Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 65164
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6402826
Ko je na sajtu?
Imamo 104 gosta na mreži

SAVREMENA SRPSKA FANTASTIKA


13.12.2009. / Akademediasrbija

Piše : Slobodan ;aričić

KORENI

Iako zamoren sparnim danom i razgovorima sa mnogim znanim i neznanima, koji se danas okupiše pred crkvom posle liturgije, kao i uvek na praznik, nije mogao spavati, pa izadje iz kuće u dvorište.

Baci ćebe na travu i leže gledajući u zvezdano nebo. Za taj praznik, koji se slavio kao i sve druge slave, niko nije više bio siguran da li je kao i druge mit i priča koju je narod satkao kroz vekove. Mi Srbi , razmišljao je, sećamo se svake bitke iz naše istorije, bez obzira kako se ona završila. A sve su one za nas, uvek bile nekako presudne, poslednje, herojske i istorijske, s pravom : boj na Mišaru, boj Kosovu, Čegru, Ceru, Kajmakčelanu...

U istorijskom sećanju ili priči ostade viteštvo i herojstvo, pa iako uglovnom svuda svi naši znani i neznani junaci izgiboše, sve ih slavimo kao pobedu : viteštva, neustrašivosti jurišati na jačeg, dostojanstva stati nangrinicu, na crtu iza koje se ne ide nazad. I tako je ležao pod vedrim nebom i zvezdama , jedinim svedocima koji znaju pravu istinu naroda, koji ponekad ne shvata ni sebe, niti one oko sebe. Ipak u svom biću dobro pamti poruke iz prošlosti, ali ne i pouke, kao što neće da razume ili veruje u najave budućnosti.

Noć ranog leta, topla, mirisna, koja svakom umornom, pred san natera osmeh i neki osećaj srece i zadovoljstva. Voleo je to lagano spuštanje iz jave u snove, kada čovek opušta telo i dušu, a misli se razlete u prošlost i budućnost, u neke nepoznate krajeve sa poznatim ljudima ili poznate krajeve sa nepoznatim licima.

Ponoć je već odavno prošla i poslednjim pogledom sklapajući oči video je meke krošnje drveća, koje su pokrivale put pored njegove kuće ka obližnjoj rečici.  Njen žubor se, naročito u mirnim noćima kao što je ova, čuo daleko, umirujući i uspavljujući. Bio je siguran da je dobrano odspavao, kada sanjiv nameravajući da se digne i ode u kuću,  opazi da je sve okolo prekrila laka izmaglica. Ništa neobično za ovo doba godine, ali ovoga puta, učini mu se, nije dolazila sa reke, već od puta odakle se čuo neobičan zvuk, neko struganje, potmulo zvečanje metala, stenjanje i prigušeni ropci. Nije bio plašljiv, pa ustade i krete par koraka lagano ka putu, koji je kroz obližnja polja prolazio kraj njegove kuce, pa preko rečice do sela.

Do tada je slušao mnoge priče da u velikom strahu čovek može da onemi, da ne može  ispustiti ni glas; da jak strah prikuje čoveka za mesto i da kao skamenjen, ne može ni prst pokrenuti. Pričalo se da ljude u velikom strahu oblije takav znoj, da  postanu mokri kao da su izašli iz bačve sa vodom, ponekad neki za tren i osede ili se od straha i najhrabriji umokre i šta još, Bog samo zna. Medjutim, sve što je o tome čuo, sve te jezive priče nisu bile ni blizu onoga što je on osetio kada je prišao putu. Kamen, da, jedino kamen na mrazu može biti tako hladan, kako se on odjednom osećao; telo kruto kao kamen; misli teške kao kamen. Sve je u životu video: medvede i divlje svinje, besne vukove i lisice, zmije i štakore, lovio je veliko i malo, danju i noću; doživeo nesreće, nosio ranjene i mrtve, ali gledajući u duboku tamu, sledjen, nije mogao ni blizu dokučiti, šta to nepoznato dolazi putem. Osećao je da to nije neka divlja zver, već nešto neživo ni nemrtvo. To nešto što konačno nazre u tami , kao gmižući talas neke zgužvane mase, kao bujica crnog  blata, lagano, mrdajući se čudno, talasajući se, uz neki jezivi zvuk, potmuli zveket, uzdahe, šapat i ropce, to nešto jedva zamislivo, polako je prilazilo putem.

Njegovo skamenjeno telo stajalo je pored tarabe , nesposobno da se pokrene, dok mu je um govorio, da je na granici koju poznaje razum i kada ljudima i prirodom gospodare zakoni iz najtamnijih snova, koji donose prazninu u umu, vremenu i prostoru. To, se približavalo polako, sve bliže, dok je on nazirao da mu nema kraja, da se širi pored puta, gmiže kroz travu i trnje, preko ograda i kamenja. I konačno, pred  očima mu se ukaza početak te mase, koja je prilazila lagano i neumitno kao smrt,  ropčući, dahčući, sa tihim jaucima i potmulim metalnim zvukovima. Čak i da je mogao pokrenuti svoje skamenjeno telo, više nije imao kud, jer su svuda oko njega puzali ljudi, jedan za drugim, jedan preko drugog, jedan pored drugog; desetine, stotine, a za njima opet drugi, ko zna koliko, bez kraja.

Kada čovek doživi vrhunac straha, ili shvati da je prešao granicu onostranog, postaje radoznao, počinje da se pita treba li i šta  da čini. Da beži, kasno. I um mu je govorio da gleda, kao svedok, koji će vidjeno samo pamtiti. Tako je počeo da zagleda te prikaze ljudi pitajući se zašto puze po tlu, sve dok konačno ne vide njihova tela:  bez ruku, nogu, glava, užasnu kolonu isečenih, ranjenih i izkasapljenih, krvavu masu ljudskog mesa. Bez glasa, puzali su, na patrljcima svojih udova iz kojih su se belele polomljene kosti, gibajući se na laktovima odsečenih ruku, nogu, sa otvorenim trbusima iz kojih su se  po prasnjavom putu vukla creva, ostavljajuci iza sebe, krvavo blato , koje je ceo kraj ispunilo sladunjavim mirisom smrti.

Nekima su iz ledja virili zabodeni noževi i jatagani, drugima iz rebara slomljena koplja. Jedni u skromnim suknenim haljetcima, a drugi u nekada sjajnim a sada krvavim iskidanim oklopima, gmizali su kao zgnječene gvozdene bube. Išli su na kolenima, ispruženih ruku sa raspolućenim  glavama sa kojih su visile  polomljene vilice, zdrobljene kosti, i svuda samo krv koju je upijala letnja prašina. Neki su još držali svoje mačeve, bodeže i koplja, ne pustajuci ih, kao su srasli sa njima. Video je svaki detalj oko sebe... ta tela sa smrtnim ranama, i one obezglavljene , koji su se kretali vodjeni nekom magijskom silom koja je pokretala tu puzajuću masu.

A onda shvati: vojska, neka vojska, a potom ... zaključi - ono što je preostalo od neke vojske. Nije se pitao ko su, kako su i odakle došli ti mučenici, te nesmirene duše, i nekako je osećao da pripada njima. Tražio je odgovor kuda su se i zašto uputili ?

A onda vide, kako oni što prodjoše prvi dolaze do rečice i uranjaju glave u hladnu vodu,  dok je drugi prinosiše ustima, rukama i patrljcima , očito u bezmernoj žedji, koje trpi telo kada iz njega ističu poslednje kapi krvi. I kako koji napoji dusu, uzdizaše se u pramenovima magle, nestajući prema nebu bez traga, a na njihova mesta dolazaše drugi , spuštajući se u vodu bez pljuska i zvuka, žudno i željno, toliko da je i on osetio neku strašnu, neku vekovima neutoljenu žedj. Vreme je stalo dok su prolazili i odlazili sve drugi i drugi, te je već naučio , ko je vlastelin, a ko sebar, sluga ili neki vitez. Video je, ne, osećao je, braću i rodjake, zagrljene komšije i prijatelje, koji su se vukli krvavim putem do vode, da bi se potom zajedno uzdigli nestajuci u izmaglici. I posle ko zna koliko nesrećnika, koji prodjoše i zadovoljiše dušu , u daljini ugleda prigušenu svetlost, kako se približava putem, njišući se ravnomerno.

I kako je svetlost dolazila blize, sve je bilo više onih u ikdinaim i izbušenim oklopima. Počelo mu se čak činiti, da su mu neki od tih mučenika koji su se se vukli, gegali, puzali, tek poneki hodali, postapajući se mačevima i kopljima poznati. Pred očima su izlazile slike konja koji vrište , viteza sa sjajnim kalpacima i isukanim mačevima, kako jurišaju preko polja, dok se za njima lepršaju bele svilene odore ukrašene crvenim znakovima krsta. Konačno prikaza mu se sve: početak, bitka i kraj  i sve mu postade jasno. Dok su mu niz skamenjeno lice kapale, ne, tekle ledene suze, četiri prilike pod crnim rizama pronesoše na nosiljci od grana, beli postir na kome je ležala ljudska glava isijavajući svetlost , on pade na kolena moleći se za pokoj svih tih na čijoj krvi stajaše. I kada  poslednji uroniše u vodu, sve postade nestvarno belo da bi svetlucava  magla, uzletela u zvezdano nebo ostavljajuci dugi trag za sobom.

Sve se umiri.

On je klečao uplakan pokraj puta , brišući suze sa lica diže pogled  ka putu belom od prašine, obasjanim zvezdanim nebom. Diže se s mukom , kao čovek posle teškog sna i krete polako put kuće još bunovan ili nesvestan nesvestan usput sa kapije, još suznih očiju, otkide i baci  komad hartije na kome su bile napisane dve reči: „ Prodaje se „  

Na kućnom pragu se okrete i ponovo zagleda u zvezdano nebo, dok je Sitnica žuborila, a tamo od Kosova polja, odakle je dolazio put, još uvek se na mah mogla čuti pesma, kada je noćni povetarac nanese. Negde se gosti još vesele,  jer beše slava   - Vidovdan ! 

/ KONKURS ZA NAJBOLJU KRATKU PRIČU  KNJIŽEVNOG KLUBA KARADORDJEVIĆI /


                                        


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP