Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 92874
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6498462
Ko je na sajtu?
Imamo 40 gosta i 1 člana na mreži

МУСА КЕСЕЏИЈА ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА


21.06.2010. / рее-Академедиасрбија
Пише: Слободан Рељић

Читајући управо објављену студију „Неоосманизам - повратак Турске на Балкан”, сетио сам се једног скупа на Исламском теолошком факултету у Сарајеву од пре две деценије.

Препун амфитеатар, полусветло, пригушени мир у којем се осећа пренапрегнутост и суздржавање и говорника и слушалаца… Таквих атмосфера нема после рата. Та енергија се дуго скупља по буџацима, предграђима, у завереничким разговорима који се воде полушапатом и онда негде одлете. Остану само резултати. После „пуцања” настаје нова реалност.

Ових дана на полици, међу књигама, о исламу препознајем наслов: „Исламски фундаментализам - шта је то?” Бела подлога, црна слова, зелене илустрације; мало арапски стилизовани фонтови за име недељних муслиманских новина „Препород” и крупним зеленим словима исписан назив часописа „Исламска мисао”. Зборник уводних текстова и дискусија изречених тог 13. јануара 1990. године. У „Ријечи приређивача” објашњење да је то „знанствени скуп који би ријешио или бар дао одређене теоријске смјернице за рјешавање дилема које се јављају уз феномен политичког ислама и/или политичке, па и дневно-политичке рецепције ислама”. Било је око 500 слушалаца и извештачи 26 редакција листова, радија и телевизија (међу извештачима и моја маленкост). Ал’ су некад „научни скупови” били посећени! Говорници су из Сарајева, двојица „зналаца” из Загреба (публициста и католички теолог) - и др Дарко Танасковић.

У утиску који и после две деценије носим готово да цинично звучи помињање „теоријских смерница”. Био је то „политички ислам” у акцији. И најпре бих то расположење и закључке могао да сравним с једном реченицом из зборника: „Баук исламског фундаментализма, онако како га је доживљавала и интерпретирала наша јавност у последњем десетљећу, производ је параноидне и исфрустриране свијести која је једну нефункционалну и анахрону организацију друштва и своје интересе у њему штитила серијском производњом увијек нових непријатеља.” Толеранција је тада значила слушати то мишљење с разумевањем. Време које је дошло ставило је „исфрустриране и параноидне свијести” на њихова места.

У „научној арени” где се и аплаудирало, навијало, звиждало, довикивало, наступи проф. Танасковића били су главне тачке напетости. Његово опонирање потреби скупа да се опасности исламског фундаментализма минимизирају изазивала је перманентни пригушени бес. И данас се сећам неког мог дубинског страховања куд би тај „демократски дијалог” могао да крене. И „чујем” озбиљан и самоуверен професоров тон. И „видим” како се накупљени бес растаче и разговор, ипак, наставља.

СУОЧАВАЊЕ СА ЧИЊЕНИЦАМА То је исти онај тон којим је написана ова, невеликог обима (107 страна), али врло битна књига „Неоосманизам”. У њој „Танасковић објашњава и због чега на све то (нову улогу Турске, прим. Р.С.) ћуте и Вашингтон и Москва, као и Брисел и Пекинг, а српске политичаре у Београду и Бањалуци упозорава… да се у српској народној перцепцији биографија Мехмед-паше Соколовића прије везује за ‘данак у крви’ него за блиставу великовезирску каријеру једног сународника” (из рецензије проф. др Ненада Кецмановића).

Овакве књиге су потребне јавности да би нација у битним тренуцима могла да се суочи с чињеницама. Чињенице које се ту налазе су често запањујуће, али закључци, ипак, разумни, практични, „хладне главе”.

„Минарети су наши бајонети, а куполе наши шлемови, џамије су наше касарне, а верници наши војници. Ова божја војска чека моју веру. Алах је највећи! Алах је највећи!” Због говорења ових стихова на јавном скупу је Тајип Ердоган 1997. године морао да напусти место градоначелника Истамбула и због „подстицања на верску мржњу” провео четири месеца у затвору. „Инкриминисано дело било је јавно рецитовање стихова из песме Војничка молитва (1913) Зије Гакалпа (1875-1924), идеолога и песника, једног од утемељитеља (пан)туркизма, а песма је написана у време балканских ратова.” Али, стихови које смо навели на почетку пасуса не постоје у оригиналној песми. Појавили су се ту на крају XX века „из непознатог извора”. Треба ли напоменути да је развој ситуације у „секуларној Турској” Ердогана „казнио” тако што је он данас премијер те земље.

Министар иностраних послова Ахмет Давутоглу и писац је књиге „Стратегијска дубина”, у којој су изложени геостратешки приоритети неоосманистичке Турске. Без неких теоријских магли, кад разматра повратак на Балкан, Давутоглу упућује да се требаусредсредити на „два темељна традиционална ослонца османско-турске балканске политике, Бошњаке и Албанце”. Оптирање за јаку Албанију, централизовану Босну и самостално Косово је из разлога „супротстављања руском (преко Бугара и Срба) и немачком (преко Хрвата и Словенаца) утицају у региону”. А: „лук који иде југозападно и протеже се од Бихаћа, па кроз Средњу и источну Босну, преко Санџака, Косова, Албаније, Македоније, Крџалија, до источне Тракије, за Турску је балканска геополитичка и геокултурна жила куцавица”.

Док се чита ова министрова реченица, не можете а да се не сетите с каквим подсмехом и презиром се деведесетих и код нас говорило о уоченој „зеленој трансферзали”. У Дејтонској Босни Давутоглу „препуштање готово целе источне Босне” доживљава као пресецање „везе између Санџака, Косова и Босне” и зато је „од највећег значаја, наглашава турски Министар, одржати бар постојећи коридор код Горажда”. Или је овај човек параноик или смо ми историјски неодговорни? Али, готово да уопште не треба сумњати да у Берлину, Москви, Лондону или Вашингтону мисле да је турски министар „залутали љубитељ” неоснованих жвака из велике збирке маничних теорија завере.

ЕПИЗОДА ГЕНОЦИД А „неподношљива лакоћа” нашег разумевања нашег положаја лепо се види и на „епизоди геноцид”. Кад је Спољнополитички комитет Представничког дома америчког Конгреса 4. марта 2010. године донео резолуцију у којој је погром над Јерменима осуђен као геноцид, „Анкара је одмах повукла амбасадора из Вашингтона на консултације, отказано је редовно годишње заседање Америчко-турског савета, запрећено је и другим болнијим мерама одмазде укључујући и отказивање замашних војних поруџбина.” И када је Барак Обама, поводом 95-годишњице геноцида над Јерменима, ово назвао „велико страдање” (избегавајући реч „геноцид”), Турци су то примили „са жаљењем, као израз погрешног и једностраног политичког виђења”. Истовремено, министар Давутоглу је (19. марта 2010.) новинарима, који су га пратили на путу у Бугарску, „најављивао да ће се, захваљујући турском заузимању, ‘Срби извинити због убијања Турака (сиц!) у Сребреници’”. Скупштина Србије, наравно, не обраћа пажњу како се понашају други у свету, мирно „мете испред своје куће” и уздигнута чела жури у геноцид. Да нам се не би приговарало како ту одуговлачимо, не поштујемо светла начела Хашког трибунала, а безглаво молимо за пријем у „европску породицу народа”. И због катарзе, наравно. А “после контроверзног тројног самита Гул-Тадић-Силајџић у Истамбулу,(24. 4. 2010.) најављено је и да ће Ердоган на годишњицу злочина одати почаст жртвама у Поточарима.” Било би логично и да одржи једно предавање о геноциду. И да се обезбеде слушаоци с обе обале Дрине.

„Важно је схватити”, пише проф. Танасковић „да Турска, и онда кад се њено деловање уклапа у стратегијске пројекције неке велике силе за дати простор, првенствено полази од намере да реализује своје интересе… Турска може бити нечији регионални повереник, али никада безусловни послушник.” Много би се могло научити од „неоосманске Турске”.

Рецимо да изнад парцијалних, партијских и групних интереса увек постоји виши разлог. Држава. Сукоби кемалиста и неоосманиста знају бити крајње сурови, сасвим недемократски. Али: „и за кемализам и за неоосманизам идеологија ‘државног разлог’ је на пиједесталу највишег начела политичког деловања, без обзира на то што је у много чему различито сагледавају. Захваљујући томе и постоји дубински континуитет у нововековној турској спољној политици.”

Полако али сигурно, многе парадигме се мењају. Многи планови ревидирају. Многе тактике прилагођавају „новонасталој ситуацији”. Тако се наша европска надања, која нису имала алтернативу, лагано хладе. Приметан је напор већег дела „уморне Уније” да се некако у Европу увуче Хрватска. Чак и ако тај напор не добије формалну завршницу, то само по себи „исцртава” ону границу из XИX века. Као што су „низ воду” пуштене Грузија, па и Украјина, тако и европски југоисток, западни Балкан или како се ово парче Европе већ не зове, може ускоро осетити да чак и чиновници плаћени да послују око „проширења Уније” губе ентузијазам. У ваздуху ће као фатаморгана само лебдети „чврсто обећање” да ћемо чим прође Велика криза, бити позвани…

Зато би ваљало обратити пажњу и на следећу реченицу нашег некадашњег амбасадора у Ватикану и Анкари: “Има, међутим, основаних разлога да је то окупљање држава западног Балкана ради убрзавања њихове евроинтеграције, којој и сама (Турска) званично тежи, а што се истиче као главни мотив садашњег појачаног активизма Турске, дугорочно заправо смишљено као алтернативни процес стварања некакве ‘балканске уније’ која би могла, али не би морала да се прикључи Европској Унији. Пијемонт такве ‘балканске уније’ била би, наравно, Турска.”

Закључак књиге Дарка Танасковића носи у себи веру да здрав разум још увек обитава међу Србима. На свим нивоима. „Неоосманизам није, сам по себи, ни добар ни лош. Из аспекта историјске логике и ‘утилитарне етике ‘(С. Стојановић), могло би се рећи и да је легитиман. Препоручљиво је, кад се о њему говори и пише, избегавати позитивне или негативне вредносне судове, а поготово предрасуде.” „Игнорантско прећуткивање или саучесничко подразумевање” су такође опасни, вели наш дипломата. „Најопасније је, ипак, незнање, на које нико више данас нема право. Јер, већ сутра може бити касно за учење.”

Фонд Слободан Јовановић, Београд



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP