Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 99219
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6606301
Ko je na sajtu?
Imamo 47 gosta na mreži

SIJUKSI NAS POŠTUJU ZBOG 1999 GODINE !


Treće oko / 09.02.2011.
Spomenka Milić

Godine 1979, beogradska grupa "Igra staklenih perli" prodala je svoj prvi album u fantastičnom tiražu od 15 hiljada primeraka, a onda je došlo do raspada benda. Basista Draško Drak Nikodijević nije odustajao od psihodelije i osnovao je White Rabbit bend:

- Prešao sam na gitaru, počeo sam da pevam, bio frontmen, bio sam na srednjim stranama časopisa sa psihodelično ljubičastom perikom, našminkan, zagrljen sa Marinom Perazić i drugim poznatim likovima. A onda sam, sredinom osamdesetih, bio izbezumljen od heroina i od vozova i od TV Zagreb i od TV Sarajevo i od koncerata i svega.... Nisam želeo da završim kao narkoman koji svira narodnjake i pobegao sam u Ameriku 1987, kada su već i moji prijatelji počeli da idu sa revolverima po gradu. Govorilo se i šuškalo o ratu, samo što ja nisam verovao da će biti toliko loše ali, ipak, bilo mi je već dovoljno loše da odem u Njujork – objašnjava Draško Nikodijević, sa kojim smo razgovarali prilikom njegove posete Beogradu.

Rad za američku vladu

U Americi je Drak (zbog čega i danas žali) na prvo mesto stavio egzistencijalno pitanje, a muzičku karijeru gurnuo u drugi plan. A pitanje egzistencije rešio je tako što je radio za State Department – kao prevodilac (završio je Filološki fakultet u Beogradu). I - za njih je radio 20 godina. Kako to izgledalo? Uglavnom bi sačekivao na aeorodromu grupe posetilaca iz bivše Jugoslavije, vodio ih kroz nekoliko gradova Amerike, prevodio na sastancima... Kako objašnjava, najčešće su to bile grupe novinara, političara, privrednika:

- Ne bi trebalo da im otkrivam imena. Ali, jedno od putovanja koje mi je ostalo u jako pozitivnoj uspomeni jeste ono sa Ministarstvom policije BiH. Na početku sam mislio: “Preživeću i ovo”, ali kasnije.... Na kraju sam im rekao: “Vi ste, gospodo, toliko 'kul, da ne mogu da verujem da ste u policiji”. Stvarno su neverovatni tipovi, prijatni ljudi.

Posao koji mu je oduzimao svega nekoliko meseci godišnje i bio dobro plaćen omogućavao mu je da tokom godine svira, ali i da – besplatno organizuje radionice i kurseve meditacije. Da ga nešto vuče ka Aziji, objašnjava Drak, prvi put je primetio kada je, kao petogodišnji dečak, prolazio sa roditeljima pored pijace Zeleni venac i video “izvijene” krovove koji podsećaju na istočnjačke i - nije želeo da krene dalje. A osamdesetih, kod nas je izdata monografija o Tibetu, sa slikama tibetanskih struktura, kada je imao istu senzaciju:

- Pojam meditacije oduvek mi je bio na neki način poznat i počeo sam da meditiram za vreme studija. Sednem, zatvorim oči i - nekada je funkcionisalo, nekada ne. Onda sam pisao nekoj fondaciji u Americi da mi pošalju knjige o tome, međutim, odgovorili su mi da se meditacija ne može naučiti iz knjiga i da moram da nađem učitelja. A gde u komunističkoj Jugoslaviji da nađem učitelja? Kasnije sam u Americi pronašao prosvetljenog učitelja i doveo ga ovde.

A radi se se o Šri Šri Ravi Šankaru, osnivaču fondacije Art of Living:

- Imao sam sreću da budem direktno pod njegovim nadzorom i da prođem trening za instruktora meditacije, što mi je izmenilo život. Onda sam počeo da širim to znanje, pa sam, između ostalog, 1999. u Beogradu osnovao fondaciju koja se tada zvala Umeće življenja, što je kasnije promenjeno u Umetnost življenja.

Kao učitelj meditacije Drak je u SAD radio po psihijatrijskim ustanovama, centrima za rehabilitaciju, zatvorima:

- Te radionice se baziraju na vežbama disanja i na veoma moćnim tehnikama koje eliminišu veliku količinu stresa i blagodetno deluju na sve, a naročito na ljude koji imaju loš karmu, kao što su zatvorenici i ljudi kojima je sloboda kretanja ograničena: onima u centrima za rehabilitaciju, psihijatrijskim ustanovama i slično. Inače, postoji posebna administrativna procedura da bi se održao takav kurs. Registrovao sam svoju neprofitnu organizaciju u državi Njujork, a kasnije i u državi Mičigen (kada sam se tamo preselio). Sa svojim volonterima ponudio bih prvo osoblju da pohađa radionicu, a pošto bi videli rezultete, uglavnom bi odobrili da se tako nešto dešava i u njihovoj instituciji. Imao sam tu sreću da moji časovi budu deo “nastavnog plana i programa” - meditacije i vežbe disanja.

Kada se preselio u Mičigen, 2005, Nikodijević više nije radio sa insituticijama, već je počeo da organizuje radionice sa “običnim ljudima”:

- Mičigen je država sa ogromnom nezaposlenošću, jer je privreda bila bazirana na automobilskoj industriji, a većina kompanija svoje pogone je preselila u “treći svet”, gde je radna snaga jeftinija i gde ne moraju da se povinuju zahtevima sindikata. Zato je u Mičigenu nezaposlenost velika. Velika je depresija, ljudi nisu navikli (kao i u postkomunizmu) da razmišljaju svojim glavama, da preuzimaju inicijativu, već kritikuju državu i sindikate zato što nemaju posla. I oni koji ga imaju - ne znaju dokle će ga imati. Zato sam tamo zatekao atmosferu punu straha i osećaja nezaštićenosti.

Stoga danas Drak uglavnom pomaže ljudima da se lakše izbore sa stresom, prenoseći im tajne meditacije.... Kako objašnjava, retko se bavi prevodilaštom, jer “profesija prevodioca srpskog jezika u Americi postaje antikvitet”:

- Nisu to više one “komunjare” kao nekad, sa velikim obrvama i brkovima, koji su svi pušili i od stranih jezika znali eventualno ruski. Danas dolaze mladi ljudi u odelima i kravatama. Oni ne govore savršeno engleski, ali - sasvim dovoljno dobro da im ne treba prevodilac, brzi su i prevod ih samo usporava. A i mislim da sam ispunio neku svoju karmu u Americi, i ne znam šta bih više tamo tražio. Znam da ovde nije med i mleko, ali čini mi se da će biti posla za mene.

I mrtvi su bili sa nama

No, da se vratimo na dane kada je imao smisla raditi kao prevodilac u Americi... Sticaj okolnosti jednom prilikom rezultirao je interesantnim iskustvom – susretom sa plemenskim vračima Sijuksa. A sve je počelo tako što je Drak trebalo da bude vodič marketinškom direktoru lista Ekonomist. S obzirom da su imali nepopunjen vikend (a sve se dešavalo u Severnoj Dakoti, gde baš nema mnogo zanimljivih sadržaja), Nikodijević je predložio da organizuju susret sa Indijancima. Posao je zvaničan imejl u Vašington, gde je naveo da je posetilac izrazio želju da se susretne sa predstavnicima indijanske zajednice:

- Zahtev je prosleđen lokalnom organizatoru u Severnoj Dakoti, a lokalni organizator je bio direktor lokalnih novina. Namučio se da nađe Indijance, dok se neko nije setio da u blizini živi jedna Indijanka. Pitali su je da pomogne, pošto imaju goste iz Evrope: “Da li imaš neke rođake, da ih upoznaš sa njima?” Gospođa je rekla da mora prvo da vidi ljude, pa će onda odlučiti. Dočekala nas je na aerodromu i očigledno smo prošli njen “test”.

Dorin Jeloubrd (Dorreen YellowBird – prezime znači “žuta ptica”) imala je rođake među Sijuksima i odlučila je da goste povede da vide indijansku “ceremoniju”, a da ih prethodno upozna sa vračem, naglasivši da smisle pitanje za njega:

- Pošto sam znao da Indijanci vole kafu, kupio sam im najveće pakovanje koje sam našao, i kada smo stigli tamo, nisam ukapirao da smo kod vrača, jer ispred kuće su bili parkirani Harley Davidson motori, a dočekali su nas Indijanac i Indijanka u hipi fazonu. Skuvali su nam kafu i pričali smo, a onda mi je Dorin rekla da postavim pitanje. Ispostavilo se da je vrač, zapravo, pomoćnik starog vrača – naš domaćin – Indijanac u kožnoj jakni sa nitnama, u farmerkama i majici. Pitao sam ga prvo što mi je palo na pamet - da li ima neke vizije na temu nivoa vode na planeti. Ispostavilo se sam “čačnuo” vruće političko pitanje, za koje nisam znao, jer se nivo vode jezera Spirit lake (jezero duhova) povišavao, a najverovatnije je bilo da će vlast odlučiti da se višak odlije – u rezervat. Iskočile su mu žile, počeo je da više: “Ne trebaju meni nikakve vizije da bih mogao da vidim budućnost! Dovoljno je da znam prošlost, jer u prošlosti mogu da vidim budućnost, jer vreme nije pravolinijsko, vreme se kreće ciklično, tako da - što je nekada bilo – biće ponovo. Naša prošlost je naša budućnost. A jednom je ovde gde je sada zemlja bilo jezero, tako da će tu ponovo biti jezero. Dakle, ne trebaju meni nikakve vizije”.

Vrač je nastavio da vređa belce, i da pominje one koji dolaze u rezervat da traže znanje:

- To je vaš problem što ste izgubili znanje! Tvorac je dao znanje svakom od četiri naroda - belim, žutim, crnim i crvenim ljudima, a to što ste vi svoje znanje izgubili, to je vaš problem. Nemojte sada da dolazite ovde kod nas po znanje! Vi niste odavde, vi belci ste došli iz svemira. Vi ne shvatate ovu planetu i zato se ovako bahato ponašate prema njoj. Mi smo oduvek bili na ovoj planeti, zato je i razumemo i mi se brinemo za nju. Vama je dato znanje da možete da gradite letelitce – zato što ste došli iz svemira. Što se mene tiče, sedite u svoje letelici i idite odakle ste došli!

Ovo je za Draka već bilo previše, pa je učinio nešto što se vraču nikada u životu nije desilo, i što se kod Sijuksa smatra neoprostivim - prekinuo ga je:

- Mislio sam da će me udariti, ali to se nije desilo. Rekao sam: “Istina je da je Tvorac dao znanje svakom od četiri naroda ali, isto tako, istina je da nijednom od naroda nije dao kompletno znanje i krajnje je vreme da se sva četiri naroda ujedine i da svoje znanje i iskustva stave na gomilu, da bi dobili kompletnu istinu”. Na to vrač nije imao šta da kaže, malo se smirio, ali me je i dalje gledao ispod oka.

Tako je Drak sa svojim gostom i domaćim Dorin ostao na ceremoniji:

- Teško je reći šta je to indijanska ceremonija. To jeste prizivanje duhova, ali je i mnogo više od toga. Ceremonija je nešto u čemu cela plemenska zajednica učestvuje - i u meditaciji, u bubnjanju i pevanju, i postiže se jedno neverovatno jedinstvo koje je svojstveno nekim kursevima duboke meditacije u prirodi. To je osećaj jedinstva, ujedinjene svesti, kada svi razmišljaju isto. Samo oni koji su je doživeli znaju koja je to radost, duša se raduje u tom stanju svesti.

Ova ceremonija bila je organizovana zbog smrti dečaka koji nije imao svoje indijansko ime, a trebalo je da ga dobije, da bi ga duhovi prepoznali kada stigne “tamo”:

- Sutradan sam razgovarao sa svojim gostom o onome što nam se desilo prethodnog dana. Na kraju smo zaključili da je najbolje da događaj zapamtimo kao – ono što oni kažu da jeste. Svako drugo tumačenje bilo bi laž, a ako prihvatimo da su mrtvi zaista bili sa nama – to je jedino objašnjenje koje bi objasnilo ono što smo doživeli. O detaljima ne smem da pričam, dali smo obećanje da nećemo. Inače, ceremonije se održavaju povremeno za turiste, ali ovo je bila zatvorena ceremonija, gde belci nemaju pristup.

Podrška bolnicama

Drak je oduševljen stanjem duha Indijanaca jer, kaže, “oni ne moraju da meditiraju, jer su već u tome”:

- Mi meditiramo da bismo se vratili u to stanje jedinstva, osećamo se izolovano jedni od drugih i od sebe samih, od prirode, od univerzuma. A u plemenskoj zajednici postoji taj osećaj nekog zajedničkog “ja” - ako je jedan član zajednice tužan, celo pleme je tužno, oni saosećaju sa njim i to ne samo na rečima. Ne čudi me što se oni koji završe fakultete vraćaju u rezervat i žive u plemenskoj zajednici.

Nikodijeviću se dopada i što Sijuksi nemaju mnogo reči za grdnju, a spremni su da prihvate druge takvima kakvi su:

- Recimo, to što sam ja vegetarijanac - njima je strano, čudno i smešno. I bio sam izložen prijateljskom podsmehu zbog toga, međutim, samo zbog mene su skuvali jedan lončić hrane bez mesa, iako to nisam tražio.

Mada se u početku Drak zamerio mladom vraču, kasnije se ispostavilo da on gaji poštovanje prema njemu, jer “mu niko nikada nije ustao i začepio mu usta, pogotovo jedan belac”:

- Oni poštuju hrabrost. Kasnije se u toku prijateljskog razgovora ispostavilo da su bili veoma impresionirani onim što se dešavalo u Srbiji 1999, za vreme bombardovanja. Da jedna mala sila prkosi velikoj sili, bez ikakve šanse da pobedi – to se smatra nečim što je van razuma. Međutim, za jedan ratnički narod kao što su Sijuksi, to je cilj postojanja, i oni imaju abnormalno veliko poštovanje prema narodu koji se suprotstavio velikoj sili, iako zna da nema nikakve šanse – jer Sijuksi smatraju da je bolje časno poginuti nego živeti u sramoti.

Inače, ni Drak nije bio “imun” na dešavanja u Srbiji 1999. Tada je bio u bendu Collateral Damage (Kolateralna šteta), sastavljenom od “naših” na privremenom radu u SAD – za pomoć Srbiji. Sakupljali su, kako objašnjava, od dve do 10 hiljada dolara po svirci, a novac je poslat bolnicama u Novom Sadu, Beogradu i Nišu. Kao što smo napomenuli, namerava da se vrati u Srbiju, i da kod nas organizuje radionice reikija (Drak je i reiki majstor) i meditacije... Smatra da je duhovno zdravlje veoma važno i da svako može pronaći svog “belog zeca” - unutrašnje znanje:

- Često očekujemo vođstvo spolja, u obliku osobe ili institucije, međutim, svako od nas ima tog “unutrašnjeg pilota”, samo smo zaboravili na njega i ne znamo da ga uključimo...




Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP