Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 99660
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6609964
Ko je na sajtu?
Imamo 60 gosta na mreži

ЕЛИТЕ, ‘‘ВЕЛИКА ИГРА’‘ И ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ


11.08.2011. / pee-Академедиасрбија

Муџахид Камран

Најбогатије породице на свету контролишу Америку чврсто, свеобухватно и прикривено. Контрола је зачета у Европи у време када су банкари открили да се више исплати давати зајмове владама него обичним људима.

За два века током којих су се тајно и успешно организовали као контролори влада широм света и арбитри рата и мира, банкарске породице и послушни примаоци њихових услуга успели су да преузму и највеће компаније.

Уколико то не схватимо не можемо разумети ни стварне узроке два светска рата и предстојећег Трећег, који ће бесумње почети због настојања Америке да освоји и под своју контролу стави Централну Азију. Једино решење јесте да се САД повуку – што амерички народ жели, али не и његова елита.

Америка је земља којом се управља преко приватне, низом обмана створене Банке федералних резерви а којом, опет, управља шачица банкарских породица.

У својој занимљивој књизи Тајна екипа (Тhe Secret Team) пуковник Флечер Праути (Fletcher Prouty), портпарол америчког председника у периоду између 1955. и 1963, наводи једну изузетну и разоткривајућу изјаву Винстона Черчила из Другог светског рата: ‘‘Баш те ноћи извршен је снажан ваздушни напад на Ротердам’‘, пише Праути. ‘‘Он је седео, замишљен, а потом, као за себе, казао: ‘Неограничен подморнички рат, неограничено бомбардовање – то је тотални рат’. Седећи и даље, зурећи у велику географску карту, додао је: ‘Време и Океан, нека звезда водиља и Високи кабал начинили су нас оним што јесмо’.’‘

Праути даље наводи: ‘‘Сцена је била упечатљива а ово откриће истинске стварности у најмању руку ретко. Ако за Винстона Черчила постоји ‘Високи кабал’ који нас је начинио оним што јесмо, наша дефиниција је потпуна. Ко би могао боље од самог Винстона Черчила, током најстрашнијих дана Другог светског рата, знати да међународни ‘Високи кабал’ и постоји? Тада је то било истина, као и данас, посебно у време Једног светског поретка. Та свемоћна група сачувала је своју надмоћ јер је схватила пресудност анонимности’‘. Тај ‘‘Високи кабал’‘ је данашњи ‘‘Кабал Једног света’‘, од различитих аутора назван елитом.

Високи кабал и оно што он контролише

Елита поседује медије, банке, и војну и нафтну индустрију. У својој књизи Ко је ко у елити (Who’s Who of the Elite?) Роберт Гејлон Рос Старији (Robert Gaylon Ross Sr.) пише: ‘‘Моје мишљење је да они поседују америчку војску, НАТО, тајну службу, ЦИА, Врховни суд и бројне ниже судове. По свему судећи они контролишу, посредно или непосредно, највећи део државних, окружних и локалних полицијских и правосудних органа.’‘

Елита је намерна да освоји свет користећи способности становништва Сједињених Држава. Још је 1774. године Амшел Мајер Ротшилд (Amschel Mayer Rotschild) на скупу дванаест најбогатијих људи Прусије у Франкфурту рекао следеће: ‘‘Ратове треба усмеравати тако да се народи на обе стране што више задужују код нас’‘. На истом скупу затим је најавио: ‘‘Панике и финансијске кризе ће на крају довести до стварања Светске владе, Новог поретка са једном владом света.’‘

Елита поседује бројне ‘‘трустове мозгова’‘ чија је сврха ширење, консолидовање и одржање њихове контроле над планетом. Између осталог, она финансира Краљевски институт за међународне послове (Тhe Royal Institute of International Affairs – RIIA), Савет за спољне послове (Council on Foreign Relations – CFR), Групу Билдерберг, Трилатералну комисију, и многе сличне организације које све раде за њу. Ти трустови мозгова издају часописе као што је Спољни послови (Foreign Affairs), у којима се завојевачке и противљудске идеје уздижу а потом, ако је потребе, шире и у облику књига којима се даје велики публицитет.

Збигњев Бжежински, Хенри Кисинџер, и њима слични, као и неоконзервативни ‘‘мислиоци’‘, дугују свој положај и удобан живот великодушности Елите. Та важна чињеница мора се стално имати на уму. Такви мислиоци и писци су на платном списку Елите и раде за њен рачун. Ако неко сумња у ово, можда ће му помоћи неколико навода из доказима поткрепљене књиге професора Питера Дејла Скота (Peter Dale Scott) Пут ка 11. септембру – Богатство, империја и будућност Америке (Тhe Road to 9/11 – Wealth, Empire and the Future of America, издање University of California Press, 2007).

‘‘Бандијев штићеник на Харварду, Кисинџер, именован је за националног саветника за безбедност пошто је председавао важној ‘студијској групи’ Савета са спољне послове. Као некадашњог свог помоћника, Нелсон Рокфелер га је платио да напише књигу о ограниченом рату за потребе Савета. Њему је Кисинџер 1968. такође усрдно помагао у његовој неуспешној кампањи да постане амерички председник. Тада су Рокфелер и Савет за спољне послове можда спречени да преузму контролу над Републиканском странком, али не и над републиканском Белом кућом.’‘ (стр. 22)

Навод са стране 38 такође открива много:

‘‘Однос између Кисинџера и Рокфелера био је сложен и врло дубок. Истраживачки новинар Џим Хоган (Jim Hougan) је писао: ‘Кисинџер, који се оженио некадашњом Рокфелеровом помоћницом, власницом виле у Џорџтауну (отмена, стара четврт Вашингтона, прим. уред. СЛ) чију су куповину омогућили Рокфелерови поклони и позајмице, увек је био штићеник свог газде Нелсона Рокфелера, и када га овај није директно запошљавао’.’‘

Професор Скот додаје:

‘‘Долазак Никсона и Кисинџера у Белу кућу 1969. подударио се са доласком Дејвида Рокфелера на положај главног директора банке Чејс Менхетен. Никсоновско-кисинџеровска спољна политика детанта била је у потпуном складу са Рокфелеровим настојањима да интернационализује банкарске операције Чејс Менхетена. Тако је 1973. Чејс Менхетен постао прва америчка банка која је отворила филијалу у Москви. Неколико месеци касније, захваљујући позиву који је уговорио Кисинџер, Рокфелер је постао први амерички банкар који је разговарао са кинеским комунистичким вођама у Пекингу.’‘

Манипулисање јавним мњењем

Осим ових стратешких ‘‘трустова мозгова’‘, Елита је успоставила и ланац истраживачких института чија је сврха да усмеравају јавно мњење у правцу у коме она жели. Како је показао Џон Колман (John Coleman) у својој изузетној књизи Институт Тависток за људске односе – рад на моралном, духовном, културном политичком и економском опадању САД (Тhe Tavistock Institute of Human Relations – Shaping the Moral, Spiritual, Cultural, Political and Economic Decline of the United State of America), Институт је установљен 1913. у Велингтон Хаусу (популарно име за здање у коме је било смештено Британско министарство пропаганде из времена Првог светског рата, прим. уред. СЛ) у Лондону, у циљу манипулације јавним мњењем. Колман каже следеће:

‘‘Модерна наука масовне манипулације рођена је у лондонском Велингтон Хаусу, а бабице које су ово живахно чедо породиле билe су Лорд Нортклиф (Northcliffe) и Лорд Ротмер (Rothmere). Британска монархија, Лорд Ротшилд и Рокфелерови финансирали су овај подухват… Циљ људи у здању Велингтон био је да промене став великог броја Британаца који су се снажно противили уласку у рат са Немачком. Тај огроман задатак успешно је обављен ‘усмеравањем мишљења’ путем анкета. Међу особљем били су и Арнолд Тојнби (чувени британски историчар, прим. уред. СЛ), будући Директор студија на Краљевском институту за међународне послове, Лорд Нортклиф и два Американца, Волтер Липман (познати амерички новинар и коментатор, прим. уред. СЛ) и Едвард Бернајс (Edward Bernays). Лорд Нортклиф је преко своје жене био у сродству са Ротшилдовима.

Бернајс је био нећак Сигмунда Фројда – чињеница која се мало помиње – и творац технике за ‘‘производњу сагласности’‘. Када се Фројд преселио у Британију и он је, тајно, успоставио везу са Институтом у Тавистоку. Према Колману, Бернајс ‘‘је био међу првима који су психологију и друге друштвене науке искористили да обликују јавно мњење тако да јавност остане убеђена да су произведени и наметнути ставови заправо њени’‘.

Институт Тависток има фонд од шест милијарди долара и контролише око 400 организација и око 3.000 ‘‘трустова мозгова’‘, углавном у САД. Институти Стенфорд, Хувер, Аспен из Колорада и многи други, намењени манипулисању америчким и глобалним јавним мњењем, изданци су Тавистока. То објашњава зашто је велики део америчке јавности до те мере паралисан да не види ни оно што је очигледно, и на то не реагује.

Данијел Естулин (Daniel Estulin), истраживач који се бави групом Билдерберг, цитира изјаву приписану професору Рејмонду Хотону (Raymond Houghton) а наведену у књизи Мери Скоби (Mary Scobey) Гајење хуманости (То Nurture Humaneness) да је Савету за спољне послове већ прилично дуго јасно да је ‘‘апсолутна контрола понашања неизбежна… а да човечанство неће ни приметити да је већ у кризи’‘.

Треба такође имати на уму да се 80 одсто свих америчких електронских и штампаних медија налази у рукама шест великих корпорација. Ова ‘‘концентрација’‘ обављена је током последње две деценије. Тих шест корпорација у власништву су Елите. Човеку упознатом са оним што се дешава на глобалном нивоу готово је немогуће да гледа, чак и само неколико минута, све те искривљене слике, лажи и измишљотине којима ови медији – Елитин инструмент пропаганде и испирања мозга – непрестано засипају јавност.

Када слика постане јасна, онда је лако приметити криминално ћутање медија о злочинима против човечности који се чине по налогу Елите. Колико људи зна да је рак распрострањенији у ирачком граду Фалуџи него што је био у Хирошими и Нагасакију, зато што је америчка војска тамо користила осиромашени уран, а могуће и нека друга тајна нуклеарна средства? Фалуџа је кажњена због свог јуначког отпора Американцима.

Важност Евроазије

Шта ће САД у Централној Азији? Да би се то схватило морају се погледати написи послушника Елите – Бжежинског, Кисинџера, Самјуела П. Хантингтона, и њима сличних. Важно је приметити да је део стратегије Елите и плаћање ‘‘трустовима мозгова’‘ да објављују књиге којима ће се дати углед и важност њиховим предстојећим нелегалним, неморалним и грабљивим операцијама. Ставови нису нужно и аутора – то су ставови ‘‘трустова мозгова’‘. Послушници Елите формулишу и обнарођују политику и планове по налозима својих господара, кроз тела као што су Савет за спољне односе, група Билдерберг, и слична.

У својој бескрајно арогантној књизи Велика шаховска табла (The Grand Chessboard) објављеној 1997, Бжежински је изложио философију иза садашње америчке војне експанзије. Он почиње цитирајући добро познате погледе британског географа Сер Халфорда Џ. Макиндера (1861–1947), још једног трудбеника у корист Елите. Макиндер је био припадник клуба Коефицијент (Coefficient) који су 1902. установили чланови Фабијанског друштва (удружење фабијанских социјалиста убеђених да се социјализам може наметнути и мирно, без револуције какву су проповедали Маркс и Енгeлс. Прим. уред. СЛ). Континуитет политике Елите показује се кроз чињеницу да Бжежински полази од следеће Макиндерове тезе први пут објављене 1904: ‘‘Онај ко влада источном Европом заповеда средиштем, ко влада средиштем, заповеда Светским острвом, ко заповеда Светским острвом, заповеда светом.’‘

Бжежински тврди да је први пут у историји човечанства једна неевроазијска сила постала превласна и да мора стећи доминацију и над евроазијским континентом не би ли и даље остала највећа светска сила: ‘‘Главна геополитичка награда Америци јесте Евроазија… У Евроазији живи око 75 одсто светског становништва… Бруто друштвени производ Евроазије сачињава 60 одсто светског БДП, ту се налази око три четвртине енергетских извора у свету’‘.

Није реч само о геостратешкој локацији региона, ради се и о његовом богатству ‘‘како у оном што је већ изграђено, тако и оном што је још у земљи’‘ – то јест ономе што тако привлачи Елиту чија се похлепа за новцем и жудња за моћи не може утажити, као да је плод неизлечиве болести.

Бжежински даље каже: ‘‘Управо на том најважнијем светском терену – Евроазији – може се у неком тренутку родити могући супарник Америке. Усредсређивање на кључне играче и одговарајућу процену терена треба да буде полазна тачка у артикулисању америчке геостратегије за дугорочно управљање америчким геостратешким интересима у Евроазији.’‘

Ови редови објављени су 1997. Милиони људи умрли су током последње две деценије, а милиони су остали без дома у овом подручју, али оно је за Бжежинског и његове истомишљенике и даље само ‘‘терен’‘! У својој књизи Бжежински предочава две занимљиве карте. Потпис испод једне од њих (страна 53) гласи: ‘‘Глобална зона тињајућег насиља’‘, а испод друге (стр. 124): ‘‘Евроазијски Балкан’‘. Прва приказује област која обухвата Судан, Египат, Саудијску Арабију, Турску, Сирију, Ирак, Иран, све централноазијске државе, Авганистан, Пакистан и делове Русије и Индије. На другој су два круга: унутрашњи и спољашњи, који укључује све државе са претходне мапе. У унутрашњем су само Иран, Авганистан, источна Турска, и бивше совјетске централноазијске републике.

‘‘Овај огромни простор, растрзан лако запаљивом мржњом и окружен моћним суседима, међусобним такмацима, бесумње ће постати велико ратно поприште…’‘ пише Бжежински, и додаје: ‘‘Могући изазов америчком примату од исламског фундаментализма може постати проблем у овом нестабилном региону’‘. Ове речи написане су када таква врста фундаментализма није уопште представљала проблем. Потом су се САД умешале и тактиком провокација и обмана претвориле ситуацију у најављену. По процени својих стратешких мислилаца, САД се могу суочити са озбиљним изазовом у виду коалиције Кине, Русије и Ирана, те ће морати да учине све што могу да спрече успостављање такве коалиције.

За Бжежниског је ‘‘тероризам’‘ – концепт изнедрен у Тавистоку – само добро испланирана и промишљена стратегија, лаж и обмана, да би се прикрило војно присуство у централноазијском региону и другде. Он се користи да би се америчка јавност држала у страху, а Русија у стрепњи од даљег распада (Америка је обучила и помагала чеченске борце, иначе истинске ‘‘терористе’‘ у сваком погледу) и да би се оправдало присуство америчких трупа у централној Азији и на њеним рубовима.

Измишљени рат против тероризма

Тероризам пружа оправдање и за претварање САД у полицијску државу. Према Вашингтон Посту од 20. и 21. децембра 2010, САД сада има 4.058 антитерористичких организација! Оне свакако нису створене због такозваних терориста који оперишу у централној Азији – њихов број далеко надмашује број такозваних терориста у целом свету. Ничим ограничено шпијунирање домаћег становништва у САД је сада чињеница живота, а америчка јавност, као и увек, прихватила је то захваљујући сарадњи медија и института типа Тависток које поседује Елита.

Амерички историчар Хауард Зин (Howard Zinn) то овако сажима: ‘‘Такозвани рат против тероризма није само рат против невиних људи у другим земљама већ и против америчког народа – рат против наших слобода, против нашег животног стандарда. Богатство земље отима се од обичних људи и предаје супербогатима. Краду се животи наших младих. А лопови су у Белој кући’‘. Лопови заправо контролишу Белу кућу већ јако дуго.

У својој изузетној књизи Прелазак Рубикона (Crossing the Rubicon), Мајкл Руперт (Michael Ruppert) указује да је добар део насиља у региону Централне Азије као и Пакистану, такође укљученом у мапе Бжежинског, ‘‘инициран од стране америчких ‘опуномоћеника’.’‘ ‘‘Како су те мапе објављене пуне четири године пре него што је први авион ударио у њујоршки Светски трговински центар, оне спадају у категорију доказа за које сам, радећи у лосанђелеској полицији, научио да се зову ‘индиције’. То значи да је експлозија америчког милитаризма после 11. септембра, као и сâм тај догађај, део унапред планиране и доследне стратегије глобалне доминације у оквиру које су и људи у Америци такође ‘покорени’ тоталитарним законима донетим после 11. септембра.’‘

Сâм Бжежински пише:

‘‘Америка је превише демократска изнутра да би била аутократска ван својих граница. То спутава упражњавање њене моћи, а посебно ограничава њену способност за војно застрашивање. Никада у историји није нека народна демократија стекла међународну надмоћ. Али стремљење моћи није циљ који тражи масовну подршку осим у условима неке изненадне претње или изазова општем осећању добробити у сопственој кући… Економско одрицање (то јест, трошкови одбране) и жртвовање људи (погинули и рањени и међу професионалним војницима) неопходни за постизање тог циља нису саставни део демократских порива. Демократичност је у опреци са империјалном мобилизацијом.’‘

Нема сумње да су закони донети после 9. септембра, невиђена експанзија агенција и надзор над америчким становништвом разлог за велико задовољство Елите – САД се сада једва могу звати демократском државом. По писању Вашингтон Поста, Национална агенција за безбедност дневно пресреће 1,7 милијарди електронских порука, телефонских позива и других комуникација. Није стога чудо што је Буш назвао 11. септембар 2001. ‘‘изузетном приликом’‘, а Доналд Рамсфелд догађајем аналогним ‘‘преобликовању света’‘ из времена Другог светског рата.

Да би постигла циљеве Елите Америка је уништила Југославију док је Русија стајала по страни паралисана и немоћна, променила је режиме у Централној Азији, успоставила војне базе у Источној Европи и Централној Азији и организовала крајње провокативне војне вежбе искушавајући спремност Русије и Кине. Успоставила је војну базу у Киргистану, држави са 800 километара дугом границом према Кини. Када су Кинези протестовали против недавних војних вежби Америке и Јужне Кореје због њихове непосредне близине кинеским границама, амерички портпарол је одговорио: ‘‘Такву одлуку доносимо ми и једино ми… Где ћемо вежбати, када ћемо вежбати, са ким и како, с којим средствима и томе слично су одлуке које доноси америчка морнарица, америчко министарство одбране, америчка влада’‘. Као што је новинар Рик Розоф приметио, ‘‘такав изазивачки, арогантан и вулгаран језик су у Пекингу бесумње разумели веома добро’‘.

САД су успоставиле базе у Румунији, Бугарској, Пољској и Чешкој, уз највећу икада подигнуту у региону – логор Бондстил на Косову. Према извештају у руском листу Комерсант од 3. марта 2011, четворофазни план за распоређивање америчког система пројектила у Европи треба да буде у потпуности остварен до краја 2020. САД такође ужурбано успостављају војне везе са државама уз саму Русију: Азербејџаном, Казахстаном, Узбекистаном, Туркменистаном, радећи и на стварању ‘‘Велике Централне Азије’‘. Овај простор од Авганистана до Блиског истока треба да буде огромни коридор одакле ће нафта, гас и велико рудно богатство овог подручја тећи право у џепове америчке Елите, док ће тамошње становништво рачун плаћати сопственом крвљу.

О томе је индијски дипломата М.К. Бадракумар рекао следеће: ‘‘Није далеко време када ће постати јасно да ‘рат против тероризма‘ пружа згодан изговор за Америку да постепено обезбеди себи стално присуство на висоравнима Хиндукуша и Памира, у централноазијским степама и на Кавказу, стварајући тако стратешко средиште одакле ће надгледати Русију, Кину, Индију и Иран’‘. Сцена за Велики рат у коме ће учествовати велике силе данашњице – САД, Русија и Кина – постављена је, по нацрту Елите. Остало је све само питање времена.

Америчка Елита стално је свој народ водила у велике ратове путем документованих и доказаних обмана – потапања Лузитаније у Првом светском рату, Перл Харбура у Другом, и тако даље. Елита гледа на нас као на ‘‘људско смеће’‘, што је термин који су први употребили Французи у Индокини. Она производи и прилично ‘‘људског смећа’‘ у Америци. Један извештај Светске банке показује да је 2005. године 28 милиона Американаца било ‘‘угрожено’‘; 2007. тај број се попео на 46 милиона! Један од пет Американаца суочен је са могућношћу да изгуби све што има, док 38 милиона људи добија бонове за храну!

Мајкл Руперт с тугом каже:

‘‘Моја земља је мртва. Мој народ се предао тиранији и тако постао њен главни ослонац, њена основа, њен бранилац. Сваког дана он ту тиранију подржава послујући у њеним банкама и трошећи позајмљен новац код корпорација које тим банкама управљају. Велика неоконзервативна стратегија Џорџа В. Буша је тријумфовала. Убеди амерички народ да не може да живи без ‘добрих ствари’, а онда само посматрај како подржава све страшније злочине које чиниш док им бацаш коске на којима је све мање меса. Истовремено га гурај све дубље у дуг. Уништи средњу класу, једину политичку базу које се треба плашити. Принуди га да, због саучествовања у кривици, прихвата све репресивније полицијске мере државе. Ради што год хоћеш.’‘

Глобални економски систем заснован на нечовештву и грабежљивости, у коме неколицина поседује више богатства него милијарде гладних ће се окончати, али његов крај биће болан и крвав. То је систем у коме се Елита гоји на рату и беди милиона, на смрти и планском уништавању. Ајнштајн је својевремено рекао: ‘‘Не знам чиме ће се ратовати у Трећем светском рату, али вам могу рећи шта ће се користити у Четвртом – мочуге и каменице!’‘

Професор Муџахид Камран (Mujahid Kamran) је Потпредседник Пенџапског универзитета у Лахореу, у Пакистану, и аутор књиге објављене априла 2011. под називом Велика обмана – корпоративна Америка и непрекидни рат (Тhe Grand Deception – Corporate America and Perpetual War).

Објављено на сајту Глобална истраживања (www.globalresearch.ca ) 7. јуна 2011.
Превод и редакција:  Српски лист.
------------------------------------------------

ПОГОВОР МОМЧИЛА СЕЛИЋА

Дођосмо и до тога да објављујемо једног муџахида. Но, професор Камран је укратко, сажетије него ико да знам, објаснио не само пакистанске и наше, него општечовечанске неприлике: Елита није елита већ су хуље.

Са аспекта ‘‘учинковитости’‘, Они бесумње јесу моћни. Са гледишта смисла, Њихово само постојање – успех настрану – нас суочава с питањем свих питања: зар Контрола припада искључиво Моћи, а не и Добру?

Претпостављам, да постоји и Теорија управљања којом се баве жреци и коју, ушкопљену, предају на ‘‘друштвеним наукама’‘ својих храмова (универзитета) а упражњавају из својих ‘‘ложа’‘ – парламената, влада, административних установа, корпоративних одбора и приватних клубова. Но, да сам бог може бити налик оним човечуљцима који испадају из разбијене главе механичког дива из енглеског филма Лавиринт, мало је одвише.

Претпостављам, такође, да ће се наћи и теолога који ће то ‘‘објаснити’‘ и кибернетичара који ће самом мом питању насмејати. Али, Борба за Добро које није плод ‘‘организације’‘ нити доступно пожгађивању у Зло јесте могућа, као што несумњиво постоји и Истинити Бог.

Какве су силе њега сколиле, зна Он. На нама је, међутим, да будемо на Његовој страни јер је и Он на нашој, коликогод нам се повремено чинило да није.

Ако грешим, онда ‘‘победа’‘ у овом ‘‘натпревару’‘ неће задовољити ни људождере који јој се надају и који попут вируса – што и јесу – једу Васељену.

Ко ће кога јавља се зато као упит чији одговор лежи и на нама.

Добру, и Богу, надајмо се, на ползу.

Напомена: Муџахид је и српска именица мушког рода, множина муџахиди, и долази нам из арапског преко турског са значењем ‘‘борац, борац зе веру’‘. Посредством енглеског стигли су нам нажалост ‘‘муџахедини’‘ – арапска множина речи ‘‘муџахид’‘ будући ‘‘муџахедин’‘. Значи, још једна множина множине из пуког незнања – попут оних несретних ‘‘амигоса’‘ из шпанског (једнина ‘‘амиго’‘) или ‘‘скинхедса’‘ из енглеског (једнина ‘‘скинхед’‘), итд.

/  Гласник Српског клуба /




Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP