Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 99214
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6606258
Ko je na sajtu?
Imamo 58 gosta na mreži

ДЕМОКРАТИЈА, ТОТАЛИТАРИЗАМ И МАНИПУЛАЦИЈА СВЕШЋУ


17.12.2010. /  pee-Академедиасрбија

Манипулација је начин владавине путем духовног дејства на људе кроз програмирање њиховог понашања. То дејство је усмерено на човекове психичке структуре, врши се потајно и има за задатак промену мишљења, побуда и циљева људи у смеру потребном властима.

Већ из ове врло кратке дефиниције постаје јасно да манипулација свешћу као средство власти настаје само у грађанском друштву, с успостављањем политичког уређења заснованог на представничкој демократији. То је “демократија западног типа” која се данас, захваљујући испирању мозгова, прихвата једноставно као демократија- антипод мноштву врста тоталитаризма. Заправо постоји више врста демократије, али, нећемо се удаљавати.

У политичком уређењу западне демократије за суверена, то јест поседника свеукупне власти, проглашава се скуп грађана (то јест оних житеља који поседују грађанска права). Ти грађани су индивидуе којима су теоретски додељене подједнаке честице власти у виду “гласа”. Честица власти дата свакоме остварује се током повремених избора путем убацивања гласачких листића у гласачку кутију. Једна-кост се у тој демократији гарантује начелом “један човек - један глас”. Нико сем индивидуа не поседује глас, не “одузима” њихову честицу власти - ни колектив, ни цар, ни вођа, ни мудрац, ни партија. Упркос наивним представама неких ентузијаста демократије, у многим земљама Запада су ограничена права опширних категорија људи. Нећемо се присећати ропства које је постојало у САД (премда је то начелно, философско питање које вуче корене из религиозне представе о човеку). Али, ево Бразила, који се, за разлику од Кубе, сматра демократском земљом. Индијанци - староседеоци земље – немају бирачка права. Они су житељи земље, али не и њени грађани.

Запад називају “друштвом двеју трећина”. Две трећине - то је “средња класа” повезана призором беде оних који су скрајнути у животу. Гласове преостале трећине грађана незадовољних таквим поретком друштво “активних” грађана “умртвљује”, измамљује - они незадовољни се мноштвом начина подстичу да не учествују у гласању. У последње време се демократија Запада помера ка “друштву двеју половина” - у ствари половина грађана одбија да учествује на изборима. У Русији су домаће демократе створиле јединствени политички поредак: избори се сматрају важећим ако је на гласање изашло свега двадесет пет одсто бирача (“друштво једне четвртине”). И то се, узгред, слави као стицање слободе, што код либералне интелигенције не изазива чак ни чуђење.

Имовинска неједнакост ствара у друштву “разлику потенцијала” - снажну неравнотежу која се може одржавати само помоћу политичке власти. Велики моралиста и оснивач политичке економије Адам Смит тако је и дефинисао главну улогу државе у грађанском друштву: “Стицање крупне и опсежне својине могуће је само уз успостављање грађанске владе. У оној мери у којој се она успоставља ради заштите својине, она заправо постаје заштита богатих од сиромашних, заштита оних који поседују својину од оних који никакве својине немају”. Овде се ради управо о грађанској влади, то јест о влади у условима грађанског друштва. Пре тога, власт није раздељивана у честицама међу грађанима, већ је била усредсређена код монарха који је поседовао несумњиво право на превласт (и на њен главни инструмент - насиље).

Стручњак за средства јавног информисања, 3. Фрејре, каже: “Све до буђења народа нема манипулације, већ постоји тотално тлачење. Докле год су угњетени потпуно смрвљени стварношћу, нема потребе да се њима маиипулише”. Водећи амерички социолози П. Лазарсфелд и Р. Мертон: “Они који контролишу погледе и убеђења у нашем друштву мање прибегавају физичком насиљу, а више масовној сугестији. Радио-програми и телевизија замењују застрашивање и насиље”. Познат, и чак популаран стручњак у области управљања, С. Паркинсон дао је овакву дефиницију: “Вештина управљања у динамичном друштву своди се на умеће упућивања људских жеља у потребном правцу. Они који савршено овладају том вештином постићи ће невиђене успехе”.

Премда је идеологија,та заменарелигије за грађанско друпгшо, настала као продукт “Научне револуције” и “Просвећености” у Европи, главни творац концепције и технологије манипулације масовном свешћу од самог почетка су постале САД. Уосталом, оне су плод Европе (као што су још у XVIII веку говорили, САД су више Европа чак и од саме Европе). Тамо је, на просторима слободним од традиција старих сталешких култура, настала индивидуа у најчистијем и најпотпунијем виду. Код “очева нације” и имућног слоја Сједињених Држава појавила се прека потреба за контролом огромне гомиле слободних индивидуа, без прибегавања државном насиљу (оно је било једноставно немогуће и противречило је самој идејној основи америчког индивидуализма). Истовремено, није било могућности за позивање на етичке норме као што је поштовање ауторитета - САД су населили дисидентн Европе који поричу ауторитет. Тако је настао нови историјски тип социјалног управљања заснован на сугестији. Писац Гор Видал је рекао да је “америчкој политичкој елити од самог почетка било својствено завидно умеће убеђивања људи да гласају супротно сопствеиим интересима”.

Један од водећих стручњака за америчка средства јавног информисања професор Калифорнијског универзитета X. Шилер даје овакву дефиницију: “Сједињене Државе се сасвим прецизно могу окарактерисати као подељено друштво где манипулација служи као један од главних инструмената управљања, а који је у рукама омање владајуће групе корпоративних и владиних босова... Још од колонијалног доба властодршци су делотворно манипулисали белом већином и тлачили обојене мањине”. Оно што се у другим друштвима уобличавало хиљадама година, што се у европској култури заснивало на огромним, уопштавајућим философским радовима (као што су Аристотелова “Политика” и Платонова “Република”) у САД је било исконструисано на ледини, на нов начин, чисто научним и инжењерским поступком. Херберт Маркузе истиче ту огромну промену: “Данас се човекова потчињеност овековечује и проширује не само посредством технологије, него и као технологија, што пружа још више основа за потпуну легитимацију политичке власти и њене експанзије која захвата све сфере културе”. Потчињавање не посредством технологије, већ као технологија! Тиранин није могао да технологају створи, он је само људе помоћу ње потчињавао, притом користећи врло примитивне системе (секира и губилиште - то је већ технологија). У САД је стварана управо технологија, и у том циљу је радио, а ради велики одред обучених, стручних интелектуалаца. Познати амерички научник Ноам Чомски у књизи “Потребне илузије: контрола над свешћу у демократским друштвима” пише да је током 80-их година Регановој и Бушовој влади у САД успевало да спроводе крајње десничарску социјалну и милитаристичку политику, премда је у јавном мнењу дошло до снажног преокрета ка социјалдемократским начелима. У анкетама је претежна већина подржавала увођење државних гаранција пуне запослености, државну здравствену службу и изградњу дечјих вртића, док је однос нзмеђу присталица и противника смањења војних трошкова износио 3:1. Скоро половина становништва САД била је убеђена да је фраза “од сваког према способностима, сваком према потребама” - члан из Устава САД, а никако парола из Марксовог Комунистичког манифеста!

Монтескје је у својој теорији грађанског друштва предложио идеју поделе власти, сматрајући да ће то ограничити тиранију извршне власти. Те се наде нису оствариле, што је очигледно показала историја Запада. Када философи пишу озбиљно, они одбацују погрдне речи као “тоталитаризам” или “култ личности” и говоре о два типа деспотизма - источном и западном. Савремени француски философ С. Московичи главну одлику западног типа види у томе што се он не ослања на контролу над средствима производње, већ над средствима информисања и користи их као нервни систем. “Они пружају своје огранке свугде где се људи окупљају, сусрећу и раде. Они продиру у буџаке сваке градске четврти, сваке куће, да би људе закључали у кавез одозго задатих представа и сугерисали им слику стварности заједничку за све. Источни деспотизам одговара економској нужди, иригацији и освајању радних капацитета, док западни деспотизам одговара пре свега политичкој нужди. Он претпоставља освајање оруђа утицаја или сугерисања као што су школа, штампа, радио и сл... Све се дешава тако као да развој иде од једног ка другом: спољашња потчињеност уступа место унутрашњој потчињености маса, видљива владавина се замењује духовном, невидљивом владавином од које је немогуће заштитити се”. Кад већ говоримо о демократији и тоталитаризму, на тренутак ћемо се удаљити и истаћи посебан случај; шта се дешава када се у друштву с “тоталитарним” предетавама о човеку и о власти изненада “револуционарним” путем уведу “демократска” правила? У сваком случају је то демократија која не израста из “осећања власти” насталог у култури, већ се уноси као предиван прекоморски плод. Настаје хибрид који, ако се брижљиво и обазриво ради, може бити сасвим прихватљив (као јапанска “демократија”, коју су после рата створиле окупационе власти САД). Али, тај је хибрид у већини случајева ужасан.

Технологија манипулације свешћу, настала у САД, данас се у већој или мањој мери примењује у другим деловима света и требало би да постане главно средство социјалне контроле у Новом светеком поретку. Наравно, допуњујући се насиљем према “обојенима”. Истина, таквима се све више и више сматрају сиромашни, независно од боје коже (на пример, Јапанци се више не сматрају “обојенима”, док се Срби или Руси већ малтене сматрају). Укратко ћемо рећи о проблему социјалне контроле у “тоталитарним” друштвима и одложити га у страну. Зашто начини грубог духовног дејства изван демократије не потпадају под појам манипулације? Зато, јер тирани нису само одрубљивали главе и застрашивали “марицом”. Речју, музиком и представом су деловали ништа мање неголи справама за мучење. Па како то да литургија у храму која човека подстиче на одређено понашање - није манипулација свешћу? Дејство на човека религије (засад не говоримо о сектама) или ”пропаганде” - у такозваним идеократским друштвима каква су били например царска Русија и СССР, разликује се од манипулације по својим главним суштинским обележјима. Читав њихов комплет ћемо разјаснити када будемо говорили о начинима манипулације. А овде ћемо указати на једно обележје - потајност дејства и сугерисање човеку жеља очито противречних његовим главним вредностима и интересима. Ни религија, ни званична идеологија идеократског друштва не само да не одговарају том обележју - оне делују начелно другачије. Њихово обраћање људима не само да се једноставно не скрива, оно је громогласно. Смернице и норме понашања на које су ти утицаји подстицали, декларисани су сасвим отворено, и били, су круто и јавно везани за декларисане вредности друштва. И очсви цркве, и “очеви комунизма” сматрали су да је понашање на које громогласно позивају - у интересу спасења душе и благостања њихове пастве. Зато није ни могао бити постављен задатак сугерисања лажних циљева и жеља и скривања акције духовног дејства. Наравно, представе о добробити и потребама људи код елите и већег или мањег дела становништва могле су се разилазити, вође су могле бити у љутој заблуди. Али, оне се нису “под кожу увлачиле”, већ су власт Речи допуњавале директним тлачењем. У касарнама је висио плакат: “Ако не можеш - помоћи ћемо. Ако не умеш - научићемо. Ако нећеш – примораћемо”.

Смисао манипулације је, пак, другачији: ми те нећемо приморавати, ми ћемо ти се увући у душу, у подсвест, и учинићемо тако да пожелиш. У томе је главна разлика и начелна неспојивост двају светова: религије или идеократије (у такозваном традиционалном друштву) и манипулације свешћу (у такозваном демократском друштву). Многе доводи у заблуду сличност појединих “техничких” поступака који се примењују и у религиозној , и у пропагандној, и у манипулативној реторици – искоришћавање осећања, обраћање подсвести, страховима и предрасудама. Иако су, заправо ти поступци у религији и идеократској пропаданди последица слабости, а у манипулацији свешћу – начелна смерница, то није очито. Религиозне конфесије које су кренуле путем обнове и које су забринуте за успех у социјалној и политичкој сфери, стварно понекад падају у искушење да усвоје велике манипулативне тсхнологије. Нећемо говорити о оним сектама и ”црквама” које су пре свега политичке или социјалне (понекад криминалне) организације, а које, обрнуто, религиозне “технологије” користе у манипулативне сврхе. Томе је посвећено једно од малтене главних размишљања Достојевског изражено у “Легенди о Великом инквизитору”. Уместо жигосања овог или оног начина дејствовања на човеково понашање треба указати на два прилаза њиховом поређењу – функционалном и моралном.

На Западу смањење производње од 1 одсто већ значи кризу која на чудесан начин мења читаво понашање обичног човека, чак и ако њега лично та криза још није ни дотакла нити му непосредно прети пропаст. А ако га точак кризе поткачи, долази до просто невероватних преображаја. О томе колико се брзо у либералном друштву у случају осиромашења средње класе губе културне норме које га спајају, написано је брдо жалосне литературе. Током Велике депресије у САД пропали бизнисмени су падали са прозора као зреле крушке.

Али је зато традиционално друштво изузетно крхко и немоћно против дејстава на које је грађанско друштво сасвим неосетљиво. Довољно је побудити у масовној свести сумњу у правичност живота организованог у идеократском друштву, или правичност власти у држави, и сва се начела политичког уређења могу уздрмати и за трен ока срушити. О томе говори и Пушкинов „Борис Годунов“, о томе су писали либерални философи. Идеократско друштво је сложено, хијерархијско устројство које се држи на неколико светих, непоколебљивих идеја-символа и на односима ауторитета. Губитак поштовања према ауторитетима и символима значи смрт. Ако противнику пође за руком да у те идеје угради вирусе који их разарају, победа је обезбеђена. Односи превласти помоћу насиља нису спас, пошто насиље мора бити легитимисано истим тим идејама-символима.

Грађанско друштво сачињено из атома-индивидуа повезано је безбројним нитима њихових интереса. То је друштво једноставно и нераскидиво као буђ, као колонија бактерија. Ударци на неке тачке (идеје, смислове) не наносе велику штету целини, стварају се само локалне рупе и подеротине. Али, зато то ткиво тешко подноси „молекуларне“ ударе по интересима свакога (на пример, економске потешкоће). За унутрашњу постојаност је потребно само контролисати „лепезу жеља“ читаве колоније тако да не настају велики социјални блокови с неспојивим, опречним жељама. С тим задатком технологија манипулације свешћу излази на крај. А борба око степена задовољавања жеља сасвим је допустива, она не подрива суштину друштва. Аргументи оних који поздрављају прелазак са принуде на мани-пулацију једноставни су и разумљиви. Штап - то боли, док духовни наркотик прија. Ако ће, свеједно, јачи слабијег приморати да се потчини његовој вољи, нек то онда учини помоћу наркотика а не штапа (принцип штапа и шаргарепе).

Размотрићемо аргументе оних који сматрају да је наркотик гори од штапа, пре свега аргументе самих западних мислилаца који проблем сагледавају управо полазећи од идеала и интереса Запада, са становишта пута и судбине своје цивилизације. Познато је да Запад сам себе сматра цивилизацијом слободних индивидуа окупљених у грађанско друштво натемељу права. Закон и грађанска права под заштитом државе увели су у цивилизоване оквире исконски „рат свих против свих“, борбу за опстанак. Један од главних философа грађанског друштва Т. Хобс је државу која је способна да цивилизује „рат свих против свих“ назвао Левијатаном - по имену моћног библијског чудовишта. Тај рат је постао свеобухватна конкуренција, а друштвени живот - свепрожимљуће тржиште. Философ грађанског друштва Лок, био је врло свестан тога да тежња ка добити разједињује људе, пошто се „нико не може обогатити а да другог не оштети“. Међутим, слобода индивидуе се и схвата пре свега као разједињавање, атомизација „присног друштва лицем у лице“ - кроз конкуренцију. У политичкој сфери томе одговара демократија схваћена као „хладни грађански рат“, подврста конкуренције.

Главни услов одржавања таквог уређења је слобода индивидуе која јој омогућава да у сваком чину „рата“ начини свесни рационални избор и склопи слободни уговор. Није битно да ли се ту ради о куповини или продаји радне снаге, ове или оне жвакаће гуме или партијског програма (на изборима). То је идеал. Он се у чистом облику, наравно, не достиже. Питање је у томе на ком се путу развоја друштво приближава, а на ком удаљава од идеала, а понекад и запада у ћорсокак. Данас знатан део мислилаца сматра да је Запад, учинивши од манипулације свешћу главну технологију превласти, начинио кобну грешку и запао у ћорсокак. Разлог је у томе што манипулација свешћу, која се увек изводи потајно, лишава индивидуу слободе у знатно већој мери него директна принуда. Жртва манипулације сасвим губи могућност рационалног избора пошто се њене жеље програмирају споља. Значи, нагло се погоршава њен положај у конкуренцији, у „рату свих против свих“. То је фактички ликвидација основних грађанских права, што значи - ликвидација најпринципијелнијег темеља западне цивилизације. Уместо тога настаје нова, још гора врста тоталитаризма који је штап заменио знатно делотворнијим и антихуманијим инструментом – „индустријом масовне културе“ која човека претвара у програмираног робота, или како је рекао немачки философ Краус о садашњој владајућој врхушки Запада „њихова је штампа, њихова је берза, а сада је њихова чак и наша подсвест“. Поједине мисли или идејне сукобе у склопу таквих размишљања размотрићемо примењиво на конкретне стране нашег проблема. Само ћемо приметити да и сам тај став, критичан у погледу манипулације, скоро да и није везан за политичке погледе, питање је знатно дубље. Роботизацију човека одбацују како десница тако и левица, како либерали тако и конзервативци.

Један од најистакнутијих западних историчара А. Тојнби, у свом главном раду „Проучавање историје“, пише о тој замени хришћанства култом Левијатана: „Непомирљивост хришћанских мученика се у тренутку победе претворила у нетрпељивост... Рано поглавље у историји хришћанства било је злослутни пророк духовних перспектива западног друштва XX века... У западном свету је на крају крајева уследила појава тоталитарног типа државе где је западни геније органи-зације и механизације удружен с ђаволском способношћу подјармљивања душа којој би могли позавидети тирани свих времена и народа... У секуларизованом западном свету XX века очигледни су симптоми духовног заостајања. Препород обожавања Левијатана постао је религија и сваки је житељ Запада том процесу дао свој допринос“. И Достојевски је трагедију Запада видео у светлу хришћанства. Примена духовног наркотика у сврху управљања не само да је неспојива са слободом воље, што значи и са хришћанством - она му је супротна, она је директао служење ђаволу. Наравно да Гогољ и Достојевски, руски философи, нису писали за Запад. Запад је одавно начинио свој избор и своје ће болести савладати само на свом путу. Може нас само запрепастити колико је Достојевски тачно запазио суштину тих болести. За Запад је писао Ниче. Излажући своје виђење тог пута, он каже: „Највећи међу новим догађајима је да је „Бог умро“ и да је вера у хришћанског Бога постала нешто што не заслужује поверење - већ почиње да на Европу баца своје прве сенке“.

Узмимо у обзир да упозорења, „полазећи од хришћанства“ многе остављају равнодушним. Она су за већину заправо - празан звук. Покушајмо да размислимо рационално, приземније, али на западни начин, привидно допуштајући да је „Бог умро“ и одложивши у страну хришћанске вредности. То је непријатно и заудара на цинизам, али шта да се ради.

Размислимо, да ли се човеков статус побољшава или погоршава приликом преласка с непосредне принуде на манипулацију његовом свешћу. Чак се и у „рату свих против свих“, вођеном по правилима грађанског друштва (конкуренција), објекти дејства деле на три категорије: друг, партнер, такмац. Стручњаци се слажу да човек који постане објекат манипулације сасвим испада из те класификације. Он није друг, није партнер, нити такмац. Он постаје ствар.

У технологији манипулације свешћу видимо крајњи израз супротне тежње - ка објективизацији човека. А. Тојнби је говорио: „Прилично нам је добро познато, и увек се сећамо такозване „патетичне заблуде“ која продуховљава неорганске објекте обдарујући их животом. Међутим, ми сада пре постајемо жртве супротне –„апатетичне заблуде“ по којој се са живим бићима поступа као да су мртви предмети“. Пошто то поприма масовне размере, исход је стално и несвесно погоршање човековог статуса. У почетку то, наравно, делује на човека који не спада у елиту (манипулише се плебејцима), али, потом тај поредак механизује, објективизује човека уопште.

Немогуће је на силу одузети или купити слободу духа и свакодневног живота, али на превару измамити - технички је могуће. Тиме се сада и бави читава армија стручњака. Велика је свињарија помагати им. А и завршиће се то, највероватније, јадно. Непотребну ће невољу донети, а и биће скупље поправљати срушено.

ОСНОВНЕ ДОКТРИНЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ СВЕШЋУ

Технологија манипулације као знање недоступно јавнoсти

Манипулација друштвеном свешћу по многим обележјима подсећа на рат омање добро организоване и наоружане армије туђинаца против многобројног мирољубивог, и за тај рат неспремног становништва. Понекад чак кажу да манипулација свешћу представља „колонизацију сопственог народа“. Постепено су развијани системи оружја у том особитом рату и постепено су, сразмерно прикупљеним сазнањима о човеку и његовом понашању, уобличаване доктрине манипулације свешћу.

Пошто је то тајни рат, и успех у њему зависи од умећа „колонизатора“ да спрече организовани отпор, главне доктрине манипулатора излажу се у замагљеном, замумуљеном облику, у вези појединачних посредних питања. Поставши део буржоаских револуција, манипулација свешћу је од самог почетка била обилато финансирана од класе поседника. Када је та класа дошла на власт и створила своју начелно нову буржоаску државу, делатност на манипулацији свешћу стекла је подршку и заштиту државе. Ако је то за ствар корисно, власт ће дозволити бунтовницима да учине погром у градској скупштини па чак и председничком дворцу, али их никад неће пустити у зграду телевизије. Али главно је то што владајућа мањина на све могуће начине омета рад на раскринкавању „хипнотизера“, покушава да спречи упознавање маса с доктринама и технологијама манипулације њиховом свешћу. То се углавном постиже обилатим награђивањем „оних који су са нама“ и бојкотом „оних који нису са нама“. Увек је било научника и философа којима су биле одвратне наваде колонизатора сопственог народа. Али, њих је било мало и успешно су их утапали у околну буку.

До јединственог стицаја околности дошло је у прошлом веку: човек великог ума и духа, Маркс, пронашао је одговарајућег пријатеља који је успео да му за читав живот обезбеди оскудно али стално издржавање. Обавивши посао невероватних размера, Маркс је разоткрио неколико најтемељнијих митова буржоаског друштва - мит о роби и о пореклу добити капиталисте. А равнотежа у култури тога доба била је тако крхка, живци друштва толико огољени да је сазнања до којих је Маркс дошао било могуће веома проширити. И читаво су столеће потресала читаву зграду капитализма, таласи су кренули по читавом свету. Богаташи су били принуђени да, штоно кажу, „испљуну“ део добити да би „побуржоазили“ своје раднике и сурово израбљивање пренели изван граница свог света.Сада, када је претња од стране марксизма наизглед прошла, капитал је чак и на Западу почео да радницима одузима дате „повластице“, да демонтира „социјалну државу“. И све се то одиграва без буке, пошто манипулација свешћу данас поседује вишеструку поузданост.

Дакле, доктрине и развијене теорије манипулације свешћу настале су недавно, тек у нашем веку, али су главно камење у њихов темељ положили они који су припремали буржоаске револуције у Европи. Јер, трик је био у томе да се те револуције изврше туђим рукама („пролетаријат се бори, буржоазија се прикрада власти“). Требало је буквално нахушкати обичног човека на „стари поредак“, завести га илузијом благостања које ће настати чим краљу одрубе главу. У свим земљама Запада у којима су изведене велике буржоаске револуције, научници, философи и зналци класичних наука дали су свој допринос том програмирању понашања маса.

Манипулација свешћу је у чистијем виду као велика организована кампања настала у Француској. Тамо је друштво полувековним радом Просвећености било припремљено за слом „старог порегка“. Посленици Просвећености су спровели дубоко испирање мозгова на чисто политичком плану, припремивши поколење револуционара који су чисте савести преплавили Француску рекама крви (а потом у суштини започели светски рат).

У Француској су велики богаташи ангажовали књижевнике и научнике, и ови су, користећи своју славу, тако утицали на јавно мњење да им је пошло за руком да „искључе“ природну омразу сиромашиих слојева народа према плутократама и нахушкају градску сиротињу на сва начела старог режима. У својој врсти то је сјајно достигнуће ума и речи. Оруђем богаташа постало је управо оно што је нецријатељски настројено према њима - човекова тежња ка једнакоети и правичности. Пошто су „духовне вође“ створиле сложну заједницу, у њој се прилично брзо јавила самосвест и започео теоретски рад. Тако се у Француској први пут појавила реч „идеологија“ и настала утицајна организација - Институт у коме су командовали идеолози. Они су стварали „науку о људским мислима“. Како истиче Берк, ти идеолози су пре свега настојали да „изврше притисак на оне који руководе“.

Овде ћемо само приметити да су већ први стручњаци који су себе називали идеолозима, сасвим исправно установили две главне сфере духовне делатности човека које треба узети под контролу да би се његове мисли програмирале: спознаја и општење. Тај „курс идеологије“ који су намеравали да одрже владајућој елити Француске имао је три дела: природне науке, лингвистика („граматика“) и идеологија у дословном смислу речи. Значи, основа у коју треба убацивати своје идеје-вирусе саздана је од сазнања о свету (и самом човеку), и од размене саопштења (информација). Истовремено је схваћено да на људске мисли утиче количинска мера, број који замењује квалитете испуњене тајним, неконтролисаним смислом,тако да је израда метричког система мера постала једно од првих најзначајнијих дела Француске револуције у стварању новог односа према свету за масе. У томе су учествовали најистакнутији научници и идеолози. Помоћу тог система мера повезане су сфере спознаје и језика. Помоћу тог новог „језика прецизности“ владајући слој је загосподарио мислима и речима о најтемељнијим категоријама битка - простору и времену. Данас, прошавши школу која говори тим „језиком прецизности“, не можемо ни замислити какав је то значај имало за програмирање наших мисли. Међутим, један од тренутно најистакнутијих француских философа Мишел Фуко, лативши се „ископавања смислова“ који су створили савремени Запад, јасно тврди: „језик прецизности“ (језик бројева) апсолутно је неопходан за „превласт посредством идеологије“. Истовремено је савремено друштво почело да ствара најважнији механизам за будућу превласт класе поседника - школу новог типа. Та школа је од првог разреда ученике делила на два „коридора“ - једни су васпитавани и обучавани тако да буду способни за манипулацију туђом свешћу, а други (већина) - да постану лако подложни манипу-лацији. Уџбеници за исти предмет написани од истих сјајних француских научника, али за разне „коридоре“ школе, просто запањују. Школа је постала фабрика за „производњу“ класног друштва.

XX век је доба стварања крупних теорија и доктрина, на којима је заснован развој моћних технологија способних да чине чуда. И, дабоме, доба коришћења тих технологија у пракси рата и превласти. Изнећемо укратко поједине концепције (доктрине) преко потребне за разговор о садашњем стању ствари.

Доктрина Антонија Грамшија о хегемонији

Антонио Грамши, оснивач је и теоретичар Италијанске комунистичке партије, а његов „допринос“ је у скоро свим одељцима хуманистичких наука - философији и политикологији, антропологији (наука о човеку), културологији и педагогији. Грамши је тај допринос дао развијајући марксизам и сагледавајући искуство протестантске Реформације, Француске револуције, руске револуције 1917. г. - и истовремено искуство фашизма.

Ако сада отворимо крупну западну научну базу података на реч „Грамши“ (на пример, огромну америчку базу података „Дисертације“) просто нас запањи ширина опсега друштвених појава данас проучаваних помоћу Грамшијевих теорија. Ту су и ток распиривања националних сукоба, и тактика црквене врхушке у борби иротив „теологије ослобођења“ у Никарагви, и историја спорта у САД и његов утицај на масовну свест, и особености савремене афричке књижевности, и делотворност ових или оних врста рекламе. Вероватно, док је пре 20-30 година прагматична западна социологија сматрала за обавезно да у анализи свих важних друштвених процеса користи методологију класичног марксизма (наравно, упоредо са другима), данас се сматра да је проблем неопходно „провозати“ у Грамшијевим појмовима и методологији. Један од кључних одељака Грамшијевог рада представља доктрина о хегемонији. По Грамшију се власт владајуће класе не држи само на насиљу, већ и на сагласности. Механизам власти није само принуда већ и убеђивање. Овладавање власништвом као економска основа власти није довољно - превласт поседника се тиме аутоматски не гарантује, нити обезбеђује стабилна власт. Значи, држава, ма која класа била владајућа, стоји на два стуба - сили и сагласности. Стање у коме је постигнут довољан степен сагласности Грамши назива хегемонијом. Хегемонија није скамењено, једном достигнуто стање, већ истанчан и динамичан, непрекидан процес.

Не ради се само о политици, него о кључном својству савременог друштва Запада. То се види по томе што су до врло сличних закључака сасвим другачијим путем дошли и други истакнути мислиоци. Амерички философ Џ. Вејт, истраживач Хајдегера, пише: „Хајдегер је дошао - делимично због свог политичког искуства у условима нацистичке Немачке, делимично услед читања Ничеових радова где су, као што смо се лако могли уверити, изражене фактички исте мисли - на идеју коју је Антонио Грамши (скоро истовремено, али полазећи од другачијег искуства и штива друге врсте) називао проблемом „хегемоније“: како владати потајно, помоћу „променљиве равнотеже“ привремених блокова различитих доминантних социјалних група, користећи „ненасилну принуду“ (укључујући такозвану масовну или народну културу) тако да се подређеним групама манипулише противно њиховој вољи, али уз њихову сагласност, а у интересу сићушнег дела друштва“.

По Грамшију, и успостављање и подривање хегемоније је „колекуларни“ процес. Он се не одвија као судар класних снага (Грамши је одбацивао такве механистичке аналогије којих је вулгарни историјски материјализам препун), већ као невидљива, у ситним порцијама, промена мнења и расположења у свести сваког човека. Хегемонија се ослања на „културно језгро“ друштва које обухвата целокупност представа о свету и човеку, о добру и злу, прекрасном и одвратном, мноштво символа и представа, традиција и предрасуда, сазнања и искуства многих векова. Док је то језгро стабилно, у друштву постоји „постојана колективна воља“ усмерена на очување постојећег поретка. Подривање тог „културног језгра“ и разарање те колективне воље - предуслов је револуције. На шта у културном језгру треба пре свега дејствовати зарад успостављања (или подривања) хегемоније? Никако не на противникове теорије, каже Грамши. Треба дејствовати на обичну свест, свакодневне, „мале“ мисли просечног чевека. Најделотворнији начин дејствовања је неуморно понављање једних те истих тврдњи, да на њих навикну и почну их примати не разумом, већ да им поверују на реч. „Масе као такве - пише Грамши - не могу философију прихватати другачије него као веру“. И он је обраћао пажњу на цркву која верска убеђења одржава путем непрестаног понављања молитви и обреда. Грамши је итекако схватао да се за обичну свест морају борити како снаге које бране своју хегемонију, тако и револуционарне снаге. И једни и други имају шансу на уепех, пошто су културно језгро и обична свест не само конзервативни, него и променљиви. Онај део обичне свести који је Грамши назвао „здрав разум“ (спонтана философија трудбеника), отворен је за схватање комунистичких идеја. Ту је извориште „ослободилачке хегемоније“. Ако се, пак, ради о буржоазији која тежи очувању или успостављању своје хегемоније, њој је важно да тај здрав разум неутралише или потисне, убацујући у свест фантастичне митове. Главни актер у успостављању или подривању хегемоније, а Грамши изричито тврди, су интелектуалци! Као посебна социјална скупина, интелектуалци се јављају управо у савременом друштву, када је настала потреба за успостављањем хегемоније кроз идеологију. Управо стварање и ширење идеологија, успостављање или подривање хегемоније ове или оне класе представља главни смисао постојања интелектуалног слоја. Најделотворнија хегемонија буржоазије на њеном путу ка власти остварена је у Француској где је убрзо дошло до тесног савеза капитала и интелектуалног слоја. Продајући свој рад, образовани људи се окрећу онамо где је новац. Грамши пише: „Интелектуалци владајућој групи служе као „управитељи“ који се користе за вршење функција подређених задацима социјалне хегемоније и политичког управљања.

По свој прилици највећу потврду исправности Грамшијеве теорије представља успешна стратегија партије Индијски национални конгрес за ненасилно ослобођење Индије од колонијалне зависности. Мноштвом „малих дела и речи“ партија је изборила чврсту културну хегемонију у маси становништва. Колонијална администрација и проенглеска елита били су немоћни да ишта супротставе - изгубили су неопходан минимум сагласности маса за одржавање пређашњег поретка. Другу сјајну и свесно припремљену „операцију“ представља миран прелазак Шпаније, после Франкове смрти, из тоталитарног и затвореног друштва у либералну тржишну економију, федеративно уређење и демократију западног типа.

Стандардизација и сегментација представљају важан услов хегемоније у грађанском друштву где је потребно очувати „атомизацију“, индивидуализацију људи. Али „сегменте“ истовремено треба спајати везама које не доводе до органског јединетва - нешкодљивим за хегемонију. Истраживања спроведена по Грамшијевој методологији показала су да је у САД спорт постао делотворно средство у ту сврху. Он је производио такве символе и представе који су лабавим везама, које не воде никаквом социјалном јединству, повезивали разне елементе друштва - од црначког дна до буржоаске елите. Спорт је стварао посебан пресек опште масовне културе и обичне свести.

Грамшијева методологија добро разоткрива суштину делатности „Тростране комисије“, (Трилатерала) настале на иницијативу Н. Рокфелера под руководством 3.Бжежинског. То је једна од најзатворенијих и најутицајнијих организација „светске владе“ у сенци. У њу улази око триста чланова из САД, Европе и Јапана. Циљ јој је стабилизација Новог светског поретка путем постизања неометаног приступа транснационалних корпорација у све земље света, поготово у финансијску сферу и енергетику. Познато је, међутим, да је у стварности „Трилатерала“ допринела појави садашње глобалне финансијске кризе и у целини дестабилизацији света у поређењу са 70-им годинама. Али, за нас је важан други закључак: та организација у сенци успела је да у свим главним земљама мобилише утицајне снаге за дејство на јавно мнење тако да „непријатне“ последице њеног деловања сасвим нестану из јавних расправа. Тим снагама (научницима, штампи, „духовним лидерима“) пошло је за руком да у светским размерама тако утичу на обичну свест да су људи наизглед престали да виде очигледно. Искључен им је „здрав разум“.

Најзад, либерални интелектуалци су сасвим идући логиком Грамшијеве доктрине вршили подривање хегемоније социјалистичких снага у земљама Источне Европе.

Данас можемо говорити о Грамшијевој трагедији, јер су све његове генијалне мисли и упозорења „изврнута“. Све то је противник проучио и искорстио у сасвим супротном циљу, за потискивање здравог разума, за омаловажавање човека, за делотворну манипулацију његовом свешћу, за јачање хегемоније владајуће машине.

Психолошка доктрина

Грамшијева доктрина разматра друштвеног човека, а не појединачну личност или мале групе. У њој су актери масе, класе, социјални слојеви, сфере делатности, држава. Питању манипулације с друге стране прилази доктрина постепено настала у оквиру наука о психологији и психи (психологија личности и социјална психологија, психоанализа). Приликом разраде саме доктрине програмирања људског понашања 50-их година ХХ века на прво место избија психоанализа - не толико научна теорија колико учење (које излази ван оквира строге науке) Сигмунда Фројда. Читав низ европских научника (нарочито Ле Бон) већ од краја 19. века усредсређује пажњу на значај сугестије у друштвеним процесима. Чак је изнета хипотеза о постојању „нагона потчињавања“ у човеку. Код Бехтерева је сугестија већ непосредно повезана с манипулацијом свешћу, пошто представља „продор (у свест) стране идеје без директног и непосредног учешћа субјектовог „Ја“ у том чину“. Утоме је начелна разлика између сугестије и убеђивања.

Током 30-40-их година ХХ века преовладава другачије гледиште које пориче ирационалан процес сугестије који се одвија мимо разума. Обрнуто, прихваћена је теорија рационалности сугестије. Према тој теорији, човек приликом сугестије не мења своја убеђења и оцене, већ мења објекат оцене, то јест, читаоцу или слушаоцу се нуди неколико разумних варијанти објашњења. У оквире тих варијанти се утерује мисао - али ипак човекова мисао. Од коментаторове спретности зависи да ли ће извести тако да највероватније изгледа варијанта која је манипулатору потребна. Међутим, показало се да су могућности такве „рационалне сугестије“ прилично скромне, тако је 50-их година окосница читаве доктрине постала психоанализа и пре свега доктрина о подсвести. Та „тајна“ замена врши се путем вештог стварања таквог контекста у коме се човекове мисли усмеравају по жељи манипулатора. На тој теорији је заснована такозвана „коментарисана штампа“ - саопштење о чињеници пропраћено тумачењем коментатора који нуди доктрину о подсвести.

Сматра се да су учвршћивању психоанализе као основе доктрине манипулације свешћу, допринели успеси њене примене у области рекламе. Но, у суштини су идеје психоанализе у пракси користили фашисти у својој јако делотворној пропаганди. Нису се обраћали разуму, већ нагонима. За њихову мобилизацију су помоћу читавог низа ритуала аудиторијум, сачињен од различитих друштвених слојева, претварали у гомилу - посебну привремену заједницу људи захваћену заједничком страшћу.

Други блок поступака помоћу којих су фашисти фанатизовали масе, обраћајући се подсвести, заснива се на другом од по Фројдовој психоанализи главних нагона - нагону смрти, Танатосу.

У САД је основне појмове психоанализе почео да у сврху рекламе прилагођава Фројдов ученик Ернст Дихтер. Основао је „Амерички институт за проучавање мотивације понашања“, начелно одбацивши теорију рационалне сугестије. Успех Дихтеровог института у манипулацији понашањем купаца привукао је политичаре. Дихтер је 1960.г. био саветник у Кенедијевој предизборној кампањи.

После Дихтеровог института у САД настају други познати истраживачки центри у којима се проучавају могућности коришћења психоанализе за манипулацију свешћу - овај пут у мање општим правцима.

У области радио-дифузије опсежно је истраживано како на подсвест утиче пол спикера, тоналитет и боја гласа, темпо говора. Све те параметре су почели да одабирају зависно од тога које струне у подсвести је овим или оним саопштењем требало дирнути. Важан правац у коришћењу психоанализе открио је Џемс Вајкери - он је проучавао подсвесни фактор у семантици, то јест дејство речи на подсвест, али га није прославио тај фундаментални правац, већ запањујуће откриће које је назвао „сублиминална“ (тј. подсвесна) реклама или сублиминални филм. У човекову свест пристижу само они сигнали који по својој снази и трајању премашују извесни праг, док се остали, слабији и краткотрајни сигнали (шумови) просејавају. Коришћење сублиминалног дејства у рекламирању је забрањено, међутим, само је помоћу апаратуре могуће открити да у спотовима постоји „25. кадар“.

Из психоанализе је у доктрину манипулације свешћу прешао изузетно важан појам психолошка заштита. У почетку је тим појмом означавана лична, унутарпсихичка појава, па су оквири проширени и почело се говорити о „психолошкој заштити“ у међуљудским односима, а онда и међу скупинама. Сада на пример у примењеној психологији постоји правац који се бави успостављањем психолошке заштите делегација које одлазе на преговоре.

Социјална психологија нема за објекат појединачну личност, већ скупине људи. На расправи о месту социјалне психологије одржаној средином `90-их година у САД, њену улогу је иницијатор расправе јасно одредио - „развијање систематизованих техника уобличавања менталитета и међусобног понашања људи, то јест развијање технологија понашања“. Притом се из литературе о социјалној психологији види да те технологије предлажу да се „корекције понашања“ врше без знања субјеката међуљудских односа. Другим речима, ради се управо о манипу-лацији, а не слободном избору.

У оквиру психолошке доктрине се од почетка ХХ века развија и друга доктрина паралелна психоанализи - бихевиоризам(понашање). Њен оснивач Џ.Вотсон је још 1914.г изјавио да је „предмет психологије - људско поиашање“. Касније је чак устврдио да је свако новорођенче могуће претворити у судију или злочинца. Другим речима, технологије манипулације и програмирања су свемоћне. Бихевиористи се, за разлику од психоанализе, апстрахују од свих субјективних чинилаца (мишљење, емоције, страсти, итд) и понашање сматрају искључиво као функцију спољних надражаја. То је крајње механистичка представа о човеку који се сматра машином управљаном споља, с детерминизмом својственим машини (тачном предодређеношћу реакције као одговор на руководеће дејство). Бихевиоризам се 70-их година уздигао од једноставних механистичких аналогија до појмова кибернетичке машине (необихевиоризам).

Фром пише: „Личност је у кибернетичкој ери све више и више подвргнута манипулацији. Човековим радом, потрошњом и доколицом манипулише се помоћу реклама и идеологија - Скинер то назива „позитивним надражајима“. Човек губи своју активну, одговорну улогу у социјалном процесу; постаје потпуно „регулисан“ и обучава се томе да му свако понашање, радња, мисао или осећање који се не уклапају у општи план, стварају велике непријатности; он је фактички већ онакав какав мора бити. Ако он покушава да буде оно што јесте, онда излаже опасности - у полицијским државама своју слободу, па чак и живот; у демократским друштвима - могућност напредовања или ризикује да изгуби посао и, што је по свему судећи најважније, ризикује да се осети изолованим, лишеним комуникације са другима“.

Стално „васпитавање“ човека помоћу метода бихевиоризма прети да се претвори у моћан чинилац вештачког одабирања, при чему ће бити истиснути и потом ишчезнути управо они људи у којима су јарко изражени најдивнији високи квалитети. Нама су важне чињенице, бихевиоризам је постао важан саставни део доктрине манипулације свешћу која се развија у области психолошких наука.

Социодинамика културе

Трећа доктрина се храни сазнањима стеченим у великој међу-дисциплинарној области која се може означити као социодинамика културе. То су сазнања о томе како се стварају, чувају, преносе и примају производи културе - идеје, фактичке информације, уметничке представе, музичка дела и др. То су и теорије образовања и истраживања у области језика и информационе науке. Социодинамика се, наравно, у извесној мери преклапа са психологијом и тесно је повезана са доктрином о хегемонији о којој је већ било речи. Али, главно је да је то представљање читавог кретања елемената културе као великог система којим се може управљати. А то значи регулисати токове тако да се „потрошачи културе“ подстичу на овај или онај тип понашања. Сваки покушај манипулације свешћу захтева, како кажу, „подешавање“ према аудиторијуму. У ту сврху је потребно одредити његов културни профил, језик, тип мишљења, начин примања саопштења. Управо такве податке испоручује социодинамика културе. Технолошки савршенији програми манипулације претпостављају не само „подешавање“, него и посебне напоре у обликовању културне средине, припреми примаоца за примање манипулишућих саопштења, „прављење“ мнења и жеља који се могу искористити. То је предмет истраживања исте дисциплине. Опште је прихваћено да буран развој истраживања у области социодинамике културе нагло повећава снагу и делотворност дејства средстава јавног информисања. У ком циљу и за чију добробит - друго је питање.

Хуманистичка култура се преносила из поколења у поколење преко механизама чију је генетску матрицу представљао универзитет. Он је пружао целовиту представу о универзуму - Васељени, независно од тога у ком обиму и на ком ступњу су та знања давана. Костур такве културе представљале су дисциплине.

Насупрот томе, мозаичку културу човек скоро да несвесно прима, у виду комадића истргнутих из бујице која запљускује човека. Познати стручњак за средства јавног информисања А. Мол (у књизи «Социодинамика културе») кратко, али врло добро објашњава суштину мозаичке културе, рекавши да се у тој култури „знања склапају из распарчаних одломака повезаних једноставним, чисто случајним односима близине по времену примања, по сазвучју или асоцијацији идеја. Ти одломци не образују структуре, али поседују силу адхезије која, ништа лошије од старих логичких веза, „екрану знања“ придаје одређену чврстину и компактност, ништа мању него код екрана хуманистичког образовања који је „попут ткива““. Мозаичка култура и за њену репродукцију исконструисана нова школа („фабрика субјеката“) произвеле су новог човека – „човека масе“ (његово крајње стање је гомила). Најгоре је то што тај „човек масе“ представља идеалан објекат за мани-пулацију свешћу. Он сасвим одговара култури која га је изнедрила (и коју је он изнедрио) и њеним институцијама, па чак и чини јединство с њом.

Запад је преживео огроман експеримент – фашизам. Хитлеров саборац А.Шпер је у свом последњем говору на Нирнбершком процесу признао: „Помоћу техничких средстава као што су радио и звучници осамдесет милиона људи је било лишено самосталног мишљења“.

Социодинамика културе је сувише опширна област, па, ако треба „испрати мозак“ читавом друштву, спровести на њему крупан програм манипулације и искључити здрав разум код неколико поколења, неопходно је разорити систем „универзитетског“, дисциплинарног образовања и хуманистичку културу заменити мозаичком културом. У ту сврху је манипулаторима неопходно да овладају школом и средствима масовних комуникација. Под тим условима може се постићи мањи или већи успех, али ако ти услови нису обезбеђени, успех је готово немогућ. Свим срцем им желимо (манипулаторима) неуспех!

Делови текста су преузети из књиге „МАНИПУЛАЦИЈА СВЕШЋУ“, Сергеј Кара-Мурза

Интернет извор: http://www.antiglobalizam.com/




Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP