao je svoje članstvo u toj partiji tako što je smatrao da mu je to jedini put do statusa "besmrtnika". Miloš Crnjanski nikada nije primljen u SANU. Zato su potonji prvoborci nacional-socijalizma ulazili kao u kulturno - umetničko društvo.

Posle 5. oktobra 2000. godine premijer srpske vlade Zoran Đinđić postavio je pitanje dalje budžetske egzistencije Akademije, i okrenuo je protiv sebe kompletan orkestar salonskih nacionalista, što je bilo dovoljno da postane arhineprijatelj jedne uspavane ustanove koja više nije bila potrebna političkim elitama. SANU je na izvestan način rehabilitovana pod vladom Vojislava Koštunice, ali njena dalja perspektiva nije izvesna.

Prodajnu mrežu otrgnuli su od “Politika novine i magazini” a da nisu pitali "Politiku" a.d. kao suvlasnika i UO Akcionarskog društva koji je predstavlja, a koji je na Skupštini od 30. jula 2005. izabran u novom sastavu na čelu sa predsednikom Emirom Kusturicom i članovima Matijom Bećkovićem, Aleksandrom Simićem, Predragom Mihajlovićem i drugima. Da bi uspeli u pljački teškoj više miliona evra, o kojoj su akcionari obavestili nadležne organe gonjenja i sve važne političke faktore, akteri sumnjive rabote bezobzirno su kršili normativna akta i zakone. Celu ovu mutljavinu transparentnom je učinio Marko Hinić, analitičar koji je, za potrebe menadžmenta razotkrio hronološku genezu ove protivpravne otimačine. Iz njegovog Pregleda transakcije prodaje "Politika Prodaja" d.o.o. jasno se vidi da je u strukturi prihoda u 2004. prodaja duvanskih proizvoda imala učešće od 34,2%, dok su izdanja PNM-a (15,7%) i ostala izdanja (28,4 %) u prihodu zajedno imala 44,1%. Hinić je naveo da je beogradska firma "Appraisal Associates" 30. juna 2005, na dan kada je Udruženje akcionara izabralo novu upravu, poslala izveštaj o "fer proceni" vrednosti osnivačkog kapitala PNM-a u "Politika Prodaji". Taj kapital procenjen je na 2,5 miliona evra, a imovina koja se prenosi iz PNM-a na "Politika Prodaju" vredela je 8,6 miliona evra. Kako je dug "Politike"a.d. VAC-u, navodno, iznosio tri miliona evra (za uzeti kredit), ispalo je da su Nemci toliko platili "Politika Prodaju" (a stvarno je taj dug "prelomljen"). Gde je onda "nestala" razlika od 5,6 miliona evra (do prenesene vrednosti od 8,6 miliona evra), i kakva je u svemu ovome uloga Branka Pavlovića, koga su za isplaćenih 1,5 milion dinara angažovali da akcije malih akcionara realizuje prodajom na Berzi, a on ugovornu obavezu nije ispunio. Šta je i sa zahtevom za raskid kuporodajnog ugovora između "Politike" i VAC-a, koji je baš Branko Pavlović podneo Trgovinskom sudu u Beogradu? “Oni u koje smo se najviše pouzdavali stvarni su grobari "Politike". Počev od Emira Kusturice kao predsednika UO, do Matije Bećkovića koji je tu da bi pokrivao sumnjive radnje svog zeta Srđana Janićijevića, Aleksandra Simića koji je eksponent interesa aktuelne vlasti, suprotnih interesima 6.366 akcionara koji su nekada imali više od trećine, a sada svega 24 odsto akcija na papiru, i Predraga Mihajlovića koji zastupa interese Komercijalne banke, negdašnjeg poverioca "Politike". Svi oni, zajedno sa direktorom "Politike" a.d. zubarom Zoranom Vacićem, koji osim zuba vadi i "vilice" i sa Brankom Pavlovićem, koji je prelaskom u njihov tabor došao u otvoren sukob interesa i gladnim penzionerima mora da vrati uplaćene članarine od po 1.000 dinara zbog neispunjavanja ugovornih obaveza, moraju da odu. Ako ne drugačije, prisilićemo ih na taj čin štrajkom glađu”, tvrdio je predsednik Skupštine akcionara.

Kad se u političko, duhovno, estradno- medijsko zamešateljstvo uključe i porodični odnosi, dobijamo spektakl koji najbolje opisuje izjava jednog od najvećih srpskih narodnjaka: „Na Marijinoj i Draganovoj svadbi, Boris i ja smo pevali u duetu” (Miroslav Ilić o ćerki Mariji, zetu Draganu Šutanovcu i Borisu Tadiću). Zgodan primer je porodica Bećković. Akademik Matija Bećković je srpskoj javnosti odavno poznat kao podržavalac politike premijera Vojislava Koštunice. Njegovu kćer, Olju Bećković, autorku emisije „Utisak nedelje” na TV B92 i političari i javnost Srbije obično svrstavaju u tabor DS, dakle Tadićevaca, iako se sama nikada nije izjasnila. Zet Matije Bećkovića (suprug druge akademikove kćeri), generalni je direktor Politike, novine i magazini d.o.o, a akademik Bećković član je UO Politika a.d. U javnosti Bećkovići su, za razliku od Ilića, poznati po tome što nikad ne govore jedni o drugima. Pred izbore DSS podržava Velju Ilića, bar u prvom izbornom krugu. Posebno ako se ima na umu Koštuničino slikanje sa Zdravkom Čolićem, pa koncert Cece Ražnatović koji je izazvao buru i u samom DSS, i završna konvencija na kojoj su se pojavili Emir Kusturica i Dejan Bodiroga.

218. Olivera Jevtić, najbolja atletičarka Srbije

219. Goran Stojiljković, direktor „Zdravlja aktivis“

220. Vojin Starčević, vlasnik „Polimarka“

221. Ljiljana Smajlović, glavna urednica „Politike“

222. Aleksandar Boričić, predsednik Odbojkaškog saveza Srbije

223. Borislav Radosavljević, direktor OMV u Srbiji

224. Ljuboja Stefanović, vlasnik preduzeća „Steko“

225. Zvonimir Nikezić, direktor „Ces Mekona“

226. Branka Vidić, direktorka Instituta za veterinu Novi Sad

227. Milenko Kostić, vlasnik „Auto Čačka“

Uprava za javne prihode je odlučila da preko 200 luksuznih automobila za pojedine ministre i svu silu direktora, budu isključivo marke “škoda”. Kao što je poznato, u žestokoj konkurenciji zvučnih imena iz automobilskog biznisa, za ugovor težak oko 2,2 miliona evra pobedio je uvoznik “Škode” za Srbiju, “Auto Čačak”. Dok pojedini učesnici upozoravaju da je nemoguće da jedan ponuđač bude najbolji u desetak propisanih kategorija i najavljuju tužbe, zli jezici tvrde da je na tenderu stvar malo pogurao ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić, inače zemljak i prijatelj Milenka Kostića Koleta, vlasnika “Auto Čačka”. Ipak, ovaj Čačanin, koji važi za jednog od pet najbogatijih privrednika u moravskom kraju, bio je znamenit i pre no što je postao ekskluzivni dobavljač limuzina za državu. Pre tri godine se u javnosti digla (a potom i slegla) velika prašina, jer je Milenko Kostić u rodnom selu pored Čačka podigao crkvu na temeljima bogomolje iz 18. veka. Iako je bio dužan da konzervira srednjevekovne ostatke, on ih je porušio, a u novoj crkvi je umesto ikona osvanula freska na kojoj je - sam “ktitor” sa porodicom! Kostić je iste godine kupio i tzv. gradsku kuću, iz koje je izmeštena etnografska postavka Narodnog muzeja, a direktorka muzeja Nevenka Bojović uzalud upozoravala da će, ukoliko čačanska opština ne donese odluku o realizovanju memoranduma o namerama koji je već potpisan, ovaj grad izgubiti izložbeni prostor i dečiji vrtić, a Kostiću morati da plaća ekonomsku cenu zakupa. Pravi zlobnici danas tvrde da je tihi partner Auto Čačka, a time i liferant vozila za državne organe, Milorad Luković Legija. Šumadijski Kole je zbog veza sa komandantom “crvenih beretki” već hapšen u policijskoj akciji Sablja, posle atentata na premijera Zorana Đinđića. Kole je pušten posle nekoliko nedelja, zajedno sa jednim upravnikom zatvora i dvojicom lokalnih biznismena, a pred medijima ga je branio tadašnji gradonačelnik Čačka. U emisiji RTV B92 Velja Ilić je rekao da “nije on (Kostić) kriv što je Legija ručao u njegovom restoranu prilikom boravka u Čačku... To je javni restoran, kod njega je ručao Jovica Stanišić za vreme jednog boravka pre atentata, kad se sreo sa Emirom Kusturicom”. Kostić je i godinu dana ranije bio pod istragom Okružnog javnog tužilaštva u postupku protiv Branislava Uskokovića, bivšeg direktora Elektrodistribucije Beograd, zbog potkradanja ovog javnog preduzeća. Bivši direktor EDB teretio se i da je od Kostića naručio 6 kamiona “mercedes”, iako nisu bili potrebni EDB-u. U međuvremenu, Kostiću je zabranjeno i da bude finansijer fudbalskog kluba Borac jer je napao sudiju na utakmici. Uprkos svega, vlasnik “Auto Čačka” pobeđuje na tenderima.

228. Vasiljka Radulović, generalna direktorka „Fidelinke“ iz Subotice

229. Bosa Nenadić, predsednica Ustavnog suda Srbije

230. Vladimir Čupić, predsednik Izvršnog odbora „Hipo Alpe-Adrija banke“

231. Milorad Pavić, najprevođeniji srpski pisac

232. Radislav Rodić, vlasnik „Glasa javnosti“ i „Kurira“

233. Predrag Ejdus, upravnik Narodnog pozorišta

234. Ljubica Marković, direktor agencije Beta

235. Dragan Džajić, fudbalska legenda

236. Zoran Višnjić, generalni direktor „Unika osiguranja Srbije“

237. Dušan Kovačević, najpoznatiji dramski pisac

238. Jovan Ćirilov, dramaturg

239. Isidora Žebeljan, kompozitorka i najmlađi akademik

240. Aca Bulić, predsednik Zajednice prvoligaša

241. Slobodan Mićić, vlasnik agencije „Kontiki“

242. Dušan Ivković, selektor košarkaške reprezentacije

243. Žaklina Nikolić-Kušić, vlasnica agencije „Publicis“

244. Željko Obradović, trener Panatinaikosa, prvaka Evrope u košarci

245. Ratko Butorović, biznismen iz Novog Sada

246. Bojan Bošković, generalni menadžer „Egzita“

247. Aleksandar Stojanović, vlasnik firme „Zlatiborac“

248. Aleksandar Milićević, predsednik UP „Elektromreža Srbije“

249. Miroslav Đukić, selektor fudbalske reprezentacije Srbije

250. Aleksandar Šoštar, pomoćnik ministra za omladinu i sport

251. Milorad Čavić, najbolji srpski plivač i evropski rekorder

252. Marija Šerifović, pobednica „Evrosonga“ 2007. godine

253. Aleksandar Šapić, najplaćeniji vaterpolista na svetu

254. Mirko Todorović, vlasnik modne konfekcije „Todor“

255. Milorad Majkić, vlasnik lanca kockarnica „Aleksandar“

MILORAD MAJKIĆ rođen je 1950. u Višegradu, otuda ne čudi što se izjašnjava kao Bosanac. Završio je srednju školu. Šta je sve radio, poznato je, verovatno, samo njemu. Ono što je procurelo u javnost - čovek je imao restoran u Zagrebu, gde je živeo do početka raspada Titove Jugoslavije. Po dolasku u Srbiju, za nastavak uspešne poslovne karijere zafalilo mu je para, pa ih je pozajmio od onih koji su imali. Tako je otvorio prvi lokal - kockarnicu "Aleksandar", pored menjačnice pokojnog Arkana, u Čumićevom sokačetu. Majkiću su cvetale ruže. Lepo je proširio posao, na Terazijama 43, Ulici 29 novembra, ali i u JU Biznis centru... Osim lanca kazina "Aleksandar", otvorio je i nekoliko istoimenih zlatara. Njegove su kockarnice, na Terazijama i u Ulici 29. novembra, u noći između 16. i 17. marta 1998. demolirane, kada su napadači s automatskim puškama izrešetali automate za igru.

Široke narodne mase čuli su za njega posle spektakularnog hapšenja, januara 2002. godine, u Čumićevom sokačetu, zbog sumnje da je falsifikovao isprave, u pritvoru je odležao ceo mesec, a sve se dešavalo zbog sudskog spora s "Geneksom", koji je je započeo 18. oktobra 1989. godine. Priča između "Geneksa" i "Kin Stiba" počela je potpisivanjem ugovora ove dve firme o ulaganju stranog lica u otvaranje kockarnice u hotelu "Interkontinental". U ime "Geneksa" ugovor je potpisao Zoran Kojić, tadašnji direktor "Interkontinentala", uz odobrenje Milorada Savićevića, prvog čoveka "Geneksa".

Vlasnik "Kin Stiba", pokojni Žorž Jablan, obavezao se da će hotelu, narednih pet godina, plaćati 500.000 dolara godišnje i 20% od zarade. Kazino u koji su, po tadašnjem zakonu, mogli da ulaze samo stranci, radio je do sankcija, onda je zatvoren. Za 1.600.000 dolara Majkić je od Jablana (inače Jugovića po poreklu) otkupio prava iz ugovora i decembra 1994. s Kojićem potpisao aneks ugovora o ulaganju sredstava stranog lica. Majkić je na kraju i pobedio u sporu s "Geneksom". Ali, umesto da dobije odštetu - 4. 330.000 dolara, (isplaćeno mu je 1.300.000 dolara), dobio je zatvorsku kaznu, jer su "geneksovci" tvrdili da firma "Kin Stib" u Kinšasi ne postoji. Kupio je za 2,4 miliona evra i hotel "Union" u Beogradu.

Milorad Majkić, imenovan je za počasnog konzula Konga u Bosni i Hercegovini. Veće ministara odobrilo je Majkićevo imenovanje 26. augusta 2004. godine. Takvom odlukom Majkić je dobio pravo na zaštitu koja diplomatima pripada u skladu sa Bečkom konvencijom o olakšicama, privilegijama i imunitetu. Izaslanstvo DR Kongo u Beogradu započelo je akciju za imenovanje Majkića 2002. godine, uz pomoć srpskih zvaničnika u organima vlasti BiH. Brzo se ispostavilo da je u pitanju osoba sumnjive prošlosti, a zagrebački biro Interpola je vlastima BiH dostavio podatke kako je Majkić, državljanin BiH i SCG, prijavljivan kao višestruki učinilac krivičnih dela u periodu od 1975. do 1983. godine, kada je izvršio dela silovanja, prevare, falsifikovanja dokumenata i novca te davanja mita, narušavanje javnog reda i mira, i vređanje policajca. Zbog svega ovoga u više navrata su mu izricane zatvorske i novčane kazne. Ove informacije prikrio je zamenik ministra bezbednosti BiH Dragan Mektić, a Majkića nije bilo ni u krivičnoj evidenciji beogradske policije, niti Ministarstva pravosuđa Hrvatske. Direktor "Genexa", Milorad Savičević, tvrdio je da je Majkić bio osoba koja je uživala potporu Slobodana Miloševića, i paravojnih grupa koje su delovale u Srbiji. Uprkos spornim detaljima o Majkiću, stav Ministarstva spoljnih poslova BiH bio je da nema pravnih prepreka za njegovo imenovanje na dužnost počasnog konzula Konga.

256. Slobodan Živojinović, predsednik Teniskog saveza Srbije

257. Branislav Stojaković, direktor „Eurosalona“

258. Živorad Mihajlović, vlasnik Korporacije „Stankom“

Na sednici Glavnog odbora SPS, 19.10.2000. godine prošao predlog tvrdog krila da se Milomir Minić predloži za predsednika prelazne republičke vlade. Sastanak je vodio predsednik stranke Slobodan Milošević. Sednica je prošla tzv. "uzavreloj atmosferi" sa dosta ružnih reči članovima IO GO koji su došli iz pobunjenih odbora. Naime, u sedište stranke je stiglo veliki broj žalbi i zahteva opštinskih odbora koji su zahtevali smenu rukovodstva. Nije tražena decidirana ostavka predsednika Miloševića, ali jeste da svi koji su se nalazili u njegovom okruženju budu izbačeni iz stranke, pre svega Tomić, Marjanović, Minić... Službenici u novom sedištu SPS u zgradi JUMBES banke saopštavali su da nema sastanaka, ali su iz zgrade izašli visoki funkcioneri SPS Živorad Mihajlović zvani Žika muštikla, Dragan Tomić, Milomir Minić, Zoran Anđelković i Željko Simić.

Oktobra 2005. reorganizovana Naftna industrija Srbije počela da radi pod rukovodstvom "osveženog" kadrovskog tima. NIS je podeljen na dva javna preduzeća i jedno akcionarsko društvo. U NIS-u a. d. formirana je još jedna celina da bi se pronašlo mesto za jednog bivšeg direktora. Premijer Vojislav Koštunica u ovom mešanju karata nije zaobišao ni poslanike iz Draškovićevog SPO, pa je poslanik Sanja Čeković (koja je stavljala, pa vadila karticu na glasanju o NIS-u) zamenila Milana Božića na dužnosti člana UO JP za istraživanje, proizvodnju, preradu i promet nafte i prirodnog gasa NIS-a. Osim "fotelja" za bivše poslanike SPO-a na čelu sa Verkom Stevanovićem, u najnovijoj raspodeli solidno su prošli i SPS-ovci, koji podržavaju manjinsku vladu Vojislava Koštunice. Tako je... vlasnik "Stankoma" Živadin Mihajlović, poznatiji kao Žika Muštikla, čija se firma osim gradjevinarstvom počela da bavi i gasifikacijom, našao mesto u Akcionarskom društvu za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa.

Vlasnik kompanije „Stankom“ Živadin Mihailović zvani Žika Muštikla ispitivan je polovinom avgusta 2006. zbog sumnji da je ta kompanija finansijski pomagala skrivanje Ratka Mladića, saznaje „Blic“ od izvora bliskih vlastima u Srbiji koji su uključeni u potragu za najtraženijim haškim optuženikom. Veruje se da je njegova kompanija „Stankom“ glavni partner firme „Impakt“, čiji je vlasnik Mladićev sin Darko. Inače, firma Darka Mladića se sumnjiči da je bila finansijer mreže pomagača Ratka Mladića u njegovom bekstvu.

Činjenica je da je najveći broj prevara registrovan u sistemu prodaje još neizgrađenih stanova. Nije redak slučaj da investitor oglasi prodaju samo na osnovu odobrenja za gradnju zgrade na određenoj lokaciji, dakle za objekat koji je tek u planu da se gradi ili kada su tek počeli da se kopaju temelji. Takvi stanovi na tržištu su znatno jeftiniji, pa nije mali broj građana koji u tome vide šansu za rešavanje svog stambenog problema. Međutim, događa se da investitor, pošto uspešno okonča fazu prodaje jednostavno nestane sa novcem. Sličan rizik je i kod kupovine stanova u „sivoj fazi“ koji su, takođe, znatno jeftiniji jer se investitor obavezao da će završiti samo grube radove, dok kupac, prema svojim mogućnostima, kreira raspored i stepen opremljenosti. To ima svojih prednosti, ali veliki nedostatak u tako sklopljenom poslu je što su ugovori, po pravili nejasni, pa i kada se takav stan nađe u posedu kupca, teško je utvrditi da li je investitor završio sve ugovorene radove. Ipak, u poslednje vreme, prevareni kupci ugovorenih i uplaćenih stanova su kolateralna šteta navodnih sukoba između investitora i podizvođača. Najsvežiji i najdrastičniji primer, koji je udružio oko hiljadu nesuđenih vlasnika stanova, jeste slučaj Stankomovih lamela u naselju Filmski grad u Beogradu. Stankom je 2004. godine počeo izgradnju blokova na pet lokacija, ukupne površine koja premašuje 40.000 kvadrata sa 1.105 jedinica među kojima dominiraju stanovi, ali ima i garaža i lokala. Za realizaciju tog posla uzeo je podinvestitora, firmu Delta legal (firma osnovana iste godine sa osnivačkim ulogom od 4.527 evra) a ugovorom između ta dva pravna lica precizirano je da će za izvedene radove Stankom podinvestitoru preneti utvrđeni broj kvadrata. Delta legal je izašao sa tim na tržište i prodato je više od 900 stanova i lokala, a ukupna vrednost naplaćenih kvadtrata kreće se oko 43 miliona evra. Međutim, i pored toga što je većina kupaca izmirila svoje obaveze u celosti, stanovi koji je trebalo da budu završeni do kraja 2005. godine, još nisu primili svoje stanare, a krajem prošle godine Stankom je osporio prodaju tvrdeći da je nelegalna i da Delta legalu nisu preneti ugovoreni kvadrati. Zbog toga je raskinut ugovor o suinvestiranju, a Stankom uzima novog partnera za taj posao - Urban legal (vlasnik tog preduzeća je firma iz Vašingtona, Artcom LLC, sa osnivačkim ulogom od 2.032 evra), koji se, gle slučajnosti, nalazi na istoj adresi na kojoj je registrovan i Delta legal (ulica Vase Pelagića 54). Zbog te čudne koincidencije, kupci još nezavršenih stanova tvrde da su nesuglsice između Stankoma i Delta legala iskonstruisane i da te dve firme rade zapravo zajedno. Potvrdu za tu konstataciju nalaze i u tome, što se po istoj formuli, Stankom ogradio od prodaje stanova na drugim lokacijama, gde su mu partneri bili Kuming, Sumiks i Pionir invest, pa oštećeni smatraju da je mala verovatnoća da četiri suinvestitora „preveslaju“ tako iskusnog vlasnika Stankoma, Živadina Mihajlovića, poznatijeg kao „Žika muštikla“. U to zamešateljstvo uvlače se i brojni podizvođači, koji su takođe svoje radove naplatili (prema ugovoru sa Stankomom) u kvadratima, ali koji „nekom slučajnošću“ nisu preneti tim preduzećima, pa se „ispostavilo“ da su i ona nelegalno prodavala stanove. Po istom principu, Stankom je optužio i suinvestirora zgrada u ulici Arčibalda Rajsa, pa kupce koji u svojim stanovima žive već dve godine, pokušava nasilno da iseli i ospori im pravo vlasništva. Reč je o sistemskoj prevari u koju su državne institucije umešane do guše. Ako želite da kupite stan na nekoj od lokacija u opštini Čukarica, to je moguće samo od Stankoma, jer jedino ta firma, bez tendera, dobija dozvole za gradnju na tom području. Zapanjujuća je i inertnost državnih institucija, koje bi trebalo da reaguju. Iako je reč o velikom broju prevarenih građana, mi smo upućeni jedino na pojedinačne sudske sporove. Veliki broj kupaca obratio se sudu, ali je čudno kod tako iznosa ne reaguje tužilaštvo. U toku je spor i sa „Pionir invest“ zbog sličnih problema u izgradnji objekata u Ulici kneza Višeslava, a dugo traje spor i sa meštanima Žarkova, bivšim vlasnicima zemlje na čijim parcelama se grade ova naselja. Kada je Javno gradsko pravobranilaštvo pregledalo dokumentaciju ustanovilo je da postoji osnovana sumnja da se radi o prevari ogromnih razmera , i o tome je obavestilo i nadležno tužilaštvo. Medjutim Mihajlović ostaje nedodirljiv i u posao vodjenja njegove imperije ubacuje svoga sina Aleksandra.

259. Srdan Golubović, reditelj „Klopke“ čiji su scenario otkupili Amerikanci

260. Veselin Vesković, direktor „Tarketa“ iz Bačke Palanke

261. Slobodan Jolović, predsednik opštine Lučani i organizator Sabora u Guči

262. Branko Kovačević, rektor BU

263. Dejan Stojanović, direktor Poreske uprave

264. Jelena Drakulić, direktorka dnevnih izdanja „Blic Pressa“

265. Aneta Ivanović, direktorka kuće „Adrenalin“

266. Ljubiša Vuletić, direktor Zavoda za izradu novčanica i kovanog novca

267. Predrag Petronijević, direktor Uprave carine

268. Džon Dejvis, potpredsednik „Intela“

269. Dragan Šolak, direktor SBB, najvećeg kablovskog operatera

270. Vladika Grigorije, episkop zahumskohercegovački i primorski

271. Jelica Minić, ekspert za pitanja EU

272. Sreten Mitrović, direktor očne klinike ABM

273. Gili Deker, direktor „Erport siti Beograd“

274. Marina Abramović, svetski priznati multimedijalni umetnik

275. Zvonimir Đukić Đule, lider benda „Van Gog“, dobitnik MTV nagrade

276. Entoni Barnet, direktor „Bol pekidžing Jurop“

277. Tadaši Nagai, ambasador Japana, jedan og najvećih donatora u Srbiji

278. Roksanda Ninčić, ambasadorka Srbije u EU

279. Vesna Džinić, direktorka Agencije za privatizaciju

280. Radmila Marinković-Nedučin, rektorka Univerziteta u Novom Sadu

281. Hans Ole Urstad, šef OEBS-a u Beogradu

282. Vuk Drašković, lider SPO, bivši šef diplomatije

283. Joakim Riker, šef Unmika na Kosovu

284. Nada Kolundžija, šef poslaničke grupe DS

“Tvrdimo da je u državnom interesu da se formira evropska vlada i očekujemo da će tako biti”, rekla je nakon izbora Nada Kulundžija (DS), nagoveštavajući odmah posle izbora većinu u vlasti na osnovi saradnje Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije. Nada Kulundžija, inače bivši anonimni matičar u mesnoj zajednici Palić i aktivista Saveza sindikata Jugoslavije, bila je leva i desna ruka druga Čovića, gde je naučila mnogo ili sve od svoga tadašnjeg šefa, da bi ga napustila i prešla u DS i postala šef poslaničke grupe DS u Skupštini Srbije. Šta je onda prirodnije nego da Kulundžija iz sve snage u DS zagovara savez sa Dačićem i Palmom?

285. Mladen Radojević, olimpijski prvak u matematici

286. Đorđe Balašević, najpoznatiji domaći kantautor

287. Srđan Dragojević, uspešni režiser

288. Marijana Pajvančić, pravni ekspert

289. Hristos Panagopulos, ambasador Grčke

290. Damir Firšt, predsednik UO „Metro keš end keri“

291. Mirjana Savić-Udovičić, zastupnik „Elita“ u Srbiji

292. Zlata Stepanov, vlasnica „M plasta“

293. Svetlana Velmar-Janković, naša najuglednija književnica

294. Milan Ćalasan, srpski fudbalski menadžer

295. Bane Stojanović, direktor „Siti rekordsa“

296. Nikola Pilić, savetnik teniske reprezentacije

297. Ana Pešikan, ministarka nauke

298. Dragoljub Žarković, urednik nedeljnika „Vreme“

299. Milorad Vučelić, funkcioner SPS

Izgubili svaku nadu da će se Milorad Vučelić ikada postideti i prestati da viče, dok ga Milan St. Protić nije na televiziji nagazio pitanjem na koje Vučela nije imao odgovor. Pitanje se odnosilo na 800.000 evra, investirane u školarinu Vučeline ćerke.

Bačko-palanačka gimnazija obrazovala je krajem šezdesetih godina ekipu: Jovica Stanišić, Milorad Vučelić, Mihalj Kertes, Radovan Pankov, Mile Isakov... Jovica i Vučela idu u Beograd na studije. Obojica su dođoši crnogorskog porekla iz moralno-politički besprekornih porodica, ambiciozni, bistri i vredni. Jovica se odlučuje za karijeru u Službi državne bezbednosti. Vučela se odlučuje za javnu karijeru, i već 1973. pojavljuje se, misterioznim putevima, kao glavni urednik "Studenta". Odmah je stavio do znanja ogorčenim uvodnikom "Ne dam Jugoslaviju!", iz kojega nije jasno kome i zašto ne da Jugoslaviju, da se nekome preporučuje za čuvara. Od 1973. po zanimanju je istomišljenik: sa šezdesetsetosmašima, sa disidentima, sa nacionalistima, sa komunistima, sa Francuskom 7, sa Patrijaršijom, sa NIN-om, sa umetnicima, sa novinarima, sa pesnicima i sa celokupnom političkom elitom sedamdesetih i osamdesetih u Beogradu. Vučela se nametnuo u razne ekipe: oko "Vidika" i književničko-intelektualno-umetničarski polusvet koji je parazitirao na komunističkim jaslama kao "crkva koja se još nije odvojila od države" (Duško Radović, 1973). Pratio je modu: malo "Praksis", malo Kardelj; malo Markuze, malo Dobrica. Eto ga uskoro u Studentskom kulturnom centru, bivšem Domu Udbe, u svojstvu sekretara. Tada ga je krenulo: sa troškovima, zapošljavanjima, projektima. Pokriven ugledom SKC kao avangardne institucije u real-socijalističkoj kulturi, Vučela je diskretno, vredno glodao. Bilo ga je svud, među "disidentima", nešto manje među pravim disidentima, ali "levičar" svakako čupav i glasan, u farmerkama i izbledeloj "vijetnamci", sa svojom američkom vojničkom torbicom o ramenu.

Početkom osamdesetih Vučela je bio spreman, sa akreditivima liberala, demokrate, disidenta, svačijeg drugara i urednika koji im je svima nešto objavio, levičara i šarmera. Već je bio ljubimac intelektualno-političke Čaršije. Sredinom osamdesetih, Vučela je: umetnički direktor Zvezdara teatra, umetnički direktor Grada teatra u Budvi, glavni urednik "Književnih novina", urednik kulturne rubrike "NIN"-a; sve to u jednom trenutku zajedno i – sa četiri pune plate. I dalje se oblači "levičarski" opušteno i gaji imidž "radikalno šik", ali torbica mu je već ušla u legendu. Politički je liberalniji nego ikad: ima ga svuda, osim da potpiše neke peticije, što je tada bilo u modi i relativno bezopasno, ako čovek nije sklon da se preterano impresionira od informativnih razgovora u Državnoj bezbednosti. U jednom od tih slučajeva, vezanom za Dušana Bogavca, potpisnici su bili svečano najureni iz Saveza komunista; osim Milorada Vučelića. Na pitanje kako njega nisu izbacili iz SK, odgovorio je: "Ha, ha, ha!".

Kao urednik kulturne rubrike NIN-a, što je bilo mesto od posebne bezbednosno-političke osetljivosti, Vučela se pokazao kao prorok. Neki Ninovci to nisu razumeli, ali tadašnji glavni urednik, Teodor Anđelić, jeste, zato što su on i Vučela radili zajedno na istom projektu. Vučela je propovedao 1988. i 1989. da će se Jugoslavija raspasti u krvavom ratu; da će se Srbija otcepiti, ako treba, a oni nek' vide šta će; da Srbe svi mrze itd. Na pitanje šta se nas tiču njihove komunističke svađe između republičkih partija, Vučela se smejao: "Vi ćete da ginete u tom ratu, a ne mi." Na pitanje zašto svi "mrze Srbe", pa i saveznici iz dva svetska rata, Vučela bi na kraju odgovorio: "Zato što imamo dužu onu stvar!" Kad se sve obistinilo, Vučelića je krenulo: SPS, RTS itd. Iz Bačke Palanke dolazi Bracika Kertes, zanimanje Mađar; Jovica postaje Načelnik. Iz izbledele američke jakne M-65 Vučela prelazi u odela i kravate. Vikao je Vučela sa TV ekrana tih godina; bilo ga je svuda; vozao se u crnim limuzinama i leteo; ušao je čak i u estradu i tamo ostavio utisak. Izgleda da mu je opreznost popustila u jednom trenutku (ili je video dalje?): Milošević ga izbacuje iz SPS iz razloga neke političke svađe, čiji je predmet irelevantan, kao i sve za Vučelu ako nije novac.

To je doba sankcija, kvota i kontingenata; doba šverca kao jedine grane koja donosi profit; lepe sankcije... Služba državne bezbednosti već je prešla na samofinansiranje: prvo su reketirali po principu "bespovratnog kredita"; onda su stavili na šverc cigareta, tečnih goriva i strateških roba svih vrsta. Po prirodi stvari, oružje i heroin bili su sledeći. Bracikina carina pleni i isporučuje heroin Stanišićevoj Službi; iznajmljeni avioni lete okolo sa lažnim tovarnim manifestima; bratske službe žmirkaju na jedno ili oba oka. Sve se plaća u gotovom. Vučela se tu ugrađuje kao pouzdani prijatelj iz detinjstva. Opredelio se za duvan. Kao trenutno marginalizovan iz politike, sa pokrićem suvlasnika producentske kuće Komuna, Vučelić se javlja kao poverljivo lice Jovice Stanišića s jedne i izvesnih međunarodnih veletrgovaca duvanom, s druge strane. To stanje, "nema Boga, pa je sve dozvoljeno", opisao je Brana Crnčević, koji je i sam bio u toj priči. U jednom trenutku 1997, u Budvi, dva nepoznata počinioca izrešetali su iz automatskog oružja lep putnički automobil "audi". Vozilo je pripadalo Miloradu Vučeliću. Legenda koja kruži kaže da je došlo do nesporazuma između tri strane umešane u izvestan posao. Jedna strana trebalo je da drugoj strani posredstvom treće strane isplati znatnu sumu gotovog novca za pruženu uslugu - povlašćenu prodaju cigareta na teritoriji pod kontrolom prve strane. Treća strana je kasnila. Dva neprijatna telefonska razgovora rešila su taj mali problem, a kao "ukor" stradalo je motorno vozilo. Vladimir Beba Popović optužio ga je da je od Službe ukrao četrdesetak miliona maraka. Čak se i Miloradu Vučeliću mogu začepiti usta, treba samo argumenata.

300. Dragoljub Marković, Agroživ- najveći proizvođač jaja u Srbiji

PRST U OKO

Jedini kriterijum na osnovu koga se može odmeriti vitalnost nekad jugoslovesnke sada srpske elite jeste uspešnost te zajednice u ostvarivanju ciljeva. Nije potrebno objašnjavati da se u srpskom društvu, očigledno, jedino ostvaruju ciljevi i interesi pripadnika najmoćnijih i raznih apartčika , dok su u milosti, a zajednica već treću deceniju, od kada je većina ovih ljudi postala elitni segment društva, vidno stagnira. Pitanje je ima li društvo snage za izlaznu strategiju, kada okonča “privatizacija” države i, sa njom povezana, partitokratija, ili će biti prepušteno spontanim istorijskim procesima, koji su neumitni. Ima li ko da brine?

Ako se uzdamo samo u popis moćnih listova poput Blica, trebalo bi da se sećamo da je ista novina, ne samo u vlasništvu Igora Lupšića, bio i jedan od poligona za medijsko obrušavanje na Zorana Đinđića, koji je imao nezahvalan zadatak da se suprotstavi upravo najmoćnijima. Slučajno ili ne, lista koju ova novina plasira sadrži sportiste i umetnike, ali ne i neke ličnosti za koje svi znaju da su veoma moćne i čiji pipci nisu presečeni.

RADMILO BOGDANOVIĆ rođen je 7. oktobra 1934. u Končarevu, kraj Svetozareva. Otac Jovan bio je poljoprivrednik, majka Desanka domaćica. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu. Potom je završio Učiteljsku školu. Vanredno je studirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu i diplomirao 1976. s tezom “Vaspitno-obrazovni rad u ustanovama za maloletnike”. Oženjen je Živkom, nastavnicom. Počeo je kao učitelj u pešterskim selima, onda su ga, kako kaže, drugovi pozvali da pređe u policiju: “Načelnik SUP Svetozarevo postao sam 4. februara 1966, kad je sklonjen Ranković. Vršene su promene svih načelnika SUP-a”. Bogdanović je pre toga bio sekretar u Opštinskom komitetu SK. Usledila je funkcija predsednika SO Svetozarevo, koju je obavljao 8 godina. Zatim je 7 godina bio sekretar republičke Uprave za unutrašnje poslove, pa načelnik Uprave za strance, gde je kontrolisao prelaske granice i kretanje stranaca. Onda je postao zamenik republičkog sekretara za ONO i DSZ, da bi 1988. došao za ministra policije. Zbog događaja od 9. marta 1991. s mesec dana zakašnjenja podneo je ostavku. Po penzionisaju dobija sijaset zaduženja - poslanik u republičkom i saveznom parlamentu, predsednik Odbora za saradnju sa Srbima van Srbije, pa Odbora za narodnu odbranu i bezbednost. Predsedavao je u UO “Jugoeksport”, “Jugoslavija komerc”, Fonda kapetan Dragan, član je uprave “Crvene zvezde”. Biran je i za člana Saveta Univerziteta u Kragujevcu, čemu se Savez studenata tog univerziteta usprotivio zbog uloge u nasilju marta 1991. “SK me često držao na nišanu, iako sam bio dobar član i nisam stigao da budem član CK”, žalio se. U Glavnom odboru je SPS-a. Za Slobodana Miloševića je tvrdio: “Mnogo je mekan. Znam koliko je često svima opraštao greške, ja bih ih, brate, smenjivao”. Govorio je da je “Vuk Drašković pre na rumunski način jurišao na “TV Bastilju, a danas je miran ko jagnje”... i da je “Šešelj bez bontona, stalno me napadao, ništa nije dokazao”.

Upućeni tvrde da Bogdanovića na mesto ministra policije nije “lansirao” Milošević, već general Petar Gračanin. Jednom, govoreći o 9. martu, priznao je: “Druga je stvar da li je trebalo drugačije da reagujemo. Ako narod tri puta juriša na Televiziju, ako narod neće Mitevića, onda on, j... ga, ima da podnese ostavku, bio kriv ili ne... Deveti mart nije moja rana. To je cena službe”. Njegovo ime dovodilo se u vezu sa blokadom Banjaluke, izborom Milana Martića, s uzimanjem para od Dafine, optužbama inspektora Dragana Mladenovića (1996.) da je policija organizator kriminala, i Marka Nicovića, tada člana Direkcije JUL, da su kriminalci veći profesionalci od policije.

Oni koji ga ne vole tvrde da je njegova moć i dalje velika. Prijatelji ga znaju kao društvenog. I jedni i drugi sigurni su da Radmilo zna mnoge državne tajne. Na napade da ima ogromnu kuću u Jagodini odgovorio je: “Nisam imao sreće ni da školujem decu, ni da ispraćam u vojsku, ni da pravim svadbe, to mi je sve.” O Radmilu je snimljen je i dugometražni dokumentarni film za njegov 60 rođendan kad je postao počasni građanin Jagodine kojom je dugo “vedrio i oblačio”. Jagodina nije darežljiva po pitanju počasnih građana i dodeljene su tek četiri titule. Počasni građani Jagodine su narodni heroj general Petar Gračanin, Radmilo Bogdanović, ambasador Ruske Federacije Aleksandar Aleksejev i direktor Beogradskog zoo-vrta Vuk Bojović.

Kako su se menjale političke garniture u Srbiji, Vojvodini i na Kosmetu, tako su se menjali i ministri policija i načelnici tajnih službi. Poslednjih tridesetak godina, srpski ministri policije bili su Slavko Zečević, otac Žarka Zečevića, iz političke garniture Kragujevca, Viobran Stanojević, sekretar OK SK Zaječar, Svetislav Lalović, opštinski funkcioner iz Aranđelovca, Radmilo Bogdanović nastavnik i policajac iz Svetozareva i Zoran Sokolović, funkcioner iz Zaječara. Kada su odlazili Draža Marković i Petar Stambolić, povukli su se i Slavko Zečević i Viobran Stanojević. Kada su pali Ivan Stambolić i Dragisa Pavlović pomereni su i Svetislav Lalović i Branko Kostić. Kada je dolazio Slobodan Milošević, došli su i Radmilo Bogdanović i Zoran Janaćković.

Prema rečima Bože Spasića, bivšeg šefa tima za borbu protiv emigracije SDB SSUP, tajna policija planirala je likvidaciju ustaškog teroriste Mire Barešića, koji je u Stokholmu ubio našeg ambasadora. Savezna policija angažovala je grupu beogradskih kriminalaca, a crnogorska policija poslala je na taj zadatak Ratka Đokića (nedavno ubijenog u Stokholmu). Sasvim slučajno, Đokić se sa likvidatorima iz Beograda sreo u jednom kafiću u Malmeu. Zadaci su otkriveni i akcija je propala. Zbog ovog slučaja nastali su veliki problemi među tajnim policijama, koje je imala svake republika bivše SFRJ. Nakon toga doneta je odluka da sve specijalne poslove u inostranstvu preuzme Savezna tajna policija. “Sve policije Zapada i dan-danas su sigurne da su likvidaciju Stjepana Đurekovića, direktora INA, koji je pobegao iz zemlje sa vojnim planovima, izvršili pripadnici beogradskog podzemlja, iako nikada nisu imali potvrdu za to. Pojedini kriminalci su na ovoj likvidaciji napravili slavu, a da nisu ni bili blizu mestu ubistva. U emigrantskoj štampi pisalo se da je tu likvidaciju izvršila grupa Đorđa Božovića Giške i da je za to imala logističku pomoć nekog nemačkog kriminalca. Spekulisalo se i da je glavni „čistač“ u ubistvu Đurekovića bio kasnije poznati srpski slikar, Dragan Malešević Tapi, koji je 2003. godine „umro“ u prostorijama beogradskog SUP-a”. navodi bivši šef specijalnog tima SDB SSUP. Željko Ražnatović Arkan, Đorđe Božović Giška i Dragan Malešević Tapi otvorili su, uz pomoć Službe, krajem osamdesetih godina, noćni klub „Amadeus“. Giška je tada bio u zatvoru, a Tapi je bio glavni menadžer. Ubrzo je ustanovljeno da se osim normalnih poslova kluba razvijaju i drugi poslovi, koje, kako tvrdi Spasić, Služba nije mogla da dozvoli. U Nemačkoj je tada uhapšen Žika Živac sa 10 kilograma heroina, za koji je izjavio da ga je dobio u „Amadeusu“ sa zadatkom da ga prebaci u Nemačku. Posle ove informacije, klub je zatvoren. Prema Spasićevim rečima, Služba je u to vreme počela da gubi kontrolu nad kriminalcima, koji počinju da se vraćaju u zemlju i da se po Beogradu organizuju u gangove. Stvaranjem kriminalnih organizacija započinju i prvi međusobni obračuni. Solo-igrač Ranko Rubežić započeo je prvi vatreni obračun u Beogradu. On je ispalio nekoliko hitaca u noge dvojici mlađih kriminalaca, koji više nisu među živima, Jovi Simendi i Mirku Vasiljeviću. Nakon nekoliko spektakla Ranka Rubežića, održan je tajni sastanak bosova beogradskog podzemlja, gde je dogovorena njegova likvidacija. To je bila prva od kriminalnih likvidacija, koje su kasnije zapljusnule beogradski asfalt. Ubistvo Andrije Lakonića u kafiću „Nana“ na Senjaku, 23. marta 1990. godine, za koje je bio optužen pa oslobođen Darko Ašanin sa svojom grupom, prvi put je javnosti otvorila pitanje veze tajne policije i kriminalaca. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Radmilo Bogdanović iskoristio je ovo ubistvo kako bi se obračunao sa tajnom policijom, na čijem čelu se nalazio Hrvat Zdravko Mustać. Bogdanović je za nekoliko meseci i sam stupio u kontakt sa podzemljem za stvaranje parapolicijskih snaga. On i Arkan u to vreme viđani su zajedno u loži Crvene zvezde. Arkan je ubrzo dobio Erdut za obuku dobrovoljaca.

Dr.Jovan Rašković, predsednik krajiškog SDS, u želji da izbegne sukob, predlaže Babiću da narod legne pred vozila hrvatske policije. “Nemamo vremena za mirne proteste”, odgovorio je Babić, “došlo je vrijeme da se Srbi sami brane”. Babić je proglasio ratno stanje. Područja pod kontrolom SDS u kninskom regionu odvojena su od ostalih delova Hrvatske i stvorena je granica koju je trebalo braniti. Rat u Hrvatskoj započeo je bez opaljenog metka. Radmilo Bogdanović, srpski ministar policije, prepričao je novinarima kako je na to reagovao hrvatski ministar policije Josip Boljkovac. “Ja, Radmilo, neću krv! Da sam htio, mogao sam lako da izvršim Tuđmanovu naredbu i sa hiljadu ljudi zauzmem milicijsku stanicu u Kninu. Ali, tu bi pala krv. A ja sam ratovao u partizanima protiv ustaša i dobro znam šta znači kada počne da se gine i na jednoj i na drugoj strani”. U Hrvatskoj će se ginuti tek u proljeće naredne godine. U Bosni iste jeseni. Zašto je za dan Jedinice izabran baš 4. maj, a ne neki datum vezan za Knindže ili Golubić? Da li zbog toga što su u sukobu u Borovom Selu, dva dana ranije, učestvovali i saradnici DB-a koji će kasnije činiti jezgro Jedinice? Ili je Stanišić tada i formalno potpisao odluku o njenom formiranju? U svakom slučaju, oko Miloševića se u ovom periodu okuplja grupa saradnika od najvećeg poverenja. Oni će uz pomoć Jedinice razraditi mehanizam za finansiranje krajiških oružanih sastava i režima u Srbiji pomoću državnog šverca oružja, nafte, cigareta i slične robe. Ta grupa nezvanično je nazvana vojna linija i činili su je, pored Stanišića i Frenkija, predsednik Odbora Skupštine za Srbe van Srbije Radmilo Bogdanović, ministar bez portfelja Mihalj Kertes i komandant Specijalne antitreorističke Jedinice MUP Srbije Radovan Stojičić Badža. Vojnoj liniji je bilo jasno da u istočnoj Slavoniji rukovodstvo SDS nema ni autoritet ni sposobnost da organizuje srpsku vojsku, niti da Jedinica može biti formirana kao u Kninu. Zato je na to područje morao biti upućen neko s mnogo većim ovlašćenjima od onih koje je imao Frenki. Energičan, opsedenut borilačkim veštinama i cenjen posle slamanja štrajka albanskih rudara u Starom Trgu, Badža se nametnuo kao izbor.

Dana 9.04. 1994. Božidar Andrejić piše: “Da li je započeo srpsko-albanski dijalog o Kosovu? Iako ima “pozdanih vesti” da su kontakti davno započeli i da je ovih dana bilo i prvih pregovora - pominju se i imena ljudi iz srpskog rukovodstva koji u njima učestvuju (Radmilo Bogdanović), provere “na terenu” to uglavnom ne potvrdjuju, ali nema ni demantija. Analitičari se slažu da srpsko-albanski dijalog neće biti ekskluzivno pravo dveju strana. Za njega su sve zainteresovanije velike sile. Operiše se sa tzv. “planom 2K” koji predstavlja vrstu vezanog ugovora u širim pregovorima i uprošćeno znači “Kosovo kao Krajina” ili “Kosovo za Krajinu”.”

Advokat Borivoje Borović izjavio je da je ubistvo Željka Ražnatovića “izvedeno na visoko profesionalan način” i izrazio sumnju u pogledu mogućnosti da će MUP “doći do pravih tragova o naručiocu i organizatoru ubistva”. Reč je o ubistvu šefa političke partije, rekao je Borović. Treće opštinsko tužilaštvo u Beogradu odustalo je od krivičnog gonjenja Ražnatovića koji je bio pod istragom “zbog ometanja službenog lica u vršenju dužnosti” za vreme tuče navijača Obilića i OFK Beograda. “Činjenica da je tom prilikom izabrao mene za advokata navodi na zaključak da Arkan nije uživao naklonost vlasti u Srbiji”, kazao je Borović i dodao da su Arkanovi odnosi sa crnogorskom vlašću bili izvanredni. Visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije, Radmilo Bogdanović, negirao je tvrdnje da je ubistvo Željka Ražnatovića Arkana dokaz da se u Srbiji “sprovodi državni terorizam”. On je ocenio da je opoziciji “najlakše da to proglasi državnim terorizmom”, te da “ne vidi da to uopšte može da se dovede u vezu”. “Nikome nije palo na pamet da tako nešto ustvrdi kada su ubijeni zamenik ministra policije (Radovan) Stojčić, Zoran (Todorović), ni kad je ubijen pukovnik policije (Milorad) Vlahović i mnogi drugi. Po mom mišljenju nema te cene za koju čovek treba da izgubi glavu. Ako je učinio i neku grešku čak i stvari koje su protivzakonite, onda tu postoje normalni uslovi izvođenja na sud i izricanja kazne… Na to pitanje mora da se odgovori ozbiljnom analizom, ozbiljnom policijskom i sudskom istragom. Mnogobrojna ubistva uznemiravaju građane i neko treba da dâ odgovor šta se dešava u našem društvu”.

Radmilo Bogdanović je, o izboru Dušana Mihajlovića za republičkog ministra unutrašnjih poslova, 12. januara 2001. rekao: “Duško je imao vezu sa policijom, i nije čovek koji prvi put tu dolazi. Radio je pet godina kao operativac u Državnoj bezbednosti, zna onoliko koliko mu treba. Mislim da je dobro da u trenutku kada su previranja u toku, bude na tom mestu čovek kome nije nepoznata ta oblast. To oročavanje mi se ne dopada, tu treba da bude čovek koji će četiri godine da radi. Ministar policije je čovek koji treba da primeni zakon, za njega su filter tužioci i sud. On treba da bude pošten, stručan i organizator da može da mobiliše pripadnike MUP da rade svoj posao”.

2001. godine u podrumima Narodne banke Srbije pronađena je arhiva, koja ukazuje da su Stanić, Šainović, Mrkonjić.., “kreirali” “Dafiment banku”. Komisija Narodne banke Jugoslavije otkrila je u podrumima Narodne banke Srbije arhivu sa oznakom „strogo poverljivo“. Ovi papiri sadrže beleške sa sastanaka Dafine Milanović, formalne vlasnice „Dafiment banke“, sa važnim ljudima iz tadašnjeg državno-političkog establišmenta Srbije. Ove beleške potpisivao je zapisničar koji je Mlađanu Dinkiću, guverneru NBJ, potvrdio autentičnost dokumenata. Sastancima su često prisustvovali Radmilo Bogdanović, Miodrag Zečević, Mihalj Kertes i Nikola Šainović, a svi zapisnici su obavezno nošeni tadašnjem predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću. Redovni učesnici ovih stanaka, pored Dafine Milanović, bili su Milutin Mrkonjić, Milomir Minić, Nikola Stanić, a često i Dragomir Tomić, direktor „Simpa“ iz Vranja.

Kada se 1989. polako javlja politički pluralizam, Arkan se, navodno “po zvezdaškoj liniji”, upoznaje sa ministrom unutrašnjih poslova Srbije Radmilom Bogdanovićem. Zna se čiji je klub Zvezda bila i koliko je značilo biti blizak njenoj upravi. Pošto su Zvezdini navijači, “Delije”, počeli da skreću politički ka SPO i radikalstvu, Radmilo moli Arkana da uvede red. On to postiže veoma efikasno, u svojstvu vođe “Delija”. U to vreme Arkan i Radmilo su najbolji prijatelji: ljube se i grle javno, na utakmicama, Arkanova zvezda raste. Otvara poslastičarnicu u okviru svog imanja, na uglu Ljutice Bogdana i Sokobanjske, uz pomoć zvezdaša. Prava prilika otvara se 1990. kada Miloševićev režim donosi odluku da organizuje oružanu pobunu Srba u Hrvatskoj. Tada nastaje Srpska dobrovoljačka garda, formacija koju Arkan osniva u najužoj saradnji sa MUP Srbije i onim što će kasnije postati poznato kao “vojna linija” Miloševićevog režima. JNA je 3. novembra 1991. zajedno sa Arkanovim „Tigrovima“, Šešeljevim dobrovoljcima i drugim srpskim nacionalistima krenula u ofanzivu na Vukovar, od koga su napravili Staljingrad. Najodgovorniji iz JNA za stradanje Vukovara, Života Panić i Blagoje Adžić, bezbedno uživaju generalske penzije. Čelnici Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije koje je regrutovalo dobrovoljce za Vukovar, Radmilo Bogdanović i Zoran Sokolović, takođe nisu kažnjeni. Radmilo Bogdanović izjavio je 15. maja 2003. da je razgovarao sa istražiteljima Haškog tribunala, ali da im nije “interesantan” jer je otišao u penziju 31. maja 1991. i nije bio akter dogadjaji koji njih zanimaju. On je istakao da zbog toga ne može biti ni svedok u Hagu protiv Miloševića, dodavši da se u Tribunalu sigurno ne bi pojavio kao svedok da je “u nečemu učestovao”. Bogdanovića Tužilastvu Haškog suda pominje kao člana grupe, u kojoj su Jovica Stanišić i Franko Simatović, osumnjičene “za udruživanje radi zajedničkog zločinačkog poduhvata u Hrvatskoj i BiH”. On je rekao da je već bio u penziji kada je Stanišić došao ne čelo Državne bezbednosti, kada je sa Simatovićem formirana specijalna jedinica i kada je počeo rat. Bogdanović je ocenio je da je Slobodan Milošević mogao da spreči prekomernu upotrebu sile tokom sukoba u bivšoj SFRJ. “Njemu nije imao ko da se usprotivi, on je iz okruženja pomerio one koji su imali stav i onda je sam sebe doveo u situaciju u kojoj je. Milošević nije prihvatao ničije savete, a sve što je zamislio moralo je da se sprovede”, rekao je Bogdanović. Za rezultate istrage atentata na Zorana Đinđića, kazao je da nije očekivao da se “tako daleko išlo” i da ga je iznenadila sudbina bivšeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića.

Jugoslovenska i srpska štampa, početkom devedesetih godina, dovodila je Stanišića u vezu: za dovođenje kapetana Dragana iz Australije u Srbiju i Krajinu, za aktiviranje Sime Dubajića, generala Dušana Pekića, Željka Ražnatovića, za naoružavanje Srba u Bosni, za vođenje rata preko generala Božidara Stevanovića u RV i PVO JNA, kao i za držanje na vezi komunista i socijalista u Banjaluci. Sam Stanišić govorio je haškim istražiteljima da je kapetana Dragana ili Dragana Vasiljkovića poslao u Knin po naređenju Radmila Bogdanovića, ministra srpske policije: “Posle mesec-dva, gospodin Vasiljković je napravio neki politički problem u tom kampu, može se reći neku pobunu protiv političkog rukovodstva i ja sam dobio zadatak da ga vratim. Ja sam boravio u Kninu 1. avgusta 1991. i povukao sam gospodina Vasiljkovića”. Rekao im je da ga je Radmilo Bogdanović kao ministar prisluškivao jer se 1990. sumnjalo da je on doušnik CIA. Oslobođen je tih sumnji i Zoran Sokolović ga je predložio za šefa Resora državne bezbednosti.

Radmilo Bogdanović deceniju i po se držao “zakona ćutanja”, jer je verovao da se samo tako može “nanosati glave”, kako od protivnika, tako i od svojih, pa i Slobodana Miloševića... Bogdanović je bio ministar policije iz najmoćnijeg perioda vladavine Slobodana Miloševića. Posle nereda 9. marta ‘91. Radmilo Bogdanović je izjavio da nereda ne bi bilo da je Arkan bio u Beogradu. Arkan je tada bio vođa navijača Zvezde. Na konferenciji za novinare u vladi Srbije 10. marta 1991, ministar policije Radmilo Bogdanović izjavljuje: “Ne osećam se krivim i ne mislim o ostavci”, a ostao je upamćen kao ministar koji je podneo ostavku posle demonstracija 9. marta 1991. godine, zbog čega ga je aplauzom ispratila ondašnja skupštinska opozicija. Milošević ga je, koju godinu kasnije, izbacio iz Izvršnog odbora SPS, posle čega se Bogdanović povukao iz partije, bez obzira što je bio jedan od osnivača, i približio JUL-u. Razgovor za Kurir, jula 2007. godine, Bogdanović je prihvatio pod uslovom da govori o Kosovu, navodeći da kao policajac “tačno zna genezu ovog pred čim smo danas kao narod i država… u čemu smo grešili, u vreme Tita, pa Milošević, i ovi danas”.

Kriza na Kosovu otvorena je krizom službi bezbednosti?

Dve godine posle pada Aleksandra Rankovića, 1968, na Kosovu je to iskorišćeno za jednu vrstu obračuna sa Službom državne bezbednosti, na koju su bili ogorčeni zbog njenih stalnih akcija na prikupljanju zaostalog i tajno sakrivenog oružja. Tada su održane demonstracije koje u odnosu na one iz 1981. godine nisu bile toliko nasilne, ali su ukazivale na jedan bes koji su na taj način ispoljavali. Onda je to bio jedan od glavnih razloga smeni Aleksandra Rankovića?

Ja to sada čitam u novinama. To su pričali i Titu o rigoroznim merama koje je navodno Ranković sprovodio na Kosovu. Oni nisu držali vezu sa rukovodstvom u Beogradu, ali su mnogim potezima nastojali da dobiju i na kraju su dobili lokalnu samoupravu, jer oni mogu najbolje da razumeju probleme sugrađana. Sećate se kada su bile organizovane mešovite patrole u kojima je išao jedan Albanac i jedan Srbin... U mestima gde ima više Muslimana išli su Srbin i Turčin... Sve u cilju da se izbegne preterana intervencija...

Da li je tada bilo incidenata na nacionalnoj osnovi koji su možda skrivani od javnosti?

Bilo je, ali verovatno ni javnost nije pravovremeno obaveštavana, mada ih nije bilo u nekoj većoj meri. Možda kasnije... Govorimo o prvim masovnim demonstracijama na Kosovu i Metohiji. Kasnije je sve to kulminiralo! 1968. godine niko nije ni spominjao samostalnost, ali je već 1981. godine na mnogo masovnijim demonstracijama glavna parola bila “Kosovo - republika”! Pozivajući se na onaj nakaradni Ustav iz 1974. godine, oni su tražili otcepljenje od Srbije.

Da li je policija u periodu 1968-1981. imala kontrolu i na teritoriji Kosova i Metohije?

Tamo su bili lokalni organi vlasti koji su bili dužni da poštuju kontrolu zakonitosti koju su radili republički organi vlasti. Tada smo mogli da dođemo sa ekipom i da pružimo pomoć u sprovođenju zakonitosti. Postojala je vertikalna hijerarhija. Ali samoorganizovanje i suzbijanje kriminaliteta i druge aktivnosti na terenu je sprovodila lokalna policija!

Da li je Državna bezbednost i dalje nesmetano radila i na tom terenu?

Ona je radila do 1968. godine. Kasnije su ti kadrovi zamenjeni, posle smene Rankovića. Njihova vertikalna hijerarhija je jača od javne bezbednosti, ali su i oni imali pokrajinske sekretarijate Državne bezbednosti koji su dole radili na terenu. I bez njihove saglasnosti oni gore nisu mogli da rade, recimo, na nekom krupnijem predmetu... Oni su obezbedili pobunom iz 1968. godine, posebno posle 1981. godine, da se i ova služba organizuje na pokrajinskom nivou. Moj pomoćnik Boro Tomić je 1989/90. godine bio tamo kad su prvi put na demonstracijama pucali na policiju u Uroševcu. On me pita: “Šta da radimo?” Ja mu odgovaram, gledajte da onog ko puca na policiju odgovorite, ubijte njega, a ne nekoga ko ne puca... Čim je uzvraćena vatra, oni su prestali. Mi smo njihove mnogo lakše razbijali nego ove naše demonstrante! Nisu oni nikad bili mnogo hrabri.

Nije li to legalno razvlašćivanje službi bezbednosti?

Da. Kad se vidi Ustav iz 1974. godine, mi nismo mogli mnogo više ni da uradimo dole. Jer, i kad su dolazile delegacije u Beograd, u srpsko i jugoslovensko rukovodstvo, da se žale na stanje na Kosovu, mi smo više dole išli savetodavno nego što smo mogli operativno da nešto uradimo. Sve se ostavljalo lokalnim organima.

Ispada da su to, u stvari, legalni začeci rada na “njihovoj stvari”, institucionalno i vaninstitucionalno, gde su sredstva za formiranje ilegalnih vojnih formacija obezbeđivana trgovinom narkoticima i drugim kriminalnim aktivnostima...

Sve do 1981. godine nije bilo tih organizovanih kriminalnih grupa. OVK se pojavio tek krajem osamdesetih godina, kada mi praktično nismo više ni imali prave ingerencije. Ali, osećalo se šta se sprema. Godine 1981, kada sam ja bio na Kosovu, njihov pokrajinski sekretar bio je Mehmed Malići. Kasnije je bio Karakuši.

Da li ste imali prave informacije o tome šta se dole dešava u tom periodu...

Normalno je bilo da neku dublju operativu ima SDB. Što se tiče javne, sve je bilo na lokalnim organima vlasti, koji su mogli da traže samo pomoć od nas. Kad su tražili našu pomoć, dobijali su je, ali su sve manje to od nas tražili. Mi smo 1981. godine imali po skoro svim mestima zamenika komandira i glavnog inspektora, koji su bili naša veza dole na terenu. To je bila naša pomoć, ali smo time imali i uvid na terenu.

Taj period osamdesetih obeležili su teški incidenti na nacionalnoj osnovi (“slučaj Martinović”) i Miloševićeva poseta Srbima u Kosovu Polju i njegova čuvena rečenica: “Vas niko ne sme da bije”!

Imate li utisak da nas je to mnogo koštalo? Ne znam koliko nas je koštala ta rečenica, ali je to podbunilo Srbe malo više nego što je bilo normalno. I za najmanji incident odmah su se skupljali i dolazili u Beograd. Mi smo vodili jedan normalan postupak protiv Vlasija, Kavaje i drugih što su materijalno ugrozili živote rudara i proizvodnju u rudniku. Gonili smo ministra prosvete koji je uneo ilegalno program iz Albanije na prištinski univerzitet. Mi smo sve to potkovali dokazima u krivičnim prijavama... A oni dolaze ispred savezne skupštine, Milošević dolazi u pola noći i kaže da će on uhapsiti Vlasija? On je nama time naneo veliku štetu. Nama koji smo radili na tom slučaju.

Kako se desilo da je baš Milošević otišao među Srbe u Kosovo Polje?

Taj detalj ne znam, jer tada još nisam bio u rukovodstvu partije. Znam da je sve do tada Slobodan govorio da je bilo “mlako”. Naravno, jer mi smo imali jedan broj ljudi sa Kosova u Beogradu koji su bili i na platnom spisku, koji su stalno dolivali na postojeće informacije i podigli su atmosferu. Ne kažem da nije bilo incidenata... Bilo je teških slučajeva. Koliko je bilo dobro zaštiti Srbe, toliko je sve to iritiralo Šiptare. I posle, koliko se dalje išlo... Ali, do 1989. godine nije bilo pucnjave. Kako-tako, ali smo držali red.

Šta zamerate Miloševiću?

Milošević je nastojao da u Beogradu drži vezu sa određenim brojem Šiptara. Međutim, kad sad analiziramo, shvatam da su to bili probrani Šiptari, koji nisu bili predstavnici svojih nezadovoljnih sunarodnika sa Kosova. To su bili Memet Ajeti, Lugići, Ilijaz Kurteši, koji je bio više u Beogradu nego tamo, pa Ali Šukrija takođe. Sad vidim da je to bila velika greška, prvo Slobodanova i kompletnog srpskog rukovodstva, što nismo ušli u njihove porodice i što im nismo omogućili da oni odaberu svoje rukovodstvo, nego da im ih iz Beograda namećemo. I ti koji su ovde bili, oni nisu imali uporište tamo. Neki nisu smeli na Kosovo ni da idu. Trebalo je prvo da vidimo koji Šiptari tamo imaju ugled a hoće da podrže Beograd i vezu sa njim. To Slobodan nije uspeo. Mi smo se zadovoljili onima koji su dolazili vičući “Mi smo za vas!”, a nisu imali uporište na terenu.

U Prvom opštinskom sudu 1998. sudilo se predsedniku Helsinškog odbora za ljudska prava u Sandžaku, Šefku Alomeroviću, po privatnoj tužbi za klevetu bivšeg predsednika SRJ Dobrice Ćosića i njegovog savetnika Vladimira Matovića. Alomerović je izjavio da je otmica planirana u Ćosićevom kabinetu i na suđenjima je obrazlagao kako je u Sandžaku za vreme Ćosićevog mandata bilo najviše nerasvetljenih ubistava, otmica, diverzija, paljenja kuća. Posle otkazivanja suđenja Alomerović je izjavio kako već peti put izlazi na sud “koji bi, da je bio tako revnostan u vreme dok je Ćosić bio na vlasti, već odavno osudio naredbodavce i izvršioce otmice u Štrpcima umesto da sudi meni zbog klevete”. Ovu tvrdnju argumentovao je odnosom suda prema Nebojši Ranisavljeviću, jednom od optuženih za učešće u otmici. Njemu se suđenje umesto u Bijelom Polju, gde je sprovedena istraga i podignuta optužnica, zakazuje u njegovom rodnom Svetozarevu. “Indikativno je da iz jagodinskog kraja potiče nekoliko učesnika otmice i da je siva eminencija režima Radmilo Bogdanović takođe iz Jagodine, a zna se Bogdanovićev doprinos u zataškavanju istrage o slucaju Štrpci. Poznato je da je prilikom ekstradicije Milana Lukića, jednog od prvooptuzenih u ovom slučaju, Radimilo Bogdanović častio flašom viskija sudiju Okružnog suda u Beogradu za uspešno obavljen posao. O tome je pisao nedeljnik ‘Vreme’”.

Agencija “Bina” je 30. januara 1993. godine objavila studiju, prema kojoj “SPS vlast funkcioniše kao korporativna struktura koja koristi naciju kao ideologiju, a novac i crno tržište kao sredstvo vlasti... Lobistima srpskog jada o dovršavanju pljačke nije nimalo važno kojih će dimenzija Srbija na kraju biti. Dimenzije vlastitog finansijskog kraljevstva nadoknadiće im gubitak teritorije i propast otadžbine... Unutrašnja organizacija nomenklature je korporativistička, definisana kao sistem spojenih sudova oligarhije. Novac, mediji i delegiranje autoriteta političkog vrha određuje distribuciju uticaja u strukturi vlasti”. Prema ovoj analizi, vrh srpskog političkog lobija tada činili su Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković i akademik Ljubiša Rakić, za koga je navedeno da je mason. Složenim sistemom, za taj vrh su bile vezane SPS, među čijim tadašnjim bitnim članovima je naveden kao mason Radmilo Bogdanović, DEPOS, među čijim značajnim članovima je kao mason označen Dušan Mihajlović, a iz Demokratske stranke akademik Ljubomir Tadić, takođe imenovan kao mason. Od uticajnih pojedinaca izvan političkih stranaka u strukturi srpskog političkog lobija povezani sa vrhom nomenklature Srbije, kao masoni tada su navedeni princ Aleksandar Karađorđević, Zoran Nenezić, Milan Panić i Željko Ražnatović Arkan. U strukturi finansijskog lobija, na čijem se vrhu pominje Slobodan Milošević, prema istoj analizi, kao masoni se navode Đorđe Zečević, Dušan Mihajlović, braća Karić, Zoran Đinđić, Desimir Tošić, Jovica Stanišić, Vladislav Jovanović i Vladimir Cvetković.

U istrazi u kojoj se Džajić, Cvetković i Marinković sumnjiče za malverzacije prilikom transfera Zorana Njeguša u Atletiko iz Madrida saslušani su svedoci, a među njima i Radmilo Bogdanović, koji je bio član UO Crvene zvezde. Većina svedoka izjavila je da se ne seća pojedinosti vezanih za transfer Zorana Njeguša u Španiju. Bivši čelnici crveno-belih osumnjičeni su da su zloupotrebom položaja prisvojili tri i po miliona maraka.

Da li je Naser Orić bio pripadnik specijalne jedinice Saveznog ili Republičkog MUP-a? Biće Republičkog. Da li je Naser Orić napustio zemlju i otišao u BiH preko tadašnjeg muftije beogradskog, Hamdije Jusufspahića? Da li je Hamdija Jusufspahić prijatelj Radmila Bogdanovića, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Srbije (istovremeno i zamenik ministra odbrane Srbije)? Da li je Naser Orić održavao vezu sa Markom Miloševićem? Da li je tačna tvrdnja Sretena Jocića da je Naseru Oriću isplaćeno, preko Pala, 5 miliona DEM u Tursku Republiku Severni Kipar od strane “duvanske mafije”, za Srebrnicu? Zar nije i pokojni Arkan deo iste mreže savezne SDB (saradnik Dolanca), kojoj pripada i Radmilo Bogdanović? Da.

Danica Drašković, dugo vremena potpuno nepoznata supruga Vuka, pravnica bila je siromašna građanka, sve dok porodično nisu počeli da se bave politikom u ime stranke SPO. Ona je radila najprljavije poslove stranke. Tajno se sastajala sa Mirom Marković, sa Jovicom Stanišićem, sa Legijom, sa Radmilom Bogdanovićem. Njen pokojni brat Veselin, rekatirao je vlasnike kioska, prodavnica, pumpi, kontrolisao je bespravnu gradnju i rasprodao hiljade stanova i poslovnih prostora. Kada je postao načelnik opštinske službe u SO Savski venac, nije imao ni pristojno odelo, za samo nekoliko godina postao je veoma bogat. Na sramostu Srpske pravoslavne crkve, od opljačkanog novca podigao je crkvu, u koju su, suprotno kanonu, preneti njegovi posmrtni ostaci.

Vojislav Šešelj je 9. avgusta 2002. optužio policiju da se ne trudi da pronađe ubicu Boška Buhe iako ministar i ključni policijski generali znaju da je to Željko Maksimović Maka. Lider radikala optužuje i “Marka Nicovića da se stavlja u zaštitu ubice”: “Otvorićemo Nicovićev dosije, pa ćemo javnosti ukazati šta je sve radio i šta radi. Nicović je svojevremeno bio visoki funkcioner beogradske policije. Bio je zadužen da se bori protiv trgovaca drogom, ali je prerastao u najvećeg trgovca. On zapleni drogu, pa je preko svojih doušnika u podzemlju ponovo pušta na tržište. Zbog toga je pre petnaestak godina eliminisan iz policije. Nastavio je da obavlja svoj prljavi posao. Radmilo Bogdanović, bivši ministar MUP-a, lično mi je pričao da je nakon odlaska u penziju policija osam puta spremala klopku da na djelu uhvati Nicovića. Ali je on to tako vešto radio da nisu uspeli da ga uhvate. Eliminisali su ga bez dokazivanja krivice. Pre nekoliko godina bio je visoki funkcioner JUL-a pokušavajući da se domogne funkcije ministra MUP-a. Miloševiću je neko skrenuo pažnju na njegovu prošlost i kriminalni dosije, pa je od toga odustao. Nakon toga Nicović napušta funkciju”, podseća Šešelj upozoravajući da će rasvijetliti Nicovićevu ulogu u privatizaciji preduzeća “Zetatrans”, trgovini cigaretama i njihovom prevozu za Vanju Bokana.

ŽIVORAD KOVAČEVIĆ rođen u Jagodini 30. maja 1930. Novinarska i diplomatska visoka škola, Univerzitet u Beogradu, 1952. Magistratura, Političke nauke, Kalifornijski univerzitet, Berkli, 1960. Specijalizacija, Međuodnosi, Harvardski univerzitet, 1963.

Generalni sekretar Stalne konferencije gradova i opština Jugoslavije, 1967.-1972.

Potpredsednik Skupštine grada Beograda, 1973.-1974.

Predsednik Skupštine grada Beograda, 1974.-1982.

Član Saveznog izvršnog veća, predsednik Komisije za odnose sa inostranstvom, 1982.-1986.

Ambasador SFRJ u Sjedinjenim Američkim Državama, 1987-1989. - povučen na pritisak Slobodana Miloševića i Predsedništva SR Srbije

Predsednik konsultantske firme “Proman”, 1989-1991.

Otišao u prevremenu penziju 1991.

Potpredsednik Međunarodnog saveza gradova i lokalnih vlasti, 1975.-1982.

Predsednik Društva za saradnju sa susednim narodima, 1993-1995.

Predsednik Foruma za međunarodne odnose, 1996-1999.

Predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, 1999.-

Član Saveta Igmanske inicijative, 2000.-

Predsednik Diplomatske akademije, Beograd, 2000.-

Dana 7. septembar 2007. je osnovan Spoljnopolitički savet Ministarstva spoljnih poslova, a prvi predsednik je Živorad Kovačević.

Koordinator kursa međunarodno pregovaranje Diplomatske akademije MSP, iako bez relevantnog akademskog zvanja Živorad Kovačević, srpskim diplomatama predaje neverovatnu listu predmeta:

Uvod u predmet; Polarne strukture i krize i njihov uticaj na proces pregovaranja

Preventivna diplomatija; Multilateralna diplomatija,Samitska diplomatija; Mirovne konferencije, Struktura pregovaranja; Posrednici, Metodi pregovaranja; Pregovaračko umeće, Pregovarački proces, Jezik pregovarača i diplomate, Tajna diplomatija

Shuttle diplomatija; Alibi diplomatija, Rešavanje graničnih sporova; Pregovori o disoluciji, sukcesiji i ponovnom ,Pregovori o životnoj sredini; Trgovinski i dugovni pregovori, Pregovori o evropskoj integraciji; Pregovori sa teroristima

“Raspad Jugoslavije se verovatno nije mogao izbeći, ali definitivno nije morao biti krvav. Ne samo „plišani razvod“ Češke i Slovačke, već još ubedljivije, primer mirnog i kontrolisanog raspada neuporedivo složenijeg Sovjetskog Saveza, uverljivo ukazuje da je to bilo moguće i u Jugoslaviji – sa više pameti i drugačijim liderima, i uz veđu pažnju i delotvorniju podršku međunarodne zajednice. Smrt Jugoslavije ipak je primer samoubistva, a ne ubistva koje je izvršio neko drugi”, piše na koricama knjige „Amerika i raspad Jugoslavije“, Živorada Kovačevića. Istu ocenu ponovio je obraćajući se članovima Rotari kluba Zrenjanin. Objašnjavajući svoj pokušaj naučnog osvetljavanja ove teme, bivši gradonačelnik Beograda i bivši ambasador Jugoslavije u Vašingtonu, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji i prvi čovek Spoljnopolitičkog saveta i Diplomatske akademije, rekao je da je knjigu posvetio „deci naše dece, da vide koliko je neodgovorna bila politika njihovih predaka, koja je uspela, za istorijski vrlo kratko vreme, da od jedne lepe i mirne zemlje načini razbojište i groblje”.

Predsedništvo Nacionalnog konventa o EU čine eminentni predstavnici nevladinog sektora i državne uprave koji su u svom dosadašnjem radu ostvarili zavidne rezultate i uspehe u evropskim integrativnim procesima Srbije u Evropsku uniju. Oni, pored nesumnjivog liderstva u vođenju društva teškim i trnovitim evropskim putem, predstavljaju i promotere evropskih ideja i vrednosti:

Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Republike Srbije

Slavica Đukić Dejanović, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije

Milica Delević, direktorka Kancelarije za evropske integracije Vlade Republike Srbije

Živorad Kovačević, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji

Sonja Licht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost

Nenad Milenković, predsednik Stalne konferencije gradova i opština

Predsedništvo učestvuje u radu NK EU u toku godine jer se redovno obaveštava o radu Radnih grupa i dostavljaju mu se preporuke.

LJUBOMIR MIHAJLOVIĆ rođen je 1941. u selu Bube kod Kosovske Mitrovice. Završio je Ekonomski fakultet u Prištini. Jedno vreme gažu da je radio kao upravnik policijske ispostave u Peći. Potom se zapošljava u filijali Jugobanke u Kosovskoj Mitrovici, da bi uskoro postao direktor. Potom us pomoć partijskih drugova je postavljen za direktora predstavništva Jugobanke u Frankfurtu. Tamo ne gubi vreme i osniva sopstvenu banku – štedionicu koja ima ime 1+2 (AJNS-plusZWEI) .Od 1985. do 1987. godine bio je direktor filijale Jugobanke u ulici Radivoja Koraća u Beogradu, iz koje je nastala Komercijalna banka. Predsednik Komercijalne banke postao je 1992. po povbratku iz Nemačke. Ljubomir Mihajlović jedna je od najkontroverznijih finansijsko-političkih figura protekle decenije. 11.02.2008. sada bankar Ljubomir Mihajlović, poznatiji kao Ljuba Šiptar, duže vreme je u inostranstvu. Ispostavlja se da je to mudra odluka, jer se našao na udaru istražnih organa i MUP Srbije posle hapšenja čelnika „Crvene zvezde”. Senka sumnje na „bankara svih bankara” pala je zbog otvaranja lažnog računa na ime fudbalera Gorana Drulića u Komercijalnoj banci na čijem se čelu Mihajlović tada nalazio. Vest da je obuhvaćen istragom zatekla ga je u Skoplju, gde živi i radi više od godinu dana. Dok u policiji nezvanično najavljuju mogućnost podizanja krivične prijave, Mihajlović im preko novina poručuje da ko god želi da ga nađe može to da uradi vrlo lako. „Ne krijem se i spreman sam da se odazovem na svaki zvanični poziv koji budem dobio od policije ili tužilaštva”, istakao je i dodao da će čim ga nadležni pozovu prvim avionom poleteti za Beograd. Priznao je novinarima da je imao ulogu u realizaciji ugovora sa španskom „Saragosom”. Kaže da je iskoristio svoj uticaj u Dojče banci, i novac je, umesto za nekoliko godina, legao na račun za nekoliko meseci, međutim poriče da se našao s druge strane zakona. Pretpostavlja da je neko iz „Crvene zvezde” lažnim potpisom obmanuo šalterskog službenika: „Da sam znao za to, isterao bih i njega i sebe”. Mihajlović se iz javnosti povukao u maju 2004. godine, kada je predao direktorsko mesto u Komercijalnoj banci. Posle 12 godina provedenih na čelu ove banke podneo je ostavku. Dobro obavešteni izvori tvrdili su da je Mihajloviću ponuđeno da se sam povuče, a u suprotnom mu je poslata poruka da će biti smenjen. Iako je tada tvrdio da se „umorio od bankarstva” nastavio je karijeru u branši, ali van Srbije. Dužnost je predao ali ne akcije ove banke koje prema procenama evrede vieše od 10 miliona evra. Služba ga je prvo odvela u Banjaluku, a potom i u Makedoniju, gde i sada boravi. Njegova izjava kada je u sefu, posle 5. oktobra, policija pronašla 600 kilograma heroina koje je Državna bezbednost tu ostavila, bila je suluda za sve normalne ljude: „Policija donela, policija odnela”. Bio je i predsednik UO BK „Telekom” i UO „Politike”. Bio je blizak režimu Slobodana Miloševića i porodice posebno Marka i Marije koje je obilato pomagao . U vreme sankcija, bio je na listi osoba kojima je zabranjen ulazak u zemlje EU.

DUŠAN MIHAJLOVIĆ rođen je 27. septembra 1948. Prve političke lekcije Mihajlović je savladao u rodnom Valjevu. Partijsku knjižicu zaslužio je u trećem razredu gimnazije, zahvaljujući ozbiljnoj dozi iskazanog aktivizma (u prvom razredu gimnazije napravio je Društvo prirodnjaka koje se bavilo arheologijom, u drugom razredu je bio izviđač, pa istraživač) i uprkos lošoj oceni iz vladanja i velikom poštovanju prema vladici Nikolaju Velimiroviću i Crkvi. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Nekoliko godina radio je u Službi državne bezbednosti u Valjevu. Prve ozbiljne političke funkcije Mihajlović je zabeležio u takođe u Valjevu, gde je bio potpredsednik, pa predsednik gradske vlade, a onda i gradonačelnik. U vreme završetka Mihajlovićevog gradonačelničkog mandata, Slobodan Milošević, tada (1989) na vrhuncu svoje popularnosti, je došao na ideju da mu ponudi funkciju potpredsednika “prve nepartijske, tranzicione vlade koja je trebalo da obezbedi reformu i prelazak iz komunističkog u višepartijski sistem parlamentarne demokratije”. Početkom 1990. imenovan je za potpredsednika Republičkog izvršnog veća, u vreme kad je istu funkciju obavljao i Miroslav Mišković. Prva saradnja sa Miloševićem završila se relativno brzo, zbog stvaranja Socijalističke parije Srbije i preuzimanje imovine i Saveza komunista i Socijalističkog saveza, suprotno Mihajlovićevom (Dobrice Ćosića) zalaganju da se SK transformiše u socijaldemokratsku partiju, a da se imovina Socijalističkog saveza dâ opoziciji. Mihajlović je osnovao jednu od prvih političkih partija osnovanih u Srbiji po uvođenju političkog pluralizma. U stvari, deo bivše omladinske organizacije SK osnovao je Socijaldemokratski savez mladih Srbije, koji se, potom, 10. jula 1990, udružio sa nekoliko gradskih pokreta, od kojih je najveći nastao u Valjevu). Ime stranci dao je Mihajlovićev lični prijatelj Dobrica Ćosić. Program je, najvećim delom, napisao takođe prijatelj Ljuba Tadić, a na osnivačkoj skupštini govorio je Mihajlovićev prijatelj – Matija Bećković. Niko od njih, kao ni drugi Mihajlovićevi prijatelji zvučnih imena, kao što su Ljuba Popović, Desanka Maksimović ili Brana Crnčević, nije se učlanio u Novu Demokratiju. Saradnju sa Miloševićem obnovio je u februaru 1994. U skupštinu Srbije ND je tada ušla kao članica opozicionog DEPOS, a među 4 poslanička glasa koji su obezbedili SPS-u većinu za izbor predsednika Skupštine bili su glasovi minorne ND. Sa opozicione liste, ND je ušla u vladu. Mihajlović je bio prinuđen da uđe u koaliciju sa socijalistima kako bi njegova firma Lutra (Vidra) izašla iz nevolja (pominjao se kredit od oko 500.000 DEM, dobijen od Karić banke, koji je valjalo vratiti). Tih godina, Lutra (formirana 1991.) nije imala preteranog uspeha u poslovima sa malinama i bikovima, a profitirala je samo na cementu. Sloga je trajala do sledećih izbora, na kojima je ND izašla u koaliciji sa SPS i JUL, tako što je Miloševićev ulazak u savez sa radikalima, najavio novu ratnu fazu, označila kraj participacije ND u vlasti. Govori se o bogatstvu Dušana Mihajlovića, i drugih članova stranke, za koju se veruje da je pre interesna organizacija.

Broj Mihajlovićevih firmi koji se otkriva mogao bi porasti sa pominjanih 16 na čak 36 ili više. Kao ministar unutrašnjih poslova, Mihajlović je prikrio pismo Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala mađarske policije, kojim se traži provera nekih transakcija sa računa Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića, i tako je pokušao da zataška pranje novca. Zloupotrebljavajući službeni položaj, omogućio je firmi Arius, pod njegovom vlasničkom kontrolom, da na tenderu za nabavku informatičke opreme za MUP dobije posao u vrednosti od oko dva i po miliona evra. Mihajlović je u aprilu 2001, po stupanju na dužnost ministra, otuđio svojih 6% u firmi Arius, tvrdio je njegov advokat Aleksandar Lojpur. Prebacivano mu je da koristi položaj u vladi, da bi u stranim privrednim delegacijama pronalazio kupce za 3500 junadi i bikova koje uslužno tovi sedam srpskih farmi. Sa svojim najbližim saradnicima Radovanom Tufegdžićem i Rašom Lazarevićem, prevario je za više miliona evra španskog državljanina Pedra Huana Martineza, u čiju je čast ND priredila novogodišnju žurku (pod sloganom “Čist kapitalizam”) na kojoj su kubanske plesačice zabavljale više od 1500 gostiju u Klubu poslanika na Dedinju. Oglasio se i Samostalni sindikat kompanije IMPA iz Zemuna, koji podseća na tender za nabavku i opremanje policije s početka 2002, u čijem je delu, vezanom za nabavku 23.000 džepnih višenamenskih peroreza, i ta kompanija učestvovala. Posao je dobila Lutra iz Valjeva, iako je imala ponudu skuplju za četiri marke po komadu. Tezu o Mihajlovićevom poslovnom “umeću” potvrđuju i “naduvavanje” faktura sa 140.000 na 287.000 evra prilikom sprovođenja tendera za izgradnju magistralnog vodovoda Makiš –Mladenovac, pri čemu je posao išao preko firme “Kolubara doo”, Mionica, čiji je većinski vlasnik Miroslav Stefanović, funkcioner LS, a manjinski – Dušan Mihajlović. Vojislav Šešelj je tvrdio da se “u Beogradu sukobljavaju, poslednjih godina, dve masonske lože”, od kojih je jednu okarakterisao kao “Tapijevu, čisto kriminalnu, gde je bio i određen krug političara”, dok je opisujući drugu naveo imena niz poznatih političara, među kojima i Mihajlovićevo. Sam Mihajlović rekao je da “u masoneriji nije bilo nečasnih radnji u smislu da je neko pratio vaš rad ili bio doušnik”, kao i da su za njega “masoni udruženje građana, kao i društvo golubara”. Otvoreno se spekuliše da je preko, Mileta Tomića, direktora republičke direkcije za imovinu iz DSS, obezbedio sebi novčanu nadoknadu za lansiranje priče o Vladimiru Popoviću kao učesniku atentata na Zorana Đinđića. Malo je poznato da je, nakon što je predlog Vojislava Koštunice da ministar policije bude Gradimir Nalić odbijen, Mihajlović bio predlog DSS.

SLOBODAN VUČETIĆ rođen je 10. oktobra 1941. godine u Vilusima, u Crnoj Gori. Gimnaziju je završio u Vrbasu, a Pravni fakultet u Beogradu. Bio je u novembru 1989. godine protivkandidat Slobodanu Miloševiću za predsednika Predsedništva Srbije, na predreferendumskom izjašnjavanju o kandidatima u okviru ovog tela. Bio je kandidat SPS na prvim višestranačkim izborima, ali nije izabran, pa je napustio 1991. godine. Sudija Ustavnog suda postao je 1991, iako nema položen čak ni pravosudni ispit. Krajem 1999. razrešen je sudijske funkcije zbog članstva u Društvu sudija Srbije i kao jedan od osnivača i član Upravnog odbora ekspertske grupe G17 plus, koja je nastala 1999. godine kao udruženje stručnjaka u cilju izrade projekata reforme društva, prošlo je više od godinu dana nakon uspostavljanja nove vlasti da 2000. bude vraćen. U tom periodu Vojislav Koštunica je izjavio da mu se ne dopada ‘Vučetićevo slaganje sa independitizmom koje zastupa crnogorski predsednik Milo Đukanović.’. U oktobru 2005. godine lider DHSS Vladan Batić najavio je podnošenje krivične prijave protiv Slobodana Vučetića: “U nameri da pomogne grupi iz Vlade Srbije, Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal i UBPOK, koja je organizovala hapšenje predsednika DHSS, Vučetić je svesno obmanuo javnost tvrdnjom da je rešenje USS, kojim je određeno ukidanje policijskog pritvora, stupilo na snagu ne 5. juna 2003. kad je doneto, već 10. juna 2003. kad je objavljeno u “Službenom glasniku Srbije” Rešenje USS o neustavnosti policijskog pritvora do 90 dana dostavljeno je MUP-u Srbije odmah po donošenju, 5. juna 2003. i istog dana počelo je puštanje iz pritvora.” Problem je što čovek koji je stekao uslov za penziju još predsedava ovom institucijom i nikad na dnevni red ne stavlja teme vezane za opstanak aktuelne vlasti. Oduzimanje mandata poslanika, TV pretplata i drugi zakonski faulovi kada su mediji u pitanju, protivustavno ovlašćenje ministra pravde da predlaže razrešenje nosilaca pravosudnih funkcija samo su neki od primera. Kao sudija USS, dok još nije postao penzioner, postao je član UO JO “Službeni glasnik” i piše kolumne za dnevni list “Blic”. Vučetić ušao u pravnu istoriju kada je odluku o uvođenju vanrednog stanja, nakon indicija o političkoj pozadini atentata na predsednika vlade Srbije, Ustavni sud, pod njegovim predsedništvom, proglasio kao protivustavnu.

DRAGAN KOJADINOVIĆ, čiji je zet visoki oficir vojne obaveštajne službe, ministar informisanja u vladi Vojislava Koštunice nakon atentata na Đinđića, odgovoran je za programski, finansijski i kadrovski raspad Studija B od 1993. do 1996. godine... On je iz Studija B oterao više od sto ljudi. Odgovoran je za promociju ratnog lobija, pretvarajući Studio B u Šešeljevu, Arkanovu i Karadžićevu televiziju. U njegovoj kancelariji osnovano je Gazda Jezdino carstvo, jer je Jezda Vasiljević prvi telefon, prostor i promociju dobio u Studiju B... Privatizujući program i kasu doveo je zaposlene na ivicu bede, a Studio B do finansijskog kraha, pa je postao lak plen za tadašnju Čovićevu gradsku skupštinu..., napisala je novinarka Lila Radonjić u otvorenom pismu Vuku Draškoviću još 1997. godine postavila nekoliko veoma neugodnih pitanja u vezi sa Kojadinovićem. Ova novinarka tada je tvrdila da je Kojadinović na mesto urednika Studija B 1990. godine došao "voljom i potpisom" bivšeg generalnog sekretara JUL-a, pokojnog Zorana Todorovića Kundaka. Njen kolega i najbliži saradnik sa Studija B Zoran Ostojić je izdeklamovao broj krivične prijave "KI-1192/01 Okružni sud Beograd", ne želeći da objašnjava o čemu je reč. Nekadašnji urednik Studija B i današnji urednik dopisništva "Radija Slobodna Evropa" u Beogradu Slobodan Arežina otkrio je aprila 2004. godine da su ga u junu 2001. godine ispitivala dvojica policajaca iz saveznog MUP-a o novcu sa računa Studija B u Segedinu: “Interesovalo ih je da li je Studio B dobio nekakve pare sa tog računa. Koliko je meni poznato, vodila se istraga o tome, a šta je sada s njom, nije mi poznato”.

BRANKO RADUJKO, bivši generalni sekretar predsednika Republike a odskora direktor JP Telekom Srbija, rođen je 1974. godine u Kninu. Pravni fakultet u Beogradu studirao je skoro deset godina, a diplomu je dobio na Pravnom fakultetu u Podgorici. Bez završene visoke škole, zahvaljujući svojoj sestri Renati koja se udala za Bojana Milića, sa nepunih 26 godina, Branko savetuje predsednika vlade, doktora nauka Zorana Đinđića!

Branko je, kada je pala vlada premijera Živkovića, kome je on bio šef kabineta, prešao kod Borisa Tadića u kabinet, kao savetnik za Kosovo. Često je dolazio u Komesarijat za izbeglice. Roditelji Branka Radujka i dobili su stan, kao izbeglice. Posle godinu dana predsednikovanja, Boris Tadić dovodi nesvršenog studenta Branka Radujka, kao prvog čoveka njegove administracije! Kada je Boris Tadić odlučio da Branka Radujka postavi za generalnog direktora Telekoma Srbije, svi su bili šokirani. O kakvom je stručnjaku reč, svedoče njegove izjave, poput one na pitanje, da li će JP Telekom Srbija postati lider u regionu, Radujko je genijalno odgovorio: "Posmatramo situaciju".

Porodica Radujko jedna je od najuticajnijih porodica:

- Supruga Branka Radujka postavljena je za glavnog urednika informativnog programa TV Avala. Aleksandra Radujko je pre promene režima bila portparol omladine Jugoslovenske udružene levice (JUL-a). Bila je jako uspešna, svi su je u JUL-u voleli.

- Sestra gospodina Branka, Renata Radujko-Milić, postavljena je za gradskog sekretara za finansije u Beogradu! Pre toga radila je u poreskoj službi, odakle su je najurili, ali kao loš poreznik ona, kada to DS odluči, može da bude dobar gradski sekretar za finansije!

- Suprug gospođe Renate, Bojan Milić, predsednik je trenutno najkorumpiranije beogradske opštine Rakovica.

NOSIOCI SRPSTVA IZ AVNOJEVSKOG JUGOSLOVENSTVA

U monolitnoj SANU pojavio se novembra 1991. rascep, kada je 18 članova SANU uputilo apel za mirno rešavanje sukoba u Jugoslaviji: “Ne verujemo u svrsishodnost ovog rata. Ne verujemo u one koji ga vode. Ne verujemo u one koji ga, svesno ili nesvesno, potpiruju. Ne verujemo u pobede koje vode u nove ratove.” Apel su potpisali R. Anđus, I. Antić, M. Garašanin, M. Gašić, M. Pavlović, P. Palavestra, M. Pantić, B. Pekić, B. Popović, S. Rajčić, B. Reljić, S. Selenić, M. Simić, Lj. Simović, M. Srbinović, D. Srejović, D. Stefanović i N. Tasić. Na redovnoj sednici, međutim, Akademija se ogradila od ovog antiratnog apela, a generalni sekretar SANU, Dejan Medaković, naglasio je tada da “apel ne predstavlja stav institucije, već samo potpisnika”.

Godinama su poznati akademici podržavali Slobodana Miloševića i, kao portparoli političkog establišmenta, dokazivali su: da je donošenje novog ustava preče od prvih višestranačkih izbora; SANU je duvao u ratne trube i pozivao "u boj za narod svoj"; Dobrica Ćosić i Milorad Ekmečić još početkom 1992. predlažu deobu BiH da bi "Srbi suvereno stali na svoje međe"...

Na Skupštini 4. juna 1992. dolazi do političkog rascepa u SANU, kada je pročitan zahtev 65 akademika kojim traže ostavku Slobodana Miloševića. Predsednik SANU, Dušan Kanazir, bezuspešno je tražio, "zbog delikatnosti tematike", da se diskusija zatvori za javnost. Ovaj apel akademika za smenu Slobodana Miloševića potpisala su mnoga poznata imena, a svojevrsnu senzaciju izazvala je vest da se ovom krilu pridružio i književnik Antonije Isaković, jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije, koji je u dva mandata bio potpredsednik SPS i poslanik u skupštini Srbije. Akademik Mihailo Marković minimizirao je ne samo značaj peticije koju je potpisalo 50 akademika (za njega je trećina SANU-a izgleda "šačica"), već nedelikatno je u banjalučkim "Nezavisnim novinama" prokomentarisao da je Antonije Isaković "mnogo bolestan i da su ga možda nagovorili da im se pridruži". Peticija je ponuđena na potpis i Dobrici Ćosiću. Odbio je da potpiše jer mu se intonacija kojom se traži Miloševićeva ostavka čini - suviše blaga.

PRVOSLAV DAVINIĆ, član G17 i bivši ministar odbrane Srbije i Crne Gore, rođen je 1938. godine u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1963. godine. Na istom Fakultetu doktorirao je 1976. godine na temu međunarodno-pravna pitanja nuklearnog naoružanja. Univerzitet države Pensilvanije (SAD) dodelio mu je 1994. titulu doktora nauka iz oblasti međunarodnih odnosa. Naučnim radom počinje da se bavi u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu, a nastavlja ga u Stokholmskom međunarodnom institutu za istraživanje mira (SIPRI). Od 1976. do 1999. godine radi u Ujedinjenim nacijama, u okviru Departmana za razoružanje, na čije čelo ga 1991. godine postavlja generalni sekretar UN. Od 1999. godine radio je kao ambasador u Ministarstvu inostranih poslova. Objavio je veliki broj naučnih radova u domaćim i stranim publikacijama iz oblasti razoružanja i međunarodne bezbednosti. Učestvovao je na međunarodnim konferencijama iz oblasti razoružanja i međunarodne bezbednosti u periodu od 1976. do 1998. godine. 2006. godine optužen je za učešće u aferama ‘Pancir’ i ‘Satelit’.

MIRKO CVETKOVIĆ je rođen 16. avgusta 1950. godine u Zaječaru, od oca koji je bio ekonomista i majke apotekarke. Dobio je ime po svom dedi, kragujevačkom nastavniku koga su Nemci streljali 20. oktobra 1941. tokom „Krvave bajke“.Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd, gde upisuje Ekonomski fakultet. Diplomirao je, magistrirao, i doktorirao (doktorska teza: "Doprinos modeliranju energetskog sektora Jugoslavije") na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. U toku 1985. godine kao istraživač je proveo jedan semestar na Ekonomskom fakultetu Univerziteta Mančester u Velikoj Britaniji. Jedan je od naših eksperata konsultanata srednje generacije koji je osamdesetih godina radio kao eksterni konsultant za Svetsku banku na većem broju projekata u Pakistanu, Indiji i Turskoj, kao i za UNDP u Somaliji, na projektima firmi RCG (Vašington) i IDEA (Madrid) i na projektima u Ukrajini (Zaporožje) i Adigeji (Maikop). Radni staž započeo je u Rudarskom institutu, gde je radio deset godina. Potom prelazi u Ekonomski institut, gde radi šest godina, da bi karijeru konsultanta u narednih sedam godina nastavio u konsultantskoj kući „CES Mecon“. U poslovnim krugovima, od tada, ima nadimak „patrijarh konsultantskih poslova“. Od 1998. do 2001. godine radi kao savetnik za ekonomska pitanja u Rudarskom institutu. Od januara 2001. radi na mestu zamenika ministra u Ministarstvu za privredu i privatizaciju. U periodu od 2003. do 2004. godine bio je direktor Agencije za privatizaciju RS. Nakon toga vodi agenciju za konsalting „Intercon“, Na dužnost ministra finansija, sa kvote Demokratske stranke (formalno nije član), izabran je 15. maja 2007. godine. Član je resornog odbora Demokratske stranke za privredu, a po pozivu prisustvuje sednicama Glavnog i Izvršnog odbora DS, iako nije član. Posle mesta ministra finansija 2008. godine predsednik Republike Boris Tadić poverio je Mirku Cvetkoviću mandat za sastav Vlade Srbije.

PETAR ŠKUNDRIĆ je ministar rudarstva i energetike u trenutnoj Vladi Republike Srbije čiji je predsednik dr Mirko Cvetković. Rođen je 21. februara 1947. godine. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Tehnološko-metalurškom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Redovni je profesor tog fakulteta i počasni profesor sanktpeterburškog Tehnološkog univerziteta, najstarijeg tehnološkog instituta i univerziteta u Rusiji. Objavio je više od 200 naučnih i stručnih radova, studija, elaborata i projekata. Član je više strukovnih udruženja i redakcija stručno-naučnih časopisa. Bio je jedan je od osnivača i prvi generalni sekretar SPS, upamćen po govoru na Kontramitingu na Ušću 1991.

DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ rođen je 1930. godine u Topolici, na jugu Srbije. Rano detinstvo proveo je u Skoplju, gde mu je otac bio u državnoj službi. Nakon bugarske okupacije Makedonije, njegova porodica je proterana u Srbiju. Kao prognanici nastanjuju se u mestu Merdare, gde je pohađao gimnaziju. Po završetku Drugog svetskog rata školovanje nastavlja u Kuršumliji i Prokuplju. U mladosti je robijao na Golom otoku, zato što je 1948. godine odbio preporuku nekog starešine iz Okružnog komiteta da bojkotuje dalju rođaku čiji je muž podržao rezoluciju Informbiroa. Mićunović, inače član KPJ, opsovao je majku starešini. Prvotno je izbačen iz komunističke partije, a zatim osuđen na 20 meseci zatvora. S Golog Otoka vraća se 1950. godine, polaže maturu u Prokuplju i upisuje studije filozofije na beogradskom Filozofskom fakultetu. Kao student objavljuje književne kritike i filozofske tekstove. Diplomirao je 1954. godine i odlazi u Kruševac gde tri godine predaje filozofiju i psihologiju u Učiteljskoj školi i gimnaziji. S grupom intelekturalaca pokreće list Bagdala, piše pozorišne kritike i režira predstave u lokalnom pozorištu. Istovremeno studira pravo na beogradskom Pravnom fakultetu. Nakon isteka tri godine vraća se u Beograd i radi u Zavodu za školstvo i Pedagoškom institutu. Na poziv svojih bivših profesora prijavljuje se za asistenta na katedri za filozofiju. Na beogradskom Filozofskom fakultetu brani doktorsku tezu iz oblasti logike društvenih istraživanja i predaje istoriju socijalnih i političkih teorija na Odeljenju za filozofiju i sociologiju. Aktivan je u redakciji časopisa Filozofija, savetu časopisa Praxis i u odboru korčulanske filozofske škole. U političke vode ušao je 1968. godine kao jedan od vođa studentskog pokreta kada je bio predsednik Akcionog odbora. Uhapšen je i oduzet mu je pasoš. Januara 1975. godine Skupština SR Srbije donosi odluku kojom proglašava Dragoljuba Mićunovića, i još sedam profesora, politički nepodobnim za profesorski rad. Nakon toga Mićunović odlazi u Nemačku na Univerzitet u Konstancu. Nakon povratka u Beograd 1983. godine bavi se naukom na Institutu za filozofiju i socijalnu teoriju na mestu direktora. Godine 1988. postaje član državnog Jugoslovenskog foruma za ljudska prava. Prvi od 8 izbačenih profesora bio je vraćen, po dolasku Miloševića, na rad na fakultetu sa trećinom radnog vremena.

LJUBOMIR TADIĆ rođen 1925. u Smriječnu, u Crnoj Gori. Sa šesnaest godina priključio se partizanskom pokretu. Nakon rata, studirao je u Sarajevu i Beogradu, jedno vreme radio je u Sarajevu i bio prvi sekretar Univerzitetskog komiteta i po partijskoj liniji urednik "Oslobođenja". Doktorirao je filozofiju prava u Ljubljani. Kao naučni saradnik, bio je član Ustavne komisije koja je pripremila Ustav iz 1963. Kritičko pisanje za časopis "Praxis" i odluka da, kao profesor Beogradskog univerziteta, podrži studentski protest 1968. (po sopstvenom priznanju, on, a ne Dragoljub Mićunović, autor je naziva "Crveni univerzitet Karl Marks") razlozi su zbog kojih je svrstan u grupu prvih disidenata komunističkog režima i jedan od osam profesora koji su 1975. godine izbačeni sa Filozofskog fakulteta. Zajedno sa nekolicinom istomišljenika potom pokreće u Engleskoj "Praxis International", a u zemlji sa Dobricom Ćosićem pokušava da pokrene časopis "Javnost". Učestvuje u "komešanjima" osamdesetih godina: pokreće inicijativu za kritičko preispitivanje uloge Josipa Broza Tita, kritikuje "konfederalistički karakter Ustava iz 1974, koji izražava tendenciju raspada Jugoslavije" i "u jugoslovensko društvo unosi nepravdu po kojoj je Srbija bila diskriminisana u odnosu na ostale republike", potpisuje peticije za odbranu Vojislava Šešelja, Alije Izetbegovića i Dobroslava Parage, pokrenute u uverenju da je razlog njihovog progona bio verbalni delikt. Za "teorijski zasnovanu kritiku svih oblika otuđene i postvarene dominacije" autor koga je, nakon 26-godišnjeg članstva u tada jedinoj partiji, komunistički režim držao na spisku “nepodobnih” dobio je – Sedmojulsku nagradu.Kad je došlo vreme za višestranačje u Srbiji, 1989. godine, učestvuje u obnavljanju Demokratske stranke (kaže da je gnev Nikole Miloševića navukao na osnivačkoj skupštini DS zbog toga što je podržao kandidaturu Dragoljuba Mićunovića za predsednika DS, ocenivši da Kosta Čavoški, koga je Milošević želeo da vidi na tom mestu, "ima višak strasti i višak ambicija"). Iako je imao primedbe na način na koji je Zoran Đinđić došao na mesto predsednika DS, ipak ne odlazi iz stranke sa svojim bliskim prijateljem Mićunovićem, zato što je video da kod Mićunovića "nacionalni momenat ne igra nikakvu ulogu i da se približava anacionalnoj politici Građanskog saveza". Uprkos činjenici da je jedan od osnivača DS, kaže da je sve vreme svesno zadržao poziciju marginalnog člana Glavnog odbora. Takva pozicija mu je, osim učešća u brojnim političkim polemikama, omogućila i da nastavi i spisateljski rad. Ljubomir Tadić, savetnik je bio predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića, sa mesečnom zaradom od 2.500 evra, a istovremeno je njegov sin bio predsednik Srbije?

NAKNADA ČAUŠIMA

Imajući u vidu, učešće javnih preduzeća i agencija u BDP i u novčanom toku, pitanje da li se apartčici, postavljaju tamo samo zarad lične blagodeti ili i zarad nečeg drugog?

AERODROM NIKOLA TESLA

Direktor aerodroma - 4.390 evra. Prema zvaničnom sajtu beogradskom aerodroma, pošteni a nemoralni Bojan Krišto je i dalje direktor. O Upravnom odboru, njegovom predsedniku i broju članova nema ni reči. Možda je državna tajna?

Predsednik UO Miodrag Trikajlo – 2.300 evra, devet članova UO po 1.760 evra. Anamarija Matić, menadžerka za odnose sa javnošću, preporučuje: „pogledajte Službeni glasnik, poslednji ili pretposlednji broj“ i to je sve što Aerodrom Nikola Tesla ima da poruči javnosti.

Na godišnjem nivou direktor aerodroma zaradi 52.680 evra, za pet godina 263.400 evra, a predsednik Upravnog odbora 27.600 evra za godinu dana, a za mandat 110.400 evra. Članovi i saradnici prime za 12 meseci 168.960 evra, u toku mandata 675.840 evra.

Ukupno: 1.049.640 EUR.

JAVNI SERVIS RADIO-TELEVIZIJA SRBIJE

Direktor Aleksandar Saša Tijanić, bivši predsednik Akcione konferencije Saveza komunista Politike, ima 2.930 evra mesečno. Predsednik UO Nikša Stipčević – 1.550 evra, devet članova UO po 1.000 evra. Na zvaničnom sajtu RTV Srbija ne postoji nijedan podatak o poslovodstvu. Šef je Tijanić, ostalo su sitnice, pa naše pravo da znamo sve ne podrazumeva i informacije o Upravnom odboru, broju članova i sastavu. Ni u Poslovniku o radu UO radiodifuzne ustanove Srbije – RTS nema podatka o broju članova UO. To ne ometa Nikšu Stipčevića da operiše pojmovima: većina, dvotrećinska većina, jedna trećina članova, dovoljan broj članova, kvorum, ukupan broj članova. Ipak, posle tridesetak klikova saznajem da ima devet članova među kojima je i nacionalni radnik Dušan Savić, bivši fudbaler, aktuelni desničarski aktivista koji ne odbija 1000 evra u borbi za srpsku stvar. Tijaniću dajemo godišnje 35.160 evra, odnosno 175.800 evra dok ne proceni da je vreme za novi prelet, a Stipčević nas godišnje košta 18.600 evra, što je 74.400 evra za 4 godine. Na Upravni odbor ode 96.000 evra i 384.000 evra tokom mandata.

Ukupno: 634.200 EUR.

SLUŽBENI GLASNIK

Direktor i glavni urednik Slobodan Gavrilović ima mesečnu platu od 2.839 evra. Ovaj kolekcionar funkcija, bivši marksista, svoje parče slave stekao je podrškom Slobodanu Vuksanoviću i „Grupi 37“ u borbi protiv Zorana Đinđića.

Kada su se stekli koalicioni uslovi (2003 - 2008) da se jedini demokratski premijer pokopa dublje od dva metra, Gavrilović se iskazao, izbacujući mrtvog Đinđića sa spiska najznačajnih Srba. „Službeni glsnik“, zato, štampa knjige Slaviše Lekića, čime se zabavljaju istražni organi.

Predsednik UO dr Vukašin Pavlović prima – 1.023 evra, a 7 članova UO po 764 evra.

Gavrilović godišnje košta državu 34.068 evra i dok ga ne zamene ceh će dostići 170.340 evra. Predsednik UO će primiti 12.276 evra za godinu dana ili 49.104 evra tokom mandata. Upravni odbor staje 55.008 evra godišnje i 220.032 evra dok ne dođe nova kožna garnitura.

Ukupno: 439.476 EUR.

AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU

Direktorka Vesna Džinić, bliska saradnica Mlađana Dinkića prima 3.470 evra. Vesna Džinić je u vreme kada je Dinkić bio guverner Narodne banke Srbije bila direktorka Agencije za osiguranje, sanaciju stečaja i banaka, a zatim direktorka Trezora za vreme njegovog mandata kao ministra finansija. Na zvaničnom sajtu Agencije za privatizaciju postoji broj telefona ali jedina informacija koju možete dobiti je: „tutu...“.

Žena od Dinkićevog poverenja, svoje usluge naplaćuje 41.640 evra za godinu i naplatiće 208.200 evra ukoliko patrona Mlađana ne oteraju pre vremena.

Ako predsednik/ca UO ili zamenik direktorice zarađuje dvostruko manje od večne pratilje, to je godišnje 20.820 evra, do neke nove funkcije 104.100 evra.

Ukupno: 312.300 EUR.

AGENCIJA ZA PRIVREDNE REGISTRE

Direktor Zvonko Obradović– 2.736 evra.

Na zvaničnom sajtu Agencije piše da da „u okviru registra koji vodi, APR omogućava besplatnu pretragu javno dostupnih podataka“, ali nigde nema ko je direktor/ka agencije, niti podataka o Upravnom odboru.

U okviru pretrage privrednih subjekata, na upite možete dobiti samo: „Nijedan podatak ne odgovara kriterijumima pretrage“. U izveštaju za poslovnu 2007, opet nećete saznati ko upravlja agencijom, tj. pomoćnim poslovima za funkcionisanje države. Osim ukoliko se direktor ne zove Zakonski Zastupnik (potpis nečitak). Napokon, u jednoj vesti iz Ibarskih novosti,može se pročitati sledeće: „Stranka G 17 plus saopštila je nedavno na konferenciji za novinare da je njen kandidat na predstojećim izborima za predsednika opštine Kraljevo Zvonko Obradović, diplomirani pravnik iz Kraljeva“. Zvonko Obradović je rođen 1966. a Pravni fakultet je završio u Kragujevcu. Pet godina je bio advokatski pripravnik i advokat, tri godine predsednik Izvršnog odbora SO Kraljevo, potom još tri godine stručni konsultant nečega što se zove STW Fondacije-Nemačka. Od 2003. savezni je poslanik u Skupštini Srbije i Crne Gore. Svestrani Obradović bio je i državni sekretar za odbranu u Vladi Vojislava Koštunice. Član je najužeg rukovodstva G17+.

Legalno je da direktor Obradović17+ prihoduje 32.832 evra godišnje i 164.160 evra za mandata, ali koliko je to legitimno u zemlji gde je 600.000 ljudi na ivici siromaštva?

Ukupno: 164.160 EUR.

AGENCIJA ZA KONTROLU LETENJA

Predsednik UO Nikola Stankov obavlja ujedno i direktorske poslove i za to prima – 5.368 evra, dok članovi UO dobijaju po 1.908 evra.

U slučaju tajne organizacije AKL čak i internet posustaje. Podatka o broju članova Upravnog odbora nema nigde, a koliko novca primaju, je misterija i pored Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Stankov godišnje zaradi 64.416 evra, što na petogodišnjem nivou iznosi 322.080 evra.

Ni članstvo u UO nije za bacanje. Za godinu dana nadoknada UO, kada bi imao samo 5 članova bila bi 91.584 evra, za četiri godine 366.336 evra.

Ukupno: 688.416 EUR.

REPUBLIČKA AGENCIJA ZA TELEKOMUNIKACIJE

Direktor agencije i predsednik UO funkcije su spojene u ličnost dr Jovana Radunovića čija je plata 2.300 evra. Tu su još i izvršni direktor i 4 člana Upravnog odbora.

Ako pretpostavimo da Izvršni prima dvostruko manje a članovi UO četiri puta manje od, računica je sledeća: Na direktora i predsednika UO. poreski obveznici izdvoje godišnje 27.600 evra a za njegov petogodišnji rad – 138.000 evra. Izvršni direktor vredi godišnje 13.800 evra, što se za četiri godine penje do 55.200 evra. Za članove UO godišnje treba spremiti 27.600 evra a dok ne dođu neki drugi, još 138.000 evra.

Ukupno: 331.200 EUR.

ZAVOD ZA UDŽBENIKE I NASTAVNA SREDSTVA

Direktor Miloljub Albijanić nasledio je decembra 2007. Radoša Ljušića. Sa radom Zavoda bio je upoznat u svojstvu predsednika UO ove firme. Nije moguće doći do podatka koliko prima na ime naknade za rad u UO a kao direktor prima 2.563 evra.

Upravni odbor u punom sastavu broji 5 članova i njime predsedava zamenik. Na upit o podacima koji se tiču primanja članova UO, na adresu e-novina stigao je mail koji niko ne potpisuje u kome direktor i zamenik predsednika, može se utvrditi da za Zavod vreme počinje da teče od 1. decembra 2008. Za Albijanića je počela nova era. Odjednom je prosečna neto zarada postala Albijanićeva biblija sa tri sveta slova RZS (Republički zavod za statistiku). O ekstremnim vrednostima u oktobru i pre toga, nema nijedne reči. Bar da su nam udžbenici dobri. Još kad iz njih, po uzoru na Gavrilovića, izbace da je Zoran Đinđić ubijen u nerazjašnjenom atentatu... Zanimljiv je stid i bes službenika Zavoda, koji se čitaju između redova ograde: „napominjemo da članovi Upravnog i Nadzornog odbora iz redova zaposlenih ne primaju naknadu.

Polazeći od pretpostavke predsednik UO prima makar polovinu Albijanićevih prihoda a naknade članova UO iz redova partijskih četvrtinu, izvedena računica pokazuje da se na Albijanića godišnje baci 30.756 evra, odnosno u petogodišnjem mandatu 153.780 evra.

Predstavnicima stranaka je do 1. decembra, razume se, pripadalo 30.756 evra godišnje i 123.024 evra za pun mandat.

Ukupno: 276.804 EUR.

PROSVETNI PREGLED

Direktorka Vesna Antelj – 1.897 evra. Prosvetni pregled nema Upravni odbor.

Za godinu dana rada direktorka Antelj zaradi 22.764 što za pet godina iznosi: 113.820 EUR.

ŽELEZNICE SRBIJE

Direktor Milovan Marković zarađuje 3.586 evra. Marković je poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, zamenik predsednika Odbora za saobraćaj i veze, član skupštinskog Odbora za odnose sa Srbima izvan Srbije, i šef Opštinskog odbora DS u Valjevu. Ranije je bio direktor Direkcije za izgradnju u Valjevu, iz čega proizilazi “osposobljenost” za upravljanje poslovima u železničkom saobraćaju.

Predsednik UO Zoran Anđelković – 1.380 evra, 11 članova UO po – 1.070 evra.

Direktor derutne železnice godišnje zaradi 43.032 evra. Za četiri godine unapređivanja železničkog saobraćaja suma je 172.128 evra. Reanimirani Anđelković štrpne 16.560 evra godišnje, ili, 66.240 evra dok ne ode u neki novi UO. Članovima UO se za godinu dana nadoknadi 128.400 evra. Za četiri godine 513.600 evra.

Ukupno: 751.968 EUR.

REPUBLIČKA DIREKCIJA ZA IMOVINU

Direktor zarađuje 1.724 evra, zamenik direktora – 1.264 evra a predsednik UO – 1.260 evra. Pretpostavka je da članovi UO primaju dvostruko manju nadoknadu od predsedavajućeg i da ih ima ne manje od pet.

Godišnja zarada direktora iznosi 20.688 evra a za pet godina sumica dostiže 103.440 evra. Zamenik direktora primi 15.168 evra tokom godine i 75.840 za vreme trajanja mandata. Predsedniku UO se nadoknadi 15.120 evra za jednu, i 60.480 evra za četiri godine. Članovima UO sleduje 30.240 evra za godinu i 120.960 za ceo mandat.

Ukupno: 360.720 EUR.

CENTRALNI REGISTAR HARTIJA OD VREDNOSTI

Direktorka Vida Uzelac kao direktorka Centralnog registra hartija od vrednosti mesečno zarađuje do 14.000 evra, istovremeno kao predsednica UO prima – 4.080 evra.

VIDA UZELAC bila je programer u službi automatske obrade podataka Službe društvenog knjigovodstva (kasnije Zavod za obračun i plaćanja). Do 1996. radila je četiri sata dnevno, navodno zbog problema sa srcem. Kada je te godine usvojen rigorozniji zakon o radu, naprasno je ozdravila. Dva dana nakon što je počela da radi u SDK, bivši diplomata SFRJ Budimir Lončar, kao prijatelj njenih roditelja, zvao je da se raspita kako se snašla na radnom mestu. Uzelčeva nikada nije bila rukovodilac, ali je uvek bila protežirana. Njeno devojačko prezime je Zec. Roditelji su joj bili čuveni crnogorski komunisti. Sama se hvalila da je kao mala letovala u mondenskim letovalištima blizu Dubrovnika i da ju je Koča Popović učio da skače na glavu. Poznata je po dobrim vezama sa strankom Vojislava Koštunice, i druženju s Dinkićevom suprugom Tanjom.

Na veliki četvrtak, kad su svi već počeli da spajaju praznike, sa sajta Centralnog registra uklonjena je zabrana trgovanja akcijama „Novosti“ AD, pošto je prethodno sporni deo od 37% državnog vlasništva preknjižen sa SCG na Srbiju, Navodno po nalogu Direkcije za imovinu Republike Srbije iako bi u ovom slučaju jedino merodavna mogla da bude odluka suda. Tad još o „incidentu“ na sajtu Centralnog registra neobaveštena Komisija za hartije od vrednosti imala je samo da kaže da će sačekati zvanično obaveštenje, pa obaviti kontrolu akcionarskog vlasništva sa novim stanjem i onda, šta joj drugo, nego da razmotri ponudu za preuzimanje akcija „Novosti“. Dok traje razjašnjavanje, na sajt Centralnog registra volšebno se, kako je i nestala, vraća zabrana trgovanja akcijama „Novosti“ (sad je navodno sporno vlasništvo 10% PIO fonda). Samo je pao sistem, rekla je Vida Uzelac. A kad padne sistem ispada da to selektivno potkači samo „Novosti“.

TANJUG

Direktor – 1.530 evra. Predsednik UO – 356 evra, članovi UO ne primaju nadoknadu za rad. Državna informativna služba naizgled je najskromnija od svih pomenutih preduzeća. Međutim, kada se ima u vidu doprinos Telegrafske agencije bivše Jugoslavije, svaki cent je bačen novac. Da je pameti pa da je istinita informacija kad kliknete na rubriku „O Tanjugu“: The page you are looking for might have been removed.

Do tada, direktor će zarađivati 18.360 evra godišnje i 91.800 evra za ceo mandat.

Godišnja nadoknada predsednika UO je 4.272 evra i 17.088 evra u četvorogodišnjem mandatu.

Ukupno: 108.888 EUR.

Plate direktora i nadoknade članova Upravnih odbora državnih firmi nisu jedino zbog čega bi poreski obveznici trebalo da brinu . Probrani o istom trošku raspolažu i „reprezentacijom“:

NAFTNA INDUSTRIJA SRBIJE – 2.091.954 evra.

TELEKOM SRBIJE – 850.600 evra.

SRBIJAŠUME – 550.000 evra

PTT SRBIJE – 483.000 evra

RTS – 287.000 evra

EPS – 253.000 evra

JAT – 195.000 evra

SRBIJAGAS – 184.000 evra

ELEKTROMREŽA – 150.000 evra

AERODROM NT – 126.000 evra

AGENCIJA ZA KONTROLU LETENJA – 95.000 evra

SLUŽBENI GLASNIK – 76.000 evra

ZAVOD ZA UDŽBENIKE – 69.000 evra

AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU – 69.000 evra

AGENCIJA ZA TELEKOMUNIKACIJE – 50.000 evra

TANJUG – 17.000 evra.

Ovih 16 firmi potrošile su samo na jelo i piće 2.604.000 evra - 6.602 prosečne plate .

Spisak lica kojima je kao bliskim režimu i čije aktivnosti podržavaju režim Slobodana Miloševića, bio zabranjen ulaz u zemlje Evropske Unije :

Pomoćnik direktora Beogradske banke Slobodan Aćimović

Gradonačelnik Suve Reke Stanislav Anđelković

Generalni direktor “Politika” a.d. Hadži Dragan Antić

Direktor “Zastave” Milan Beko

Direktor pres-centra hotela “Metropol” Aleksandar Bogdanović

Gradonačelnik Lipljana Ljubinko Božić

Visoki funkcioner JUL Bratislava Buba Morina

Predsednik “Srbijašume” Dobrivoje Budimirović

Zvaničnik Jugoimport SPDR Jovan Čeković

Gradonačelnik Kline Sveta Dabišljević

Portparol SPS Ivica Dačić

Glavni urednik “Ilustrovane politike” Jevrem Damjanović

Sudija Vrhovnog suda Srbije Blagoje Danilović

Direktor za inostrane poslove Narodne banke Jugoslavije Gavrilo Đedović

Direktor “Takova” Ivko Đonović

Direktor Komercijalne banke Ljubiša Đorđević

Glavni urednik “Borbe” Živorad Đorđević

Gradonačelnik Dečana Milivoje Đurković

Zvaničnik Beogradske banke Aleksandar Dobrić

Gradonačelnik Vučitrna Slobodan Doknić

Predsednik Izvršnog odbora Beogradske banke Drago Dragaš

Funkcioner SRS Stevo Dragišić

Član Glavnog odbora SPS Oskar Fodor

Generalni sekretar SPS Gorica Gajević

Predsednik Vrhovnog suda Srbije Balša Govedarica

Direktor marketinga PGP RTS Slađana Ivančević

Potpredsednik SPS Živorad Igić

Direktor “Ist Point Holding” Zoran Ivković

Gradonačelnik Leposavića Dragan Jablanović

Direktor kreditne linije Beogradske banke Dušica Jakovljević

Generalni direktor PTT Srbija Milorad Jakšić

Predsednik Regionalnog odbora SRS Šumadije Nataša Jovanović

Šef JUL Jagodine Životije Jovanović

Vlasnik srpske firme u Libanu Zoran Jovanović

Šef SPS za Kosovsku Mitrovicu Selimir Kaljčanin

Članovi porodice Karić: Dragomir, Milanka, Sreten i Zoran Karić

Direktor Savezne uprave carina Mihalj Kertes

Viceguverner NBJ Ljubiša Krgović

Državni tužilac Srbije Dragiša Krsmanović

Direktor “Galenike” Marija Krstajić

Zvaničnik Beogradske banke Ivan Lazarević

Funkcioner JUL Tatjana Lenard

Funkcioner NBJ Dragan Liješević

Zvaničnik Beogradske banke Vladimir Linčevski

Direktor “Geneks” hotela Vladimir Ljubičić

Direktor “Slobode” iz Čačka Radomir Ljujić

Član Direkcije JUL Nebojša Maljković

Predsednik Osiguravajuće kompanije “Dunav” Nebojša Maljković

Portparol JUL Ivan Marković

Izvršni direktor Beogradske banke Zoran Marković

Zvaničnik Beogradske banke Suzana Martinov

Zvaničnik Beogradske banke Olivera Matić

Direktor Železare Smederevo Dušan Matković

Izvršni direktor Komercijalne banke Ljubomir Mihajlović

Menadžer u EPS Radoslav Mihajlović

Direktor “Pekabete” Nena Mihaljević

Urednik TV BK-Telekom Dejan Mileković

Član Glavnog odbora SPS Milivoje Miletić

Predsednik Privredne komore SRJ Mihajlo Milojević

Gradonačelnik Obilića Zoran Milošević

Član Glavnog odbora SPS Dragoljub-Minja Milovanović

Član Glavnog odbora SPS Milomir Minić

Direktor Delta banke Miroslav Mišković

Vlasnik TV “Pink” Željko Mitrović

Direktor CIP Milutin Mrkonjić

Direktor B-92 Aleksandar Nikačević

Gradonačelnik Kosovske Mitrovice Vojislav Nojić

Član Glavnog odbora SPS Radovan Pankov

Urednik “Srpske reči” Bogoljub Pejčić

Član Glavnog odbora SPS Goran Perčević

Gradonačelnik Gnjilana Bogdan Perić

Predsednik Beogradske banke Zlatan Peručić

Zvaničnik Beogradske banke Gordana Popović

Šef Pećkog okruga Jovo Popović

Spiker Televizije “Politika” Sanja Purić

Šef Patriotskog saveza Beograda Milorad Radević

Član Glavnog odbora SPS Dejan Radenković

Direktor “C-marketa” Slobodan Radulović

Član Glavnog odbora SPS Tomica Raičević

Član Glavnog odbora SPS Aleksandar Raičević

Predsednik JUL Ljubiša Ristić

Vlasnik “Rodić MB” Milan Rodić

Član Glavnog odbora SPS Gordana Roza Despotović

Član Glavnog odbora SPS Hajrije Rugova

Gradonačelnik Prištine Dušan Simić

Gradonačelnik Srbice Sima Simić

Član Direkcije JUL Živko Šoklovački

Član Direkcije JUL Vladimir Štambuk

Viceguverner NBJ Nikola Stanić

Član Direkcije JUL Srboljub Stanković

Gradonačelnik Đakovice Momčilo Stanojević

Zvaničnik Beogradske banke Vesna Stevović

Direktor “C-marketa” Tihomir Todorović

Izvršni direktor Beogradske banke Ljiljana Tomašević

Gradonačelnik Podujeva Milovan Tomić

Šef Okruga Kosovske Mitrovice Zdravko Trajković

Prvi viceguverner NBJ Žarko Trbojević

Direktor “Grmeča” Rajko Unčanin

Šef Saveta za informisanje SPS Slavko Veselinović

Guverner NBJ Dušan Vlatković

Direktor Beogradske banke Borka Vučić

Bankar Milija Zečević

Bankar Miodrag Zečević

Direktor “GSB” Milan Živanović

Član Glavnog odbora SPS Života Živković

Član SPS Života Cvetković

direktor “Geneksa”, Radoman Božović

savetnik direktora Beogradske banke, Zoran Čičak

privatni bankar, Đorđe Nicović

predsednik SPS u Nišu, Dušan Radovanović

biznismen iz Ženeve, suvlasnik “Nivade”, Božidar Vučurević

Pretpostavljate zašto !

Zbog nelegalnog držanja para Srbije, traje sudski spor protiv Laiki (Popular) banke. Čelni ljudi kiparske bivše Popular banke pokušavaju da zatru trag tom “poslu” i spojili su se sa finansijskom grupom “Marfin”, pod izgovorom stvaranja velike bankarske grupe. Glavni cilj Laiki banke jeste da se kroz nastanak nove finansijske grupacije pravno oslobode plaćanja štete koja je Srbiji, njihovim posredstvom, naneta do 2000. Po objavljivanju planova Laiki banke niko od srpskih zvaničnika nije reagovao . Milijarde dolara iznete su iz Srbije preko Beogradske banke koja je na Kipru nelegalno osnovala of-šor firme Anteksol, Braunkort... koje su imale preko 250 takođe nelegalnih računa u Popular banci. Te firme osnovala je Borka Vučić preko advokatske kancelarije Tasosa Papadopulosa, sada predsednika Kipra .

U spajanju sa “Marfinom” učestvuje Kikis Lazarides, predsednik Laiki banke, koja menja naziv zbog narušene reputacije u Evropskoj uniji (pranje Miloševićevih para). Popular banka pokušala je da stvori privid da se radi o drugoj banci. Međutim, to nije bilo dovoljno jer se njena reputacija srozava u uticajnim medijima, poput Fajnenšel tajmsa i Forbsa, koji objavljuju dokumenata iz sudskih sporova protiv Popular, a sada Laiki banke, koji dokazuju osnivanje osam “Miloševićevih” of-šor kompanija. Ideju Lazaridesa, i ćutanje finansijskih vlasti Srbije, ugrožavaju i sudski sporovi protiv Popular banke na Kipru. U sporu koji vodi srpski državljanin protiv ove banke i firme Anteksol svedočio je i bivši srpski ministar pravde Vladan Batić, koji je od Karle del Ponte dobio dokaze o nestanku srpskih milijardi kroz osam “paravan” of-šor kompanija, od kojih je najznačajnija bila - Anteksol. Taj sudski spor sprečava da “legne prašina” na istinu o nestanku milijardi dolara iz Srbije, i dokazuje se da je Popular banka neautorizovano otvarala račune, prepuštajući njihovu kontrolu osobama koje na to nisu imale pravo. Velika odgovornost za sav novac Srbije, deponovan pa skinut sa računa, jeste na Laiki banci, koja pokušava da skine odgovornost sa sebe. Laiki Popular banka, ponudom za preuzimanje, kupila je 90,4% akcija srpske Centrobanke za 33,5 miliona evra. Za ovu transakciju dobila je saglasnost Narodne banke Srbije. Na sajtu Laiki grupe, advokatska kancelarija Papadopulos još je njihov pravni zastupnik.

Mihalj Kertes je u istrazi potpisao stenogram, koji daje osnov za obelodanjivanje gomile mahinacija, a među njima i Radomira Markovića, bivšeg šefa RDB: “Novac sam usmeravao po usmenim nalozima Miloševića, Zebića ili Šainovića. Javili bi mi: ‘dolazi taj i taj čovek daj mu iznos koji traži’. Mi bi pare davali na priznanicu u dva primerka, jedan onome koje novac uzeo, a drugi primerak je ostajao nama....Ubrzo je u SUC došao još jedan nalogodavac. Bio je to Rade Marković, novopostavljeni šef Državne bezbednosti. Marković mi je rekao kako je Milošević naredio da, pored potreba vojske i policije, carina i za potrebe DB treba da nabavlja pare”. Kertes je rekao da je nalog proverio kod Miloševića i od tada mu je “kad god je DB ostajala bez novca, otprilike jednom nedeljno, dolazio saradnik Radeta Markovića, Marijan Zović”.

NOKTOM PO DUBINI

Svedoci smo da Srbija nikako ne uspeva da napravi pomak ka funkcionalnoj državi, uprkos redovnim promenama vlasti? Kao objašnjenje pominju se argumenti vezani za ličnosti koje vrše vlast, za političke organizacije u okviru kojih su organizovani oni koji politički deluju, kao i postojanje establišmenta koji, iz sopstvenih interesa, onemogućava normalno funkcionisanje države. Tačni ili ne, pomenuti argumenti ne bave se suštinskim pitanjem: kako to da postoji sistem koji permanentno propada skoro četiri decenije, a da se vodeća elita regrutuje iz istog kruga, na koji propadanje države i nacije ne ostavlja vidljive posledice?

Teoretičari i praktičari zanemaruju neke pojave koje se ispostavljaju kao obrasci, bez obzira na lica i partije, i izostavljaju takvo stanje stvari iz analiza. Bilo da se prati Nova srpska politička misao ili Evropski pokret, bez obzira na suštinska neslaganja, upadljivo zanemaruju suštinski ilegalan nastanak Republike Jugoslavije, tokom i nakon II Svetskog rata, i suštinski prestanak kontinuiteta države Srbije. Očigledno je da i sve partije u Srbiji nastoje da očuvaju pravni kontinuitet sa tako nastalom državnom tvorevinom. Posledica toga je da i sistem koji je ustanovljen na zasedanju Anti-fašističkog veća u Jajcu, 1943. godine, na kome iz Srbije, za razliku od drugih, od tada federalnih elemenata, nisu učestvovali civilni predstavnici, uspeva da se održi. Vremenom, taj sistem prerastao je u konzervativni društveni establišment u Srbiji, kojoj ne dozvoljava da razvija i unapređuje društvene odnose.

Sveti apostol Pavle, u svojoj poslenici Rimljanima, bavi se i odnosom hrišćana prema svetovnoj vlasti. On, u suštini, uči da svaka vlast ima pozitivnu ulogu, jer suzbija pojave zla, i da je svaka vlast data od Boga narodu, te bi hrišćani trebalo da poštuju svetovnu vlast, ali da je ne pomešaju sa božanskom. U Starom zavetu, pitanjem svetovne vlasti sam Gospod Bog bavi se tek od svog formalnog odnosa sa ljudima, koji nije imao od izgona Adama iz Rajskog vrta. Bog je, tokom istorije, stvorio tri zasebna Zaveta sa čovekom - ali tek posle Velikog potopa. Prvi Zavet bio je sa Nojom, drugi sa Avramom, Mojsijem i ostalim Jevrejima, a treći sa celim čovečanstvom, preko Gospoda Isusa Hrista. U kontekstu shvatanja vlasti, važne su Božije reči Noji, jer, po tumačenju svih jevrejskih učitelja, zakoni (zapovesti) koje je dao Noji važe za celo čovečanstvo, dok zakoni dati Mojsiju važe samo za Jevreje. Pavle, koji je obrezivao Jevreje i kada su postojali hrišćani i nije to zahtevao od drugih naroda, smatrao je da zakoni dati Mojsiju važe i za Jevreje, bili oni hrišćani ili ne, dok drugi narodi moraju da poštuju samo sedam zapovesti koje je Bog dao Noji i koje važe za celo čovečanstvo. U šestoj zapovesti Noji, Bog definiše svetovnu vlast: “Ustanovi sistem vlasti zasnovan na vladavini prava”. Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije vlast. Bog takvu vlast ne poznaje, jer je u suprotnosti sa prirodnim zakonima (tj. sa voljom Tvorca).

U antičkoj Grčkoj pojavio se izraz “tiranija”, koji ne označava da je neka vlast loša ili nedemokratska, već da je nezakonita, odnosno da nije utemeljena na vladavini prava. Tiranija zapravo nije vlast, nego samovlašće pojedinca ili grupe nad nekim narodom ili teritorijom. Takva vlast ne može da se tretira kao data od Boga, jer Bog ne poznaje samovlašće kao kategoriju vlasti. Diktatura, i kad je najgora, poštuje zakone, makar oni bili loši i nepravedni, i može se posmatrati kao vlast koju je Bog dao narodu da ga kazni. Zakon je dat od Boga, a ne vlast. Vlast je tu da bi sprovodila zakone. Car Irod bio je tiranin, ne zato što je bio loš ili dobar, nego zato što nije poštovao zakone, čak ni one koje je sam doneo. Stavljajući se tako iznad svakog čoveka, pa i samog Boga, izgubio je zaštitu svakog zakona, svetovnog i svetog. “Tiranicid” se čak nije tretirao kao kažnjivo delo, jer tiranin, kao neko ko sebe i svoju vlast stavlja iznad zakona, ne uživa pravnu zaštitu nepovredivosti ličnosti. Ono što je važilo tada, verovao neko u Boga ili ne, važiće za sva vremena. Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije anarhija (anarhija je nepostojanje vlasti), nego tiranija. Takva vlast ne mora se trpeti, ni po domaćem, niti po međunarodnom pravu.

Za primer današnje Srbije, korisno je prisetiti se vladavine porodice Mediči u Đenovi, koja je opisana kao „kartel porodica“, jer vladajuća kuća bez interesne podrške drugih familija nije mogla da ostvaruje vlast. U interesnoj simbiozi, koja je ostvarena među grupom porodica, pojavljuje se progon, u nelegitimnom i nelegalnom vidu, zbog same činjenice da neka kuća ne pripada nekoj interesnoj grupi. Slučaj lorda Kromvela i „kabale“ u Engleskoj, drugi je istorijski primer organizovanog progona, interesantan za današnju situaciju u Srbiji. Progon, kao metod, uvek se svodi na upotrebu raspoloživih sredstava jedne grupe protiv druge grupe, bez zakonskog osnova koji bi opravdao upotrebu sredstava, a kamoli legitimisao progonjenu grupu kao takvu. U Srbiji, progon ne vrši vlast, na legalan način, koji bi rezultirao otklon ili represiju prema društveno patološkim pojavama ili grupama. Vlast u Srbiji formirana je u ideološki neprofilisanoj (dakle nepolitičkoj), interesnoj grupi, koju povezuje korist koju crpi iz jednopartijskog monopola i interes da se društvena moć uspostavljena na goloj prinudi transponuje u društvenu moć izraženu u finansijskoj moći.

Tako uspostavljena grupa ima dve odlike koje čine neophodnim progon svih koji mogu ili žele da uzdrmaju tako uspostavljen monopol, a to su izolacionizam, prema spolja, i ekskluzivitet, iznutra. U situaciji jednopartijske države, ova grupa je bila prinuđena da nešto stvara, čime je imala dodirnih tačaka sa radnim i stvaralačkim delom stanovništva. Raspoređivanjem u više partija, koje listom počivaju na tzv. policentričkom etatizmu i tzv. demokratskom centralizmu, predstavnici nomenklature, koja je 1981. započela pomenuti istorijski proces pretvaranja javnog u privatno posredstvom državne prinude i nacionalizacije, predstavljaju svojevrsnu aristokratiju, koja praktično koči, iako zagovara prelazak u kapitalizam. Kome ovo nije jasno, neka pogleda ima li ideoloških razlika između partija i neka potraži državu u kojoj je jedini osnov za upravljanje državnim i društvenim procesima pripadnost partiji, ali i poreklo vodećeg nevladinog sektora.

U smislu navedenog, progon predstavlja racionalan pokušaj plutokratije, u partijskoj državi, da odstrani i pacifikuje sve koji bi mogli biti smetnja vršenju vlasti, ne kao javne funkcije, već kao kanalisanja koristi. Društveni sukob iz takvog isključivanja stanovništva, izuzev privilegovane grupe, dovodi preduzetne ljude i radništvo da lični napredak ne mogu da ostvare bez da razbiju barijere koje ih isključuju iz preraspodele društvenog blagostanja. Pitanje je samo da li će taj scenari biti vođen jasnom ideološkom alternativom ili, po Hobsu, protiv svakog. Bavljenje pojedinačnim slučajevima progona samo maskira suštinu sukoba, koji je posledica horizontalne entropije u koje je društvo zapalo početkom sedamdesetih, a čega su bili svesni oni koji su iz promena nameravali da svoj položaj pretvore u dominaciju sebe i svojih potomaka, zauvek.

/Nastavak u sredu 24.11.2010/


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP