Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 46276
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6261126
Ko je na sajtu?
Imamo 67 gosta na mreži

ДУША И КАРМА


21.03.2012.

Приредио за објављивање на српском Слободан Маричић

Душа кao појам подразумева онај део човека који је сталан и који преживљава смрт његовог физичког тела. Алегорички, тај појам може да се односи на саму суштину нечега. У религијском, духовном и езотеричком жаргону, та реч се користи у свакојаким значењима која често човeка доводе до конфузије.

Душа обично подразумева вeчни део човека који је перманентан у смислу опстанка након физичке смрти и специфично припада једној одређеној индивидуи, а истовремео не и некој другој. На пример, један 'органски портал' или 'пре-адамични човек нема душу у том смислу, иако би код њих могла да постоји нека врста не-индивидуализоване анимирајуће енергије на месту где се нормално налази индивидуална душа. С тим у вези, та врста душе се сматра фрагментом групне душе из 2-гог дензитета.

Уколико душа егзистира у једном таквом смислу, онда она може би мање или више развијена. Уколико постоји, може се десити да она нема много уплива на то како човек живи свој живот. Она већим делом може да „спава“, што се обично и дешава и као таква је одвојена од доживљаја ума и тела. Овде се можемо послужити оном старом гностичком „Параболом о Кочији“, у којој се човеково биће пореди са једном кочијом, односно, коњском запрегом, где сама кочија или кола, симболизира човеково физичко тело, коњи представљају његове емоције, осећања и страсти; кочијаш представља један интелектуални склоп који је способан да резонује (Личност) а у кочији се налази и један путник, који је уједно и њен господар (Душа). У свом нормалном стању, цели тај систем би требао да буде у једном беспрекорно складном односу и перфектно да функционише - кочијаш држи узде чврсто у својим рукама и управља коњима и кочијом у правцу и на начин који му господар налаже.

Међутим, у пракси је ствар прилично другачија, јер путник у кочији спава, а кочијаш који се налази у некој врсти транса сматра да је он господар кочије. Тако он путника у својој кочији није ни свестан или је заборавио на њега.

У том смислу, у неким гностичким учењима сматра се да би кочијаш требао да се "пробуди" тј повеже са својим вишим центрима, те тако стекне услове за повезивање са својим - "истинским Ја", господаром (путником у кочији), који би се тек тада разбудио и преузео управљање кочијом тј. човековим бићем. Тако, с гностичког аспекта, на кочију, односно, кочијаша, гледа се као на нешто што има потенцијал за развој или напредак, а уколико се тај потенцијал не искористи, кочија веома лако може завршити у провалији. Чини се да је човеку потребно да претходно оствари одређени степен развоја свог бића, пре него што се његова душа 'усидри' у њему као један свестан господар мисли, осећања и физикалности.

У склопу филозофије њу-еџ покрета, под душом се сматра све оно што се подразумева као свест и намерно напушта тело, дозвољава астрално путовање, производи видовњачке ефекте итд. За разлику од тога, учење 4-ти Пут тражи начине да се прво душа доведе у тело, уколико она постоји. Душа прво треба да преузме власт над својом властитом инкарнацијом од свих сила личности, биолошких и других, које нормално управљају телом, односно, које управљају целом "представом."

Међутим, душа ту није потпуно одсечена, него се манифестује у смислу повремених импулса свести, дубоких емоција, осећаја неког дубљег смисла у свом животу итд Човек је ту, иако не под директном управом своје душе, још увек одговоран за све своје поступке. Према уобичајеном стању ствари, душа ипак мора да кармички плати за све грешке и штету коју је човекова личност направила, мада она није била та, која је њоме управљала.

Можда је то разлог зашто у вези с тим, Гурђиев каже: "Благословен је онај који има душу; благословен је и онај који је нема; али туга и јад ће задесити онога који ју је имао у себи и у зачетку. '

Чак и у склопу учења 4-ти Пут, душа нема фиксно значење. Ту се она некада помиње као астрално тело, а у неким случајевима се тврди да јe човек мора сам произвести из 'сирових материјала'. То онда подразумева опстанак након смрти. Међутим, ако је душа напола изграђена, онда она може да се заглави у "Лимбу", јер се не може разградити а не може се ни инкарнирати у људском телу.

За време једне инкарнације, душа може да расте а може и да се 'смањује.' Она није непокретна или непроменљива. Упуштање у магију у смислу управљања вишим спиритуалним силама да би се нешто добило на земљи може нпр. да оштети душу. Душа нема везу са човековим интелектуалним капацитетом, физичким чулима или физичком кондицијом, али се чини да, да би се она инкарнирала, ДНА у физичком телу мора на неки начин да буде компатибилна с њом. Интеракција душа-ДНА може такође да буде двосмерна улица, где ДНА у једну руку представља предуслов, а у другу, душа утиче на њу својим присуством, те је тако на неки начин може и модификовати.

Чини се да речи дух и душа имају веома уско, ако не исто значење, мада се понекад употребљавају у различитом контексту. Понекад реч душа има значај емоција. док реч дух подразумева нешто генералније. Тако неко може да осећа нешто из дубине своје душе, али не и из дубине свог духа.

КАРМА

На Санскриту, та реч значи - 'дејство / деловање.' Концепт и интерпретација Карме су углавном уједначени у већини разних езотеричких учења. Генерално речено, та интерпретација подразумева једну 'одговорност' душе за све њене поступке и то се обично односи на многобројне животне векове. Главни принцип свега тога би требао бити - 'што сеjeш, то жањеш.'

Међутим, с тачке гледишта езотеричног учења 4-ти Пут, којег су преносили и промовисали Гурђијев, Успенски, Моравјев и други, Карма у свом правом смислу, нема никакве везе са овим данашњим, 'обичним,' човеком, који с тачке гледишта тог учења није ништа друго, до једна 'реактивна машина'. Тако се ту ни не користи појам реинкарнације у правом смислу те речи, него се каже да је човеков живот један филм, који се непрестано - 'понавља'. Дакле, ту се ради о једном непрестаном механичком понављању једног те истог живота, све док човек не успе да изађе из тог 'филма'.

Тако, тек кад човек престане да буде једна 'реактивна машина', односно, престане да се понаша као једна обична последица деловања спољашњих утицаја, кад он постане свестан и изгради своје биће у довољној мери да изађе изван подручја дејства „Закона Случајности“, те онда пређе у домен „Закона Изузетка“, - он тек тада стиче услове да уђе у онај прави циклус инкарнација и тек тада постаје подложан деловању Карме. Дакле, према овом учењу, ни Карма ни реинкарнација не важе за тзв."Спољне људе".

Кад човек успостави везу са својим - истинским Ја - он онда "преживљава" физичку смрт и одржава се у једној препознатљивој кохезивној форми, која има своју слободну вољу и није више нека обична 'реактивна машина'.

Наравно, према 4-том Путу, велика већина данашњих људи не испуњава ове услове. Стога се у Четвртом Путу ни не троши време на објашњавање концепта карме, него на технике „Рада на Самом Себи“, да би се постигли услови за "преживљавање" физичке смрти, након чега би принципи реинкарнације и Карме почели да важе у њиховом правом смислу.

Моравјев тако пише о - 'Принципу понављања' - који регулише живот " Спољног човечанства". То укључује неку врсту преноса одређеног кармичког терета из једног "филма" у други, али се ту не ради о истинској реинкарнацији у смислу да човек може свесно да изабере где ће се родити и сa којим циљем.

Успенски је такође доста теоретизирао на ту тему - понављања.

Гурџијев је говорио да нешто као што је свесна инкарнација може да постоји, али да то нема никакве везе с човеком оваквим какав је он данас.

Наједноставније тумачење иде отприлике овако - ту се ради о томе да се "лоша дела" враћају ономе који их је починио на такав начин, тако да починилац може сам да увиди своје грешке и да одбаци једно такво понашање. Тако би се током неколико живота све кретало према једној перфекцији, истини и општем добростању, или - хармонији, што би се рекло. Међутим, уколико се окренемо око себе или погледамо уназад кроз историју, не можемо наћи ништа што би могло подупрети једну такву теорију.

Према неким другим теоријама, принципи Карме дозвољавају да се човек еволутивно развије уз помоћ два пута, ОПС ( окретање према себи ) и ОПД (окретање према другима) које смо до сада већ много пута помињали). Дакле, кад би Карма стварно функционисала онако како је ми нормално тумачимо, онда 'ОПС Пут' вероватно не би ни постојао, а евидентно је да он - постоји, те би можда овде могло бити неке истине. Међутим, како онда Карма делује код индивидуа јаког ОПС набоја? Са "задршком"?!

Неки тврде да их она 'пусти' (или им бар 'не смета') да се попну до неког од горњих спратова, те се они онда одатле суновраћају у примарну материју, или што би се рекло, ударају носом у "патос" (1 . дензитет), што се такође може интерпретирати као - "наплата" карме!?

Чињеница је да се индивидуе јаког ОПС набоја махом налазе на високим позицијама у овој нашој области постојања и да одозго стварају услове за патњу већине осталих. Чињеница је да ови доле пате много више од њих. Могло би се рећи и то да добри људи пате много више од злих, овде и сада. Постоје и чињенице које указују на то да - не само да се људско друштво не поправља у смислу неке хуманости, него да управо срљамо ка амбису и да је људске хуманости све мање и мање на овом свету, а о некој унутрашњој или међусобној хармонији не можемо ни разговарати. Значи, кад би карма стварно функционисала по оном свом теоретском принципу и имала оне ефекте који јој се приписују, онда би се очекивало да ствари иду на боље !

Сa хумане тачке гледишта, Карма нема неку своју природну функцију да направи овај свет бољим, како се то обично сматра. Чак и његово довођење у неку равнотежу у овој нашој области постојања је прилично дубиозно, јер постоји доста елемената који указују на то да су "Силе мрака" надалеко надмашиле све остале силе, тј да оне овде преовладавају. Додуше, можда постоје области постојања где је егзистенција много, много лепша или бар - лакша, па им тако ми представљамо онај тег на "негативној" страни "ваге", те у том смислу одржавамо "равнотежу" у неком ширем контексту Свега Што Јесте !?

Исто тако, ако би неко "чинио добро" само зато да би боље прошао у кармичком смислу, то би такође подразумевало одређено "варање" или злоупотребу овог концепта. Уколико је крајњи циљ одређене врсте понашања неког човека, себичан по самој својој суштини, у смислу - "да би он на крају нешто добио", онда то такође нема везе са ОПД ставом бића и постојања.

"Ствари не долазе онима који су самo позитивно орјентисани, него кроз саму суштину човековог бића."

Такође се чини да постоје не само индивидуалне него и групне Карме. Кроз неке канале доста се прича о Карми Атлантиде, која је како се чини достигла врхунац у ОПС смислу, те тако и саму себе уништила, а наводно, - и народи могу имају своју групну Карму. Постоје и неки подаци да се пре неких 80 хиљада година нешто слично десило и са тзв. планетом Кантек ("петом планетом") одакле су стигли Аријевци !? С те тачке гледишта, ако се човек и може "ослободити" своје личне Карме, може ли од групне? Чини се да и на овом подручју има доста магле.

Рудолф Стajнер је такође доста писао о индивидуалним и колективним Кармама. Он је тврдио да се човек може да креће кроз одређена стања из живота у живот, где се једна интензивна мржња у једном животу, може да претвори у бол и патњу у другом животу, а онда да се у наредном животу то може да манифестује нпр. у смислу недостатка интелигенције. (Тзв. 'прогресија стања'). Исто тако, љубав у једном животу преточила би се у задовољство у другом итд ..

Сада се поставља питање, да ли човекова душа може бити подложна законима Карме, кад се у ситуацији у којој се ми налазимо, она већином ништа ни не пита. Личност (кочијаш) управља телом (кочијом), а да у већини случајева он душе (господара) није ни свестан? Да ли се душа онда може сматрати одговорном, уколико 'кочијаш,' услед своје игнорантности и непажње, стровали 'кочију' у провалију ?!

Онда имамо податак да се личност као таква стварно губи након физичке смрти, а оно што остаје је душа. Шта се то онда инкарнира и шта је то што је подложно Карми?

Чини се да још увек нико није успео ово прецизно да дефинише.

Будисти тврде да се човек састоји од 5 супстанци ('Скандхас'). Чини се да су они Гурђијеви 'водоници' нешто слично тим будистичким 'скандама'. Према њима, за време свог живота човек може да ствара разне 'кристализације' и потпуно или делимично формирана 'виша тела' која су у стању да опстану након физичке смрти, те тако да наставе са даљим доживљајима, укључујући и инкарнације.

Ове 'сканде' се представљају као 'таласни пакети' у 'Мору Самсаре', које у ширем смислу подразумева овај земаљски свет где долази до њихове инкарнације. Тако су неки од тих 'енергетских пакетића' изражајнији или веће кохезије од других, те они круже између инкранираних и дискарнираних стања.

Ту не постоји неки стриктан или сталан идентитет одређене индивидуе, мада долази до презервације одређених њених 'кристализираних' црта и њиховог постепеног стапања, те појачавања или наглашавања одређених 'фреквенција' у тим "таласним пакетићима сканди".

Карма би се овде могла упоредити са законима физике који управљају пропагацијом тих таласа између инкарнација. У неким случајевима, један такав целовит 'пакет' може имати и једну одређену меру 'слободне воље,' те користити законе физике или Карме током свог развоја, било да се он одвија овим или оним правцем.

На крају се може рећи да између будистичких и Гурђијевих идеја постоје одређене паралеле.

Постоје такође и неке индикације о 'кармичким везама између неких људи', као и неким 'потенцијално позитивним' аспектима Карми.

На крају, на основу многобројних теорија и тумачења чини се, да Карма ипак постоји, а какав је стварни "механизам" њеног деловања, то још увек остаје једно велико питање.



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP