Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 65303
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6407096
Ko je na sajtu?
Imamo 1928 gosta na mreži

O REHABILITACIJI MILANA NEDIĆA I DRAŽE MIHAJLOVIĆA?


22.11.2009. / Akademediasrbija.com
Piše : Slobodan Maričić

Dve ličnosti iz srpskog naroda koje su posle Drugog svetskog rata označene kao najveći domaći izdajnici, kako je zvanično ostalo do današnjih dana, poslednjih godinu, dve su predmet medijskih diskusija o potrebi revizije njihovih sudjenja (čitaj likvidacija) i rehabilitacije.


O Dragoljubu Draži Mihajloviću i istoriji njegovog gerilskog pokreta je napisano nekoliko afirmativnih knjiga, snimljen i jedan film u Americi, a ovih dana upravo grupa slovenačkih istoričara i filmskih radnika radi na snimanju dokumentarnog filma o tkz. „ Četničkom pokretu“ i Draži Mihajloviću.
O tome slovenački narod veoma malo ili gotovo ništa ne zna, osim nešto starijih iz sećanja posleratne komunističke propagande. O četnicima je uprkos tome u Sloveniji stvorena najgora moguća slika i označiti nekoga da je „četnik“ gore je nego da je bio pripadnik nemačkih SS jedinica tokom rata. Upravo zato , kaže ova grupa entuzijasta se i radi na snimanju ovoga filma, jer postoje brojni dokumenti i filmovani materijali koji bi trebalo da ne samo kod Slovenaca već i u ostaloj javnosti promene mišljenje o pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini, kako je zapravo pravi naziv ovog antifašističkog pokreta.

Druga ne manje omražena ličnost od komunista , koji za razliku od Mihajlovića nije doživeo sudjenje pred „narodnim sudom“ je Milan Nedić djeneral jugoslovenske vojske i potonji predsednik Vlade narodnog spasa okupirane Srbije. Njegov život je prema zvaničnom izveštaju UDBE okončan navodno tako, što je sam Nedić skočio kroz prozor iz hodnika današnjeg centralnog zatvora, dok nezvanične priče govore da je Nedić imao polomljene sve udove prilikom isledjivanja i da ga je lično Krcun gurnuo kroz prozor sa drugog sprata. Istina se naravno danas teško može naći, ali su zahtevi da se Nedić rehabilituje , posebno jer je obavljao isključivo političke funkcije tokom rata i to u korist srpskog naroda, sve su glasnije i brojnije. I ovaj komentar je u prilog takvom stavu, jer je zaista uloga Nedića u održavanju kako- takvog statusa Srbije makar i kao okupirane države tokom nemačke okupacije, bila zaista značajna i neizmerna. Dokumenta o bukvalnoj „kupovini“ Srba iz ustaških logora , pa čak i često spominjanog „Sajmišta u Zemunu“ su dostupna i upečatljiva, da ne govorimo, o merama njegove vlade za zbrinjavanje desetina hiljada srpskih izbeglica iz NDH , Slovenije i Vojvodine, kojima je pruženo utočište u Srbiji uz čak desetak hiljada dece - siročadi koja su bukvalno dovožena u stočnim vagonima iz NDH- a , a potom prihvačena, lečena i izlečena u domovima za ratnu siročad u Beogradu i unutrašnjosti. Zato nešto više o Milanu Nediću – „srpskoj majci“ kako su ga zvali tokom rata i posle rata, svi oni koje je pomogao i spaso, ali koji zbog režima naravno, nisu smeli da pomenu kome treba da zahvale, što su ostali u životu.

Istina o Djeneralu Nediću
Od albanske Golgote, preko solunske ofanzive, armijski djeneral i ministar vojni, pod okupacijom za vreme Drugog svetskog rata predsednik Vlade narodnog spasa Milan Dj.Nedić, neprestano je je bio u žiži interesovanja srpskog naroda – kome je dao sve što čovek može da pruži. Osporavan i uzdizan do antičkog heroizma, Nedić je, u stvari, bio čovek sa vrlinama i manama, ali i rodoljub kakvih je malo u našoj istoriji. Monstruoznom propagandom, aktuelna komunistička vlast pokušala je Nedića da sroza u kal narodnog izdajnika, ali on i dalje živi u sećanjima i uspomenama kao spasitelj Srpstva. Istoričari su izračunali, da je Nedić spasio oko milion Srba. Da je spasio samo i desetak, trebalo bi mu podići spomenik. Najveće pohvale, koje, smatramo, treba da budu i najistinitije, Nedić je dobio od svojih protivnika i neprijatelja. Jedan od njih nemački protektor dr Nojbaher je u svom izveštaju predpostavljenima napisao :

„ Milan Nedić je Srbin konzervativnog kova, on je srpski junker.. Samo nevolja srpskoga naroda ga je naterala da se prihvati tog nezahvalnog položaja predsednika vlade... U Nedićevoj kancelariji visi Kraljeva slika, čija je izbeglička vlada za nas predstavljala neprijateljsku silu. A kao simbol srpskog naroda je stajala slika jedne mučenice, koja vapije : Srbijo pomozi ! To nikako nije bio kompliment za nas koji smo ulazili u tu kancelariju.“

Zar je potrebno navoditi reči neprijatelja, da bismo dokazali istinu ? Zašto, dokle i kome su potrebne te neistine o čoveku, koji nije medju živima više od pola veka ? Zar to uz sve druge činjenice nije dovoljno, da se skinu hipoteke i embarga ? Nedić je napisao dve zapažene knjige : „Solunska ofanziva“ -1932 godine i „Albanska Golgota“ - 1937 godine, njegovi ratni govori su objavljivani tokom Drugog svetskog rata, ali je „Grafopublik“ 1991. godine izdao jednu knjigu govora. O njemu je do danas napisano više knjiga i ko želi, jasno može da vidi, da se radi o patrioti bez premca, o čoveku koji je svakom svojom misli i delo dokazivao : „Sve za Srbiju – ništa protivu nje „ !

Englesko – masonske smutnje
Prekaljenom brocu, heroju Prvog svetskog rata, ministru vojnom i strategu djeneralu Nediću je bilo jasno davno pre početka rata, da sa nemačkom ratnom mašinerijom koja mrvi sve pred sobom, nema šale i da bi naša otadžbina mogla biti samo gubitnik. Pogotovo, posle italijansko - grčkog sukoba u jesen 1940. godine kada je engleska propaganda počela da širi psihozu „nacionalnih otpora“ kako bi skrenula pažnju Nemačke sa La Manša, naročito posle sloma Francuske. Interes Engleza je bio stvaranje Balkanskog fronta i očekivalo se na osnovu engleskih lažnih obećanja iskrcavanje britanaca u grčkim lukama , Solunu i drugim mestima. Naša vlada je bila za politiku iščekivanja, što je bilo najlakše, ali ne i najcelishodnije rešenje. U toj situaciji, ministar Nedić je bio za aktivnu zaštitu mira i predlagao je da naša vojska preventivno okupira Solun na osnovu ugovora koji smo imali sa Grčkom o koriščenju ove luke na pedeset godina, čime bi se sprečilo englesko iskrcavanje. Tako bi se učinila izlišnom svaka nemačka vojna akcija na našem tlu protiv Engleza.

Razume se to je bilo sve suprotno engleskim planovima, a masoni i anglofili u našoj vladi – Budisavljević, Čubrilović, Konstatinović i Šutej sa neskrivenim besom i mržnjom zahtevali su da se Nedić odmah odstrani iz vlade. U tim teškim trenucima , u javnosti se smatralo, da je Nedić pristalica Engleza i rata, ali su samo malobrojni bili upućeni u prave Nedićeve stavove i namere. Pomenuti Nedićevi neprijatelji poslužili su se tada spletkama, pa je Nedić optužen da sa Ljotićem i Stojadinovićem koji su bili pronemački orijentisani, sprema zaveru protiv Kneza Namesnika - Pavla. Tako je sa političke scene uklonjen čovek, koji nije hteo da radi ono što odgovara Englezima na štetu srpskog naroda. Da je prihvaćen Nedićev predlog, dogadjaji na Balkanu imali bi sasvim drugačiji tok , povoljniji po nas, a sporazum sa Nemačkom bio bi razumljiviji našem narodu, te bi bila izbegnuta mnoga nepotrebna krvoprolića. Slučaj Djenerala Nedića jasno ukazuje na paklene namere Engleza i njihovih pristalica u našoj vladi, koji su zakulisnim radnjama nastojali da se obznani što više laži o Nediću. Reč je dakle o onim istim zlotvorima, koji su nekoliko meseci docnije pripremili zaveru protiv Kneza i njegove vlade, kada se i on suprotstavio volji Engleza, ne bi li u poslednji čas spasio svoj narod i državu, da bi potom pobegli pod engleske skute u London.
/nastavlja se/


Pod Kraljevom slikom
Iako je , kao predsednik Vlade nacionalnog spasa, proveo rat grčevito se boreći sa okupatorskom nemani - za spas srpskoga naroda , to nipošto ne znači da je armijski general Milan Dj.Nedić, na drugoj strani imao sve same prijatelje. Kao što se zna, Nedić se zamerao i jednima i drugima, i levo i desno. Komunistima -partizanima, jer su uništavali sve što je srpsko, četnicima Draže Mihajlovića - jer su izazivali nacističke zveri (a potom Nemci streljali 100 Srba za jednog Nemca), izbegličkoj vladi u Londonu, " jer je u toplim klubovima, uz viski i čaj okupljeni oko punog engleskog čanka" tražila što više srpske krvi - zarad engleksih interesa. Novembra 1942. godine Nedić je govorio : " Ta londonska "jugoslovenska vlada" u kojoj po nesreći sede i Srbi - Slobodan Jovanović, Miša Trifunović, Grol i drugi, zapela je da se otvori i drugi front na Balkanu... A što bi u tom slučaju srpski narod bio potpuno istrebljen, šta se to njih, bednika i odroda tiče ?!"

Sve za Srbiju
Nedić je bio dosledan ideji o spasavanju Srpstva od genocida i, kao što se ubrzo pokazalo, od autogenocida.
" Šta mi imamo da se tu mešamo, govorio je 8.marta 1942.godine - da li mi imamo prekomerskih kolonija ? Šta se nas tiče, ko će držati Singapur, Suecki kanal, Filipine ili Indiju ? Ili možda izlapeli lordovi iz Londona misle, da smo mi neko glupo zuludarfesko pleme, koje je dužno da brani posede Britanskog carstva i njihove akcionarske dividende ?!"
"Braćo i sestre -vapio je Nedić- zar ne vidite šta je Engleska učinila sa nama i još osam evropskih naroda? Da bi očuvala svoja bogatstva bacila nas je u čeljusti rata! Jugoslavija je propala za tren oka, a srpski narod je tu propast strahovito skupo platio. Kud god se okrenete po srpskoj zemlji, svuda samo groblja.. I umesto da smelo i bistro pogledamo stvarnosti u oči, mi smo ostali uporni s vojoj najvećoj istorijskoj gluposti... Postali smo poslušnici Londona, a zatim i crvene Moskve, za koju Viteški Kralj Aleksandar I. za 15 godina svoje vladavine, nije hteo ni da zna da postoji.."

Evo šta je najveći engleski pesnik Bajron napisao o Englezima u svome testamentu. :
"Englezi su najmizernija i najpodlija rasa koja postoji pod nebeskom kapom. Uveren sam da moje kosti ne bi mirno ležale u engleskoj zemlji.." (sahranjen je u Francuskoj-prim.aut)
Braćo ovo nisam ja kazao (Nedić-prim. aut.) ovo nije kazao ni srpski narod. ovo je kazao i napisao najveći engleski pisac o svojim engleskim zemljacima !


Neizmerna ljubav prema Srbiji
Nediću je odmah bilo jasno da "mi ništa ne možemo pomoći"  u rešavanju svetskih sukoba, da " za tonemamo ni snage ni sredstava", da jedino možemo da postanemo gubitnici - kao što se uskoro i pokazalo, kada su nemačke odmazde važile samo u Srbiji "100-za jednog" i to nigde drugde, čak ni u Crnoj Gori. Potresen do suza, svestan besramne propagande Nedićje molio i zapomagao :
" Ja toliko volim srpski narod i Srbiju, da ne postoji na svetu ništa, što bi me moglo učiniti izdajnikom. Sve što govorim i činim danas, je iz čistog, poštenog srpskog srca zato gledam i vidim daleko, ne povodeći se za tudjom, plaćenom pameću .."

Takva besprimerna ljubav ljubav prema Otadžbini, Nediću je neprekidno stvarala neprilike, koje je najbolje opisao Stanislav Krakov u čijoj je porodici Nedić i odrastao u knjzi " Na oštrici noža". Jedan od najbližih Nedićevih saradnika, Boško N.Kostić (autor knjige "Istina o Milanu Nediću) smatra da je Nedićev Komesarijat za izbeglice " bio značajan i vredan svakog poštovanja", da je Nedić nastojao " da spase što više srpskih glava" i da su, za vreme Nedičevog "mučeništva" na čelu Vlade narodnog spasa, funkcionisali privreda, zdravstvo, saobraćaj, da je u Srbiji vladao relativni mir, da niko nije umro od gladi, pa je čak i jugoslovenska vojska u zarobljeništvu snabdevana paketima.. Veći neprijatelji od samih okupatora ( po Kostiću) bili su komunisti- " Dželati srpskog naroda ", kao i tzv. saveznici, koji su, u uslovima krajnje političke anarhije, pomagali - komuniste !

Nedić pomaže Dražu
Neverovatno je , ali istinito, da je Nedić (kasnije) pomagao Dražu Mihajlovića , ne samo politički i moralno, već i vojno i materijalno (odećom,hranom, novcem, čak i zlatom) ! To govori samo jedno : da bi se i Nedić latio konačno oružja, da je smatrao da je to svrsishodno. Teško je sve to razumeti na osnovu nekoliko iznetih činjenica. " Braćo, govorio je Nedić, vi znate da smo svi mi žrtve jedne nerazumne politike.., Srpski vladari su se uvek borili do poslednjeg trenutka zajedno sa svojim narodom, da bi pokazali pokolenjima kako se voli i brani Otadžbina.. ovi glavari, uzeli su 50 najboljih aviona, koje je kupio srpski narod, napunili su džepove zlatom i pobegli, a zemlju ostavili na milost i nemilost, obezglavljenu.."
"Braćo, mi  Srbi smo smo uvek bili čestiti i častan narod.. uvek smo bili poštovani i od prijatelja ali od neprijatelja- nastavlja Nedić u govoru srpskom narodu, održanom 14. marta 1942. godine. A mi smo sveto srpsko ime zamenili imenom Jugosloven, koje ne znači ništa. Tako je naš srpski narod izgubio orijentaciju i to platio velikim žrtvama.."
" Vi znate da sam uvek bio sa vama rame uz rame, delio sa vama dobro i zlo i da sam po naredjenju Vrhovne komande došao da sa g.Cincar - Markovićem spasavam što se još dalo spasiti. Posle toga bio sam interniran 95 dana. Na molbu narodnih prvaka (Aleksandar Belić je na kolenima molio Nedića da se prihvati nezahvalne dužnosti predsednika vlade Narodnog spasa) izašao sam i stavio se u služnu Otadžbine i srpskog naroda, da zaštitim naše mile i drage od neprijatelja i rušilačkog komunistizma. .. Meni tada nije bilo do vlasti, jer me je sudbina zavila u crno- izgubio sam sina jedinca, porodicu.. Ali , ostao mi je srpski narod,  a on je za mene sve "

Poruka Kralju Petru II.
Završavajući ovaj kratki prikaz života i dela Milana Nedića, nesporno iz monarhističkog ugla, na šta ukazuje i sam naslov, želimo da podvučemo da je armijski djeneral i predsednik vlade nacionalnog spasa Srbije pod nemačkom okupacijom, prvo, bio srpski nacionalista, do srži odan Kralju i otadžbini i, drugo, da je žrtvovao sve za srpski narod. I što je po nama najvažnije, ostao je do kraja sa svojim narodom i uz svoj narod.

U svom feljtonu već citirani dr.Herman Nojbaher, specijalni Hitlerov izaslanik za Balkan, u svojim memoarima ovako opisuje Nedića : „ On – Nedić je branio monarhiju Karadjordjevića od komunizma... Zalagao se za Srbe u Hrvatskoj, Albaniji, u područjima koje su okupirali Bugari, za Srbe u Madjarskoj okupacionoj oblasti.. Bio je nesebičan i na kraju ostao bez ige ičega. Stanovao je kod svog brata Milutina, čija je supruga prodavala pokućstvo kako bi preživeli “ , piše Nojbaher o Nediću !

Već smo isticali da se Nedić, zarad Srpstva svima zamerao, pa i izbegličkoj vladi u Londonu, ali je  Kralju Petru II. ostao veran do poslednjeg časa. Čak i posle onog čuvenog govora kralja preko Radio – Londona uoči 12 septembra 1944. godine u kome Kralj nalaže svim antikomunističkim snagama u zemlji da se stave pod Titovu vlast, Nedić – preko ministra prosvete Velibora Jonića i posredstvom Radio – Beograda poručuje Kralju u Londonu :

Ne časite časa, Vaše Veličanstvo, Vi ne smete ostati ravnodušni prema tragičnoj sudbini Vašeg naroda srpskog ... Dodjite u zemlju i povedite svoj narod u borbu protiv komunističkog zla.. (24.septembar 1944. godine).


Kakav je bio ishog Nedićevih nastojanja, svima je poznato, ali je malo poznato kakav je bio njegov kraj.

Heroji ne beže

U knjizi „ Istina o Milanu Nediću, Boško Kostić piše: „ Kada se već sasvim jasno videlo da su Anglo – amerikanci i Kralj Petar II. sve predali Titu, Nedić je raspustio Vladu i napustio Beograd 6. oktobra 1944 godine. Kraće vreme je živeo u Beču a zatim prešao u Kicbihel.. U Kicbihelu su bili još Patrijar Gavrilo Dožić i Vladika Nikolaj Velimirović koji se u to vreme bavio prevodjenjem Novog Zaveta. Na Djurdjevdan, svoju krsnu slavu 6.maja 1945. godine u Kicbihel je ušla 36. američka marinska divizija,  a njen komandant je razgovarao sa svom trojicom. I posle toga razgovora više im nije uskraćena sloboda kretanja kao pod Nemcima.

 Nedić je i dalje sanjao da povede svoj narod u borbu protiv komunizma i da učestvuje u Nirnberškom procesu – kao svedok, razume se. Bio je spokojan, uveren da je korisno služio svome narodu. Da je hteo mogao je lako da ode bilo gde i da se spasi, jer ga niko nije sprečavao u kretanju. Ali situacija se bitno promenila krajem juna 1945 godine kada su Amerikance zamenili Francuzi u toj okupacionoj zoni. Posle saslušanja , pukovnik Kablamov( inače poreklom Bugarin) rekao je Nediću : „ Vi treba da idete u Minhen, u glavnu američku komandu. Sada idite kući i spremite se  a ja ću sutra u 11.časova poslati po vas auto, da vas odveze na saslušanje“.. Predpostavlja se da je tako Kablamov hteo da omogući Nediću begstvo. Ali, nenaviknut na bežanje sa bojnog polja, Nedić nije iskoristio tu šansu , tu poslednju priliku.

Otišao je u Minhen, a zatim bačen u logor u u Mosburgu, a iz njega predat „na revers“ Titovim agentima. Očigledno Amerikanci su se prevarili u očekivanjima da će Tito omogućiti Nediću da svedoči o okupaciji Srbije, i da ne bi obelodanio mnogobrojne zločine jugolovenskih komunista. U centralnom zatvoru Nedić je mučen i ubijen, a potom bačen kroz prozor, da bi potom bilo inscenirano kako je Nedić sam skočio kroz prozor i izvšio samoubistvo. No, srpski narod je znao, da se heroji kakav je bio Nedić, ne ubijaju sami i da se ne boje ni suda naroda ni suda istorije.

Jednu od najboljih ocena dela Milana Nedića dao je M.Spalajković: „Sud istorije će utvrditi, da su vreme u kome je general Nedić živeo i sredina u kojoj je delovao, pokazali i dokazali da je njegovo mesto u Panteonu srpskih nacionalnih heroja...“

Ne samo zato što je bio veliki narodni vodja, nego i čovek iz naroda, otuda i nazi „Srpska majka“, iza koga stoji 86 hiljada spašene dece izbeglica bez roditelja iz NDH, preko pola miliona odraslih iz Like, Korduna, Baranje, Bosne itd, i još nekoliko stotina hiljada izbeglica i ratnih zarobljenika izbavljenih na najrazličitie načine od sigurne smrti ... Dakle ukupno skoro milion spasenih srpskih života ! Da je i samo deset srpskih života spasio, trebalo bi mu podići spomenik, samo nikako ne blatiti ga. Nadamo se da pravi Srbi to nikada neće zaboraviti.

Kraj

 



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP