Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 53568
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6296058
Ko je na sajtu?
Imamo 84 gosta na mreži

TAJNE PUTEVA DUŠE (II.)


08.12.2010. / Akademediasrbija
Izvode priredio za objavljivanje na srpskom : Slobodan Maričić

Ovo je momenat i za odgovor na pitanje o svrsi života ili pravilnije, o misiji duše u ljudskom telu. Jedan od načina za otkrivanja misije duše je sledeći proces:

1.Pokušati odrediti spiritualni ideal naše individualnosti. Taj ideal je nešto što duboko osećamo u sebi i što nas čini unikatnim i čime se razlikujemo od drugih : poverenje u okolinu, kreativnost, ljubav za slobodu, jedinstvo sa prirodom, zivotom, životni stil …

2.Fokusirati svoje duševne talente oko centra naše individualnosti. Na taj način odredjujemo veštine i znanja koja će nam pomoći da živimo našu misiju: biti motivator, organizator, koristiti svoj smisao za humor, biti inovator, ravijati harmoničnost življenja, upražnjavati podučavanje, negovati sklonost prema životinjama, biljkama, itd.

3.Postaviti različite hipoteze kroz koje naši talenti mogu doći do izražaja: volonterski rad sa tinejdžerima, rad na harmoniji odnosa , aktivnost na suzbijanju širenja droga, i sl.

4.Testirati gornje hipoteze kroz primenu. Tek u realnom životu možemo znati da li su nam se teorijski ciljevi pokazali opravdanim i da li su zaista deo naše životne misije.

5.Identifikovati vezu izmedju uspešnih testova. U sintezi naših jakih strana, talenata i konkretnih životnih situacija i rezultata, a posebno naše unutrašnje motivacije možemo spoznati i prepoznati nažu životnu misiju.

Konkretno biti inovator znači: započinjati nove projekte, spiritualno inspirisati idejama druge, davati nadu drugima da nastave, biti onaj koji će završavati ili kompletirati projekte i uticati inspirativno na sve s kojima kontaktiramo, ceniti lepotu, svojim radom donositi sintezu i stapanje.

S obzirom da je život kontinuiran to otvara sasvim drugačiju perspektivu gledanja na svrhu čovekovog života u različitim životnim dobima. Umesto da se u poznim godinama života “pomirimo sa sudbinom i nemoćno priznamo, da je kasno da otkrivamo šta nam je bila misija duše”, stvari se sada okreću u našu korist. Bez obzira da li imamo 65, 75 ili 105 godina nikada nije kasno da živimo u harmoniji sa misijom duše.

Na primer, ako je svrha duše da donese nadu drugima, onda se misija može ispunjavati i sa 20 i sa 70 godina. Naravno, ukoliko smo svesni te životne misije već kao dvadesetogodišnjaci onda će nam to pomoći da sebi odredimo karijeru. Ako smo to prepoznali tek u poznim godinama, još uvek postoje različite životne šanse da pomognemo drugima.

Naši životi se mogu prikazati kao dramski komadi u kojima igramo glavnu ulogu; uz nas tu su i ostale važne te sporedne uloge ; najbliža rodbina, bračni partneri, bliski prijatelji i ostali; menjaju se kulise po potrebi gradovi, zemlje i mesta prebivališta i naših putovanja, dogadjaji oko nas, .

I, kao u svakoj dramskoj roli, potrebno je da naučimo ulogu i koordiniramo je sa ostalim glumcima. Upravo tu se odigrava naša zadnja faza pre ponovne inkarnacije.

Proces reinkarnacije, dakle ponovnog pojavljivanja duše u novim telima, je vrlo važan za našu životnu misiju. Činjenica da je duša večna i da će se ubrzo inkarnirati u budućnosti će nas osloboditi straha od limita fizičke smrti. Sa nestankom jednog tela ne prestaje misija duše. Misija je mnogo značajnija nego jedan životni vek. Vrlo često je jedan život samo početak životne misije.

Jedina razlika naših života u odnosu na nepromenljive dramske tekstove je da mi imamo mogućnost menjanja pojedinih poglavlja naše vlastite životne drame. Možemo se sve unaprijed dogovoriti sa prijateljskim dušama u spiritualnom svetu, ali u realnom životu ipak imamo mogućnost slobode izbora. Naši životni scenariji su podložni promenama.

Naša budućnost nije fiksna. Ona je samo jedna od mogućih budućnosti. A tek sa našim životom i svim izborima koje napravimo, zna se koju mogucu budućnost biramo i živimo.

Ne moramo se nužno pojaviti u scenarijima svih onih duša s kojima to dogovaramo pre pojavljivanja u fizičkom životu. Razlozi mogu biti različiti. Isto tako neke od duša koje bi trebali da sretnemo jednostavno ne vidimo tokom našeg života.

Ipak, glavni životni dogadjaji : izbor partnera, profesije, najbližih prijatelja se moraju odigrati. Ukoliko se pojavi pretnja da se oni ne dese, onda se naši spiritualni vodiči “pobrinu” za to.

Život izmedju života

Bojimo li se smrti ? Svakakao. Medjutim, nepotrebno. Šta se zapravo dešava s nama nakon što umremo ? Paradoks je da ljudi za razliku od svih bića na ovoj planeti, jedini moraju da potiskuju strah od smrti, da bi mogli živeti normalne živote.

Sa mislima na smrt nam dolaze asocijacije o mraku i ništavilu. Ni nauka, a ni religija ne nude prihvatljiv odgovor o životu posle fizičke smrti.

Poslednje tri decenije sa obe strane Atlantika javnost ima prilike čitati knjige o ljudima koji su bili u kliničkoj smrti da bi se ubrzo vratili u život. Oni govore o dugačkom tunelu, jakoj svetlosti i kratkom susretu sa prijateljskim duhovima. I to je uglavnom sve. Knjige o reinkarnaciji s druge strane, govore o ranijim životima opisujući dogadjaje koji dokazuju da duše s vremenom prelaze iz jednog u drugo fizičko telo.

Ono o čemu se ne piše je život duše izmedju zemaljskih života i detaljima o spiritualnom svetu. Kakav je osećaj u trenutku smrti, šta vidimo i osećamo neposredno nakon smrti, susretu s našim spiritualnim vodičima, sudbini “uznemirenih” duša, zašto pripadamo odredjenim spritualnim grupama i šta nam je tamo zadatak, kako biramo naše sledeće zemaljsko telo, kako prepoznajemo naše idealne parove (“soulmates”), svrhu života…ključna su pitanja koja nam se nameću.

Svrha reinkarnacije, ponovnog pojavljivanja duše u ljudskom telu je sopstveni duhovni razvoj. Medjutim, iz izjava duša sa kojima se razgovaralo na astralnom nivou nameću zaključak, da smo mi još uvek daleko od toga da budemo perfektna bića za zemaljski i za spiritualni svet.

Ljudsko telo i um karakterišu često negativne emocije koje proizlaze iz strahova još iz doba nagona za održanjem iz kamenog doba. Kao takvo, fizičko telo je idealan objekt za čiste kosmičke duše, koje znaju samo za ljubav i mir. Reinkarnacija duša ima za svrhu da pobedi sirovo ljudsko telo i um, oplemeni ga i konačno pobedi strah…zamenjujući ga sa ljubavlju.

Da bi duša više cenila kosmičku ljubav mora se suočiti sa tokom silaska u zemaljsko telo i nasiljem koje ga okružuje. Ali, zato je nagrada kada duža transformiše zemaljsko telo u zadovoljno i sretno, koje širi harmoniju, osećaj ljubavi i mira oko sebe. Tako se ponovo srećemo sa velikim brojem duša iz našeg večnog okruženja, koje će imati uticaja na naše tekuće i buduće zivote kao i mi na njihove, naravno. Sve što mi radimo neizbežno utiče na njihove živote i obrnuto.

Nakon što se završi prva sesija sa vodičem i rezime prethodnog života, sledi odlazak pred panel superiornih bića. Mnoga religijska iskustva i učenja pominju strašni Sud ili demonske sudije… i presudu koja neke šalje u raj druge u pakao i sl.

U stvarnosti, reč sudnica se ne pominje u izjavama hipnotisanih duša (osoba) koje su doživele kliničku smrt. Većina njih govori o mudrim bićima i naziva ih najčešće nekim Većem mudrih. Najčešće ih je tri do sedam članova i oni neumorno podsećaju da ljudski mozak nema osećaj za moral, već duša snosi punu odgovornost za našu svest i postupke.

I pored toga, kada nam se neke greške u životu dogode, uočava se da je opraštanje sveprisutni proces u spiritualnom svetu. Ova dimenzija nema vremenskog kraja i isto tako ni naša iskustva. Dobićemo sledeću šansu u našoj borbi za spiritualni razvoj.

I onda dodje taj dan kada duša ponovo mora da napusti komfor spiritualnog sveta i da načini još jedan put prema zemaljskom svetu.

Ova odluka nije lagana. Treba napustiti svet mudrosti i totalne slobode… u zamenu za surovi svet u kome ljudsko telo diktira duši svoje mentalne i fizičke zahteve.

Duše imaju slobodu da odluče kada će, gde i ko da budu u fizičkom životu. Neke duše provode manje vremena u spiritualnom svetu, želeći na taj način da ubrzaju svoj razvoj. Druge pak čekaju impuls Tvorca da se vrate u neko fizičko telo. Tako, u školovanju i mnogim inkarnacijama može proći i po nekoliko hiljada godina. Tvrdi se da su veliki spiritualni vodiči kao Buda, poznati sveci medju apostolima imali i po stotinak inkarnacija na zemlji. Ne zna se zašto i koliko duša odlazi iz našeg spiritualnog sveta u potpuno druge galaktičke prostore i tamo se naseljavaju u druga, nama nepoznata bića. Vrlo verovatno se dešava nešto slično i sa mnogim dušama koje dolaze kod nas. O tome ima dosta teorija.

Duša se dakle konsultovala sa svojim spiritualnim vodičem i ostalim višim duhovnim entitetima oko svog budućeg života i misije koju treba ispuniti u narednom životu. Ostala je još samo jedna faza pripreme pre silaska u novo telo deteta kod izabranih roditelja. Intervju.

Naši spiritualni vodiči igraju nezaobilaznu ulogu u ovom procesu. I ne samo oni. Kao što smo imali intervju nakon naše fizičke smrti, tako imamo i intervju sa spiritualnim savetnicima o našoj spremnosti za ponovno rodjenje.

Duša nije uvek u stanju da se ujedini sa ljudskim umom. Čak, naprotiv, može se naći zapletena u ljudskim emocijama toliko duboko, da nakon fizičke smrti izgubi orijentir u prostoru. Postaje opsednuta fizičkim telom i nedovršenim odnosima iz prošlog života … te se ne smiruje ni u spiritualnom svetu.

Tako dolazimo i do onih duša koje se ne vrate u svoj spiritualni dom sa većinom ostalih. Dva su tipa ovakvih “ostećenih” i “nesmirenih” duša. Prvi je slučaj one duše koje ne prihvataju činjenicu da je njihovo fizičko telo mrtvo i bore se protiv vraćanja u spiritualni svet. Ovaj tip duše se naziva duhom. Oni često imaju vrlo neprijatan uticaj na svet živih. Najčešće se vežu za odredjenu mikro lokaciju - kuću na primer u kojoj su živeli pre smrti. Spiritualnim očima gledano, oni se nalaze izmedju donjih zemaljskih i astralnih nivoa i spiritualnog sveta.

Drugi tip “nesredjenih” duša su one koje su imale neke kriminalne ili zle aktivnosti tokom zemaljskog života. U ovom slučaju, njihovi spiritualni vodiči ne dozvoljavaju tim dušama da se vrate i nadju sa razvijenim spiritualnim bićima jedan dugi period. To se zove “Period rehabilitacije”.

Duše, same po sebi, nisu zle. Ali, neiskusne duše, na nižem nivou razvoja sa malo inkarnacija, ne mogu da se odupru činjenju istinski zlih aktivnosti. Zato ih pratioci vraćaju na zemaljski nivo birajući im život sa najmanje onoliko teškoća i zla, koliko su te duše učinile drugima tokom zemaljkog života. Tek posle ove lekcije, ove duše imaju šansu da dodju ponovo medju razvijene i mudre sprirtualne identitete radi ispita “naučene lekcije” Budisti to nazivaju Karmom ili zakonom delanja : ono što činiš – dobro ili zlo , čeka te u tvom idućem životu.

Koliko duša utiče na naše svakodnevno odlučivanje ? Koliko mozak koristi moć večnih duševnih entiteta s kojima živi u zajednici?

Nesumnjivo je da u fizičkom i višem nivou možemo osetiti individualnost duše … i individualnost ljudskog uma.

Dosadasnja iskustva precizno opisuju čoveka kao biće koje se sastoji od dva entiteta: prvi je fizičko biće, homo sapiens: ljudski mozak i emocije – sve kao prolazna školjka: drugi je duša : neprolazna kosmička iskra, sa svojim umom, voljom i memorijama - večno duhovno biće ljubavi i svetlosti. Ta dva bića su stopljena u jedno tokom zemaljskog života.

Toma Akvinski - Saint Thomas Aquinas, 1225-1274- (crkva ga je proglasila za sveca) poznati crkveni reformator, je u svom pisanju nastojao da pomiri veru i logiku. Njegova osnovna teza je vezana za egzistenciju Boga. On je tvrdio da je Božje postojanje logično i da nije bio potreban nikakav uzrok da Bog nastane. Takodje, Bog je osnovni razlog za red u Univerzumu. Govoreći o čoveku, Toma je rekao vidi ljudsko biće kao “razumnu socijalnu životinju, koja stiče znanje preko svojih čula”.

Glavni razlog što pominjemo ovog zaštitnika svih katoličkih univerziteta i studenata u svetu je, njegov stav postojanja duše, kao neuništive supstance.

Tokom XIII veka hrišćanska crkva je našla za potrebno da se pozabavi pitanjem postojanja duša u još nerodjenoj deci. Generalno, postojanje duša se dopustalo u Crkvi doduše u vrlo limitiranoj definiciji. Ali, nedoumice su stvarale abortirane bebe. Postavljalo se pitanje kada duša počinje da živi u nerodjenoj bebi. Toma Akvinski je zajedno sa vodećim teolozima svoga vremena, “odredio” da se duša nastanjuje u ljudskom biću četrdeset dana nakon začeća.

Značaj “ 40 dana” prepoznajemo i u drugim do danas sačuvanim hrišćanskim crkveno – verskim ritualima. I to ne samo po silasku duše u ljudsko telo (rok za krštenje) , nego i po preseljenju duše sa “ovog sveta” u svet večnosti ( pomen nakon 40 dana preminulima).

Ključ u svemu je da ne zaboravimo, da se život duše kontinuirano nastavlja.

Istinski odgovori o misteriji života duše nakon fizičkog odlaska iz tela ostaju zaključani iza spiritualnih vrata za većinu ljudi. Razlog je sledeći: mi imamo ugradjenu amneziju o identitetu naše duše. Sve dok nam se duša nalazi “zarobljena” u fizićkom telu, mi smo zarobljenici miksa duše i uma - ljudskog mozga i dostignutog intelekta.

Ali zato u spiritualnom svetu u koji dospevaju naše duše , ne posle smrti, već izmedju dva života, sve nam je jasno, ne samo o sebi i svojim proreklim životima,već i onoj grupi srodnih duša o kojima smo govorili napred i još više o našoj misiji, univerzumu i Tvorcu.


/Iz rukopisa: Putevi duše/


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP