13.04.2010.

Washington. DC.Glavna stanica metroa hladnog januarskog jutra. Jedan čovek na violini počinje da svira jednu kompoziciju Johana Sebastijana Baha. Za to vreme prolaze stotine i hiljade ljudi , uglavnom na putu na posao.

3 minuta nakon što je muzičar započeo sviranje, jedan sredovečan čovek uočava muzičara koji svira. On malo usporava korak, zaustavlja se par sekundi, a zatim žurno odlazi kuda je namerio.

4 minuta kasnije: Violinista prima svoj prvi dolar: žena baca kovanicu u šešir, i bez zastajkivanja, nastavlja hod.

6 minuta kasnije: Mladi čovek se naginje nad ogradom kako bi ga poslušao par trenutaka, zatim pogleda na ručni sat i odlazi žureći.

10 minuta kasnije: Otprilike 3-o godišnji dečak se zaustavlja pred violinistom , ali ga majka odvlači žureći. Dečkić zastaje da ponovno pogleda violinistu, no majka ga vuče i oboje odlaze . I nekoliko druge dece je ponovilo baš ovu radnju. Svaki roditelj, bez izuzetka je prisililo svoje dete da nastavi hodati.

Muzičar svira bez prestanka.

45 minuta kasnije: Samo se šest ljudi zaustavilo i poslušalo na kratko predivnu melodiju koju je izvodio muzučar na violini. Nekih dvadesetak prolaznika je ubacilo kovanicu ili papirni dolar u šešir muzičara, ali je nastavilo hodati bez slušanja muzike.

1 sat kasnije: Muzičar završava sviranje i nastupa tišina. Niko to ne primjećuje. Niko nije zapljeskao, niti bilo šta rekao, prokomentarisao ili muzičara pohvalio.

Svirač je sakupio ukupno $32.

Zašto ova priča ?

Niko nije primetio da je muzičar u stvari bio Joshua Bell, jedan od najvećih muzičara i umetnika na violini današnjice na svetu. On je prolaznicima svirao  jednu od najzahtevnijih i najtežih kompozicija Johana Sebastijana Baha, ikada napisanih za violinu. Violina na kojoj je svirao bila je vredna 3.5 miliona dolara. A samo dva dana pre ovoga „uličnog koncerta „ maestro Joshua Bell je rasprodao do poslednjeg mesta čuvenu koncertnu dvoranu u Bostonu, gdje je najjeftinija ulaznica koštala 100,00 dolara.

Ovo je istinita priča. Maestro Joshue Bell je svirao na stanici metroa na molbu uglednog američkog lista Washington Post, kao deo sociološkog eksperimenta o percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima. Tema istraživanja je bilo pitanje : "Da li u uobičajenom okruženju, u uobičajeno vreme , uopšte primećujemo vrednosti i prepoznajemo lepotu? Da li umemo da tu lepotu i vrednosti cenimo? Prepoznajemo li vrednosti, talent, umetnost, lepotu i u neočekivanom kontekstu ?

Koliko je ustvari snobova medju nama, koji idu na koncerte i slične priredbe plaćajući čak i basnoslovne iznose da bi „uživali “ u umetnosti , a to isto ne prepoznaju u nekim drugim situacijama ?" Mnogo.

Zaključak ovog eksperimenta je : „Ako od par hiljada ljudi koji su prošli dok je muzičar svirao nije imalo ni trenutak vremena da prepozna vrhunsku umetnost , da zastane i posluša sviranje jednog  od najboljih muzičara na svetu , koji je svirao jedan od najlepših komada ikada komponovanih za violinu , na jednom od najlepših i naskupljih instrumenata ikada načinjenih .... koliko tek onda mnogo drugih pravih stvari vrednih ljudske pažnje,propuštaju u životu ?

Gde bi  ste vi tu bili u ovoj priči ?

/ Primljeno : Via mail /

Podelite ovaj članak