Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 75545
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6449225
Ko je na sajtu?
Imamo 72 gosta i 1 člana na mreži

ZAŠTO SE RUSI NISU ISKRCALI NA MESEC ?


26.06.2011. /Akademediasrbija

Piše : Slobodan Maričić

Onima koji prate aktuelnosti iz oblasti graničnih područja nauke, kojima se sve više bave i naučne – svemirske agencije velikih sila nije promakla vest, da su mnogi istaknuti naučnici svetskog renomea izrazili mišljenja, da se čovek nije nikada iskrcao na mesec i da je to jedna od „Velikih istorijskih prevara“.

Takva mišljenja se mogu čuti sve češće, dok neki od svetskih imena astronautike i kosmologije jednostavno ne žele ni da pričaju o tome. Obrazloženje za ovu veliku obmanu koju su izvele SAD i njihova agencija NASA-a je da je Americi u tim godinama bila potrebna neka ogromna medijska stimulacija zbog napretka SSSR-a na svim poljima posebno u avio-industriji i osvajanju kosmosa lansiranjem satelita sa ljudskom posadom. Američka privreda je bila u depresiji, ljudi su izgubili veru u mit o nepobedivosti i primatu Amerike na svakom planu. Zato je tim oko Kenedija na čelu sa Kisindžerom i Bildebergovcima osmislio Projekat Apolo – putovanje na mesec.

Zagovornici stava da je sve bila obmana koja je izvedena u oblasti „AREA 51“ , ogromnoj laboratotiji za aero i kosmička istraživanja američke vojske , daju jednostavan i ubedljiv odgovor. Kada je je SSSR lansirao satelit sa Gagarinom u kosmos, SAD su kasnile deset godina baveći se razvojem nuklearnog oružja u zabludi, da se samo time bavi i SSSR. Medjutim, ne samo da je u medjuvremenu SSSR razvio tehnologiju tada najrazornijeg oružja – hidrogenske bombe, već je docnije napravio prvi i neutronsku bombu, koja ne vrši fizička razaranja, nego isključivo ubija ljude i životinjski svet.

U takvoj situaciji Kenedi je dao naciji obećanje, da će se za „dve godine“ Amerikanci iskrcati mesec, što je bilo zasnovano na realnosti upravo toliko, kao i da ste Leonardu da Vinčiju naložili da u 16 veku napravi savremeni automobil na struju. Ali plan koji je bio donet se zasnivao isključivo na stvaranje fame, velikog kosmičkog programa i priprema da se napravi savršena fotomontaža tog spektakularnog dogadjaja. U stvari, amerikanci su uspeli zaista da naprave kosmički projekat lansiranja satelita sa ljudskom posadom ( kao i SSSR pet godina pre toga) koji je u realnom vremenu navodnog puta na mesec kružio oko zemlje, da bi se „modul“ – satelit sa posadom , spustio nazad na zemlju (padobranom) isto kao što je to korišćeno i u ruskoj svemirskoj tehnologiji. Naciji je u tom vremenu prikazivan ne let na mesec, ne detalji sa tog leta, niti koji odvojeni segment iz tkzv. šesto-etapnog puta, već lansiranje rakete nosača, filmovani zapis navodnog boravka na mesecu i povratak modula/kapsule satelita. Ono što je i danas izloženo u muzeju NASA-e kao mesečev modul je „igračka“ za tehnički izgled raznih satelita, kapsula i „kosmičkih skakača“ iz naučno fantastičnih filmova, ocenjuju stručnjaci.

Ipak naivni svet je bio ushićen, ljudi u Americi su pali u zanos, probudio se takmičarski duh nacije ali sve je trajalo kratko, veoma kratko. Od tada Amerika opstaje jedino otvaranjem kriznih područja uglavnom u zemljama u razvoju, gde docnije pravi invazije radi smirivanja pobuna ili gradjanskih ratova, da bi potom kao mirotvorac, „pomogla“ tako što je bukvalno otimala prirodne resurse tih zemalja. Od 72-e godine do danas SAD su učestvovale u 43 takve veće ili manje intervencije (ratova) iz kojih je bukvalno upropašćujući ekonomije tih zemalja obezbedjivala za sebe ekspoloataciju rudnog blaga, zlata, dijamanata i najviše nafte.

Dakle istina o navodnom iskrcavanju čoveka na mesec je samo jedna dobro odradjena filmska priča sa mnogo manjkavosti, koju danas imitiraju mnogi „TV razobličivači prevara i zabluda“, prikazujući „iskrcavanje na mesec“ koje je identično zvaničnom, da bi u sred prikazivanja „otkrili“ i pokazali trikove, koji su korišćeni za stvaranje utiska realnosti.

SPUŠTANJE NA MESEC I POVRATAK NIJE MOGUĆ

Kako objašnjavaju „ razobličivači mitova“ prenoseći zvaničan stručni stav, zemljina osa varira i to sve više posle Drugog svetskog rata. U tome postoje prirodni uzroci, ali i uticaj izvršenih preko 1.500 proba nuklearnih eksplozija. Običan svet jednostavni nema pojma koliko je zapravo podzemnih i nadzemnih atomski i hidrogenskih eksplozija uopšte izvršeno. Obzirom da su se probe vršile uglavnom na američkom području, zatim na Pacifičkom ostrvlju i u Sibiru, dakle na tri „lokacije“ za posledicu se javljalo „klizanje“ zemlje iz orbite, slično efektu kada velikim čekićem preko poluge udarate na isto mesto kako bi pokrenuli neki veliki točak na zardjaloj osovini.

Ugao pod kojim je nagnuta naša planeta je značajno pomeren za pola veka, a rotacija postaje sve sporija. To naravno menja tačnost baždarenja navigacionih instrumenata kod letilica, velikih brodova i drugih tehničkih naprava koje odredjuju položaj na zemlji ili zemlje u kosmosu. Ono što nam mnogi naučnici govore je da će se zemlja jednog trenutka potpuno zaustaviti, obrnuti polove i nastaviti da se kreće u drugom smeru !?

Šta će se tada dogoditi neko ne zna tačno. A taj trenutak kažu, nije tako daleko, možda već krajem 2012.

Ako imate kontakt sa nekim pilotom koji leti na velikim distancama ili kapetanom nekog velikog prekookeanskog broda potvrdiće vam da odredjivanje položaja broda ili aviona više nije isto kao nekada i da se svake godine vrše takozvane korekcije koje u poslednjih dvadeset godina odstupaju za više od 15% od takozvane konstante. To u prevodu znači kao kada bi bacili loptu na jedno mesto u bašti, a zatim je posle pola sata kasnije našli pet metara na drugom mestu.

Medjutim, veći problem je u tome što je mesec veoma „neposlušan“ zemljin satelit. Naime, on je zbog svoje male mase vrlo nestabilan na svome putu oko zemlje, tako da praktično nikada ne prolazi istom putanjom, već ima odstupanja od jedan do 2,5 procenta, što možete predstaviti sebi ako na velikom papiru povučete liniju od jednog metra, pa oko iste povučete krivulju liniju koja će se „uvijati“ oko ravne linije u širini od 1 do 2,5 santimetara. Ako takvu liniju zatvorite u krug, pa zamislite povećano za milion puta onda vam će biti jasno koliko je neprecizno kretanje zemljinog satelita. Medjutim, ovo mesečevo kretanje ne zavisi toliko od zemlje, koliko od magnetskih erupcija sunca i meteorskih kiša iz kosmosa koje „bombarduju mesec“.

Ovo je dakle problem koji zahteva takvu letilicu koja će tokom leta prema mesecu moći da vrši znatne korekcije u letu i ne dopusti da se mesec „promaši“ obzirom da je njegova zemljina teža višestruko manja od zemljine, nema atmosferu i ne postoji tolika sila koja bi bukvalno „ privukla“ zemaljsku letilicu ukoliko bi ona imala problema u presretanju mesečeve orbite. Takva letilica ne postoji ni danas, jer osim što treba biti lansirana u kosmos do mesečeve orbite, mora da ima dovoljno goriva za veći broj manevara koji će služiti za korekcije mesečevih „šetnji“ po orbiti od trenutka lansiranja do trenutka pristizanja letilice sa zemlje u njegovu orbitu. Ništa manje nije složeno ni vratiti se na zemlju iako je svakako lakše usmeriti se prema zemlji i uspešno prebroditi probleme prolaska kroz atmosferu. Za sve to je u samoj letilici osim dovoljno goriva potrebno smestiti i čitav računski centar, koji bi neprekidno vršio korekcije putanje letilice u odnosu na mesec i zemlju. Sa takvom tehnologijom ni Amerikanci ni Rusi ne rapolažu ni danas, a kamoli u vreme navodnog puta na Mesec.

Zanimljivo je da SSSR ni tada ni docnije nije komentarisao američku ekspediciju na mesec, posebno ne u stručnim krugovima. Jedini zvanični komentar je bio da se njihov kosmički program zasniva na pripremi puta za Mars i Veneru zašta je potrebno dve do tri decenije rada. Očito da je razlog „stabilan“ položaj ovih planeta u sunčevom sistemu , veličina i prognoza mnogo većih šansi za bilo koju vrstu „eksploatacije“ nego meseca koji je u suštini samo jedan ogromni kamen.

Kosmička trka izmedju SAD i Rusije ni danas nije završena. Iako Amerika demonstrira navodnu premoć čestim letovima letilica koje odlaze u kosmički prostor oko zemlje, praktično se u tridesetak godina u tim misijama nije dogodilo ništa spektakularno. Medjutim, ono što rado previdjaju kako američki stručnjaci, tako i javno mnjenje je činjenica da je najveći objekat u kosmosu u blizini zemljine orbite „Kosmička stanica Mir“, koju su sagradili i lansirali Rusi sklopivši je u dvadesetak misija, kao pravi gradjevinsko - tehnički objekt za boravak većeg broja ljudi. Do sada je kroz nju prošlo preko stotinak astronauta raznih profila, ali i milionera koji su platili basnoslovne „karte“ za nedelju dana boravka u stanici Mir. I konačno ako kažemo da je ova kosmička stanica teška skoro dve stotine tona , da ima sve što je potrebno za boravak pet astronauta u izolaciji u trajanju od godinu dana, različite naprave za obnavljanje energije, vazduha i čak životnih resursa, onda je jasno da je ovo kolosalan rezultat ruskog kosmičkog programa.

Tako svaka priča o iskrcavanju amerikanaca na mesec i postavljanju američke zastave bila ona istinita ili ne, počinje i završava se u dalekoj 1972.-oj godini. Sve ostalo o kosmosu i perspektivama mogućnostima i nemogućnostima da ga čovek osvoji, pričaju Rusi.




Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP