Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 100149
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6613921
Ko je na sajtu?
Imamo 46 gosta na mreži

KAKO DA IZBEGNETE MANIPULACIJE SVEŠĆU


23.10.2011. / Novi Standard

Prevod Sava ROSIĆ

Zaključni odlomak iz kapitalnog dela ruskog naučnika SERGEJA KARA-MURZE:  „Manipulacija svešću“, koje se nedavno pojavilo na srpskom jeziku

Filozofsko-sociološka rasprava Sergeja Georgijeviča Karamurze (1939) „Manipulacija Svešću“ (Moskva, 2000) kroz niz praktičnih primera pokazuje kako se tokom poslednje decenije prošlog veka, uz pomoć medija ali i na druge načine, vodio rat za osvajanje svesti miliona Rusa. Proizvod toga bilo je njihovo svođenje na puku gomilu koja je slepo slušala poruke svoje političke i ostale pseudoelite. Na taj način neoliberalna ideologija, čije je delovanje unutar ruskog naroda doprinelo i raspadu SSSR i kasnijem rastakanju Rusije, dovela je tu zemlju pred današnju sudbinsku dilemu. Naime - prema Kara-Murzi - ili će se Rusija sasvim prilagoditi svim zapadnim standardima, u okviru kojih ne može da prođe dobro, ili će početi da gradi mehanizme odbrane od tuđinske ideologije i prevlasti.

Onoliko koliko je Kara-Murza upućen, posvećen i kreativan autor i onoliko koliko problemi Rusije iz 90-tih godina veoma liče na probleme današnje Srbije, utoliko se njegova knjiga može čitati i kao izuzetan priručnik za svakog od nas kako da se odupremo manipulacijama i nametanju sistema takvog vrednosti koji građane svodi na puku beslovesnu glasačku mašinu, dok se za isto vreme pljačkaju njihova dobra i nacionalni resursi.

„Novi Standard“ objavljuje zaključno poglavlje Kara-Murzine studije, koje je formirano upravo kao niz praktičnih saveta kako je moguće odupreti se medijskom teroru i pogubnoj manipulaciji nacije sredstvima javnog govora.

 ZAKLJUČAK

Ova knjiga nije tehnološkog karaktera. To nije priručnik za praktikovanje manipulisanja niti uputstvo za zaštitu od manipulacije (samoodbranu bez oružja). Glavni cilj knjige jeste da pruži materijal na osnovu kog svako može razmisliti o izboru pred kojim danas stojimo. To nije izbor predsednika, partije ili čak političkog uređenja. Iza svega toga stoji izbor životnog ustrojstva (vrste civilizacije). Međutim, lično mislim da je to za mnoge zapravo izbor između života i smrti, ali nećemo tu temu ovde da razvijamo. Danas se batrgamo između dve vrste životnog ustrojstva, i uporno nas guraju ka onoj obali gde će manipulacija svešću postati glavno i skoro totalno sredstvo prevlasti, tako da će kroz izvesno vreme pred nama čak sasvim nestati problem i izbora, i borbe.

Oni koji takav ishod neće i spremni su da plivaju tražeći drugu obalu, makar i u magli, pa čak i da plivaju protiv struje (ili bar da se praćakaju u mestu dok ne svane), u ovoj knjizi mogu da pronađu izvesne orijentire. Postoje temeljne, inertne strukture koje treba štititi ako ne želimo da nas izvuku na obalu manipulativnog društva. Te strukture još ni izdaleka nisu skršene, njihovo očuvanje zavisi od molekularne podrške svih nas, od masovnog pasivnog otpora.

Radi se, pre svega, o ruskoj vrsti škole – onakvoj kakvu je uobličila naša kultura u sovjetsko doba. To je škola koja reprodukuje narod i vrstu kulture. Ona ne dâ mladom naraštaju da se pretvori u gomilu individua, da postanu ljudi mase. Ona otežava i zamenu naše kulture mozaičkom kulturom čoveka mase. Školu lome, ali ju je teško slomiti, preduboke je korene pustila u narod. Međutim, kapi nagrizaju kamen, i bez svesnog otpora svih nas rusku školu će skršiti. Veoma važan grudobran naše kulture predstavljala je, svakako, nauka ruske vrste. Na nesreću, ona se molekularnim otporom ne može zaštititi, isuviše je to nežan cvet, potrebna mu je podrška države a ona, po svoj prilici, ima druge ciljeve. Izgleda da će se naša nauka spasti samo u vidu semenja u smrznutoj zemlji. Kad sunce ogreje, i ono će proklijati, ali plodove nećemo skoro videti. U narednim godinama ćemo morati da, maltene bez nauke, tražimo put, da delujemo grublje, s većim greškama i gubicima. Plaćaćemo sopstvenu neodgovornost. Javna glasila većinom, a televizija tim pre, skoro da uopšte nisu naši. Oni su očito počeli da služe manipulatorima. Moglo se, uz postojanje minimuma političke volje, spasti ponešto od lokalnih novina i lokalne televizije, ali takve volje kod nas nije bilo.

Drugi opšti zaključak – uvek i svuda, i u javnosti, i u mislima, odupirati se atomizaciji, pretvaranju u individuu. Danas se ne radi o idealu sabornosti ili narodnosti, već o očuvanju međuljudskih veza kao sredstva zaštite sopstvene ličnosti. Onom pritisku koji se na našu svest vrši možemo kao ličnosti odoleti samo oslanjajući se na duševnu podršku sabraće. Svaki čin očuvanja, stvaranja ili vaspostavljanja međuljudskih odnosa – to je otkidanje komadića prostora od manipulatora. Bilo da damo rublju prosjaku ili prosto sa njim razmenimo poglede, da se našalimo sa piljaricom na tržnici, ustupimo mesto u metrou ili se posvađamo sa rođakom koji nas je uvredio – sve to jača našu psihološku zaštitu od manipulacije. Važno je da u svim tim vezama ima dijaloga. Da to ne budu veze čovek-stvar, već čovek-čovek. Nema tu nikakve sentimentalnosti, nikakve propovedi dobrote, samo trezvenog i čak ciničnog proračuna.

I u izvesnom smislu suprotan savet – na svaki način izbegavati gubljenje svoga ja i ujedinjavanje u gomilu. Opasnost od stvaranja gomile danas nije u fizičkom okupljanju u masu. Naprotiv, kod nas se sada okupljaju uglavnom organizovane mase. Ono što vidimo kao skup, miting ili čak barikadu, zasad još pre liči na odrede, a ne na gomilu – još nismo prošli stupanj atomizacije. Gomila se stvara upravo onda kada smo izolovani i ujedinjeni preko televizora. Kada među nama nema neposrednog duševnog dodira i nema dijaloga, već postoji hipnotičko dejstvo iz jednog centra – kao na rok-koncertu ili na stadionu koji sluša firera. U te je gomile bolje ne ići. Jer, rečeno je u Bibliji: Ne idite na bezbožne skupove. Reklo bi se, a zašto ne otići? Saslušati, malo biti sam svoj neistomišljenik. Znači, ne sme se, u Bibliji loš savet neće dati. Mi mislimo da je naša svest čvrsta, ali govori bezbožnika prodiru u podsvest. Pa gde su kod nas takvi skupovi? Tamo gde emituju manipulatori s kojima ne možeš da stupiš u dijalog. Nisu strašne debate, pa makar one bile uvredljive, strašan je ulagivački glas s ekrana ili iz zvučnika kome ne možeš postaviti pitanje ili uzvratiti.

Najzad, treba uzimati, skoro na silu, kao lek, okrepljujuća kulturna sredstva – sve ono što u sebi nosi tradicionalna znanja i simvole. Pročitati Tarasa Buljbu ili knjižicu poslovica, slušati ruske romanse – to danas nije zadovoljstvo već lečenje. Uostalom, korisna je svaka dobra literatura ili muzika, sve se danas drugim očima vidi.

To su najopštije misli. Mislim da se iz knjige mogu izvući i poneki ograničeniji zaključci. Prvi od njih bih ovako izrazio: prihvatiti kao dogmu da su javna glasila danas istrument ideologije a ne informisanja. U njima ono glavno predstavljaju ideje koje se krijumčarenjem ubacuju u našu svest. No, oni u vidu legende, pokrića, mamca na krijumčarskim kolicima voze i travu informacija koja nam je potrebna. Bez nje ne možemo, i prinuđeni smo da gutamo ono što nam daju. Naš je zadatak da se naučimo da ispljunemo maksimum otrova, da ga ne žvaćemo, pa čak i ne držimo u ustima. Dabome, deo toga dospeće u želudac, trovaće nas, ali se treba truditi. U tu svrhu treba zauzeti gledište interpretatora, polaziti od načela hermeneutike. To jest, od samog početka bujicu saopštenja ne primati zdravo za gotovo, već se svaki put upitati: Šta iza toga stoji? Zašto nam to saopštavaju? Tako se javlja problem dijagnostike – odvajanja žita od kukolja. Pa neka je naša vejalica loša, odvajanje vrlo grubo, mnogo žita se izgubi, mnogo prljavštine ostane. Svejedno, čak je i grubi filter vrlo koristan. Neverovatno koliko se mnogo proseje jednostavno zato što se po glavi vrzma kontrolno pitanje. Dovoljno je osloniti se na intuiciju, na osećanje. Čim nanjušiš da iz saopštenja štrče uši – ono onda neće ući u podsvest, a već upozorena svest će ga proveriti.

Koje simptome i obeležja potajne manipulacije naša svest i intuicija može da iskoristi? Sve u svemu, oni su prikazani u odeljcima knjige. Podsetiću na glavne.

JEZIK

Čim političar ili spiker počne da govori na ptičjem jeziku, umećući nerazumljive reči tipa vaučera ili sekvestra – znači da je u toku manipulacija (moguće sekundarna, kada je i sam govornik marioneta manipulatora). Da je govornik hteo da se njegovo saopštenje shvati i pojmi, a ne nabuba ili sugeriše, učinio bi ga razumljivim i izgradio u vidu dijaloga. U našem životu, izuzev čisto stručnih sfera kao što su nauka i tehnika, nema problema koji se ne bi mogao izneti na razumljivom ruskom jeziku. Nerazumljive reči imaju za cilj ili da nadjačaju slušaoca lažnim autoritetom eksperta, ili igraju ulogu šamanske bajalice za postizanje hipnotišućeg učinka. Takođe se dešava da su one pokriće za najbezočniju laž, kao na primer u slučaju s vaučerom.

Uopšte, jezik je izuzetno važno dijagnostičko sredstvo, nije slučajno što ga i lekari pregledaju.

EMOCIJE

Ako političar ili spiker počne da pritiska na osećanja, tu miriše na podvalu. Tu je bolje privremeno biti tvrda srca i ne podleći njegovom drhtavom glasu ili suzi koja mu u očima zablista. Politika je politika, tamo su emocije kao šminka. Šta to znači sažaliti se na bolesnog predsednika? On je ili predsednik – ili bolesnik. Kako vidimo, političari su, nezavisno od svog zdravstvenog stanja, apsolutno nemilosrdni prema običnom čoveku, oni dejstvuju kao mašina. Vremešni i nemoćni Saharov je hladnokrvno raspirivao rat u Nagornom Karabahu, ali ako bi neko pokušavao da mu u Vrhovnom sovjetu prigovori, smesta bi čitav roj njegovih osećajnih saboraca počinjao da agresivnu većinu prekoreva – i ona se posramljeno povlačila. Slušajući saopštenja nakićena emocijama bilo koje vrste (pa makar i plačljivim sažaljevanjem ranjenog ruskog vojničića) i sami ih za početak moramo primati kao računska mašina – nezavisno od osećanja na kojima pokušavaju da igraju. Moramo u mislima brzo da izračunamo interese, a osećanja su njihov jeftin začin. Uvek treba u pameti imati svoje interese (svoje – znači tvoje, tvojih potomaka, tvog naroda), a takođe zamisliti kakvi su interesi govornika ili njegovog gazde. Naročito treba biti na oprezu kada hoće da te razljute, pecnu, uvrede. Nije to bez razloga niti radi sopstvenog zadovoljstva Kiseljova ili Svanidzea. Ako to čine, znači da im je potrebno da privremeno isključe tvoj razum i usredsrede tvoju pažnju na njihove grimase. Ne sme se podlegati, treba gledati smireno i pokušati da se shvati šta iza te dimne zavese kriju.

SENZACIONALNOST I HITNOST

To je tehnologija opšteg dejstva koja obezbeđuje buku i potreban stupanj nervoze za podrivanje psihološke zaštite. Međutim, ponekad stvaranje veštačkog fona senzacionalnosti služi nekom konkretnom cilju, najčešće za odvlačenje pažnje. Obično senzacija ne vredi ni po lule duvana – te je na Tajlandu rođeno slonče, te su uplakani Englezi doneli cveće na grob princeze Dajane, te je u Portugaliji autobus završio u jendeku, te je Kozljonok uhvaćen. Zašto je to potrebno saopštavati grcajućim glasom? Tu već svako mora da razvije osećanje mere – poredi važnost saopštenja s našim stvarnim problemima. Uopšte, one političare i informatore koji zloupotrebljavaju te atribute saopštenja, jednostavno treba u mislima uneti u spisak stalno zaposlenih manipulatora i prema njima se uvek odnositi s nepoverenjem. Ah, upravo nam je saopšteno! Ah, držaćemo vas u toku! Ama šta ste nam to saopštili? Već sutra ćete i sami na to zaboraviti. Samo sa crnim kutijama su nam se već na glavu popeli – toroču o njima posle svake katastrofe, a kada ih na sveopštu radost pronađu – tajac. Pa što su onda o njima i govorili?

PONAVLJANJE

Ponavljanje je glavno sredstvo nesavesne propagande. Zato ono i služi kao dobar znak njenog prisustva. Ako iznenada počinju da svakodnevno raspredaju jednu te istu temu ili upotrebljavaju jedne te iste kombinacije reči – tu nisu čista posla. Još je M. J. Saltikov-Ščedrin upozoravao: Sve se mislim – teško onom gradu u kome i ulica i krčme bespotrebno cvile kako je svojina sveta! Biće da će se u tom gradu desiti nečuven lopovluk! Ponavljanje deluje na podsvest, a nju loše kontrolišemo. Prema tome, moramo se truditi da samu činjenicu ponavljanja nekog klišea zabeležimo u svesti, i onda kao da se uključuje signalizacija. Aha, opet su ko zna zašto počeli da pevaju istu pesmu – znači, budimo na oprezu. Na primer, naši prosvećeni reformatori povremeno udaraju u kuknjavu što nema kupoprodaje zemlje, ali nikad ne objasne kako valja zašto im to treba. Tu je očito da računaju na sugestiju pošto nikakvi razumni argumenti ne postoje, a socijalnu porudžbinu iz sive zone su prihvatili, pa i novac od naručioca verovatno već primili i potrošili.

DROBLJENJE

Ako političar ili javna glasila koja mu pomažu žele da građanima neki problem objasne i dobiju njihovu svesnu podršku po nekom pitanju, onda će uvek taj problem izneti u celovitom vidu, makar i ukratko. Problem se može uporediti s organizmom – on ima predistoriju (roditelje), on nastaje i razvija se, stiče porodicu i potomke – probleme koji su u vezi s njim ili ih je on izazvao. Kada on bude rešen (umre), počinje nov ciklus, život narednog pokolenja – budućnost. Političar koji manipuliše našom svešću predstavlja nam umesto celovitog problema njegov mali komadić, pa i njega drobi na delove – tako da ne bismo mogli da spoznamo celinu i načinimo izbor. Moramo mu verovati kao žrecu koji poseduje čitavo znanje.

Uzmimo isti taj problem privatizacije zemlje. Njega istrajno prikazuju kao čisto ekonomski problem – to je kao i postaviti kiosk na tržnici ili ga ukloniti. Već i takvo skraćivanje pitanja predstavlja pouzdan znak manipulacije, drugi nisu ni potrebni. Svakog političara koji na početku ne upozori da svojinu nad zemljom predodređuje vrsta bitka naroda (a znači i vrsta samog naroda i njegove kulture) odmah bi trebalo smatrati manipulatorom. Druga je stvar ako upozori pa onda kaže: ali ću ja, kao, sada dotaći samo mali delić problema, onaj ekonomski. No, i ekonomski je odeljak vrlo veliki, i njega prvo treba čitavog naznačiti, pa onda preći na kupoprodaju. Nijedno pitanje ne treba primati kao iskreno postavljeno ako nije data njegova predistorija. Zašto u Rusiji nikad nije bilo privatne svojine nad zemljom? Zašto su seljaci zahtevali nacionalizaciju? Koje su snage konkretno danas po tom pitanju došle u sukob? Čak se i ta pitanja prećutkuju, ni njih ne daju da se doviknu s ekrana.

VAĐENJE IZ KONTEKSTA

Taj je znak srodan prethodnom. Vadeći problem iz realnog konteksta, ne govoreći o važnim spoljnim činiocima, manipulator našu misao, naš rad na tumačenju njegovog saopštenja uteruje u njemu potreban uzani koridor. Zato, čim se javi sumnja da političar ili njegov propagator prećutkuju spoljni okvir problema, unutrašnji glas nas mora upozoriti – manipulacija! Uzmimo isti taj problem kupoprodaje zemlje. Na nedavnoj međunarodnoj konferenciji kriminalističkih stručnjaka posvećenoj narkobiznisu i pranju novca, u glavnom referatu je u posebnom odeljku rečeno da najbolji način pranja novca predstavlja kupovina zemlje. Dalje je otvoreno rečeno da svetski narko-biznis čeka zakon o slobodnoj prodaji zemlje u Rusiji – jedinoj zemlji u kojoj je poljoprivreda upropašćena, država korumpirana i zemlja će se budzašto prodavati. Može li se taj spoljni činilac ignorisati pa čak i ne spominjati? Samo u slučaju da političar ili javna glasila koja postavljaju pitanje prodaje zemlje učestvuju u velikom programu manipulacije.

TOTALITARIZAM IZVORA SAOPŠTENJA

Budući da što potpunije uklanjanje nesaglasnih izvora informacija i mišljenja predstavlja izuzetno važan uslov za uspeh manipulacije, odsustvo stvarnog dijaloga pouzdano je obeležje manipulativnosti saopštenja. Znajući to, manipulatori se trude da kupe ili u sopstvenom kolektivu odneguju podmetnutu patku-mamac da navodno raspravlja s manipulatorom. Međutim, kod nas su u Rusiji problemi toliko usijani da manipulatori smatraju da je bolje sasvim sprečiti i samu pomisao o mogućnosti dijaloga i poređenja stanovišta. Zato su njihove podmetnute patke isuviše trapave, i onda je bolje bez njih – pouzdanim postupkom: oponentu sasvim zapušiti usta. Tako da kada nezavisna televizija saopštava nekakvu važnu smernicu i pri tom ne da reč ili makar pola reči ozbiljnom protivniku te smernice – ona pokušava da manipuliše svešću. Naše društvo sada nije ideokratsko u kome se rasprave o glavnim pitanjima moraju voditi alegorično i jedinstvo pogleda predstavlja određeni ritual, a ne manipulaciju. Kod nas je društvo zasnovano na konkurenciji (premda je i nestabilno). Sadašnji totalitarizam izvora informacija predstavlja rezultat zlikovačkog dosluha političkih klika i pouzdan znak manipulacije. Ponekad se taj totalitarizam remeti zbog pojedinačnih i pomno kontrolisanih protivrečnosti između pojedinih klika. Gusinski protiv Berezovskog! Ali se pri tom glavni problemi našeg života svejedno ne pokreću – to strogo nadgledaju svi autoriteti.

Pa i u sitnicama odsustvo komentara sa strane, koji nije nimalo teško dobiti, predstavlja znak manipulacije. Takav komentar ne bi dozvolio ideolozima da stvaraju nervozu. Da je NTV, pronašavši u Izmajlovskom parku torbu s radioaktivnom materijom zamolila stručnjaka za komentar, on bi prosto rekao: Građani, ne brinite, to je jeftini spektakl. Šta to NTV-u treba?

TOTALITARIZAM REŠENJA

Još je očigledniji i povezaniji sa prethodnim obeležjem totalitarizam same formule rešenja koja se auditorijumu sugeriše. Nema nam druge! Ne menjaju se konji nasred rečnog gaza! Jeljcinu nema alternative! Kada čujete takve govore, mirne duše možete u mislima staviti oznaku: Manipulator. Sama suština životnog procesa je u tome što idemo krivudavim putem, i na svakom koraku je raskršće, račvanje puta. I mi biramo, svaki put razmislivši o tome. Često se taj rad na donošenju odluke obavlja toliko brzo da ga i ne primećujemo, ali se on obavlja. Kada je izbor složen i prilikom njega se javljaju protivrečni interesi, alternative moraju biti javno obnarodovane. Kada nam pak kažu da izbora nema, da Čubajsovoj reformi nema alternative, onda je to manipulacija dovedena do stupnja groteske. Nevolja je u tome što je previše onih koji su postali saučesnici u njoj, tako da na javno mnjenje pritisak vrši velika armija sekundarnih manipulatora.

BRKANJE INFORMACIJE I MIŠLJENJA

To je toliko grubi postupak manipulacije da su u evropskim zakonima protiv njega uvedene čak i ograničavajuće norme. Čovek koji se pripremio da sazna činjenice teško se može zaštititi od mišljenja o tim činjenicama koja mu se zajedno sa činjenicama sugerišu. Kažu ti da je u Tokijskom metrou neko raspršio otrovnu materiju sarin – i smesta ubacuju mišljenje da su to učinili sektaši. A sutradan već govore: sektaši koji su raspršili otrovnu materiju sarin. Kod nas se taj postupak stalno i neviđeno drsko primenjuje. Jer, čak smo i tvrdnju da su kuće u Moskvi digli u vazduh čečenski separatisti svi mi već odavno prihvatili kao činjenicu, premda je to bilo samo mišljenje, i to uzgred rečeno. Nije mnogo teško uvežbati svest tako da u svakom saopštenju automatski razdvaja informaciju i mišljenje. Kada je bujica mišljenja isuviše gusta, razum mora dati signal: pažnja, manipulacija!

POKRIĆE U AUTORITETU

Kada se kao argument za podršku neke čisto ideološke ili političke tvrdnje navode autoritet i poštovanje stečeni u sasvim drugoj sferi, nevezanoj za tu tvrdnju, onda je to tipična manipulacija. I to pri tom gruba i primitivna manipulacija. Zar francuski filmski glumac Depardje sa svojim debelim nosem može imati za nas ikakav autoritet prilikom izbora predsednika? Sa stanovišta zdravog razuma – ne. On, dolazeći u Moskvu da agituje za Jeljcina, eksploatiše naša osećanja i podsvest. Kada nam A. D. Saharov, koji je čitavog života u zatvorenom institutu proučavao slaba sadejstva u jezgru atoma, sugeriše pomisao da se SSSR mora podeliti na 35 država, a Jermeni moraju početi rat za Karabah, i pri tom napominje da je on – akademik, onda je to grubi postupak manipulacije. Nikakvog mu autoriteta u pitanju državnog ustrojstva ili spora između Jermena i Azerbejdžanaca ni njegova zaliha znanja, ni njegovo životno iskustvo ne daju. Kad on koristi autoritet naučnika – to je podvala. Da, Rostropovič dobro svira na violončelu, retko ko ume tako. Ali kad on uzima u ruku automat da odbrani demokratiju ili padne kao žrtva sovjetske soldateske i umoran zaspi u fotelji ne ispuštajući oružje iz ruku, onda je to jeftin spektakl koji bi trebalo da nas dirne. Slavuji, slavuji, ne budite vojnike.

AKTIVIRANJE STEREOTIPA

Uvek bi trebalo da izazove sumnju ako se političar ili javna glasila apelujući na nas uporno obraćaju našim stereotipima, bude naše osećanje nekakvog zajedništva, ističući našu različitost od njih – drugih. Težnja pošiljaoca saopštenja da stereotipizira naše ponašanje, to jest postigne da mi informaciju primamo i na nju odgovaramo u skladu s normama ponašanja određene zajednice – pouzdani je znak manipulacije.

Kada Ela Pamfilova, Gajdarova saučesnica u pljačkanju penzionera, iznenada počinje da roni suzu povodom teške sudbine naših otaca, to je jeftina eksploatacija našeg stereotipa sinova. Žalosno je što ona deluje – Pamfilovu biraju za poslanicu u Kalugi (istina, ne uvek). Kada pomoćnici Gusinskog na NTV-u, pomagači klana koji otcepljuje Čečeniju, iznenada počinju da bolećivo saosećaju s našim momcima u Čečeniji, onda to razumnog čoveka odmah mora navesti na oprez. Zasad ga to, izgleda, pre smekšava. Uvek kad u obraćanju čujemo očito ili skriveno apelovanje na neka naša ukorenjena osećanja ili smernice, korisno je da brzo u mislima preletimo hipostaze svoga ja i procenimo na koju od njih pritiska ideolog koji nam se obraća. Tako ćemo lakše shvatiti na kakvu on automatsku reakciju računa i čemu neprimetno naginje. Čim pokušavamo da to uvidimo, nestaje automatizam i počinje proces promišljanja. Otkrivanje znaka manipulacije – podsticaj je za to.

NEKOHERENTNOST ISKAZA

To je izuzetno važan znak i prilično lako se otkriva čak i intuitivno. Dovoljno je samo biti malčice na oprezu, i odmah počinješ da osećaš: tu nešto nije kako treba. Ne možeš pohvatati konce! Ako u jednoj rečenici proklinju sovjetsko uređenje zbog toga što je presušilo Aralsko jezero, dok ga u sledećoj proklinju zbog toga što je pokušavalo da deo vode iz sibirskih reka prebaci u Aralsko jezero – onda su, izvin’te, vaši sudovi nekoherentni i vi nas prosto pravite budalama. Ili je i vas već nasamario manipulator višeg ranga. Nekoherentnost je vrlo često posledica prethodne manipulacije čija je žrtva dotični govornik postao, ali to nije toliko važno – sekundarni manipulatori su isto toliko štetni, premda je njihova krivica predviđena drugim paragrafom. Međutim, sekundarni su korisni po tome što je kod njih nekoherentnost ponekad izrazitija, još više vapijuća, zato što je oni sami više ne primećuju.

Uzgred, otkrivanje neuklapanja u tvrdnjama političara i javnih glasila predstavlja dobar i zanimljiv intelektualni sport. Kad smo već prinuđeni da gledamo televiziju i čitamo novine, njime se vredi pozabaviti. Oko se vrlo brzo izvežba i čak postaje smešno gledati kako se J. Kiseljov ili T. Mitkova upinju da stvari uklope u najnovijoj ideološkoj patki. Vežbe otkrivanja nekoherentnosti jačaju sistematičnost mišljenja i čuvaju onu univerzitetsku kulturu koju nam je škola pružila. To je važan način odupiranja mozaičkoj kulturi koja se na nas valja, i čija će pobeda označiti nestanak ruske vrste mišljenja.

                                                                              * * *

Pređimo na drugu stranu našeg problema – pravila ponašanja koja bi trebalo da smanje našu ranjivost na dejstvovanje manipulatora.

Prvo pravilo je – proosećati i uvideti da živimo u drugačijem društvu nego ranije. Dospeli smo u džunglu u kojoj je na nas (našu svest) organizovan lov. To nam je teško i nismo na to navikli, ali se moramo ponašati u skladu sa stvarnošću, a ne s našim željama i starim navikama. Pred nama nije ježić u magli, nije zec, pa čak ni dobri vuk iz Ček’der samo!, već nindža-kornjače. I mi smo za njih – ništa, zajednica koju nema smisla eksploatisati. Ako te kornjače konačno ovladaju ključevima za našu svest, one nas neće pretvoriti u sluge, neće u robove, već će nas dovesti do provalije – i mi ćemo sami u nju skočiti.

Ma šta da nam kažu polazeći od najpametnijih teorija i pozivajući se na najpametnije ekonomiste od Aganbegjana do Jasina, moramo se oslanjati, kao na stenu, na jednu nesumnjivu i apsolutno pouzdanu činjenicu: ovde smo, na ovoj hladnoj zemlji, s istim ovim nesposobnim, pijanim, lenjim itd. narodom, bez ikakvih kredita MMF-a imali državu sa drugom po snazi ekonomijom i nesalomivom odbranom. Ovo jadno stanje u kome se danas nalazimo nije izazvano elementarnim nepogodama niti invazijom zlih vanzemaljaca, već radnjama sasvim konkretnih ljudi i skupina. U našoj nevolji nema ničeg natprirodnog ili prirodnog – samo ljudskog. Izvršiti promene usled kojih je većina naroda lišena skoro svih sredstava za život, i bogatstvima oduzetim većini zavladala neznatna manjina (i to zavladala otimački, razorivši pri tom privredu) moglo se samo zahvaljujući pogrešnom izboru i pogrešnim odlukama većine. Oni su te greške načinili usled velikog programa manipulacije društvenom svešću s mnoštvom očiglednih podvala i obmana. Nema tog pravnog sistema u kome bi ta manipulacija mogla biti uzakonjena i opravdana. O moralu ne vredi ni govoriti. Sada je problem samo u ravnoteži snaga i celishodnosti ove ili one linije ponašanja. Pobedniku se čak i predati može na razne načine. Zato nam je bolje da pročistimo mozak i zaustavimo intervenciju u našu svest. Kakve postupke u tu svrhu mogu primeniti svaki pojedinac i organizacije u koje se ljudi okupljaju radi spasenja? Pobrojaćemo ukratko ono što je neposredno ili posredno u knjizi bilo razmotreno.

SMANJIVANJE KONTAKATA

Treba što manje boraviti u zoni kontakta sa manipulatorom ili potencijalnim manipulatorom. Ne možemo da uopšte ne idemo na skupove bezbožnika, ali makar treba što manje ići. U stvarnosti nema nikakve raznovrsnosti informacija na raznim TV-kanalima – tako da je nepotrebno prelaziti s jednog programa na drugi u nadi da ćemo dobiti nekakvu drugačiju mrvicu saznanja. Ta mrvica nije toga vredna. Potrebne informacije će ovako ili onako do nas stići. Bolje je izbegavati i iskušenje boravka u pozorištu skandala koje manipulatori pred nama izigravaju. Teško je boriti se s iskušenjima, ali se treba truditi. Ne treba se uzdati u svoju otpornost – signali televizije deluju u njoj potrebnom pravcu nezavisno od toga kako se mi prema njima odnosimo u našoj svesti. Lako je bilo Odiseju da sluša sirene – naredio je drugovima da ga vežu za jarbol. A oni su veslali i upravljali jedrom. Da im nije zalio uši voskom – svi bi nastradali.

IZBEGAVANJE OVLADAVANJA

Važnu etapu u manipulaciji predstavlja ovladavanje auditorijumom, njegovo svrstavanje. Kako je rečeno u jednom udžbeniku, uspeh manipulacije je nemoguć bez stvaranja saveznika u duševnom svetu primaoca. Dok još nije došlo do ovladavanja, može mu se uspešno odupirati – onda će i naredni manipulatorovi napori biti uzaludni, čak ih možete i posmatrati sa strane i izvući korist za sebe. Delotvoran je jednostavan postupak kao što je prekidanje kontakta, privremen odlazak. Svaka operacija ovladavanja ima svoj scenario, svoj ritam. Ako tokom seanse hipnoze žrtva iznenada kaže: Sad ću nakratko otići, a vi samo nastavite – svi hipnotizerovi napori uludo propadaju. Ako televizija ili mitingaški političari iznebuha prirede veliko zapljuskivanje i pritiskaju na psihu, korisno je privremeno izaći iz te situacije, smiriti se, razmisliti – a onda se vratiti. Omađijanost popušta i dalji stadijumi manipulacije se čine čak čudni – zato što ste ostali nesvrstani.

Ako ima mogućnosti, korisno je prekinuti manipulatorov vatreni govor pitanjima koja naglo remete njegov scenario. Pitanjima tipa: Recite otvoreno, kuda to smerate? To pitanje primorava manipulatora da pređe na suštinu stvari, ne završivši pri tom svrstavanje auditorijuma i samim tim ne lišivši ga sposobnosti da kritički pojmi saopštenja. Ili će manipulator biti prinuđen da pitanje ignoriše, što može izazvati nezadovoljstvo, jačajući psihološku zaštitu. Čak će i spretnog manipulatora zbuniti čovek koji naizgled teško shvata i stalno zapitkuje (a možda se pravi blesav?). Sve u svemu, svaki način remećenja programa manipulacije koristan je za njeno otežavanje i skidanje opsene.

PROMENA TEMPA

U programu manipulacije tempo je vrlo važan. Manipulator postiže uspeh kada preduhitri proces mobilizacije psiholoških zaštita auditorijuma. Zato se toliko veliki značaj pridaje senzacionalnosti i hitnosti. Konjički juriš na slušaoca i gledaoca! Treba se truditi da manipulator izgubi taj ritam, ne sme mu se dozvoliti da nametne svoj tempo našoj svesti – oni ne smeju dospeti u rezonancu. Taj postupak je odražen u narodnoj mudrosti: Jutro je pametnije od večeri! To znači da je korisno kontakt prekinuti, omogućiti sirovim mislima, osećanjima i utiscima da odleže – a onda sveže glave početi. Toku manipulacije treba nametati iskidan i glibovit ritam, smesta odbacivati naduvavanu situaciju hitnosti. U stvari je ta hitnost uvek lažna, veštački stvorena. Ne sme se tom pritisku podlegati, ne smeju se smesta prihvatati ocene koje nam nameću. Poznata usporenost mišljenja kod seljaka u velikoj meri objašnjava njihovu izvanrednu otpornost na manipulaciju.

PROSEJAVANJE BUKE

Manipulacija je uspešna u uslovima demokratije buke kada čoveka bombarduje bujica nepotrebnih saopštenja, i on ne može da se usredsredi na onaj problem o kome mora odrediti svoje gledište. Ne može se usredsrediti – prinuđen je da se drži podmetnutog mu tumačenja. Otpornost na manipulaciju slabi ako se istovremeno sa saopštenjem koje sugeriše nekakvu ideju na čovekovu svest dejstvuje smetnjom. Odatle sledi zaključak: posle prijema saopštenja u kome može biti skriven ideološki šverc treba filtriranjem odvojiti buku koja služi kao smetnja prilikom razmatranja upravo tog saopštenja. Najbolje je privremeno se sasvim iščupati iz bujice saopštenja da bi se razmotrilo jedno od njih. Gubitak nije velik, ta bujica neće presušiti i ništa zaista važno neće nam promaći.

NEPREDVIDIVOST

Najlakše je manipulisati svešću čoveka čije mišljenje odgovara jasnom i strogom algoritmu. Ako pak ono krivuda, drži se neobične logike i dovodi do paradoksalnih zaključaka, teško je odabrati ključ za njega. Manipulatori Zapada su s velikim poteškoćama pronalazili prilaz divljacima, Kinezima, Afrikancima. Crnci već dva stoleća žive u SAD, ali su još uvek u neznatnom stepenu pripitomljeni. Sve u svemu, ovladavanje i dejstvovanje manipulatora delotvorno se izbegava stvaranjem veštačke nepredvidivosti tvoje reakcije (izvora informacija, načina njihove obrade, logike izvođenja zaključaka, tempa sadejstva, vrste iskaza itd.). Po rečima K. Kastanede, kada si nepredvidiv, neranjiv si. Naravno da to nije jednostavna stvar, ali neki se postupci mogu usavršiti. Na primer, možemo se potruditi da svesno odgodimo ili čak sasvim blokiramo automatske reakcije – da ne dozvolimo da igraju na našim stereotipima. Aha, hoćeš da me ganeš pesmicom mi, Rusi.? Kakve tu veze imaju Rusi? Evo ja radim, a zaradu mi nisu isplatili – šta je to? Koja je razlika bio ja Rus ili Čuvaš? Izlazak iz koridora nametnutih stereotipskih reakcija, promena polja remeti program manipulacije. Po reakciji autora saopštenja (makar i odigranoj u mislima) videće se može li on svoju misao da završi kao razumnu – ili gradi manipulativnu konstrukciju. Poštenog političara i sagovornika time nećeš zbuniti pošto je njegova misao koherentna, kod njega predstava o Rusu neće dospeti u protivrečnost sa predstavom o zaposlenom.

ISKLJUČIVANJE EMOCIJA

Većina stereotipa koje manipulatori koriste ima snažnu emocionalnu obojenost. Uzdrmati osećanja – za manipulatora je pola uspeha. Zato se opštim pravilom može smatrati sledeće: videvši da ideolozi iz nekog razloga pritiskaju na neko tvoje osećanje, treba privremeno svesno oslabiti to osećanje. Primati saopštenja hladno, kao automat, a onda ih hladne glave razmotriti sam sa sobom, bez došaptavanja. To može izgledati kao cinizam, ali je korisno postavljeni problem prvo odigrati čak sasvim izvan moralnog konteksta – kao što u vojsci planiraju svoja bombardovanja. Odigrati, pa tek onda uključiti moralna ograničenja i opredeljenja. Vrlo često na osećanjima igraju zato da bi emocije prebacili, kanalisali ih na apstraktnog ili specijalno podmetnutog žrtvenog jarca, skrenuli pažnju sa glavnog aktera. Poneki takav jarac čak se i raduje svojoj ulozi; šta ćete, takav mu je temperament. Sem toga, biće da i poprilično plaćaju.

Koristan postupak provere adekvatnosti osećanja koje su propagandisti u tebi uznemirili sastoji se u tome da umesto neprijatelja postaviš neku drugu figuru koja nije toliko omražena ili privlačna. Da li se osećanje zadržalo? Ako nije, znači da ono nije vezano za problem, već sugerisano u cilju manipulacije. Evo, neko je eksplozivom razneo zgrade u Moskvi i Volgodonsku. Izgleda da su Čečeni. Televizija je, sve skupa sa političarima, uzdrmala osećanja i svi su radosno podržali rat u Čečeniji. I ja isto mislim da je kriminalni režim u Čečeniji trebalo likvidirati, pa i vojnom silom. Ali mi nije potrebno da neko sa mnom pri tom manipuliše, dovoljni su mi razumni argumenti. I onda zamišljam da su zgrade razneli plaćenici ruske nacionalnosti. Da li je tako nešto moguće? Da, moguće je, i među čečenskim ekstremistima ima Rusa, kao što ih je bilo i među Nemcima. Znači li to da moram i Ruse omrznuti isto onako kako od mene traže da mrzim Čečene? Ne, ne znači. Kad je tako, onda je bolje eksplozijama ne pridavati etničku obojenost, zec se krije u drugom grmu. Uopšte, svi su ti Dudajevi, Udugovi i Mashadovi toliko tesno isprepleteni s moskovskom vrhuškom da je prosto glupo verovati u etničku prirodu čečenske intrige. Druga je stvar što spretni manipulatori danas umeju da sukob kriminalnih klika pretvore u etnički konflikt – pa ti posle traži iglu u plastu sena. Ali, oni umeju da to čine zato što naša svest nije na visini. U jermensko selo dovezu leš Jermenina – i svi smesta jure u susedno azerbejdžansko selo da kolju Turke.

DIJALOGIČNOST MIŠLJENJA

Manipulatori se trude da nas pretvore u potrošače ideja, u uho koje pomno sluša i raširenu zenicu, lišeni smo svakog otvorenog dijaloga pošto on skida opsenu. Dijalog razara manipulaciju. Zasad imamo jedan izlaz – da dijalog prenesemo na molekularni stupanj, čak da ga vodimo kao dijalog u mislima. Ali da ne prihvatamo nijednu tvrdnju bez pitanja. Treba uložiti napor da se pronađe začkoljica za pitanje čak i u najokruglijoj tvrdnji, i ne zaboravljati da je svojstvo našeg uma – izbegavanje teških pitanja, njihovo guranje pod tepih. Zato je u mnogim odgovornim profesijama uvedeno nešto nalik na obavezan spisak pitanja koja prilikom obavljanja složene operacije moraju biti glasno postavljena – i na njih glasno odgovoreno, kao što čine piloti aviona. Ako se naučimo da pričamo sami sa sobom, naše će mišljenje jamačno izaći iz koloseka koji su manipulatori predvideli, postaće nepredvidivo. Možda ćemo postati nalik na ludake, ali je ludacima nemoguće manipulisati, njihovi su zaključci sa stanovišta zadatog algoritma paradoksalni.

STVARANJE KONTEKSTA

Pošto jedan od glavnih postupaka manipulacije predstavlja uguravanje problema u veštački izgrađen kontekst (često je to lažni kontekst), onda će odbrambeno sredstvo predstavljati neprihvatanje ponuđene postavke pitanja, zamena nametanog konteksta drugim, izgrađenim nezavisno od potencijalnog manipulatora. Evo, kažu nam: U SSSR-u nije postojala kategorija ljudskih prava, a na Zapadu je postojala. Nećemo raspravljati oko kategorije, već ćemo makar sami sebe upitati: Pa šta ako nije postojala? Da li su SSSR i Zapad bili u istom kontekstu? U uobrazilji sam po sebi započinje proces građenja konteksta. Mislim da će tako idologema ljudskih prava prilično brzo početi da izgleda smešno. Ta i sami govore: kasarnski socijalizam. Ma kakva ljudska prava u kasarni? U njoj su prava i obaveze borca. A zašto to kasarnski? Da li nam se sviđalo da živimo u kasarni? Ma ne, život nas je primorao, hladni rat sa protivnikom neuporedivim po resursima. Zapravo čak nismo živeli u kasarnskom, već u rovovskom socijalizmu. Možda bi tokom rata svejedno bilo bolje ne živeti u rovu ili kasarni, već u vikendici? Ne, nije bolje. Bezbednije je u rovu ili makar u blizini rova, u kasarni. Evo sada živimo u vikendici, hranimo se s naših šest ari. Milion suvišnih smrti godišnje imamo, i sa ljudskim pravima ispada gore nego u rovu. Premda je, dabome, neko na tome omastio brk. A još kažu da Rim izdajnicima ne plaća. Plaća, ali bi se uvek htelo više.

Istu tvrdnju treba staviti u drugačiji, istorijski kontekst. Da, Zapad govori o ljudskim pravima, a mi nismo govorili. Pa šta onda? Kada je Zapad počeo da o njima govori? Za vreme senatora Makartija? Za vreme Musolinija? Za vreme Lutera i Kalvina? Za vreme Miterana koji je Alžir preplavio krvlju? Ne, počeo je da govori bukvalno juče, za vreme predsednika Kartera. Ali, ta mi smo još imali vremena, svaka civilizacija ima svoj istorijski uzrast. Mi smo mlađi od Zapada, ne treba žuriti, još ćemo poodrasti. Što je brzo, to je i kuso.

STVARANJE ALTERNATIVA

Manipulator, sprečavajući dijalog, po njega povoljno rešenje predstavlja kao da ono nema alternativu – jer inače počinju razmišljanja, prosuđivanja. Sve u svemu, ode mast u propast. Takav uslov treba smesta odbaciti. Kako to nema nam druge? Tako nešto je nemoguće! Dovoljno je samo da samome sebi dozvolimo da u mislima odvagamo razne varijante rešenja pa da se čitava građevina manipulacije uruši – i odmah se vide koristoljubive namere. Evo, sprovodeći program razaranja imperije zla, naduvali su problem deportacije čitavih naroda – krimskih Tatara, Čečena. Preseliti čitav narod, kakav užas! Zločin veka! Hoćemo zakon o represiranim narodima! Momci, potpaljuj kuću!

Na svu tu viku razuman bi čovek morao upitati: Gospodo draga, a kako je trebalo postupiti 1944. godine sa krimskim Tatarima koji su ratovali na strani Nemaca? Pa neka Saharov i Nujkin otvoreno odgovore: Po ratnom zakonu postreljati svih 20.000 muškaraca koji su služili kod Nemaca. Da li bi tako odgovorili? Ne, prosto bi prekinuli čitavu kampanju manipulacije. Zato što bi čak i u najraspaljenijem demokratskom mozgu sevnula pomisao da bi za krimske Tatare kao narod lišavanje praktično svih mladih muškaraca značilo nestajanje s lica zemlje.

Isto tako se pobornicima prodaje zemlje može predložiti: Zašto toliko padati u vatru? U svim zemljama farmeri uzimaju zemlju u zakup. Hajde da izračunamo sledeću varijantu – uz sadašnje kompjutere to je prosto kô pasulj. Apetiti naših pohlepnih seoskih staraca-vlasnika zemlje mogu se zakonom ograničiti, neka na ime zakupnine uzimaju 10 odsto roda, usput će se i prihraniti. Kad izračunaju – rasplakaće se. Ali će zato svi videti da nisu farmeri ti zbog kojih se Černičenku i Kirijenku cepa srce.

Jednostavno navevši sasvim realne alternative, manipulacija se može prekinuti. Ako se ne mogu glasno navesti, onda ih treba zamisliti – tako ćeš makar lično sebe zaštititi od manipulatora.

UKLJUČIVANJE ZDRAVOG RAZUMA

To nije jednostavna stvar za obrazovanog čoveka, ali se uz izvestan napor može postići. Kada čuješ strastvene govore, bolje je propustiti mimo ušiju lepe fraze i uhvatiti samo glavni argument. Onda dopustiti da je tačan i razmisliti slaže li se sa zdravim razumom ono rešenje problema koje vatreni govornik predlaže. A kako bih ja učinio? – eto prvog pitanja. Ma kako čudno izgledalo, najčešće ispada da ti ne bi tako učinio. Prisetimo se makar vojnog prevrata iz avgusta 1991. Pojavio se DKVS, na svim TV-kanalima prikazuju Labudovo jezero. S druge strane, Jeljcin i Popov pozivaju narod na barikade. Nego kako – uhapšen je naš predsednik Gorbačov! Hajde da svi za njega umremo na barikadama – ili da svrgnemo prokletu diktaturu (čiju?). Čiju – to je maglovito, ali je u vezi sa barikadama sasvim ozbiljno. A zašto odmah barikade? Šta bih ja učinio? Prvo bih telefonirao u Foros i saznao u čemu je stvar, čemu tolika galama? Foros ne odgovara? Telefon je zauzet? Ima mnogo drugih načina za stupanje u vezu. Pa tek posle toga – barikade. U stvari je već popodne, bez ikakvih dodatnih informacija mnogim ljudima postalo jasno da je čitav taj prevrat – spektakl. Ali su ti mnogi ipak bili ništavna manjina. A većini su sugerisali najbesmislenija tumačenja zbivanja. Još i dan-danas mnogi veruju da se žena Pugoa ubila zato što Janajev nije postao predsednik SSSR.

TRAŽENJE KORENA PROBLEMA

Manipulacija se umnogome svodi na to da ljudima predlažu takvo tumačenje problema (protivrečnosti) koje odvlači od suštine. Ljudi galame, uzbuđuju se, možda čak i očepe nekog najnižeg po činu, ali neće pričiniti štetu naručiocu manipulacije. Najbolje je, dabome, da lažno tumačenje iznesu predstavnici same oštećene strane u protivrečnosti (na primer u slučaju socijalne protivrečnosti – sindikati, komunisti i t. sl.). Ali ako je to skupo, zadovoljiće se prosto skromnim trudbenicima televizije. Uostalom, sindikalni šefovi su danas, izgleda, jeftini. Tržišnim cenama – tržišnu zaradu! – eto njihovog tumačenja naših nevolja. A da tržišna zarada uz pomanjkanje tražnje radne snage može biti jednaka nuli, na to zaboravljaju. U takvu zaboravnost čisto sumnjam.

Još je Dostojevski govorio da treba dolaziti do poslednjih pitanja. To znači da treba odmah da odbaciš predloženo tumačenje i sam počneš da postavljaš pitanja, korak po korak se udubljujući. Onda ćeš brzo stići do one suštine od koje te upravo odvlače vatreni branioci naroda – kao što pilot raketu skreće od aviona izbacivanjem toplotnog mamca. On se raketi čini vrelijim od avionskog motora i ustremljuje se za njim.

U knjizi je u vidu školskih zadataka naveden niz primera koji pokazuju kako se, prelazeći na nešto dublje razine tumačenja problema, on sagledava u sasvim drugačijem svetlu. Ako poželimo, mogli bismo prikupiti mnoštvo takvih primera. Prisetimo se makar kako su nam tokom niza godina kao maltene glavni socijalni problem predstavljali neisplaćivanje zarada. I kako su svi tako poverovali u to da su ljudi, kada im je posle godinu dana iznenada isplaćen deo od toga, bili srećni i pošli da glasaju za oca rođenog. To je isto što i po rabinovom savetu uvesti jarca u kuću. Posle, kada ti dozvoli da jarca isteraš – koja je to sreća! Postigavši isplaćivanje, ljudi već zaboravljaju da upitaju ono glavno: pa zašto je tako apsurdno niska kupovna moć moje zarade? Čak i ako uzmemo da je proizvodnja dvostruko smanjena – zašto se moja realna zarada smanjila pet-šest puta? Zašto je činovnik koji je uvek i svugde dobijao zaradu jedno dva puta veću od radnika kao što sam ja, odjednom počeo da dobija sto puta više?

UKLJUČIVANJE SEĆANJA, PROJEKCIJA U BUDUĆNOST

Sećanje i predviđanje su osnov psihološke zaštite od manipulacije, upravo zato i predstavljaju jedan od glavnih objekata razornih dejstava. Manipulatori primenjuju čitav niz tehnologija da u nama potamane osećanje istorijskog vremena, smeštaju nas u večnu sadašnjicu, nameću nam posebno, zatvoreno vreme spektakla. Iščupati se iz šapa manipulatora – znači iščupati se iz tog začaranog vremenskog kruga.

Svaki put treba ulagati napor i rekonstruisati sećanje o tom problemu koji manipulatori pred tebe postavljaju. Ako nemaš snage ni vremena da nešto pročitaš, obavestiš se, upitaš upućene ljude, onda je bolje ne verovati ponuđenom mitu, već pokušati da povežeš one činjenice koje jamačno znaš. Zapanjujuće je, na primer, kako je ideolozima perestrojke uspelo da iz ničega stvore mit o Stolipinu – tako da je on postao idol liberalnih intelektualaca (izvesno vreme ga je 40% anketiranih intelektualaca smatralo najvećom ličnošću Rusije – stavljali su ga iznad Petra I). Prilično je široko poznato da je Stolipinova privatizacija zemlje propala, da je Rusiju dovela do revolucije, da su stolipinski preseljenici u Sibiru upravo i činili osnovu partizanskih odreda koji su oterali Kolčaka itd. Ne, zarad iznenadno buknule ljubavi prema stolipinskoj reformi naši su se intelektualci odrekli Lava Tolstoja i A. V. Čajanova. Seljake čak uopšte nećemo ni spominjati, pa mi smo sad svi odreda plemići. Po svoj prilici, ubacivanje u umove mita o Stolipinu možemo smatrati sjajnom operacijom, toliko je malo za njega bilo osnova. Ta očito je, čak i bez dodatnog čitanja, da nije uspelo stvaranje znatnijeg sloja farmera koji bi postali oslonac buržoasko-veleposedničkog uređenja, kao što je planom Stolipinove reforme predviđano. Rusija je i dalje bila seljačka, pa čak i više seljačka nego što je bila pre reforme, reforma je samo razljutila opštinu i u njoj izazvala mržnju prema gulikožama (to jest onima koji proždiru opštinu). Čemu se tu ima radovati i šta slaviti?

Još je primitivnije sadašnje lukavstvo manipulatora po kome izvor sadašnjeg ekonomskog rasula vuče korene od mana sovjetske privrede. Pogotovo bi ljudi s ekonomskim i naučnim obrazovanjem trebalo da se stide verovanja u to. Dovoljno je izgraditi vremenske nizove glavnih naturalnih pokazatelja privrede od 70-ih godina do danas pa da se prosto po tipu grafikona, po glavnim njegovim kritičnim parametrima uvidi sva besmislenost te smicalice. Iz takvih grafikona se vidi da se sada uopšte ne radi o krizi, već o ubistvu privrede političkim metodama. Ekonomski procesi jednostavno i ne mogu da dovedu do onakvog preokreta u dinamici pokazatelja kakav se 1992. desio. Po karakteru krivulje Rusija spada među tri zemlje sveta čiji položaj UNIDO karakteriše pojmom razorena privreda – Irak, Jugoslavija i Rusija.

Čupajući se iz večne sadašnjice, iz nametnutog nam spektakla, moramo se osloniti na zdrav razum ruskog jezika. Šta poseješ, to ćeš i požnjeti. Ovo je još cveće, najgore tek dolazi. Jezik nas podseća na povezanost vremena – a televizija baje da budućnosti nema. Da imamo jednu veliku brigu – hoće li MMF dati tranšu u martu ili ne. Aha, ipak će dati! Ah, neće dati! A inače, sve je u redu – BDP Rusije je porastao za dva odsto. A koliko se ruskih dečaka 1999. rodilo? A koliko će ruskih dečaka 2010. služiti vojsku? Da bi se granice kako-tako držale u bezbednosti, Rusiji je potrebna armija od milion i po. Redovan popis stanovništva 1999. nije izvršen da se narod ne bi zamislio o budućnosti. Čak i ako smatramo da se učešće Rusa među novorođenima nije smanjilo (a jeste), onda putem ekstrapolacije iz popisa 1989. možemo smatrati da je 1992. rođeno oko 400 hiljada ruskih dečaka. Uz sadašnju smrtnost po uzrastima do 2010. od njih će doživeti jedno trista pedeset hiljada, od toga će zdravstveno biti sposobno da služi vojsku oko sto hiljada. A biće potrebno preko sedamsto hiljada. A šta će biti 2015. godine? Jedino nam preostaje da se uzdamo u ljubav Madlene Olbrajt prema ruskom narodu.

PROMENA JEZIKA

Najzad, jedno od glavnih načela zaštite od manipulacije je odbijanje jezika na kome potencijalni manipulator izlaže problem. Ne prihvatati njegov jezik, njegovu terminologiju, njegove pojmove! Isto to prepričati, ali drugim rečima, izbegavajući svaku ideološku kategoriju. Prepričati makar grubo i rogobatno, ali u apsolutnim pojmovima koji se mogu prevesti u sasvim svakodnevne, opipljive predstave – hleb, grejanje, rađanje i smrt. Ako se tokom svih deset godina reforme odigrava izumiranje stanovništva, ako su u ruskim oblastima maltene prestala da se rađaju deca, ako su seljaci bili prinuđeni da pokolju preko polovine goveda i skoro sve ovce, onda je nazivati to putem ka normalnoj ekonomiji – izrugivanje sa zdravim razumom. E pa, u takvim kategorijama i ne treba razmišljati. Treba govoriti upravo o promenama u njihovom opipljivom naturalnom obliku. Kažu da smo imali kasarnski socijalizam pa ga je, kao, zato i trebalo razoriti. Razboritom čoveku je strašno da to sluša. Kakve veze tu ima socijalizam? Zar je važno kako se zove? Nazovi ga makar i loncem. Ta, činjenica je da smo imali određeno životno ustrojstvo, i možemo ga vrlo tačno opisati u apsolutnim pojmovima – šta su ljudi jeli, kako su se oblačili i grejali, od čega bolovali i čega se bojali. Sve je to zajedno i činilo sovjetsko uređenje života. U njemu je bilo mana, bilo je i vrednosti, čemu dati prednost – stvar je ukusa. Na primer, kada sam na jednom predavanju u Španiji predložio da privremeno otklonimo sve maglovite ideološke kategorije i govorimo upravo o naturalnim pokazateljima životnog ustrojstva, to je imalo neočekivan učinak. Pokazalo se da je to svima razumljivo. I jedna žena je rekla da za vrlo veliki broj ljudi u Španiji činjenica da u sovjetskom životnom ustrojstvu nije bilo narkomanije preteže sva blaga potrošačkog društva. Sva blaga! A samo reci kasarnski socijalizam ili planska ekonomija – i ona neće hteti ni da čuje za sovjetsko uređenje, to joj je odvratno. Mi smo – robovi reči. Pa onda ne treba da rečima još i komanduje manipulator koji nas je ščepao za grlo.

Sve su to, svakako, slabi saveti.

Glavni savet je misliti. I to misliti uporno, teško, kao što kubikaš kopa tešku glinu.

 



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP