Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 110533
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6755437
Ko je na sajtu?
Imamo 56 gosta na mreži

ПОВРАТАК ЗАБОРАВЉЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ


01.06. 2010 / Akademediasrbija

Пише: Драгомир Анђелковић

Уз помоћ Сорошевог Фонда за отворено друштво, подгоричка издавачка кућа ЦИД, објавила је 1998. године прво српско издање чувене „Социологије“ Ентонија Гиденса (Anthony Giddens).

Дело познатог енглеског социолога, и, у време када се појавило његово српско издање, директора престижног Факултета економских и политичких наука у Лондону, садржало је и поглавље у коме су, иако концизно, добро обрађене револуције, улични нереди и други видови колективне акције (Глава 18: „Револуције и друштвене промене“). Друго српско, допуњено и прерађено, издање споменуте књиге, изашло је из штампе 2007. године (издавач је био Економски факултет у Београду). У њему се револуције готово више и не спомињу, а камоли да им је посвећен посебан део књиге. О чему се ту радило?

РЕВОЛУЦИЈА СЕ СЕЛИ НА ИСТОК.

Србија се од 1998. до 2007. године битно променила. Они који нису били по вољи Вашингтона, пали су с власти. Додуше, ни политичке снаге које су после 5. октобра 2000. године преузеле власт, нису у целини биле по његовој вољи. У саставу некадашње Демократске опозиције Србије било је како суверенистички и национално опредељених станака, тако и оних које су биле евроатлантистички и анационално, па и антинационално настројене. Уз лично-интересне мотиве, то су кључни разлози жестоких сукобљавања на нашој политичкој сцени током протекле деценије. Клијенти Вашингтона и Брисела нису, као што се у тим центрима моћи желело и очекивало, све време водили главну реч. Но, наметнута нам је таква „реформска политика“, за коју су евроатлантски моћници мислили да ће мало по мало довести до онога што они хоће да виде на нашем простору. Стога, изгледало им је да је дошло време да талас „наранџастих револуција“ запљусне земље које се налазе источније од Србије. Можда и из тог разлога, за озбиљно проучавање револуција више није било места ни у нашим уџбеницима социологије.

Западу је деловало да смо постали воћка на дрвету које је купио. Само нас треба оставити да довољно сазримо, и сами ћемо пасти у корпу. Наравно, за Вашингтон и Брисел не би било добро да неко наруши тај процес, па да упаднемо у корпу која није под њиховом контролом. Зато је револуције требало заборавити. Таман посла да научно-школска анализа метода револуционарног деловања и околности које им погодују, за некога буде инспиративно штиво. И да увиђајући куда нас води постепено труљење, одлучи да изађе из наметнутог клишеа, према коме је „демократично“ и „толерантно“ све што чине пријатељи Америке – макар и уводили медијску окупацију, манипулисали грађанима, софистицирано (а повремено и брутално) спутавали деловање неистомишљеника, доводили народ у беду, разарали националне институције и багателисали уставни поредак (нпр. територијални интегритет земље) – док је „недемократски“ супротставити им се на било који начин који излази из оквира правила игре која им гарантују победу.

ВЕЧНИ ГЛОБАЛНИ ПОРЕДАК.

Речено одражава нашу стварност, али ипак није одговарајуће објашњење за избацивање револуције из уџбеника социологије који је данас доминантан и на нашем простору. То се десило и са енглеским оригиналом, као и преводима на друге језике од 2001. године наовамо. Године 1998. код нас је преведено треће енглеско издање Гиденсове „Социологије“. Из њега још није био одстрањен револуционарни садржај. У питању је било наслеђе претходне епохе. Прво британско издање појавило се 1989. године, када је било пожељно да пробуђене масе на истоку допринесу бржем урушавању социјалистичких режима и одустајању од комунистичке идеологије источноевропских држава. Прича о револуцијама била је значаја у доба док се љуљао Берлински зид. Народ и његово право на директну акцију тада су глорификовани. Али, то више није случај од када је и Источна Европа добила исте господаре као западни део нашег континента.

Главе посвећене револуцији, протестима и колективној акцији, више није било у четвртом енглеском издању књиге о којој говоримо, па, отуда, ни у нашем преводу те њене верзије. Наравно, далеко је од тога да кажем да је Ентони Гиденс нечији пропагандиста, али, у то нема сумње, и велики научници подлежу духовној клими своје епохе (која је врло често резултат систематског деловања владајућих структура) или јој се опортунистички прилагођавају. А она је на преласку из 20. у 21. век постала таква да се, готово у складу са некадашњом слепом вером заговорника тзв. научног марксизама, уврежило схватање да је наш свет постао – како би то рекао Лајбниц – „најбољи од свих могућих светова“, односно да је постојећи политички и економски систем готово савршен. Коме онда треба макар и научни осврт на револуције? Зашто да се рескира да неки „манијаци“ макар и помисле да „савршени“ свет треба озбиљније да се мења, а камоли да пожеле да то учине на радикалан начин?!

У погледу теоријског односа према револуцији и колективној акцији незадовољних маса – који подсећа на редиговање фотографија у доба Стаљинових чистки, када су са њих нестајали један по један осуђени бољшевички лидери – Србија се не разликује битно од Запада. Нисмо од њега ни бољи, ни гори. Међутим, у пракси смо ипак гори. Када је полиција пре око годину дана неосновано убила једног момка у Грчкој, дошло је до енергичних, истрајних и масовних протеста. Сличну реакцију је нешто раније и у Француској испровоцирала бруталност „репресивног апарата“, као што у тој земљи, као и у Грчкој, грађани бурно реагују када су угрожена њихова социјална права и када се владиним мерама поткопава њихов економски положај. А како ми, засада, реагујемо док нас газе?

Теорија за теорију, грађани тих земаља умеју и хоће да се боре – макар водеће опозиционе странке заузимале пасиван став – за оно што мисле да им припада, била то једнакост пред законом или социјална сигурност. А урушавање неолибералног система, и криза поверења у постојеће политичке институције и владајућу елиту, указују да ће ванинституционалног деловања у прилог друштвених промена у немалом броју европских земаља бити све више. Наравно, далеко је од тога да ће се превасходно радити о револуцијама. Али што би, априори, рекли и да њих више неће бити? Ауторитети са Волстрита, из ММФ-а и Светске банке, донедавно су нам говорили да је прошло време великих привредних криза, и да живимо у свету који је у економском погледу стабилнији него икада раније. И шта се десило? Сви то знамо. Што би другачије стајале ствари и са револуцијама?

ФАКТОРИ РЕВОЛУЦИЈЕ.

Како год било, да се укратко осврнемо на оно што је о њима, позивајући се на релевантне студије и ауторе, некада написао Ентони Гиденс. Укратко, да би до колективне акције ради рушења постојећег друштвеног поретка дошло, потребно је да постоји добро организована, за то вољна група, која ће предводити масу. Опет, то не значи да до масовних протеста не може да дође без револуционарно опредељеног вођства. И те како може, и то скоро спонтано, а током таквих протеста могу да се организују групе које ће им дати револуционарни смисао, односно допринети да иницијални протести добију масовни и радикалан карактер. Свакако, за тако нешто морају да постоје револуционарне околности.

Народ се не буни када му је добро, и када мисли да је власт ваљана. Но, и када му је лоше, сматра да властодршци не ваљају а сазрело је незадовољство, тј. постоји спремност да јој се супротстави, не значи да ће колективна акција прерасти у револуцију. Да ли ће до тога дођи, превасходно, зависи од три фактора: 1) у којој мери је „репресивни апарат“ државе лојалан власти, и спреман да зарад ње изазове и крвопролиће; 2) колико су владајуће структуре сложне и самоуверене; 3) колико су организовани, истрајни и испуњени вером они који покушавају да преузму власт.

Да речено не би остало у домену апстрактног, да га, примера ради, ставимо у контекст околности у којима се ми налазимо. Наша војска и полиција, пре десет година се то показало, нису спремне да примене масовне, радикалне репресивне мере против народа. Ако то нису, мислим с правом, хтеле да учине онда када су многи лидери опозиције сарађивали са онима који су годину дана раније извршили агресију на Србију, тим пре то не би учинили онда када власт држе инострани вазали. Сигуран сам да се то не би десило ни да су наша војска и полиција добро праћени, а камоли овако, када нису.

У поређењу са садашњим војно-полицијским снагама, боље плаћене регуларне јединице србијанске квислиншке владе током Другог светског рата (Српска државна стража) нису биле спремне да се озбиљно боре против припадника покрета отпора. То су радили само идеолошки индоктринирани припадници војних формација Љотићевог покрета (Српски добровољачки корпус). А данас, наши поклоници постојећег национално-неодговорног економског и деструктивног (гео)политичког пута, опијени идеологијом безграничног индивидуализма и хедонизма, свакако нису спремни да гину за власт која им је по вољи. За њу су јер им доноси корист, а не из уверења због којих би били вољни да поднесу неку жртву. Штавише, већина грађана која се за власт определила на изборима, то је учинила не из убеђена да је добра, већ јер им се, опијеним пропагандом, учинило да ће им омогућити бољи живот. Лажи о Фијату, брзим европским интеграцијама, хиљадама евра од бесплатних акција, краткорочно су дале резултат. Међутим, чак ако и даље имају неко дејство, оно није такво да би ико, рецимо ради Млађана Динкића, ризиковао макар да поломи прст.

ВЛАСТ НЕМА КО ДА БРАНИ.

Све у свему, власт нема ко да брани ако се суочи за енергичним ванинституционалним изазовима. Има ко да је шити само док околности не поприме ванредни карактер. А што се саме власти тиче (други фактор), далеко је од тога да је сложна, јака и принципијелнија од својих активних присталица. Владајуће држи заједно само вера у личну корист. Борхес је рекао за некадашњег аргентинског властодршца: „Перон је знао да је варалица. И све његове присталице су знале да је варалица. Сви су намеравали да пљачкају… Хитлер је био човек од дела. Борио се, умро је, подстакао људе. Мрзео сам га, мислио сам да је можда луд, али то је био човек који је у извесном смислу уживао углед код њему сличних“. Имам утисак, да наведено има значаја и за нашу ситуацију. Знају то добро и људи који су на власти. Ако би осетили да је „густо“, пре би потрчали ка аеродрому, него што би ризиковали главе. Свакако не би резоновали као једна властољубива али и храбра византијска царица из 6. века: „Боље мртав на трону, него жив у бекству“.

Стигли смо и до трећег фактора. Он једини, за сада, донекле иде у прилог власти. Већ смо видели да, како каже Гиденс, „подухват против постојећег уређења може успети једино уз подршку систематски организоване групе“. Одлучних, пожртвованих и храбрих људи, спремних да изађу на „црту“ властима, у Србији сигурно има. Међутим, њихов организациони оквир још је сувише скучен да би могли да буду катализатор коренитих промена. С друге стране, политичке странке то не могу да буду. Но, стање брзо може да се промени. Искуство нас учи да када настане погодна ситуација за друштвене промене, без обзира на поделе у редовима формалне и неформалне опозиције, које изгледају непремостиво, и без обзира на менталитетска ограничења која не иду у прилог свестраној колективној акцији, реално је да до ње ипак дође.

Она полако добија на замаху, а током ње се кристалишу групе које су у стању да наметну корените промене. Но, не значи да ће оне бити насилне. За то обично трасира пут власт. Када се успаничи јер увиђа да се народ озбиљно таласа и да се шире, и квалитативно побољшавају, средишта систематског отпора, неретко прибегне репресивним мерама. Тако, у страху да њен капацитет за контраделовање постепено не буде паралисан, одлучи се за насиље и тиме изазове револт, па сама претвори мирне протесте, и још пасивно негодовање многих грађана, у револуционарно деловање. Када све то узмемо у обзир, без претеривања можемо да кажемо, иако трећи фактор још није такав да би власт требала да се забрине, испод површине је, вероватно, већ довољно велика количина леденог незадовољства, да ће, то не треба одбацити, релативно брзо, на видело изађи по власт опасан врх. А она ће онда моћи да бира између бродолома и благовременог напуштања немирних вода.

ОДЛУЧИТЕ ДА ВИШЕ НЕ СЛУЖИТЕ.

Гиденсов амерички колега, Џејмс Дејвис (James Davies), уочио је да револуције најчешће избијају онда када дође до извесног побољшања животног стандарда, односно до раста очекивања да ће се то десити, а онда народ буде изневерен. Другим речима, када после каквог-таквог побољшања дође до погоршања стања, односно велика очекивања замени разочарење. Да ли у овоме препознајете ситуацију која сазрева у Србији? При крају смо приватизације, а производња и запосленост су знатно мањи него пре њеног почетка. Дуг нам је драстично порастао, а приближава се време да озбиљно почнемо да га враћамо. Стране инвестиције су све мање, а криза и њене глобалне последице указују да ће тако и остати. Такође, криза чини све неизвеснијим процес наших евроинтеграција, поготово на начин који подразумева да ћемо се докопати издашних фондова. Питање је шта ће од њих остати када ми, евентуално, стигнемо на ред да уђемо у ЕУ.

Изгледа, коцкице почињу да се слажу. Фактори и погодна ситуација за колективну акцију, која ће довести до коренитих промена, можда се већ уобличавају. Време ће разрешити ту дилему. А до тада, ваљало би читати изузетну расправу – „Политика послушности: расправа о добровољном ропству“, коју је средином 16. века написао Етјен де Ла Боеси (Etienne de La Boetie). И њом се инспирисати. Њен мото је: „Одлучите да више не служите, и већ сте слободни“. Значи, превазиђите малодушност и пасивност, и одбијте да се покоравате власти за коју мислите да је лоша. Пружите јој, у складу са оним што од вас тражи, пасиван отпор. Наравно, и будите спремни да у томе истрајете, и спонтано се организујте, по принципу мреже. Став сам по себи није довољан. Нужна је организација и акција, а њу представља и нечињене онога што власт жели. Када то масовније прихватимо, ево „трећег фактора“. Надам се, ненасилних друштвених промена. Но, последњу реч, по том питању, ипак ће имати владајуће структуре. Ко се мача против народа лати, од мача и страда! Ако насилно реагује и покуша да угуши „плишану револуцију“, историјско искуство нас учи, имаће праву.



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP