Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 92875
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6498476
Ko je na sajtu?
Imamo 51 gosta na mreži

SISTEMSKO DŽEPARENJE



SMIŠLJANJE NAČINA DA SE UZMU PARE OD VEĆINE I RASPODELE MANJINI

TABLOID
Ivan Molotok

Ministri - Ostajte gde ste, ni za gde ste niste !

O tome šta je sve za proteklih deset godina smislio Dinkić lično, šta je kao kriminalnu tehnologiju ceđenja novca iz suve drenovine (čitaj ogoljenog, dimljenog i sušenog naroda) patentirao u udžbenik za mnoge buduće generacije finansijskih terorista i samoproglašenih despota, pisaće se doktorati i organizovati međunarodni ekspertski skupovi.


Za ovu priliku skrećemo pažnju na dve uzgredne akcije nastale u istom moždanom rejonu; jedna je tek okončana, njena realizacija sledi, a druga je u najavi i još se koncipira

Još je Slobodan Milošević bio posebno blagonaklon prema onima, čak i prema anonimnim birokratama, koji su mu prosleđivali originalne ideje za krađu para "na globalnom nivou" ili barem za finansijsko uhlebljenje gomile poltrona i ulizica kojima je nekako trebalo vraćati dupeuvlakačke dugove. Akcije poput "Imaš kuću - vrati stan", "Zajam za privredni preporod Srbije", krađa novca uzimanog po sili zakona od građana Srbije a namenjenog sanaciji zemljotresa u Crnoj Gori, akcija "(Ot)kupi radno mesto", "Dokupi staž", piramidalne banke (Dafiment, Jugoskandik...), "kontrolisana hipermegainflacija" i brojne druge, samo su neki od mnogih ozbiljnih patenata-projekata-trikova za bezbolno prisvajanje mnogo novca od što je moguće većeg broja ljudi.

Neke od tih krađa detaljno je izučio i u svojoj legendarnoj knjizi Ekonomija destrukcije opljačkanom narodu protumačio tada buntovni ekonomski analitičar, a malo potom i sam vrhunski, ovoga puta sistemski pljačkaš, sa neizrecivim smislom za tehnike i metode izvlačenja novca odakle god treba - Mlađan Dinkić. Jedina, iako ne beznačajna razlika između Miloševićevog i Dinkićevog dela mozga zaduženog za finansijski kriminal jeste u tome što se Milošević nije bojao da svoje pljačke obavlja gotovo javno, uz sve podršku opljačkanih, a Dinkić se ne boji da to, iako sa državom u zaleđini, obavlja gotovo tajno, tako da opljačkani nisu svesni šta ih je i odakle udarilo.

Kad neki sledeći buntovni analitičar bude pisao nastavak "ekonomije destrukcije", od svrgavanja miloševićevske i ustoličenja dinkićevske finansijske filozofije na vlasti 2000. godine pa nadalje, Dinkić će u svemu tome zauzeti nepodeljeno počasno mesto, ali sa kriminalnim referencama posle kojih će Milošević posmrtno biti potpuno aboliran kao bedni diletant. O tome šta je sve za proteklih deset godina smislio Dinkić lično, šta je kao kriminalnu tehnologiju ceđenja novca iz suve drenovine (čitaj ogoljenog, dimljenog i sušenog naroda) patentirao u udžbenik za mnoge buduće generacije finansijskih terorista i samoproglašenih despota, pisaće se doktorati i organizovati međunarodni ekspertski skupovi.

Nema od toga ništa

Prvog aprila, naime, trebalo je da na 28 destinacija po svetu ode 28 "ekonomskih diplomata", koji bi za oko 300.000 evra mesečno, dakle oko 3,5 miliona godišnje, sve svoje stručno znanje, školovanje i veze uložili u privlačenje stranog kapitala i investicija u Srbiju, a verovatno i promociju srpske privrede u inostranstvu. Za skoro godinu dana, koliko je Dinkić intenzivno davio naciju i druge (ne)zainteresovane ovom svojom idejom, i koliko su njega pokušavali da udave činjenicom da takav koncept ne pomaže ni bez pripremljenog terena u Srbiji za prihvat takvog kapitala, niti ukoliko ga po inostranstvu traže junoše bez relevantnog praktičnog autoriteta i iskustva u toj vrsti posla, nije se, osim Dinkićevog, čuo nijedan ozbiljan glas u prilog ovoj akciji. Ipak, neki ljudi, pretežno mladi, odabrani su (najveći deo njih sa diplomama i kursevima stranih univerziteta i kojekakvih drugih stranih institucija, što znači da verovatno nedovoljno poznaju "srpski slučaj"), nekima od njih to bi bio prvi "radni odnos" (ako ministrima i rukovodiocima prvorazrednih državnih institucija u Srbiji to može da bude prvo zaposlenje, zašto ne bi moglo i ovoj deci, razmišljao je verovatno Dinkić), a verovatno je jedina razlika u odnosu na poznata stanja to što se podrazumeva da ti ljudi govore neki strani jezik (što se za prosečnog srpskog diplomatu uopšte ne podrazumeva).

U trenutku dok ovaj tekst nastaje nije poznato koliko je tih "ekonomskih diplomata", uglavnom školovanih u inostranstvu, zaista i otišlo da po Dinkićevom scenariju troši pare poreskih obveznika na zaludan posao koji zaludnim čini uglavnom Dinkićevo ministrovanje u zemlji (trebalo je da svi odu do 1. aprila, a navodno ih je do dana današnjeg otišlo manje od pola). Kao zanimljivost, vredi podsetiti da je tačno u vreme kad je srpski kontingent ekonomskih diplomata proglašen "zvaničnim" i pred polazak u inostranstvo, uz svu medijsku halabuku i Dinkićevo slikanje, opskrbljen dokumentima da su to što jesu, makedonska vlada, na insistiranje opozicije, obelodanila rezultate jednogodišnjeg rada svojih ekonomskih diplomata-promotera, na sličan način delegiranih, poslatih sa istovetnim zahtevima i pod veoma sličnim okolnostima - da učine nešto za Makedoniju. Nadležni državni revizor ustanovio je da posle potrošenih direktnih 600.000 evra, plus još nekoliko miliona evra za avionske karte biznis klasom, najskuplje hotele, poslovne ručkove, uplate partijskim aktivistima itd. rezultata jednostavno - nema. Tačnije ima, ali negativnih: makedonska vlada je, na inicijativu nekog od 18 "promotera", dala bespovratnu pomoć od četiri miliona evra jednoj stranoj kompaniji u bescarinskoj zoni kod Skoplja (!?), a od nekoliko "najavljenih ulaganja" (posle čega su zaslužni "promoteri" debelo nagrađivani), nije realizovano - nijedno.

Ne postoji, očigledno, nijedan razlog za verovanje da uskoro i državi Srbiji neće početi da stižu profakture za uplatu ko zna koliko, ko zna kome i ko zna za šta, a na ime promotivnih aktivnosti ekonomskih diplomata instruiranih direktno od strane Dinkićevog štaba.

Nema sumnje da je ova ideja bila uvod u sledeću, koja će za državu Srbiju biti neuporedivo beskorisnija, ali zato skuplja jer je obuhvatnija. Naime, poništavanje u poslednje vreme više stotina od više hiljada pogrešnih i štetnih privatizacija (privatizovanih štetno i pogrešno pod Dinkićevim "agencijskim" kišobranom), umesto ideje o kolektivnom samoubistvu zbog upropašćenih stotina hiljada života radnika, ili o dobrovoljnom izgnanstvu u Saharu ili na Antarktik zbog sistematski pogrešnih odluka koje su tokom deset godina privredu i socijalni život nacije srozali na tragičan nivo, porodilo je ideju o afirmisanju profesionalnih menadžera, pre svih onih koji su školovani u inostranstvu, a koji bi u ime i za račun države upravljali firmama koje još nisu privatizovane ili kod kojih prodaja nije uspela, koji bi spasavali nezdrave ili propale firme. Pošto se radi o više stotina, možda i hiljada potencijalnih "radnih mesta", po logici stvari najplaćenijih u državi i bliskih drugim privilegijama i (kriminalnim) mogućnostima, u opticaj su odmah puštene i test-buve o platama takvih menadžera, s jedne strane, i njihovom praktičnom i političkom (bez)smislu s druge.

Kako to sve smestiti

Za početak, ispostavilo se da novoplanirani društveno-ekonomski sloj "profesionalnih menadžera" može da računa sa donjom granicom plate od oko 2.000 evra, a da oni uspešniji i u iole ozbiljnijim firmama mogu da se nadaju sumi od oko 10.000 evra plus bonusu. Navodna razlika u odnosu na sadašnje "klasične" direktore sastojala bi se u direktnoj odgovornosti profesionalnih menadžera za svoje odluke, uključujući (po zamisli zluradih) i hipoteku nad njegovom imovinom (!?), dok je odgovornost dosadašnjih direktora, navodno, bila samo politička, dakle nikakva. I odmah su se zagovornici "Vladine ideje" založili za unapred određene, visoke fiksne plate (plus bonuse), što je skepticima odmah značilo da se računa sa rodbinsko-političkim nameštanjem plata od, na primer, 10.000 evra, jer niko u ovakvoj vlasti, pogotovo ne Dinkić i njemu slični, ne bi dozvolio da tolike plate idu u "tuđe ruke" (kao što to ne dozvoljavaju ni danas, vidi ostatak Tabloida, prim. aut.) Oni koji "znaju o čemu se tu radi" predlažu i znatno veće zarade menadžera od ovih, ali na njihov rizik. Na primer platu od jednog jedinog evra mesečno, ali i bonus od, na primer, 30 odsto od profita firme. Ili, ako firma koju vodi obrne 2-3 miliona evra godišnje, plata od 2.000 evra je više nego dovoljna, ali ako obrne 100-200 miliona evra, onda mu je malo i 10.000 evra plate plus bonusi. I sve to pod uslovom da se ne radi o monopolističkoj firmi, niti o firmi koja je na bilo koji drugi način od države privilegovana (što je ovde čest slučaj), jer onda može uspešno da je vodi i Dinkićeva tetka, i to besplatno.

Drugi deo "akcenta", pominjanje "školovanja u inostranstvu" i "stranog iskustva", u vezi je sa pokušajem pariranja stranim firmama u Srbiji, koje do takvog statusa drže iz suštinskih razloga - kompatibilnosti menadžerske rukovodilačke logike sa međunarodnom, tržišnom, svetskom. Međutim, ako stranog kapitalistu u Srbiji vodi logika profita, domaćeg kapitalistu, pogotovo ako je on država sama, vode i sve druge logike - politička, rodbinska, lična, logika sujete, podmetanja, tuđe nesreće... A tu je, u vremenu krize, i pokušaj da se u zemlju vrate neuspešna deca neuspešnih direktora, koja su se školovala "po inostranstvima" od para ovdašnjih poreskih obveznika, pa sad, pošto su tamo višak, treba da se, opet o trošku države, smeste negde ovde, a da ne izgube mnogo od "projektovanog" standarda.

Za ovaj segment problema, koji je znatno opštiji nego što na prvi pogled može da izgleda, kriva je isključivo aktuelna vlast, koja je od samih svojih početaka, a zapravo iz kriminalno-političkih razloga i motiva, kompromitovala i samu ideju povezivanja Srbije sa svetom uz pomoć ljudi koji taj svet, nažalost, poznaju bolje nego Srbiju. Da li su zbog toga "spremniji" da njima bude manipulisano ili su i sami obučeniji za manipulisanje od ovdašnjih kadrova istog profila pokazaće vreme, ali je činjenica da nisu kompatibilni pre svega sa ovdašnjom vladalačkom psihologijom, a onda ni sa strukom. Vidi se to iz primera nekolicine od više desetina "kadrova", zapravo funkcionera bilo direktno "uvezenih" iz inostranstva za potrebe nove vlasti, bilo angažovanih pre svega zbog svog formalnog inostranog pedigrea, pa tek onda njegovog objektivnog sadržaja.

Kad zaigraju radnici pod prozorom

Ko je ikada, na primer, čuo za Božidara Đelića, koji je prilikom formiranja prve vlade Zorana Đinđića kao čudo "uvezen iz Francuske" i predstavljen kao maltene svetski stručnjak koji je prethodno od propasti spasao nekoliko država. Diplomirao na nekoj francuskoj poslovnoj školi i pariskom Institutu političkih nauka. Te radio kao savetnik Vlade Poljske u oblasti privatizacije i makroekonomske reforme, pa bio savetnik poljskog ministra finansija i direktora varšavske berze; pa bio savetnik vršioca dužnosti predsednika Vlade Ruske Federacije Jegora Gajdara, potpredsednika Vlade i ministra privatizacije Anatolija Čubajsa i ministra finansija Borisa Fjodorova; pa od 1993. do 2000. bio partner u konsultantskoj firmi Mekenzi & Co. u Parizu i Silicijumskoj dolini, gde se specijalizovao kao savetnik za oblasti finansijskih institucija i medija. Kad je kao ministar finansija već na samom početku svog mandata doživeo da mu pod prozorom Vlade zvižde i pljuju neki sindikalci, kažu da se vidno uzrujao, gotovo prepao. Upitao je nekog do sebe šta im je činiti. Taj neko mu je rekao: Ništa! Kako ništa? Pa, ništa, malo će da viču pa da se raziđu. A mi, ništa ne moramo da uradimo? Ma, jok! Tako je i bilo. Kažu da je tog trenutka Đelić promenio i filozofiju, i državljanstvo, i struku, po sistemu: E, pa, ako je tako, onda nema ništa lakše nego vladati Srbijom! Tako se u Srbiji, sve boraveći na najbitnijim državnim funkcijama, i obogatio, postao veliki akcionar i funkcioner jedne strane banke, dok je narodu sistematski bivalo sve gore i gore.

Ili Kori Udovički, koja je ekonomski fakultet završila u Beogradu, a magistrirala i doktorirala na čuvenom američkom univerzitetu Jejl. Od 1993. do avgusta 2001. radila u Vašingtonu za MMF kao odgovorni ekonomista za Mozambik, Zimbabve, BiH i konačno SRJ. Uža specijalnost joj je bilo formiranje i praćenje monetarne politike. U Vladi Srbije prvo angažovana kao savetnik ministra finansija za ekonomska pitanja. Sa takvim referencama, a iako se "u energetiku ne razume, ali naučiće" 2002. prihvatila mesto ministra za energetiku i rudarstvo. Građanima koji su se žalili da ne mogu da plaćaju struju preporučila da "prodaju sadašnji veći stan i usele se u manji, pa će moći". Izabrana za guvernera NBJ 2003. pa smenjena 2004.

Ili Prvoslav Davinić, koji je od 1976. do 1999. radio u Ujedinjenim nacijama, najviše u okviru Departmana za razoružanje, na čijem čelu je, čak, po rešenju generalnog sekretara UN bio od 1991. godine. Od 2004. do 2006. godine bio ministar odbrane SCG, odakle je smaknut nakon optužbi u vezi sa učešćem u aferama Pancir i Satelit.

Ili Radovan Jelašić, dojučerašnji guverner Narodne banke Srbije, koji je magistrirao finansije 1995. na Univerzitetu u Čikagu. Bankarsku karijeru počeo u Dojče bank u Frankfurtu, gde je četiri godine radio kao regionalni menadžer u Odeljenju za centralnu i istočnu Evropu. Od 1999. prelazi u McKinsey & Company Inc. u Frankfurtu, gde radi na projektima u bankarskom sektoru u Nemačkoj, Poljskoj i Bugarskoj. Od 2000. do 2003. postavljen za viceguvernera NBJ. Od 2004. je guvrner NBS, da bi u martu 2010. zbog pritisaka podneo neopozivu ostavku. U međuvremenu preživeo aferu u vezi sa kupovinom vile na Dedinju.

Bilo tragično, biće komično

Ili, na primer, aktuelni ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, koji je, iako je bio Tadićev đak i intimus, priveden prvo za Tadićevog savetnika dok je ovaj bio ministar za telekomunikacije SRJ, a potom i za njegovog savetnika, kao predsednika Srbije 2004. godine, sa referencama u vezi sa obrazovanjem u inostranstvu. Diplomirao, navodno, teorijsku i eksperimentalnu fiziku 1998. na Kembridžu, magistrirao državnu administraciju i međunarodni razvoj 2003. na Harvardu. Bio angažovan kao finansijski analitičar u Deutsche Bank, zatim u Dresdner Kleinwort Benson Bank u Londonu.

Ili Bojan Krišto, koji je do petnaeste godine živeo u Lionu, od 16. do 22. u Velikoj Britaniji, gde je i diplomirao na višoj školi u Kembridžu, a magistrirao 1997. na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke. Od dolaska DOS-a na vlast, sa manje od 30 godina, postavljali su ga da bude prvo direktor Dunav osiguranja, pa predsednik Upravnog odbora Galenike, pa Državne lutrije Srbije, pa Aerodroma "Nikola Tesla" (!?) Ostalo je do kraja nepoznato čime je Krišto zaslužio poslovnu biografiju kakvom se ne mogu podičiti ni najveći svetski biznismeni, ali je i činjenica da je morao da abdicira zbog plate od oko 3.500 evra i bonusa od oko 11.500 evra, što se smatra ne kažnjivim nego smešnim u novoj projekciji menadžerskog sistema po zamisli G17 plus.

Može se na brojnim primerima dokazivati da oni za koje se pretpostavlja da "nisu odavde", pogotovo ako imaju natprosečno obrazovanje (zbog alibija), bez obzira šta to značilo, u ovoj zemlji služe za manipulacije sve dok i sami ne postanu manipulatori. Sličan je princip primenjen i na onima koji su odavde a šalju se tamo odakle nisu. U oba slučaja profit za vladajuće stranke je, u maniru najproduktivnijih preduzeća - zagarantovan.

Čudna fela

Iako ne spada u ovu kategoriju, nije na odmet pomenuti ni felu aktuelnog ministra odbrane Dragana Šutanovca, koji je u visoku državnu politiku ušao nakon što je završio navodno specijalne kurseve u SAD iz oblasti sprovođenja zakona (Law Enforcement), iz oblasti bezbednosnih pitanja i nadzora (Security Issues and Oversight), kao i kurs američko-nemačkog "Maršal centra za bezbednosne studije" u Garmiš-Partenkirhenu. Svugde je dobio odgovarajuću diplomu. Čak je mesec dana 2000. "stažirao" u Evropskom parlamentu u Strazburu i Briselu. Kao takav je postao "specijalni savetnik" ministra u Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova SRJ...

Kad je Đelić na početku svog mandata doživeo da mu pod prozorom Vlade zvižde i pljuju neki sindikalci, vidno se uzrujao, gotovo prepao. Upitao je nekog do sebe šta im je činiti. Rekli su mu - ništa. Tad je shvatio kako nema ništa lakše nego vladati Srbijom!

Jedina razlika između Miloševićeve i Dinkićeve krađe jeste u tome što se Milošević nije bojao da svoje pljačke obavlja gotovo javno, uz sve podršku opljačkanih, a Dinkić se ne boji da to, iako sa državom u zaleđini, obavlja gotovo tajno, tako da opljačkani nisu svesni šta ih je i odakle udarilo.



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP