Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 99219
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6606299
Ko je na sajtu?
Imamo 47 gosta na mreži

МИТСКА АМЕРИКА


03.02.2011./ ree-Akademediasrbija
Борис Над

Историјски догађаји не објашњавају се једино путем свесних намера њихових протагониста. Такође не ни искључиво путем њихових личних својстава и особина, премда, наравно, није нимало безначајна психолошка структура неког важног историјског актера, његове идејне или филозофске диспозиције.

Сем фактора чисто квантитативних и мерљивих (економских, социолошких, итд), на историјске догађаје одвајкада утичу и далеко суптилнији модалитети реалности, не мање стварни ако се тичу квалитета а не квантитета, и ако измичу физичком опажању. (Све то, уосталом, у потпуности важи и за многе друге сфере људске делатности које су далеко више ординарне од сфере политике.) Не једном, нека „апстрактна“ идеја, концепт или мит запечатили су судбину читавог народа или цивилизације (пример Инка који су у шпанским конквистадорима „препознали“ Беле богове). И саме политичке идеологије, најзад, припадају сасвим особеној реалности која је у великој мери независна од било којег појединца. (Штавише, оне су често у стању да себи у целини потчине, да „апсорбују“ неку конкретну индивидуу.)

На још дубљем нивоу, политичке реалности укорењују се у несвесном, у заборављеним и дубоко потиснутим архетиповима. Међутим, активирање тих архетипова – по правилу нагло и неочекивано – може да испровоцира еруптивне провале неслућених, у дубине колективно несвесног запретених енергија, како појединаца, тако и читавих народа, и то тим пре уколико ови архетипови више измичу свести. Пример такве, изненадне провале даје нам Немачка у доба национал-социјализма. Појединачна истраживања метафизике историје сугерисала су да је овом приликом, најпре кроз лик немачког вође, дошло до буђења архетипа Вотана, древног паганског божанства старих Германа (наравно, у свом изобличеном, патолошком виду, што је последица предугог и вештачког потискивања).

Закључимо, међутим, да се управо из тих разлога свака релевантна политичка анализа не ограничава само на стриктно рационалне и емпиријске моменте. Напротив: она мора да тежи томе да један политички феномен обухвати у његовој укупности, узимајући увек у обзир и факторе духовне, религијске, филозофске, дубинско-психолошке или симболичко-географске.

ТАЈНА АМЕРИЧКОГ ПРЕСТИЖА
Америка данас представља прворазредан геополитички фактор. Она је и модел коме се данас, хотимично или не, саображава свако модерно друштво, постајући у ствари све више парадигмом саме модерности. То је тaјна америчког престижа. Али, иза привида ултрамодерног и ултрарационалног друштва, оријентисаног искључиво на суви прагматизам, у коме се све подређује „бизнису“ и економији, и њиховом бесомучном активизму, ипак се назиру и обриси једног безмало митског континента. Његова слика делује скоро магнетском снагом и мало кога оставља равнодушним, изазивајући час одбојност а час жељу за подражавањем, у ђаволским круговима американизма и антиамериканизма. Овај се парадокс напросто не да рационално објаснити.

МИТ О АМЕРИЦИ
Мит о Америци или „митска Америка“ доиста постоји. На најелементарнијем нивоу, та је чињеница доступна готово сваком становнику планете, и то најпре као једно, још увек магловито и нејасно, осећање. Али, од случаја до случаја, она се конкретизује и постаје очигледна: у њеним симболима и „иконама“, на целулоидним платнима, у профилима градова и у огромним празним просторима „Новог света“. Свест о томе налази свој израз у „митовима“ и чудној идеологији ове земље. У појединим поглављима ове књиге већ је било речи о поистовећивању Америке са постапокалиптичним „Новим Јерусалимом“, „Новом земљом“ Апокалипсе, које проналази своје утемељење у екстремним формама протестанске (пуританске) религиозности. У овом поглављу још једном ћемо се осврнути на мање експлицитну али ништа мање значајну једначину која гласи: Америка једнако митска Атлантида. Том несвесном комплексу, којег буди код осталих народа, Америка дугује један знатан део свог данашњег престижа и сјаја.

АМЕРИКА ИЛИ АТЛАНТИДА?
Довођење у везу Америке с несталом Атлантидом је природно, па чак и неизбежно – и одвија се како на несвесном, тако и на свесном нивоу, било код самих Американаца, било код народа који се потчињавају новим колонизаторима са Запада. О томе, коначно, сведочи и лакоћа с којом се укорењују термини који, у супротном, не би имали нарочито много смисла, као што су „Атлантска заједница“ – синоним за „Евроамерику“, „евроатлантске интеграције“ или само име Северноатлантског војног савеза. Надаље, „атлантизам“ је општеусвојена ознака за геополитичке доктрине које следе савремене САД – некоћ Британска империја. Такође, „атлантизам“ је и ознака за „империјални“ менталитет, психо-идеологију таласократских, меркантилистичких и колонијалних сила које се, још од најранијих времена, везују за Атлантски океан. Од Атлантика до Атлантиде, међутим, на симболичкој равни, дели нас само један корак јер је северни део овог океана управо простор митске Атлантиде.

Симболичко поистовећивање је несумњиво премда, наравно, Америка није древна Атлантида (западни палеоконтинент) него континент који се, још у протоисторијско доба, морао налазити западно од ње. Нити су данашњи Американци они митски Атланти о којима говори Платон. Опис који нам даје грчки филозоф је у том погледу савршено прецизан: он говори и о „копну насупрот острвима које је окруживало море“, копну у коме је могуће препознати само амерички континент, западно од атлантидског острва.

МИТ О АТЛАНТИДИ
Подсетимо се, у најосновнијим цртама, мита о Атлантиди, која се, према предању, у давна протоисторијска времена, налазила негде у Северном Атлантику, западно од Хераклових стубова, данас Гибралтарског теснаца. Узевши грубо, Атлантида је потонула пре неких десетак хиљада година, у некој врсти геолошке катаклизме која је задесила ондашње човечанство. Једно од најпознатијих сведочанстава о томе оставио је већ поменути Платон који нам, у свом Тимеју и Критији, преноси оно што је његов учитељ Сократ сазнао од грчког мудраца Солона а овај, опет, од неког египатског свештеника.

Сажимајући Платонов извештај, подвуцимо следеће: ти су митски Атланти заправо били носиоци једне духовне, супериорне цивилизације. Поморци приспели са острва на западу, на коме су живели у неупоредивом благостању, они су уједно и први колонизатори Европе. Катаклизма која их је задесила – услед „Божјег гнева“ – у ствари је последица духовне катастрофе: „Бог над боговима, Зевс (…)“, лаконски закључује Платон, „одлучи се да их казни…“

Од многобројне потоње литературе посвећене Атлантиди, која данас обухвата на десетине хиљада библиографских јединица, споменимо и данас већ класично дело Ота Мука који је овом миту прибавио и извесну научну аргументацију. Овај аутор, наиме (и не само он), митске Атланте идентификује са кромањонским човеком, носиоцем поморства и земљорадње, чија се колонизација такође одвија у смеру северозапад – југоисток.

То је најстарији и уједно најпотпунији извештај о несталој цивилизацији. Иначе, Платонов извештај, невелик по свом обиму, обилује минуциозним а често и невероватно прецизним детаљима из живота Атлантиђана, и у односу на њега сви каснији извештаји имају само другостепени значај. (Неретко, они се своде на пуко понављање оног што нам је претходно већ саопштио Платон или су напросто доказ о плодној имагинацији аутора).

АМЕРИКА – НОСИЛАЦ АТЛАНТИДСКОГ БЛАГОСТАЊА
Али, нас овде слабо интересује дословна истинитост атлантидског мита. (У принципу, митови су вишезначни и могуће их је тумачити, „дешифровати“ у најразличитијим кључевима, од оног највишег, који се односи на духовне реалности, све до најприземнијег, „натуралистичког“). Овде нас у првом реду занима истинитост на нивоу колективно несвесног и његових архетипова. Уопште узев, изгледа да је овај мит, и то код многих народа, веома дубоко укорењен у структуре несвесног. О томе, уосталом, јасно говори већ и сама његова популарност, чињеница да Атлантида увек изнова васкрсава, чак и онда када се чини да је сасвим заборављена. (До те мере да је, у појединим историјским периодима какви су и неколико протеклих деценија, сасвим оправдано говорити о правој „атлантоманији“.)

Паралеле Америка – Атлантида намећу се саме од себе. Америка је носилац атлантидског благостања, које истиче Платонов мит (у предању се истиче да је превасходно реч о духовном благостању). Она је исто тако и носилац једне „супериорне“ цивилизације; Американци су такође поморци и колонизатори Европе, приспели са „острва“ на Западу, итд. Кроз Америку је дакле, у крајњем, васкрсао један одавно мртви, под таласима океана ишчезли свет, призивајући у свест апокалиптички мотив „васкрсења мртвих“. Ту је и симболика воде (мора, океана): у свом негативном аспекту, симбол смрти, хаоса, Не-бића. (У позитивном: регенерације, „очишћења од греха“.) То се, најзад, добро слаже и са симболизмом самог Запада који је, у многим и разноврсним традицијама, не само „проклета страна света“, већ и „земља мртвих“, оно „царство сенки“ на западу ка коме се запућују душе после смрти.

Међутим, Америка је лажно и пародично оваплоћење атлантидског мита, у коме се више, духовне реалности систематски тумаче и замењују нижим, материјалним: рајско благостање Атлантиде, њено истинско Златно доба, материјалним богатством Америке, као што се претпостављена супериорност спрам „остатка света“ испољава кроз благодати потрошачке и технолошке цивилизације. Тако се супериорни атлантидски колонизатори, који доносе светлост једне духовне цивилизације, претварају у колонизаторе-поробљиваче, изасланике изразито материјалистичке цивилизације, који наступају под гротескним знамењима Мики Мауса, кока-коле и Мекдоналдса.

ОД ЕСХАТОЛОГИЈЕ ДО УТОПИЈЕ
Нови Јерусалим и нова Атлантида – у оба случаја, реч је о архетиповима рајског благостања. Оно, међутим, може да уследи само после Краја Света. Рај, Ново или Златно доба леже с оне стране историје и припадају почетку новог циклуса времена или, у хришћанској есхатологији, времену после Другог доласка Христовог.

То су, такође, у једно касно доба Европе, и омиљени простори утопијских пројекција, имагинарни простори, разуме се, као у случају Нове Атлантиде Френсиса Бекона, за разлику од Америке која то постаје на сасвим конкретан начин, убрзо по открићу овог континента. Америка се, дакле, веома брзо претвара у простор реализовања утопија. Есхатологија бива сведена на скромну меру утопије, као последица секуларизације (у ствари, пародирања) једне, у самој својој основи, религијске идеје.

Тако су први покушај успостављања једне утопије на тлу Америке („Божјег града“ на земљи) извели још његови пуритански и масонски „очеви оснивачи“. На америчком тлу поникле су и прве комунистичке колоније, каква је, рецимо, била Икарија, подигнута 1848. у мочварама Мисурија. Тако, већ од најранијих времена њене историје, важи да је „историја Америке заиста и историја једног сна утопије“ (Д. Калајић, Мапа антиутопија). Утопија је, међутим, пародија есхатологије, што је закономерно увек када се супериорно објашњава инфериорним, када се „онострано“ претвара у овоземаљско.

 
АМЕРИКА „НОВА ЗЕМЉА“ АПОКАЛИПСЕ
Лажна Атлантида и лажни Јерусалим се на нарочито „срећан“ начин спајају у америчкој синкретистичкој празноверици, псеудорелигији „Новог доба“ (New Age), чији нам месије и пророци упућују следећу поруку: Ново Доба, Златно Доба, Ера Водолије… већ су започели. На тлу Америке, наравно. Америка није само спасла свет од историје и њеног безнађа (којој Американци иначе одричу сваку вредност), окончавши је, будући да је Америка у поседу њеног смисла – већ је баш Америка, као што су то веровали и њени „очеви оснивачи“, она „Нова земља“ Откровења Светог Јована Богослова. (И, баш као што узимањем хостије и вина хришћани учествују у мистерији Христове жртве, учешће у њеним мистеријама омогућава конзумација кока-коле и fast food из Мекдоналдсових ресторана).

Занимљиво је, међутим, да је ову идеју изрекао сам Кристофор Колумбо, прва доиста митска личност „Новог света“, његов митски откривач: „Бог ме је учинио весником Новог неба и Нове земље, у којој се говори о Апокалипси св. Јована (…) Он ми је показао место где да их нађем“.

 
АМЕРИКА – „ЦАРСТВО АНТИХРИСТА“
Регресијом на старозаветни менталитет (Американци су, попут древног Израиља, „изабрани народ“, а Америка је, у свести првих досељеника, добровољних изгнаника из Европе – „Египта“, њихова „Обећана земља“, „Нови Канан“), потом транспоновањем религијског менталитета у лаички и превођењем есхатолошких термина у просторне и утопијске – Америка се, наравно, није одрекла својих месијанских претензија. Заправо, изгледа да месијанске амбиције овог срећног „острва Утопије“ расту у правој сразмери са секуларизацијом и дехристијанизацијом „Новог света“, достижући данас већ гротескне размере.

С једне стране, процеси секуларизације и дехристијанизације који се у Америци, изгледа, одвијају брже и радикалније него у било ком другом делу света, и са друге, чињеница да је Америка и данас утопијски простор, и то можда данас више него икад пре, доводе до једног парадоксалног исхода. Дуги низ утопија закључује савремени „Нови светски поредак“ (који, кроз уста једног Фукујаме, такође предвиђа „крај историје“) – „поредак“ који је, у многим својим аспектима, не само радикално антихришћански већ и антитрадицијски уопште. То даје за право онима који у данашњој Америци препознају „царство Антихриста“ или барем творевине која му се, међу свим оним које познаје људска историја, највише приближила. Тим мотивом, који све више стиче упориште, не само у свести не-Американаца, него и саме хришћанске Америке – и који ће, по нашем мишљењу, нагло добијати на значају у непосредној будућности – уједно завршавамо ову кратку екскурзију по просторима митске, „оностране“ Америке.

„БЛАГОВЕСТ“ АМЕРИКЕ
Америка није само континент који, мање или више случајно, заузима место на крајњем западу на мапама света, већ је, истовремено, по самој логици ствари, и Запад у смислу метагеографском. Можемо чак рећи – Запад у метафизичком и апсолутном значењу тог појма. Америка је апсолутни Запад. Она је и неоспорни лидер и центар западног света (западне цивилизације) и у односу на њу све друге западне земље само су њене другоразредне испоставе и филијале, укључујући и њену европску провинцију (Европску унију), чврсто интегрисану у „трансатлантске структуре“ (НАТО). Још и више: Америка претендује да постане парадигма, универзални модел, обавезујући за читаво човечанство. Тако, попут бакље у високо подигнутој руци Кипа Слободе, још увек тајанствена суштина ове земље стварно зрачи широм планете, земљиног шара, обасјавајући различите народе и континенте, као неко ново и непознато зрачење. Заиста, Америка „пружа руке ка читавом човечанству“ и нуди му своју есхатологију, своју месијанску објаву, своју „Благовест“.

НОВИ ЈЕРУСАЛИМ
Али, није увек било тако. Некадашња европска колонија, једно сасвим маргинално „острво“, коме је, колико до јуче, претило да се „утопи у мору“, од пре неког времена почела је да игра све самосвеснију улогу. Тужна је истина да је Европа, у међувремену, потчињавајући се Америци, изгубила не само своју културну самосвојност, него чак и сваку идеју о себи. Морамо се, пред тим, запитати како је то уопште могуће? У самом почетку она се није суштински разликовала од било које друге европске колоније, и ништа се слично није одиграло са Бразилом, Канадом или Аустралијом, на пример.

Покушаћемо да, у тексту који следи, пратимо нит оних идеја које су од Америке начиниле истински стожер једне месијанске и, по свом карактеру, тоталитарне идеологије, идеологије чврсто укорењене у америчком менталитету. Свесни смо, при том, да тиме ова тема није ни издалека исцрпљена и да тек захтева темељита истраживања, која ће предмет захватити у свој његовој дубини, у његовим разноврсним, па чак и међусобно противуречним аспектима – аспектима географско-сакралним, идеолошким, дубинско-психолошким, конспиролошким… и, надасве, религијским. Јер, прави корени американизма су религијски. Џорџ Вашингтон је први поистоветио Америку са хришћанским, постапокалиптичким „Новим Јерусалимом“. Тиме је, уједно, по први пут јасно изречена идеја да је америчка заједница – нација, држава или нека нова црква? – неким дубоким јазом одељена од Европе, па и од „остатка света“. Видећемо да то није неко ново политичко искуство (демократија). Роба коју Америка нуди својим клијентима је једна нарочита есхатологија.

 
„ВУК И ЈАГЊЕ, ЈЕДНО ПОРЕД ДРУГОГ“
С тим је у вези једна важна примедба. Томас Молнар, у својој Американологији, скреће нам пажњу на Нибурово запажање према којем, после силаска с брода или из авиона, дошљаци у Америку доживљавају потпуну промену менталитета, замишљајући да су за собом оставили „не само своју земљу порекла, већ и сам источни грех, са свим његовим последицама (ратови, глад, оскудице)“.

Свест о америчкој посебности, бар за протекла два века, није била страна како европским, тако ни америчким политичарима и интелектуалцима. Појам „Запада“, који је створен у Америци на почетку деветнаестог столећа требало је да јасно потврди ову различитост, дефинитивно одвајајући Америку од Европе, у културном, политичком, и сваком другом смислу (првобитно „Запад“, као синоним за „Нови свет“, није укључивао Европу или само њен западни део у јединствену целину са Америком. Потом, током 20. века, присуствујемо нечем уистину запањујућем: „Запад“ почиње да се шири брзином метастазе, прождирући стално нова и нова пространства, и бацајући једну тешку сенку на остатак планете.)

Почетком прошлог века, амерички председник Џеферсон говорио је о „одвојеној, америчкој хемисфери“, у којој ће, како је предвиђао, „вук и јагње живети у миру, једно поред другог“ (а што, наравно, никад неће бити могуће у Европи или неком другом делу света). Управо од овог америчког председника можемо следити јасно формулисане оне политичке идеје које ће се, било у својој религиозној форми, било у свом лаицизираном облику, непрекидно јављати кроз читаву америчку политичку историју. (Сасвим прецизно, ове идеје почивају на религиозној основи, да би се затим, током двестагодишње историје, све чешће појављивале у свом урпошћеном, лаицизираном виду).

ПОТПУНО И ИСТИНСКО ЗАСТРАЊИВАЊЕ
Реч је о идеји да Америка отелотворава савршено друштво, неку врсту реализоване и постварене утопије, на основу чега Американцима, као новом „изабраном народу“, припада привилеговано место и значај. Све док остали буду истрајавали у својим „настраностима“, Америка ће бити принуђена да их на сваки начин мења, извршавајући своју тобожњу мисију.

Постојање других народа, њихових традиција и култура, у том случају, за Америку има значење инцидента. Попут Вудроа Вилсона, многи међу америчким политичким вођама сматрали су да ће, пре или касније, читав свет сасвим добровољно прихватити америчка решења и њено друштвено устројство; уколико се то не деси, међутим, било би сасвим оправдано применити силу.

С друге стране, ово је за многе мислиоце био разлог да у америчкој цивилизацији препознају поједине патолошке црте или чак потпуно и „истинско застрањивање“ (Т. Молнар). Какво год предубеђење имали о њеној култури и наслеђу, оваквом начину мишљења морамо признати непобитну заснованост. Заиста, постоји ли било шта у Америци што, по свом карактеру, није екстремно, карикатурално или гротескно?

Историчари нас подсећају да су „оци оснивачи“ Америке били пуританци, као и да су многе друге екстремне протестанске секте, убрзо по открићу Америке, као магнетом биле привучене на крајњи Запад, тражећи уточиште на „Новом континенту“.

Свима њима било је заједничко проповедање екстремног морализма и радикалне демократије, али само у оквирима уских, строго одвојених заједница „посвећених“. Макс Вебер указује да је калвинизму у Енглеској успело да прво дубоко промени традиционални систем привређивања, а потом и да сруши или суштински измени традиционалну монархију.

 
БОЖЈИ ГРАД НА ЗЕМЉИ
Али, калвинизам је представљао пре нову религију него једну од многобројних хришћанских заједница или секти. У основи Калвиновог учења била је идеја о предодређености за спасење – оно је припадало малобројној шачици „изабраних“ – и, на другој страни, „вечито проклетство“ и страдање, намењено презреној маси „људи света“.

Пуританизам је стога у потпуности искључивао милосрђе („Божју осуду“ ни на који начин није било могуће изменити), доносећи „изабранима“ осећање посвемашње изолованости и надмоћи, често и непријатељства према осталом човечанству. Крајњи циљ ове револуционарне и, „у самом свом основу, нихилистичке идеологије“ (И. Шафаревич) било је, међутим, успостављање савршеног друштва, грађеног „на новим основама“, по примеру нове градње Јерусалимског храма.

Од посебног је значаја чињеница да за пуританце појам нације није имао никакву важност и да су се пуритнаци, чак и у властитој отаџбини, осећали као емигранти, односећи се непријатељски према свакој историјској традицији: „Омиљени лик њихове литературе“, уочава Шафаревич, „јесте странац, избеглица, ходочасник“.

Ипак, захваљујући у првом реду пуританском наслеђу, као и политичким традицијама које су из њега проистекле, у Америци је, за релативно кратко време, успело да се развије друштво које се у потпуности еманциповало од европске традиције и које због тога, за дуги низ година, није престајало да изазива европску радозналост.

Подвуцимо, међутим, још једном: радикални циљ пуританске идеологије – успостављање Божјег града, „Небеског Јерусалима“ на земљи – пре је мистичан него чисто рационалан, и могуће га је разумети тек у оквирима неопротестантске политичке теологије американизма, премда управо та чињеница, очигледно, стоји у чудној контрадикцији с „хоризонталношћу“ и крајњим прагматизмом америчког друштва. И када је сам Вашингтон изјавио: „Сједињене Државе су Нови Јерусалим, Божјим Промислом предодређене“, итд, није то била никаква испразна стилска фигура ни пука реторичка конвенционалност. Била је то јасна и прецизна формулација политичке мисије Америке, есхатолошке по својој садржини, једна врста месијанске објаве. И баш је та идеја „Новог Јерусалима“ (и, ништа мање, нејасне есхатолошке наде које је она будила), покретала шарене поворке верника ове нове религије ка новој „Обећаној земљи“, ка „Новом Ханану“, на тако чудесан начин изроњеном из мора, ка оној „митској Америци“ у чијој изненадној појави на хоризонту европске и светске историје заиста има нешто дубоко загонетно.

 
БУЈИЦЕ КРВИ „ПРОКЛЕТИХ“
Али, постоји једна још значајнија противуречност у тој вери у ново „Златно Доба“, зачето на тлу Америке. Вери неприхватљивој једном хришћанину јер, као што је то добро познато, у есхатолошкој драми Другог доласка Христовог, силазак „Града Господњег“ не претходи него, напротив, услеђује појави Антихриста и самом Крају света. Штавише, управо је Антихрист тај који обећава лажно „Златно Доба“, мимо (или пре) Другог доласка.

Нема сумње, дакле, реч је о „изврнутој“ есхатолошкој перспективи или чак о пародији истинске (хришћанске) есхатологије. Тако је, уопште узев, присуство апокалиптичких мотива веома снажно наглашено у свим видовима америчке религиозности, и не само у њима, већ и у производима америчке масовне културе (књижевност, филм, масовна култура). Занимљиво је при том да су Американци у исто време историјски оптимисти, чврсто уверени у неминовност сталног прогреса. Сада нам је очигледно и зашто. „Happy end“ – то је нешто што се, у америчком случају, већ догодило. Апокалиптички сценарио – оне бујице крви „проклетих“ које с толико зле страсти описују телевизијски проповедници – догодиће се, али само Старом и од Бога већ осуђеном, „проклетом“ свету. Не и „Новој земљи“ Откровења Светог Јована Богослова, Америци која шири своју лажну месијанску објаву, своју фарсичну „Благовест“. Другим речима, Америка се већ налази с оне стране Апокалипсе, дубоко уроњена у благостање Новог миленијума, новог „Златног доба“, или „Ере Водолије“, с оне стране Времена и Историје (благостања схваћеног такође на пародичан начин, као материјално благостање Америке, што је још један, директан „доказ“ истинитости нове вере). Тако се њена мисија састоји управо у томе да ову поруку о Крају Времена пренесе, саопшти остатку човечанства. На чисто политичком плану, то значи бригу о извозу сопственог, „спасоносног“ политичког модела. Не чуди нас, најзад, ни то што Америка, иначе прогресивна и човекољубива, поседује и своје друго лице, свој злокобни аспект – лице саме Апокалипсе, намењено онима који одбацују њено „Јеванђеље“. То је лице оног „Милосрдног анђела“ који је с јаросним гневом разарао Србију, и не само њу. У ствари, реч је о акту милосрђа, јер ван америчког „Јеванђеља“ нема спасења.

 
„ДОБРА АМЕРИКА – ЛОША ЕВРОПА“
Идеја председника Џеферсона о одвојеној хемисфери хронолошки је прва у низу политичких идеја, погледа и доктрина које су настојале да пуританске представе о „доброј“ и „некорумпираној“ Америци (насупрот у грех утонулој и исквареној Европи), преточе у политичку реалност. Монроова доктрина забрањивала је мешање било које европске силе у „америчку“ хемисферу, али овде, према мишљењу једног од високих државних функционера из епохе председника Вилсона, сувереност осталих држава на америчком континенту представља „случајност“ и за САД нема никакав оперативни значај.

Пошто се ова забрана темељи на моралној, вредносној оцени, односно на потреби да се „добра“ Америка заштити од потенцијално лоших утицаја из Европе који би у будућности могли да је угрозе – подразумева се да сличан захтев не би имао никакво ваљано утемељење уколико би га, са своје стране, изнели Европљани или Азијати, у намери да своје сфере заштите од америчког мешања (Америка је, како то стално понављају њени емисари, не само „најдемократскија“, већ и „најморалнија“ светска сила).

Ово су уједно претпоставке на којима се заснивају обе, наизглед непомирљиве крајности америчке спољне политике, како „изолационизам“, тако и агресивни „интервенционизам“; први почива на идеји изолације од „исквареног остатка света“, други на идеји да се остали народи дословце колонизују, прихватајући америчке моделе и њен начин мишљења, како би Америка најзад престала да осећа своју изузетност. (То је, такође, један од скривених и недекларисаних циљева тзв. изолационизма. Приметимо и да су исту ту дилему морали да решавају ништа мање месијански настројени бољшевици, само што се она тада формулисала на нешто другачији начин: као избор између изградње социјализма у једној земљи и „светске револуције“ троцкиста.)

„WE ARE A MORAL PEOPLE“
С тим у вези, подсетимо се и на идеју о „Богом показаној судбини Америке“ (израз је настао 1845. године). Стимсонова доктрина захтевала је непризнавање „силом изнуђених територијалних промена“. У пракси, она је убрзо довела до погоршавања сукоба широм света, јер су САД узурпирале право да процењују које територијалне промене могу бити признате а које не. Сличне погледе о америчкој посебности, уосталом, делили су и многи други амерички председници, државници, стратези и политичке вође – готово без изузетка. Списак би могао да се продужава скоро унедоглед.

Уопште, за америчку спољну политику типична је ова, увек морализаторска перспектива („We are a moral people“), која се, међутим, на запањујуће лак начин, спаја са крајњим аморализмом кад год се поведе реч о Америци и њеним посебним интересима. Тако је, на пример, још 1948. године, шеф стратешког одељења Стејт Департмента, Џорџ Кенан, предлагао дефинитивно напуштање „нејасних циљева“, као што су „људска права“ и пропагирање „либералне демократије“, сматрајући да ће САД ионако ускоро бити приморане да наступају с позиције силе, како би очувале свој „несразмеран, привилегован положај“. Савршено разумљиво, јер: „Бог нас је благословио, попут Новог Израиља!“ – то је рефрен који, изненађујуће често, понављају протестантски пастори и политички лидери ове земље. Дакле, „Бог нас је привилеговао као ниједну другу нацију на земљи!“ – и, управо због тога, додаће још један идеолог неопротестантизма, „ми имамо право да захтевамо од свих других да се потчине нашој вољи“.

Запажамо најзад још нешто: постојаност те уистину тоталитарне воље, која се не мења у својој жељи за потчињавањем, и коју не ограничава ништа друго, никакав виши обзир, сем конкретних, фактичких могућности њеног реализовања.

 
ЕПОХА ГЛОБАЛНЕ АМЕРИКЕ
Следећи, стварно или само декларативно, исте политичке традиције, председник Буш је, у време америчке интервенције у Персијском заливу, заузимао позу и реторику проповедника и моралног учитеља, упућујући поруке које Европљанима могу да звуче једино смешно или гротескно. Тако је, на пример, за председника Буша америчка нација је „најпунија љубави“, а њена војна сила надахнута је идејом „тријумфа моралног поретка у свету“.

Баш од времена овог америчког председника, међутим, датира и једна, релативна новина. Први пут званично прокламован, „нови светски поредак“ отворио је епоху планетарних амбиција Запада, епоху глобалне Америке, Америке пројектоване до крајњих тачака планете. Наступило је време у коме Запад најзад напушта свој привилеговани забран, устремљујући се ка осталим континентима и, изнад свега, ка самом срцу Евроазије.

Тако, разнородни народи и земље, државе и религије, етноси, људске расе, културе, итд… сви они данас стоје пред јединственим избором. Дилема је, међутим, непостојећа, јер иза „новог светског поретка“ стоји један моћан покретач: САД, са својом војном силом, средствима економске и политичке принуде, уценама, блокадама, интервенцијама, санкцијама… Треба прихватити, и то сасвим добровољно, лажни месијанизам Америке, њену лажну религију и њено пародично „Јеванђеље“; „Благовест“, коју доноси читавом човечанству, како би га, наводно, увела у ново „Златно доба“. Прихватити, јер нам то налаже сам „здрав разум“, с пуном свешћу да није реч само о спољашној промени, о пукој промени у стилу одевања или „начину живота“.

Американизовати се, то значи подредити се једном лажном месијанском центру, мењајући саме структуре мисли и бића. Американизовати се, то значи одустати од саме европске идеје и од посебне европске – дакле, аутентичне – судбине. Али, да ли је то заиста пут који води право у рајско благостање новог „Златног доба“? Или, напротив, ка правом испуњењу новозаветних апокалиптичних пророчанстава, с којим ће се, у најскорије време, суочити целокупно човечанство? Многи знакови и догађаји – они који су се већ одиграли и они који ће се тек одиграти – говоре да је у питању ово последње.

Напомена: Митску Америку и ‘‘Благовест’‘ Америке аутор је објавио у књизи Повратак мита, издање Нишког културног центра (Библиотека Алмагест, књ. 5), 2010.

/ Српски лист /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP