Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 65162
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6402762
Ko je na sajtu?
Imamo 60 gosta na mreži

PRIČA O LJUDIMA SA CRVENOM RUŽOM


11.04.2010. / Akademediasrbija

priredio Slobodan Maričić
Verovatno su mnogi od vas, makar na filmu videli Njujork i čuvenu Centralnu železničku stanicu, jer tu se zbiva ovaj dogadjaj na samom kraju Drugog svetskog rata.


Ova priča je deo jedne knjige i toliko je zanimljiva, da je ovde skoro doslovce preneta kako je u knjizi napisana. Glavni junak priče je jedan mladi oficir po imenu Džon Blankort.

Mladi oficir je pogledao na sat, ustao sa klupe na kojoj je sedeo u holu Centalne stanice u Njujorku, zategao je svoju uniformu i počeo pažljivo posmatrati masu ljudi koja se kretala holom stanice. On je tražio pogledom jednu devojku, koju je poznavalo njegovo srce, ali čiji lik on još nije znao. Devojku sa crvenom ružom.

Sve je počelo trinaest meseci ranije u jednoj biblioteci na Floridi. Sa jedne police Džon je uzeo jednu od poklonjenih knjiga i zainteresovao se za nju , ali ne toliko sa onim što je bio njen sadržaj, već više sa zabeleškama koje su se nalazile na margini skoro svake strane. Bila su to mudra razmišljanja , pisana vrlo lepim rukopisom, te je on zaključio da je to rukopis jedne osobe koja je promišljene duše i dubokog uma. Na jednoj strani knjige je našao čak ime i prezime nekadašnjeg vlasnika. To je bila izvesna gospodjica Kolis Mejhel. Potrošio je dosta vremena, dok je našao njenu adresu, ali se ona preselila u Njujork. Medjutim on je našao njenu novu adresu i napisao joj pismo u kome se predstavio i predložio joj da se dopisuju.

Ali, već sledećeg dana, on je morao da se ukrca na brod da bi otišao na front u Evropu. Tačno trinaest meseci se borio u ratu i konačno dobio dozvolu za dolazak kući. Celo vreme mladi vojnik i nepoznata devojka su se dopisivali i upoznavali preko pisama.

Tako je započela romansa. Blankort je konačno u jednom pismu zatražio od devojke da mu pošalje svoju sliku. Medjutim ona je to odbila. Ona je smatrala da, ako je on zaista zainteresovan za nju i njene vrline, onda mu neće mnogo značiti kako ona izgleda. Njemu se to učinilo logičnim i na neki način privlačnim. Kada je konačno došlo vreme njegovog povratka sa fronta oni su se dogovorili o svemu za njihov prvi susret.

I dalje autor knjige „ Ljudi sa crvenom ružom „ kaže: Dopustiću da sam glavni junak Džon Blankort priča šta se se dogodilo tokom susreta u Centralnoj stanici.

„ Mlada devojka je išla u mom pravcu, bila je visoka i vitka. Njena plava kosa joj je padala u uvojcima na ramena, a njene oči su bile kao neki cvetovi. Crte lica su bile besprekorne, a usne su pokazivale odlučnost. Bila je obučena u svetlozeleni kostim i izgledala mi je kao proleće koje se budi.

Krenuo sam ka njoj, potpuno previdevši da ona nema crvenu ružu na reveru kostima. Dok sam joj prilazio jedan mali provokativni osmeh je preleteo preko njenih usana i ona je samo kratko rekla : „ Vojniče da li ti i ja idemo u istom smeru ? „ Nekontrolisano sam načinio samo još jedan korak ka njoj – kaže mladić dalje , a onda sam tačno iza nje ugledao Polis Mejhel, osobu koja je na svom reveru imala crvenu ružu. Prilazila mi je upravo iza te prekrasne devojke.

Bila je srednjeg rasta i imala skoro prosedu kosu, koja je bila sakupljena ispod već iznošenog šešira. Imala je okruglasto lice i telo. Na nogama je nosila cipele sa ravnom petom, a obučena u jednostavan kaput.

Devojka u zelenom kostimu je već otišla, a ja sam odjednom osetio kao da sam se razdvojio na dva dela. Jedan je obuzela želja da podjem za devojkom koja je otišla, a drugi deo mi je nosio težnju ka ženi, čiji je duh bio tako snažno spojen sa mojim i duboko obuzeo moja osećanja. Ona je stajala tu gledajući u mene. Njeno bledo i okruglasto lice bilo je tako plemenito i osečajno, njene sive oči su imale neki poseban sjaj. Više nisam oklevao i podigao sam u svojoj ruci knjigu sa sivim koricama. Crvena ruža na reveru i knjiga su bili znaci  prepoznavanja. Tada sam u trenutku shvatio, da to možda i ne treba da bude ljubav, već nešto posebno, možda nešto čak i jače od same ljubavi.

Prišao sam joj i predstavio se : Ja sam poručnik Džon Blankort, a vi bi ste morali biti gospodjica Mejhel. Tako mi je drago da smo se konačno našli, na ovoj stanici. Da li biste prihvatili moj poziv da vas sada izvedem na večeru ? Njeno lice se malo zarumenelo, oči zasijale, a usne razvukle u prijatan osmeh.

Na moje iznenadjenje ona mi odgovori : Mladiću, ja ne znam šta ovo znači, jer mlada dama u zelenom kostimu, koja je upravo prošla ispred mene, me je zamolila da stavim na rever kaputa ovu crvenu ružu. Rekla mi je ako me budete pozvali na večeru, da vam kažem da vas ona čeka u velikom restoranu tačno ispred ulaza u stanicu. Koliko sam je razumela , rekla mi je da ću ja biti neka vrsta testa za vas . Mislim da ste ga prošli.

Nije teško razumeti mudri postupak ove devojke , gospodjice Mejhel, buduće gospodje Blankort. Prava vrednost ljudske duše vidi se u reakcijama na iskušenja, posebno kada nam nešto na prvi pogled nije prijatno ili privlačno.

Ali ko nosi danas crvenu ružu na reveru ? Kažu, obično ljudi koji se bez nje ne mogu zapaziti, kada prolaze pored nas. Oni za koje mi mislimo, da ne treba da nose crvenu ružu i da crvena ruža pripada nekim drugim ljudima. Zašto mislimo to ?

Da li ste se ikada zapitali, kako se odnosimo prema njima - ljudima sa crvenom ružom ? Da, sa onima koje ponekad srećemo sa ružom na reveru .......

Ubuduće ne gledajte u ružu, pogledajte ih u oči, videćete njihovu dušu i onda ćete možda shvatiti da postoji ljubav i nešto, čak jače i od ljubavi .......


           



/Via mail/



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP