Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 99658
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6609926
Ko je na sajtu?
Imamo 52 gosta na mreži

HIPERSONIČNA TRKA U NAORUŽANJU


19.02.2011. /  ree-Akademediasrbija

Bogdan Đurović

Vazdušno-kosmička odbrana (VKO) Moskve bića ojačana isporukama sistema zemlja-vazduh S-400, a već je u pripremi uvođenje novih sistema S-500 koji su u eksperimentalnoj fazi, izjavio je prošle subote Valerij Ivanov, komandant operativno-strateške komande VKO Ratnog vazduhoplovstva RF.

„Masovno se naoružavamo i osavremenjujemo novom tehnikom. U Podmoskovlju već imamo S-400, ali i dalje dobijamo i nastavljamo jačanje“, poručio je Ivanov u intervjuu na radiju „Eho Moskve“, dodavši da će Moskvu ubuduće braniti i novi PVO sistemi, „pancir“ kratkog dometa. Podsetimo, pre nekoliko nedelja predsednik Dmitrij Medvedev najavio je formiranje VKO Rusije…

SCENARIO NUKLEARNOG SUKOBA

A samo dva dana pre generala Ivanova, ministar odbrane Anatolij Serdjukov odgovarajući na pitanja u Državnoj dumi, izjavio je da Rusija gradi nove sisteme protivraketne odbrane (PRO), analizirajući mogućnost da SAD jednostrano istupi iz sporazuma o strateškom naoružanju START-3, koji su predsednici Obama i Medvedev potpisali aprila prošle godine u Pragu. Generalno gledano, raketne pretnje Rusiji mogu se podeliti na dve grupe. U prvu spadaju američke interkontinentalne balističke rakete (IBR) i to je klasični scenario nuklearnog sukoba. Ovoj grupi pripadaju i ostali nosači, poput strateških bombardera i podmornica. Sve to je regulisano aktuelnim bilateralnim ugovorima.

Ka ovim izazovima bili su orijentisani hladnoratovski napori Moskve ka izradi takvog sistema PRO koji bi omogućio „odbijanje ograničenog nuklearnog udara na prestonicu i centralni industrijski region“. Ovaj PRO je stvaran od 1958. godine i uspešno je testiran 4. marta 1961, na poligonu Sari-Šagan, kada je antiraketa V-1000 presrela balističku raketu. Ovaj sistem PRO, nazvan A-35, bio je dorađivan i tek 1978, kao modifikovani A-35M, pušten je u rad. Prema zvaničnim podacima, mogući učinak bio je prilično ograničen: garantovalo se uništavanje samo dva talasa od osam balističkih raketa sa po jednom bojevom glavom. Takođe, problem je bio i u tome što su antirakete imale nuklearne glave, pa je „presretanje“ moglo da bude opasno po žitelje prestonice.

Posle toga, država je zapala u krizu, pa se na sledeći korak čekalo sve do 1994, kada je pušten u rad osavremenjeni moskovski PRO, pod nazivom A-135. Procene eksperta su ukazivale da je ovaj sistem već u startu bio zastareo, jer je prošlo skoro 25 godina od početka radova do stavljanja u pogon. I A-135 imao je ista ograničenja kao i prethodni sistem – nije bio u stanju da zaustavi masovni nuklearni napad. Delovi ovog sistema deluju zaista impozantno, kao što je čuvena radio-lokaciona stanica „Don-2N“, poznata i kao „moskovska piramida“, zbog svog oblika. Ipak, mada su ozbiljna sredstva uložena, postoje indikacije da je sistem u priličnoj meri zapušten i zastareo. Otuda i izjava ministra Serdjukova o gradnji novog PRO.

U SKLADU SA BUŠOVOM DOKTRINOM

Tako je nedavno bivši komandant ruskog RV i PVO Anatolij Kornukov opisao stanje ruskog PRO kao „žalosno“ i izrazio ozbiljnu sumnju da bi izdržao iole ozbiljniji napad. Isto tako, i za ruski PVO i VKO (uključujući raketno-kosmičku odbranu RKO) ocenio je da su „ograničeno upotrebljivi za bezbednost zemlje“. A prema rečima predsednika Akademije geopolitičkih problema generala Leonida Ivašova, moskovskom PRO je istekao rok trajanja jer nije obnavljan skoro 20 godina.

Zamenik Ivašova, Konstantin Sivkov, iznosi još sumorniju sliku, posebno kada je reč o sistemima za rano otkrivanje i upozoravanje. „Jugozapadni i severni pravci su nam potpuno otvoreni. Ranije se to kompenzovalo za račun velikog broja satelita, ali sada je naša orbitalna grupacija značajno smanjena i ne može da izvršava te zadatke. Treba uzeti u obzir i razvoj protivsatelitskog oružja u SAD-u i Kini. Da bismo prevazišli ove probleme, moramo raditi na razvoju antiraketa dalekog dometa, kosmičke grupacije i borbenih lasera“, upozorava Sivkov i naglašava da je ruski naučni potencijal u ovoj oblasti dramatično smanjen.

Druga grupa vazdušno-kosmičkih pretnji Rusiji jesu hipersonični aparati – projektili i letilice. Često ova grupa izaziva zabunu i kod onih koji relativno dobro poznaju vojnu tematiku. Ovde se pre svega radi o krstarećim (krilatim) raketama, za razliku od balističkih imaju veliku sposobnost manevrisanja i menjanja pravca. Do sada su korišćene krstareće rakete koje lete mnogo sporije, oko 800 kilometara na čas, kao što je poznati projektil „tomahavk“. Takve rakete, čak i ako su lansirane u većem broju, ne predstavljaju ozbiljan problem za tehnološke supersile kao što je Rusija. Strategija za njihovo obaranje svodi se na upotrebu supersonične lovačke avijacije, uz primenu sistema S-300 za finalni deo posla.

Međutim, SAD je već daleko odmakao u razvoju hipersoničnih projektila, kao što je X-51 „vejvrajder“ na primer, koje lete i šest puta brže od zvuka (preko 8.000 kilometara na čas). I ovi projektili, oni mogu biti u masovnijoj upotrebi već od 2015, zaista su ozbiljna pretnja, najpre zato što ne mogu biti uhvaćeni sistemima S-300 i S-400, dok zenitni sistem pete generacije S-500, koji bi mogao nešto više da uradi, još nije u operativnoj upotrebi.

Takođe, nedovoljno je poznato da hipersonični projektili uopšte ne nose (ili ne moraju da nose) nuklearne glave. U skladu sa Bušovom doktrinom „trenutnih globalnih udara“ s početka ovog veka, hipersonično oružje ima zadatak da u roku od jednog sata, nenuklearnim napadom uništava ciljeve u bilo kojem kutku planete. Ove krstareće rakete lete na krajnje malim visinama, a najsavremeniji avioni na tim visinama ne mogu ići preko 1.300 kilometara na sat. Mada je zvanično objašnjenje da će se „trenutni udari“ koristiti protiv terorista, u Rusiji već odavno modeliraju situaciju u kojoj nekoliko hiljada (!) ovih projektila pristiže na njenu teritoriju, uglavnom preko Severnog pola.

ASIMETRIČAN ODGOVOR

U tom slučaju, korišćenjem satelitske opreme klase „lakros“ koju ne ometa ni noć ni oblačnost, Amerikanci bi bili u stanju da gotovo trenutno lociraju, neutrališu ruske mobilne strateške sisteme (kao što su mobilni „topolj-M“), čija je do sada najveća prednost bila brza dislokacija. Ali, sada se pojavilo nešto mnogo brže, što se ne može ni videti na radaru, a kamoli uhvatiti. Posebna je glavobolja to što ove krstareće rakete ne podležu nikakvim ograničenjima, jer ne nose nuklearno oružje. Otuda ne čudi što su Amerikanci praktično odbacili koncepciju mobilnih strateških sistema, već su se usredsredili na ojačavanje svojih podzemnih lansirnih rampi.

Ne treba zaboraviti ni druge američke perspektivne projekte iz ove oblasti, kao što je projekat hipersoničnog aviona „falkon“, on uzleće sa običnog aerodroma i ima zadatak da za dva sata prevali put od 16.700 kilometara. Ili bespilotni avion „bleksvift“ koji treba da leti brzinom od šest maha, neuhvatljiv za savremeni PVO. Ruski eksperti, međutim, pretpostavljaju da bi „bleksvift“ bio korišćen za obaranje protivničkih satelita u svemiru. Takođe, Amerikanci su daleko odmakli u razvoju borbenih lasera, što je zadatak poveren istraživačima „Boinga“. U tom kontekstu, već se eksperimentiše i sa kosmičkim aparatima koji treba da koriste borbene lasere u svemiru, mada Pentagon to poriče, s obzirom na to da se na taj način suprotstavljaju važećem međunarodnom pravu.

A šta rade Rusi, koje korake oni preduzimaju? Oni uglavnom podvlače da će njihov odgovor biti „asimetričan“. Šta to tačno znači niko do sada nije precizno naveo, pa ni sam Vladimir Putin, koji je i lansirao teoriju „asimetričnog odgovora“. Prema šturim dostupnim informacijama, Moskva takođe radi na razvoju hipersoničnih projektila. Pamti se Putinova izjava s proleća 2004. godine, posle velikih manevara uz učešće ruske „nuklearne trijade“. Putin je tada izjavio da će ruske oružane snage dobiti novo oružje „sposobno da deluje na interkontinentalnim relacijama, sa hipersoničnom brzinom, sa visokom preciznošću i širokim manevrom po visini i pravcu udara, što će učiniti neperspektivnim sve postojeće ili buduće sisteme PRO“.

Kakvo je to oružje ni sedam godina kasnije nije poznato, mada se pretpostavlja da nova raketa „bulava“ ima neke od tih odlika. Pojedini analitičari smatraju da bi to mogle da budu nove ruske hipersonične krstareće rakete sa nuklearnim punjenjem, koje bi bile sposobne da više puta prelaze iz Zemljine atmosfere u orbitu i obratno, što u ovom trenutku nijedna poznata raketa ne može. Time bi bila konačno rešena nejednačina – kako da raketa istovremeno bude i brza, kao balistička, i manevrišuća, kao krstareća. Da li je nova era u trci u naoružanju već počela?

 / Pečat /


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP