Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 110533
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6755541
Ko je na sajtu?
Imamo 55 gosta na mreži

SPREMA LI NAM SE TREĆI KONKORDAT ?



Da li je uklanjanje Vladike Artemija početak velike čiste nepodobnih vladika i sveštenika SPC, kao 1937 godine u vreme borbe za i protiv Konkordata ?

Zanemarljivo malo ljudi u Srbiji danas zna šta je to Konkordat i kakva se kataklizna nadvila nad Srbijom pred Drugi svetski rat uvodjenjem Konkordata. Svi hvalospevi kralju Aleksandru I. treba da padnu u zaborav istorije činjenicama da je on sa svojim „Oktorisanim ustavom“ preuzevši vlast kao diktator započeo stvaranje uslova da se Pravoslavlje u tadašnjoj Jugoslaviji i Srbiji potčini Vatikanu. Podsećamo na odredbu tog ustava koja kaže da budući kralj Jugoslavije može biti pravoslavne, katoličke ili muhamedanske vere ! Nakon toga ga stiže zlehuda sudbina, koju je sam izazivao, davajući veća prava katolicima u Jugoslaviji no pravoslavcima u Srbiji. Ali, njegovom smrću opasnost za SPC i Pravoslavlje ne prestaje, naprotiv. Dolazi Konkordat – korak do uzimanja crkvene prevlasti Vatikana u Srbiji od SPC.

Medjutim gotovo senzacionalno zvuči danas činjenica da je jedan srpski kralj koga smatraju najvećim Srbinom nad Srbima – Kralj Petar I. napravio Sporazum sa Vatikanom 1914. godine, koji se ticao Katolika u Srbiji i Srba na teritoriji tadašnje Austrougarske !

Izvinjavamo se čitaocima, što su pojedini delovi ovoga izuzetnog priloga u ćirilici, a drugi u latinici, ali su izvori o ovoj istorijski neobično važnoj temi različiti. A vremena su danas slična ranijim i zato naša žurba, da što pre upoznamo čitaoce sa istorijskim činjenicama, ne dozvoljava nam da ceo tekst uredimo jednim pismom. Materijal je predstavljen uglavom hronološki, faktografski u suštinskim i pojmovnim celinama iz više izvora.

ПОТПИСИВАЊЕ КОНКОРДАТА

Кнез Павле Карађорђевић и надбискуп Бауер водили су разговор о мерама за сређивање односа између Римокатоличке цркве и државе, Бауер је тражио да се распусте масонске ложе и закључи Конкордат. Кнез Павле је обећао да ће католичкој цркви у већој мери изаћи у сусрет. Први потез Стојадиновићеве владе ишли су у том правцу. По Стојадиновићевом налогу, министар правде Људевит Ауер, католик из Сиска је пре поласка за Рим посетио Патријарха Варнаву Росића, текст конкордата био је достављен српском Патријарху. Министар Ауер је потписао Конкордат, у Риму, 25. јула 1935. године. О потписивању конкордата, Стојадиновићева влада и Ватикан издали су своја саопштења. У саопштењу Стојадиновићеве владе изнето је да ће се Конкордатом спровести, "Уставом код нас усвојена, равноправност католицизма са осталим признатим конфесијама." Посебно је наведено да се Света Столица обавезала да ће поштовати југословенске државне интересе приликом попуњавања црквених положаја, нарочито оних најважнијих. Ватиканско саопштење садржало је више детаља. Ни Југословенска, ни Ватиканска страна није текст Конкордата ставила на увид јавности. Потписивање Конкордата прошло је без реакције у југословенској јавности. У међувремену, копија Конкордата извађена је из фиоке патријарха Варнаве, вероватно од неког из опозиције.

РАТИФИКАЦИЈА У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ

Конкордат, који је чекао на ратификацију у парламенту, лежао је у Стојадиновићевој фиоци петнаест месеци. Пошто је, почетком новембра 1936, Намесништво издало указ којим је овластило председника Владе да Конкордат упути Народној скупштини, реаговао је Архијеријски сабор. Почетком децембра влади је упућен меморандум са поруком да Српска црква не може на такву одлуку да пристане. Тек од марта 1937. године у Народном представништву, борба око Конкордата се распламсавала, неколико месеци пре него што је његова ратификација стављена на дневни ред. Од пролећа 1937. свештенство и опозиција, ослањајући се на опозиционе говоре у Скупштини, развили су тако жестоку кампању против Владе, да се створила свеопшта психоза смртне опасности за српско православље. Стојадиновић је покушавао да парира кампањи која се захуктавала. Пред Светим синодом у Патријаршији изнео је све разлоге којима су његови претходници били руковођени у питању Конкордата.

Наводећи да је Конкордат дело краља Александра, и да Намесништво жели његову ратификацију, он је напомињао да је и Никола Пашић закључио Конкордат како би придобио Ватикан за идеју о уједињењу Јужних Словена. Гледајући како се око Српске цркве скупљају сви противници режима, и они који су нису имали појма шта садржи Конкордат, и они који су заборавили када су последњи пут ушли у цркву, Стојадиновић је питање Конкордата схватио као питање угледа шефа владе. Игром случаја, како је нарастала конкордатска криза, стање здравља патријарха Варнаве се погоршавало. У једном тренутку пронет је глас да је отрован.

"КРВАВА ЛИТИЈА"

За 19. јул 1937. године, када је била заказана седница Скупштине о Конкордату, било је заказано и молетествије за оздрављење оболелог Патријарха. Замишљена "као велика манифестација у борби против Конкордата", литија је кренула у Кнез Михаилову улицу. У Кнез Михаловој настала је туча и рвање грађана са полицајцима и жандармима. Интервениција полиције је била брутална.

Политичка борба, око Конкордата се наставила. Кнезу Павлу је упућен меморандум Светог синода "у коме се тражило да одмах Краљевска влада др Милана Сојадиновића поднесе оставку и да се Конкордат скине са дневног реда. Стојадиновић није хтео да одустане од ратификације Конкордата. Притисци на посланике да не гласају за Конкордат вршени су са разних страна - од Цркве, опозиционара, масона.

ГЛАСАЊЕ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ И СМРТ ПАТРИЈАРХА

Увече, 23. јула 1937. године, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова, уз 129 против. Требало је да буде изгласан у Сенату, у коме је влада лошије стајала Али, још исто вече, Стојадиновић је пред посланицима ЈРЗ објавио да ће се неко време сачекати са изношењем Конкордата пред Сенат. При крају дана, у коме је у доњем дому изгласан Конкордат, умро је патријарх Варнава. Свим члановима владе, осим генерала Марића, било је забрањено да присуствују сахрани.

Konkordat je prihvaćen i po njemu svaka osoba koja nije rimokatolik, a sklopi brak sa rimokatolikom mora da predje u rimokatolicku veru. Druga tačka koje je bila veoma problematična i upozoravajuća, bila je odluka Vatikana da se Kraljevina Jugoslavija ubuduće ima tretirati kao misionarsko područje. Da pojasnimo: misionarskim područjima su se proglašavale teritorije i zemlje u kojim žive neznabošci i nehriščani – primitivni narodi i plemenske zajednice. Naprimer katoličke misije sastavljene od jezuita sa misionarskim zadatkom su osnivane tokom XVI, XVII, XVIII po Latinskoj Americi, Filipinima, Africi i slično, da bi se domorodačko stanovnistvo upoznalo sa hrišćanstvom i pokatoličilo ! To je bila dakle sudbina Srba u Kraljevini Jugoslaviji.

ЕСКОМУНИКАЦИЈА

После гласања у Скупштини 1. августа 1937. године, Свети архијерејски синод једногласно је донео одлуку о ескомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат и искључени су из цркве. Стојадиновић је тражио да се укине ескомуникација. После Владиног одрицања од конкордата и Црква је попустила у свом ставу према ескомуникацији. На спољнополитичком плану, Стојадиновић је Конкордатом хтео да потврди своје пријатељске везе са италијанском владом. Али, и италијанска влада, бринући се да конкордатска криза не доведе до Стојадиновићевог пада, почела се хладити према Конкордату. Пошто су обе стране у спору попустиле, у фебруару 1938. године, за новог патријарха изабран је Гаврило Дожић. На тај избор утицао је Стојадиновић. Црногорски митрополит био је његов пријатељ још од двадесетих година, када је као радикалски посланик ишао по Црној Гори.

REAGOVANJA

Telegram Gospodinu Milanu Stojadinoviću
Predsedniku Kraljevske vlade
Kraljevo 20.07.1937.g.
Episkop Nikolaj

Kao sina ove Svetosavske eparhije, preklinjem Vas, Skidajte zlo sa dnevnog reda. Prekinite nasilja prema crkvi Pravoslavnoj. Znajte, teška je ruka Nemanjića Save!

Episkop Nikolaj

Odgovor Stojadinovića:
Telegram
Njegovom Velečasnom Preosveštenstvu
Dr. Nikolaju Episkopu Žičkom
Beograd
20.07.1937.g.

U odgovoru na Vaše želje. molim Vas da imate poverenja u mene lično. Vodim o svemu računa, ali molim i Vas da sa svoje strane pomirljivo utičete na svoje kolege.

M.Stojadinović

PISMO EPISKOPA NIKOLAJA STOJADINOVIĆU

Predsedniku kraljevske vlade g. Milanu Stojadinoviću

Poštovani Gospodine Ministre Predsedniče,
Vi, svakako, niste pročitali moj jučerašnji telegram, kada mi odgovarate da ja treba “pomirljivo da dejstvujem na svoje kolege”. Kakvu pomirljivost Vi možete očekivati posle onomadašnje tuče pred Sabornom crkvom? Dr. Korošec nije tukao katolike u Dalmaciji, koji godinama najpogrdnije ruže našeg Kralja, a tuče srpske vladike i sveštenike, kada se mole Bogu za svog bolesnog Patrijarha! Unikum.

A, zamislite kako bi Papa rimski potresao ceo svet, da je jedan srpski žandarm, udario katoličkog biskupa.

Sve to narod gleda. Sve to narod sluša, ja Vas uveravam da u narodu ključa gnev, kao u vulkanu. Uveravam Vas, da je narod na ivici pobune. Ja znam Vaša dobra dela za poslednje dve godine, znam i za taj zlokobni Konkordat. Ja ne zaboravljam ni ono ni ovo. No, sav narod je potpuno bacio u zaborav sve što ste Vi učinili, kao da ste juče došli na vlast - sve zbog ovog Konkordata. Kao kad bi djak napisao čitko propis, pa prosuo po njemu mastilo. Narod ništa u Vama danas ne vidi do Konkordata. Od vremena tzv. “vladanovštine” ja ne pamtim ovoliku uzrujanost u narodu, ovoliku žučnost. Ko god Vam drukčije referiše, ne verujte mu, laska Vam i obmanjuje Vas.

I nemojte misliti da je ovako strašno nezadovoljstvo u narodu stvoreno agitacijom sveštenika. Instiktivno sav pravoslavni narod oseća i saznaje, da je Knez crne internacionale naš svagdašnji neprijatelj, istorijski neprijatelj. Uostalom i svi prosvećeni katolici užasavaju se vlasti, koja se daje tom knezu u ovoj našoj slobodnoj zemlji.

Zato vas i ovim putem i poslednji put, molim i preklinjem - skinite to čudovište s dnevnog reda, te sačuvajte zemlju od potresa. Sačuvajte svoju čast i povratite ugled u narodu. Sačuvajte i sebe od moralne i političke smrti. To je ono čemu neizbežno gredite, ako se ne trgnete u dvanaestom času.

Srbima nisu na odmet ni ljudi manjih sposobnosti, nego što ste Vi. Reći ćete: teško je sada skinuti s dnevnog reda. Možda. No, setite se da će teže biti ako prodje. Neka jeziva atmosfera okružava nas. Svak očekuje najgore. Ako izagitujete nasuprot volji narodnoj, volji sedam miliona Srba, i skoro toliko katolika, da se Konkordat izglasa u skupštini, šta ste time učinili? Otvorili ste jednu živu ranu, koja se godinama neće moći zalečiti, a svoje ste ime upisali ne na listove slave, nego u spisak onih koje narod proklinje, a Vi niste samac, Vi imate i porod. Ovo je smisao i sadržaj moga jučerašnjeg telegrama.

Neka Vam je sam Bog u pomoći.
Vaš poštovovalac

Episkop Nikolaj s. r.
Kraljevo

Episkop Nikolaj je inače doktorirao na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj na temu “Vera u Hristovo vaskrsenje, kao osnovna dogma apostolske crkve” i na filosofskom fakultetu u Oksfordu na temu “Filosofija Berklija”. Posle toga jedno vreme boravi u Rusiji, da bi po povratku počeo seriju propovedi po beogradskim crkvama. U vreme I. Svetskog rata zadesio se u Americi, a potom otišao u Englesku boreći se svojim besedama za srpsku i jugoslovensku stvar. Za Episkopa Žičkog postavljen je 1919 g., a potom je 1920 g. prebačen u Ohrid. Vratiće se u Žiču 1934 g. i u njoj će kao Episkop Žički dočekati Konkordatsku krizu.

Konkordatska borba 1937.g. nesumnjivo je jedan od najdramatičnijih unutrašnje-političkih dogadjaja u kratkotrajnom životu Kraljevine Jugoslavije. Srpsko-hrvatski odnosi i pitanje odnosa vera, bila su dva goruća pitanja koja su trovala državni organizam od samog nastanka države. Sa pojavom države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca nestala je srpska država u kojoj je stanovništvo bilo gotovo 100% pravoslavno. Pravoslavlje je prestalo biti državna vera, a svim ostalim veroispovestima zagarantovana je ravnopravnost, naročito katolicima, koji su posle pravoslavnih bili najbrojniji.

Medjutim, s obzirom da je centar Katoličke crkve bio u Vatikanu, van granice države KSHS, položaj katolika se morao regulisati ugovorom izmedju države i Vatikana tj. Konkordatom. Od Konkordata je očekivano ako ne da reši, ono bar da ublaži dva goruća pitanja u državi. Ta dva pitanja su bila odnos Srba i Hrvata i status katoličke vere, koja je u praksi imala punu ravnopravnost, ali se insistiralo na pravnom dokumentu sa “Svetom Stolicom” koji bi to ozvaničio. Ovo je imalo za cilj i da se odobrovolje hrvatske stranke koje su od ubistva Stjepana Radiča 1928 g. bile u opoziciji, a takodje i da se pokuša demokratizovati država usled narušavanja demokratije Šestojanuarskom diktaturom Kralja Aleksandra I.

Istorija će pokazati da demokratija u zajedničkoj državi Srba i Hrvata ne može opstati. Kraljevski namesnik knez Pavle je tražio ličnost sposobnu za ovakav poduhvat, i bio je ubedjen da ju je našao u Milanu Stojadinoviču. U dotadašnjim vladama, počevši još od Nikole Pašića, Stojadinović je zauzimao razna ministarska mesta, a bio je poznat kao stručnjak za finansije. Stojadinović se samouvereno uhvatio u koštac sa ovim problemom, ne sluteći da će protiv sebe imati Srpsku Pravoslavnu Crkvu, koja će žestoko reagovati protiv ovog projekta. Uz Pravoslavnu crkvu u ovu borbu će stati i politička opozicija, ali iz sasvim drugih razloga od crkvenih. Upornost kralja, vlade i Stojadinovića i žilavost i odlučnost crkve da ne dozvoli ozakonjenje Konkordata, dovešće državu do ivice gradjanskog rata.

Nasrtanje policije na litiju 19.07.1937 g. u Beogradu, tuča srpskih Episkopa od strane žandarma , progoni u unutrašnjosti sveštenstva i vernika i zagonetna smrt Patrijarha Varnave, dovešće do kulminacije ionako već raspaljenih političkih i duhovnih strasti.

SUKOBLJENE STRANE I RAZLIČITI INTERESI U KONKORDATSKOJ BORBI

Pismo Vladike Nikolaja, pisano samo dva dana posle „krvave litije“ u Beogradu i ispred Saborne crkve , Predsedniku vlade dr. Milanu Stojadinoviću, samo delimično odslikava situaciju u kojoj se država nalazila tih dana. Problem Konkordata ne samo da je potresao političko, crkveno i intelektualno javno mnjenje, nego je taj projekat digao tenzije u čitavom pravoslavnom srpskom narodu, dovodeći zemlju do ivice gradjanskog rata.

Skoro je potpuno nepoznato da je odnosn sa “Svetom Stolicom” bio je problem srpske države i pre I Svetskog rata. Konačan sporazum uspela je da postigne 24.06.1914 g. nekoliko dana pred atentat u Sarajevu, kada su kardinal Meri del Val i dr. Milenko Vesnić potpisali su u Vatikanu takozvani Prvi Konkordat u ime Pape Pija X i Petra I, Kralja Srbije. Ne ulazeći u detalje tog Sporazuma može se samo reći, da je ovo bio jedan od najpovoljnijih Konkordata za katolike koji je zaključio Vatikan do tada sa nekom državom , uprkos negativnom odjeku u Austrougarskoj.

Sa stvaranjem države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pitanje Konkordata će se opet naći na dnevnom redu, ali će se njegovo rešavanje pokazati mnogo komplikovanije. U novonastaloj državi je bilo mnogo više katolika (nekoliko miliona) za razliku od Srbije 1914 godine , gde ih je bilo jedva 25-30 hiljada.

Mada je Konkordat iznet u jugoslovensku skupštinu na glasanje 1937 godine, o njemu se praktično počelo razmišljati ubrzo posle završetka Versajske konferencije, na kojoj je rešen problem ujedinjenja jugoslovenskih naroda i posle mnogo diplomatskih napora bila priznata država Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

U tom cilju napravljeno je nakoliko Nacrta za sporazum, tačnije tri. Prvi 1923 g. drugi 1925 g. i treći 1931 g. Poslednji Nacrt odobrio je Kralj Aleksandar I. i ova tri Nacrta su prethodila konačnom tekstu Konkordata potpisanom u Rimu 25.07.1935 godine.

Vlada Milana Stojadinoviæa je preuzela projekat Konkordata od vlade Bogoljuba Jeftića, koja je pala 20.06.1935 g. Pre nego što je došao na čelo vlade dr. M. Stojadinović je priman četrnaest puta u službenu audijenciju kod Namesnika Kneza Pavla, nakon čega se ovaj uverio da je našao čoveka za sprovodjenje svoje politike. Ona se sastojala u pomirljivom stavu prema HSS-u i Katoličkoj crkvi, a na spoljašnjem planu ona je trebala da se oslanja na Nemačku i Italiju, zašta je Namesnik imao saglasnost britanskih vladajućih krugova, koji su tada vodili antisovjetsku politiku.

Stojadinović je izgleda zaista bio ubedjen da će Konkordatom ako ne rešiti, a ono bar ublažiti zategnute odnose Srba i Hrvata, i da će taj porazum pomirljivo uticati na skoro pet miliona katolika, koliko ih je bilo u Kraljevini. U samom sporazumu on nije video ništa što značajno krši prava SPC. Na to je uticalo delimično kasno izjašnjavanje SPC protiv sporazuma, a delimično i njegovo nedovoljno shvatanje uloge i misije SPC kroz istoriju u srpskom narodu. Ubrzo će uvideti da se mnogo prevario u proceni. Njegova sigurnost se temeljila i na obimnim pripremama koje je on izvršio u vezi konkordata u čitavom državnom aparatu koji mu je stajao u službi. Ispostaviće se da ni to nije bilo dovoljno.

Što se tiče opozicije, ona je na Konkordat gledala najviše kao sredstvo koje će joj poslužiti u borbi, ili eventualnom obaranju vlade dr. Stojadinovića. Da će ga opozicija „sačekati“ na tom pitanju, Stojadinović je bio upozoren od strane svoga brata, na šta je on samouvereno odgovorio, da će Konkordat proći kroz skupštinu “kao pismo na pošti”. Crkvi je takodje zasmetalo nastojanje pojedinih opozicionih lidera da se Konkordatom posluže kao sredstvom za svoje političke ciljeve, sasvim suprotne od onih koje je imala crkva. Stav crkve prema opozicionom delovanju najbolje ilustruje u svojim memoarima Patrijarh Srpski Gavrilo Dožić. Povodom „ Krvave litije“ 19.07.1937 g. on kaže: ”Kao i uvek u ovakvim slučajevima, gde je kontrola nemoguća, ili je pak bila svedena na najmanju meru, u masi naroda ima svega i svačega, a najviše onih koji su na ovaj način hteli da iskoriste litiju u svoje političko nezadovoljstvo, i da na taj način manifestuju nezadovoljstvo protiv vlade i organa javne bezbednosti koji su održali red. Pojedini opozicioni politièki ljudi učestvovali su u litiji”.

Ali šta dalje kaže SPC ? Ona je jedno vreme bila sasvim pasivna. Delimično zbog poverenja u kralja Aleksandra I., iako je Nacrt projekta Konkordata radjen u tajnosti za vreme njegova života. Sveti Sinod se prvi put u vezi Konkordata izjasnio memorandumom od 05.12.1935 g. koji je dostavljen predsedniku vlade Stojadinoviću. Posle odluke vlade da se Konkordat uputi Narodnoj skupštini na ratifikaciju, održava se vanredno zasedanje Arhijerejskog sabora SPC 26.11.1936 g. s kojeg dolazi odlučan stav da se Konkordat, parafiran 25.07.1935 g. u Rimu, ne može ozakoniti.

Povodom ovoga u svojim memoarima Patrijarh Srpski Gavrilo piše: ”26.11. sastao se Arhijerejski sabor da donese odluku i stav o Konkordatu. Konstatovano je da je Konkordat teško pogodio srpsku crkvu i njene interese, i odlučeno je da se ide do kraja sa Patrijarhom na čelu u borbi protiv njega. Formiran je odbor koji je imao da izradi Deklaraciju u pogledu štetnih propisa Konkordata. Na čelo odbora izabran je mitropolit Gavrilo jednoglasno”.

Što se tiče samog projekta, primedbe na njega nije imala samo crkva, nego i mnoga pravna lica. Većina primedbi odnosila se na novi položaj koji je dobijala Katolička crkva u Kraljevini, a koji nijedna druga veroispovest nije imala pa ni SPC. Članom 7, na primer, predvidjeno je bilo da se od katoličkih sveštenika ne mogu zahtevati bilo kakva obaveštenja o licima ili stvarima, koje su oni mogli saznati vršeći svoje duhovničke službe i poslove , iako su o tome postojali propisi u gradjanskom i krivičnom postupku. Najoštrija primedba odnosila se na član po kome bi Katolièka crkva imala puno pravo da slobodno i javno vrši svoju misiju po celoj Kraljevini Jugoslaviji. Zbog termina “Misija” koji je u drugim konkordatima označavano kao slobodno ispovedanje katoličke vere, najviše je dignuto protesta u antikonkordatskim taborima. Profesor Troicki je to tumačio, kao da je Kraljevina Jugoslavija neprosvećena neznabožačka zemlja. Takodje je sporan i član po kome brak sklopljen u katoličkoj crkvi u skladu sa odredbama kanonskog prava, čak i u slučaju mešovite vere, dobija samim tim sva gradjanska dejstva i prednosti . U istom članu nalazila se još jedna teška sporna odredba, koja kaže da u slučajevima mešovitih brakova gradjanske vlasti će učiniti da se na zahtev službene katoličke strane poštuje jemstvo da će svi sinovi i kćeri bez izuzetka, biti odgojeni isključivo u katoličkoj veri.

Konkordat je takodje priznavao Katoličkoj crkvi da osniva Udruženja katoličke akcije , (društva i bratstva kao Kapucineri, Jezuiti i sl.) samostane, škole i semeništa, svuda po Kraljevini, kako bi unapredjivala verski i moralni život pod rukovodstvom katoličke hijerarhije, što takodje nijednoj drugoj veroispovesti nije odobreno.

IZGLASAVANJE KONKORDATA I POSLEDICE TOG ČINA

Neka jeziva atmosfera okruživala je sve. Svi su očekivali najgore. Anksioznost je dostigla kulminaciju u svim slojevima društva, što je iznenadilo i same predstavnike vlasti, dr. Stojadinoviæa i Biskupa Korošeca inače ministra unutrašnjih dela. Bolest Patrijarha Varnave sa pogoršavala i davala je malo izgleda na srećan kraj, što je još više ustalasalo duhove. Stojadinović se pravdao da mu je borba nametnuta, i da nije više mogao nazad, što je možda i istina. I u takvoj atmosferi je počela 19.07.1937 g. plenarna sednica skupštine, koja je imala da reši da li će Konkordat biti izglasan ili ne. „Krvava litija“ istog dana, koja je dobila naziv jer je policija napala učesnike litije pokušavajući da je rasturi kojom prilikom je bilo desetak mrtvih i više stotina povredjenih gradjana, sveštenih lica i žandarma je pokazala da od teške situacije uvek postoji još teža, jer je digla tenzije do neslućenih razmera.

Ono što je još važnije, ona je pokazala odlučnost SPC kao nikada do tada da se bori svim sredstvima protiv ovog “Čudovišta ”, kako je Konkordat nazivao Vladika Nikolaj. Bez obzira na glasanje u skupštini, koje je trebalo da se obavi, Stojadinović je morao da se zapita da li on uopšte može dobiti ovu bitku? Posle burne i zapaljive debate, u skupštini je 23.07.1937 g. završena rasprava i pristupilo se glasanju. Za Konkordat je glasalo 167, a protiv 129 poslanika. Zakon je u skupštini prošao, ali je morao da se da na rešavanje u Senat, i da ga ovaj potvrdi, što nikada neće biti uradjeno. U noći izmedju 23. i 24. 07.1937 g. preminuo je Patrijarh Varnava, i ne saznavši da je Konkordat prošao u skupštini. Medjutim, bez obzira na izglasavanje u skupštini, Stojadinović je pod pritiskom morao da ga stavi u stanje mirovanja.

Posle „Krvave litije“, Sveti Arhijerejski sabor je odlučio da sve srpske ministre i poslanike, koji bi eventualno glasali za Konkordat ekskomunicira iz pravoslavne vere, što je i učinjeno. Na zasedanju Svetog Arhijerejskog sabora 01.08.1937 g. predstavnik Svetog Sinoda obavestio je najviši crkveni organ koji su sve ministri radili na sprovodjenju Konkordata i glasali za njega. U tom svojstvu zamenik Patrijarha Varnave, Mitropolit Dositej, odlučio je da se Predsednik vlade, dr. Stojadinović, i osam ministara pravoslavne veroispovesti, predaju crkvenom sudu Arhiepiskopije Beogradsko-Karlovačke, s tim da im se do rešenja Crkvenog suda uskraćuju sve crkvene počasti.

Raspoloženje u unutrašnjosti nije bilo ništa manje napeto i neprijateljsko prema državi nego u prestonici. Dokaz za ovo je i delovanje vlasti unutar države, koja nije birala sredstva da uguši i prikrije nezadovoljstvo naroda. Teror sprovodjen prema pravoslavnom sveštenstvu i narodu, gušenje svake javne reči najbolje se vidi iz pisma Vladike Nikolaja upućenom Korošcu, ministru unutrašnjih dela, avgusta meseca 1937.g. gde on kaže:”…No ovaj strašni dogadjaj u prestonici (misli na Krvavu litiju od 19.07.1937 g.), u kojoj živi preko 200.000 pravoslavnih duša, predstavlja samo krvavi prolog daljih gonjenja Pravoslavne crkve božje i njenih vernih. Prolivena je srpska krv u Sarajevu i drugim mestima. Otpuštaju se iz službe naši činovnici koji se usude reći ma u četiri oka nešto protiv ove Velike Nepravde, koja je nazvata slatkim imenom “Konkordat”. Zabranjuje se izgovor ove reči, a Vi ste ovu reč stavili na indeks u Jugoslaviji, Rimska kurija stavlja knjige na indeks, a Vi ste nadmašili Rimsku kuriju.

Ugušenjem slobode govora i pisanja Vi želite da ućutkate narod: no time se pokazujete slabiji psiholog od jednog seljačkog kneza srpskog, koji je rekao, da je narod najopasniji kad ućuti.

Sem svega navedenog sada vam mogu nabrojati i ove primere gonjenja crkve Božije u ovoj Žičkoj eparhiji, koji su se dogodili od smrti Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave do danas. Sveštenik Velimir Slavković, starešina crkve u Brusu, kažnjen je od vaše policije deset dana zatvora, samo zato što je istakao crn barjak na hramu i što je udario u klepalo. Ovaj sveštenik spada medju najbolje sveštenike u tom kraju. Njegovo hapšenje ja moram smatrati svojim hapšenjem, jer ja sam bio naredbodavac, a on izvršilac…

…Zabranjeno je pravoslavnom narodu iz okoline Bajine Bašte da dodje u to mesto na svečanost osvešenja zvonare na Ilindan.

Vaši organi cepaju posmrtne liste našeg Patrijarha, prilepljene na crkvenim vratima, kao što je bio slučaj u selu Rataju.

Vaši organi naredjuju da se i pre Četrdesetnice od smrti Patrijarha skidaju crni barjaci sa kuća i opštinskih sudnica u mestima gde živi čist pravoslavni narod. Čak i sami noću žandarmi skidaju te barjake, kao što je bio slučaj u selu Medvedji. Takav postupak duboko vredja i draži naš pravoslavni narod, koji se drži u žalosti četrdeset dana i za najobičnijim pokojnikom.

U srezu Moravièkom vaši organi hapse narod neprestano samo zbog govora i razgovora o onoj zabranjenoj reči koju ste vi stavili na indeks…”.

Vladika Nikolaj Velimirović je za vreme krize delovao u unutrašnjosti države, ali njegov glas se i te kako čuo i u prestonici. Dana 19.07.1937 g., on piše svim poslanicima da ne glasaju za Konkordat. On je već tada proslavljeni bogoslovski pisac, čiji glas ima vanredni značaj u svim društvenim slojevima u državi. Medju tadašnjim episkopima on je èovek koji je po vokaciji najviše istoričar, i najbolje poznaje istoriju srpskog naroda, naravno sa bogoslovskog aspekta. Možda je i zato bio najnepomirljiviji protivnik Konkordata, shvatajući tragićnost njegovih posledica po SPC i srpski narod, ali i državu. On sa krstom u ruci kreće po Srbiji i održava niz beseda, pre svega da bi narodu koji je zbunjen, i koji je ponekad u nedoumici, objasnio značenje Konkordata i njegove štetne posledice. On ne uzbunjuje narod, niti ga draži da izazove kakav incident, nego upravo suprotno, na tim saborima on strpljivo objašnjava narodu njegovu istoriju, istoriju SPC, dovodeći je u vezu sa novonastalom krizom. Oružje koje on propoveda u borbi protiv državnog aparata su molitva , hristov krst i jevandjelje , čime upravo medju najekstremnijima sprečava incident.

Ovakve propovedi nisu u saglasnosti sa željama mnogih opozicionih lidera, koji Konkordat hoće da iskoriste u borbi protiv režima dr.Stojadinovića. Njegove propovedi održane u Gornjem Milanovcu 20.08.1937 g. i Valjevu 26.09.1036 g. potvrdjuju gore navedeno. On je popularan u svom pravoslavnom narodu srpskom. Njegova reč se čuje u celoj državi. On neustrašivo brani prava SPC bez ikakve bojazni za posledice koje može lično imati. Usled takve popularnosti i takvog značaja njegovog delovanja, ministar unutrašnjih dela dr. Anton Korošec, dostavlja žalbe Svetom arhijerejskom sinodu na njegove govore u južnoj Srbiji. Nikolaj odgovara dr. Korošcu jednim pismom u kom izmedju ostalog kaže: ”… U položaju u kome se Vi danas nalazite, Vama stoje na raspoloženju sva materijalna i fizička sredstva u borbi protiv pravoslavnog sveštenstva u Jugoslaviji. Svim tim sredstvima obilno se služe Vaši policijski organi, a naročito kako mi izgleda, u eparhijama u kojima ja upravljam. Meni i mojim sveštenicima nije ostalo nijedno sredstvo za odbranu osim molitve i reči. Vi bi ste hteli da mi napustimo i to jedino, duhovno i moralno sredstvo! S kakvim pravom možete Vi to zahtevati od nas?

Sa tim zahtevom ne stoji u skladu ni Božansko ni čovečansko pravo, pa čak ni staro neznabožačko ” Jus Romanum”. Izvolite skoncentrisatu svoju pažnju samo na jedan jedini srez … Pa kad to sve pažljivo ispitate, Vi ćete po duši i savesti priznati da su sve moje reči isuviše blage da ocrtaju one neskrupulozne i glomazne nepravde i nezakonisti, koje se dogadjaju u Vašoj nadležnosti i koje se moraju formalno upisati u Vaš račun sve od 19. jula do danas…”.

Vladika Nilolaj kao sredstvo za odbranu spominje molitvu i reč. SPC ne vodi borbu protiv režima (mada mnogi političari hoće da je iskoriste za to), nego samo protiv jednog projekta režima, koji duboko zaseca u korene duhovnog života pravoslavnog naroda. Pa ipak, SPC je optuživana od strane režima da se umešala u politiku. Da je prekoračila svoju misiju u narodu koja je čisto duhovna, tj. propovedanje reči Božije. U tim optužbama možda najčudnije objašnjenje za delovanje SPC ima dr. Milan Stojadinović koji u svojim memoarima kaže: “… Dok je u pitanju političara stvar jasna, pošto se radi o borbi za vlast, slučaj Pravoslavne crkve je različit. Premda je i tu bilo ambicioznih arhijereja, crkva kao takva morala je imati i drugih pobuda.

Pravi razlog SPC ne leži u nezadovoljstvu crkve mojom ličnošću ili mojom politikom, već položajem u koji je ta crkva dospela u novoj državi. Za razliku od predratne Srbije, u kojoj je skoro 100% stanovništva bilo pravoslavne vere, uticaj crkve je bio daleko veći nego u državi gde je pravoslavaca bilo svega 48%. Izgleda da se ona nije mogla pomiriti s tim da je došla u isti red sa ostalim priznatim veroispovestima….

Reklo bi se da je želela povraćaj na svoj raniji povlašćen položaj, kakav je zauzimala pokraj kralja Petra I. ili još bolji koji je zauzimala nekada u Crnoj Gori gde su verska i svetovna vlast bile usredsredjene u jednoj ličnosti, u nekoj vrsti Cezaro-Papizma u malome”.

Sa stanovišta vlasti crkva se umešala bespravno u politiku, sa odredjenim pretenzijama da povrati svoj uticaj, koji je imala u nekadašnjoj srpskoj državi. Sudeći po memoarima u kojima je izložio svoj sud o tome, Stojadinović smatra da je Konkordat bio zgodna prilika za Pravoslavnu crkvu da povrati bar malo od svoje nekadašnje moči koju su Karadjordjevići a najviše Qaleksandara I. značajno umanjili. Na optužbe da se crkva umešala u politiku odgovorili su svi arhijereji, objašnjavajući zbog čega je crkva izašla nepokolebljivo sa takvim stavom u pitanju Konkordata. Ni Vladika Nikolaj nije ćutao. Kao što je već pomenuto, on je možda bio najglasniji i najsmeliji apologet stava crkve i

na optužbe da se crkva umešala u politiku on u jednom svom kratkom članku decidno odgovara: “ Nije istina da se SPC umešala u politiku , od svršetka rata 1914. do danas, Pravoslavna crkva se nije umešala ni u jedno političko pitanje, medjunarodnog i unutrašnjeg karaktera, nego se bavila svojim čisto Jevandjeljskim poslom. U pitanje Konkordata pak crkva je ušla ne kao u neko političko pitanje, nego kao u jedno mnogostrano pitanje, koje zaseca u sve nerva našeg narodnog života, pa i u interese SPC.

… Sadašnjim Konkordatom učinjen je jedan džinovski korak u rušenju one ustavne ravnopravnosti u korist Rimske crkve, a na štetu Pravoslavne crkve. Rimska crkva dobija takva prava u ovoj državi, kakva crkva Pravoslavna nije imala nikada ni kao državna crkva u Srbiji i Crnoj Gori.

Neka svaki razuman i savestan čovek prosudi i kaže, da li je preko jedne takve strašne nepravde i nezakonitisti mogla SPC preći ćutke…”, kaže Nikolaj.

Vladika Nikolaj decidno dalje kaže da se pravoslavna crkva to tada nije mešala u politiku, medjutim, posle skidanja Konkordata sa dnevnog reda na neodredjeno vreme, on ne veruje mnogo režimu i traži ostavku dr.Stojadinoviæa. Tada bi se, po njegovom mišljenju, posle formiranja nove vlade stekli uslovi za izmirenje crkve i države. Šta je podstaklo Vladiku Nikolaja na tako radikalan stav, kojim je došao u sukob i sa nekim arhijerejima SPC ? Sumnja u iskrenost režima u trenutku kada je skinuo Konkordat sa dnevnog reda, posvedočena je u mnogim listovima strane štampe, koji su na svoj način objašnjavali razloge zbog kojih je Konkordat ostavljen za neka bolja vremena. On svoj sud o mogućnosti vraćanja pitanja Konkordata na dnevni red iznosi u članku:” Narode razmisli dobro, da li je Konkordat mrtav ili će se povampiriti?”.

Njegovo mišljenje, kao što je rečeno naišlo je na opoziciju u Svetom Sinodu, a takodje i kod novoizabranog Patrijarha dr.Gavrila Dožića, koji o svemu ovome u svojim memoarima kaže: ”…Ovo rezonovanje Episkopa dr.Nikolaja Velimirovića ni sa koje strane ne može da se brani, a najmanje sa hrišćanske i pravne, a pogotovu sa nacionalne. Ako bi srpska crkva primila i primenila ovo mišljenje, onda bismo mi sišli na politički teren, koji se ne bi mogao nikako dozvoliti, jer ne bi donosio nikakvu korist, ni SPC ni državi, niti narodu kao celini…”.

Posle jakog pritiska od strane arhijereja i samog novoizabranog Patrijarha Gavrila, Vladika Nikolaj se povinovao i prihvatio opšti stav crkve, da je crkva ostvarila ono za šta se borila, a to je skidanje Konkordata sa dnevnog reda Senata i Skupštine i onemogućavanje ozakonjenja tog projekta. Početak Drugog svetskog rata 1939. godine potpuno je bacilo u zaborav pitanje Konkordata, ali su dogadjaji u Kraljevini, radjanje NDH i genocid nad pravoslavnim življem, kao i prekrštavanje više od sto hiljada pravoslavaca u Hrvatskoj i BIH, pokazuje da je strah od Vatikanskih planova bio opravdan.

Dodajmo na kraju da se bojazan nekih episkopa SPC danas od Sporazuma i pregovora sa Vatikanom o dolasku Pape u Srbiju može sigurno objasniti gorkim iskustvima kroz koje je SPC i srpski narod prošao u bliskoj istoriji. Zato je opravdano pitanje : sprema li se u Srbiji treći Konkordat.

Osnovni tekst :
Milovan Balaban
Dopune i objašnjenja:
Slobodan Maričić


U interesu zaštite Pravoslavlja, prosledite ovaj prilog svojim prijateljima ili postavite na vaše sajtove i probudimo sve vernike i patriote, da se zamisle nad istorijskim dogadjajima iz prošlosti, jer ko ne pamti ružna iskustva iz prošlosti , može da očekuje da mu se ponove !






Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP