Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 117260
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6823451
Ko je na sajtu?
Imamo 58 gosta na mreži

OD KARAĐORĐA PETROVIĆA DO BORISA TADIĆA


06.05.2012. / ree-Akademediasrbija

Piše: Mile Imerovski

Samo u Srbiji čovek može na tren da se vine u nebesa, da bi nekoliko godina docnije završio u - blatu! Ili, recimo, od „Slobo, Srbije, do Slobo - Sadame!“ Nikada, dakle, u našoj istoriografiji nismo hteli da dopustimo sebi slobodu da ljudi koje su bitni, ili smo ih takvim smatrali, sagledamo iz one pozicije života koje su ih učinile sposobnim i istaknutim.

Mnogo je takvih ličnosti u savremenoj srpskoj istoriji. Počinju svoj život u anonimnosti, prilike i neprilike ih aktualizuju i postaju nove ikone u čestim i prelomnim vremenima u kojima dominantnu poziciju dobijaju svojom mladalačkom energijom i borbom u kojoj uspešno za javnost sakriju svoje kompromise.

Prikazani kao odlučni, beskompromisni i slavljeni kao principijelni i nezamenjivi, ulaze u fazu kada se po malo javno kritikuju i odmah se ista kritika ublažava, a prava oštrica onoga što bi se htelo reći, prikriva.

Neće proći mnogo vremena, a nova ikona će se naći pod nogama onih istih koji su je neposredno držali iznad svojih glava.

I tako, ovo je viđeno toliko puta tokom XX veka da na početku XXI veka ne izaziva ono uzbuđenje kao na početku ovih naših događaja koji su počeli poslednje decenije prošlog veka.

Kada je u pitanju život i delo Karađorđa, slično je opisivan njegov život kao i životi mnogih prethodnih Srba koje doživljavamo kao sebi bliske u vekovima nastajućoj istorijskoj svesti koja nas obuzme i premreži naše postojanje.

Nema razlike u pristupu, s obzirom na rečeno, između đorđa, Miloša, Miloševića, đinđića, Koštunice, Tadića i ko zna ko će biti sledeći na listi?

Ali jedno se zna. Biće neko i mi ćemo, po navici, dići do nebesa njegovu ikonu na početku i normalno - pogaziti na kraju.

Istoričari, čija bi pre svega bila dužnost da nam na osnovu činjenica prikažu neophodnost isticanja određenih ličnosti, koje dominiraju u našoj istorijskoj svesti i prihvaćenom sadržaju identiteta koji nas na nivou naroda i nacije okuplja, čine neku svojevrsnu i suludu igru sa sobom, a samim tim i sa nama.

Njihove rezultate, kao nepogrešive, pripisuju još veštiji igrači politike, kulture i drugih sličnih veština, čineći od nas nosioce onog što proizađe kao rezultat iz njihovih igara bez granica.

I tako nekoliko puta u svakom veku krećemo ispočetka sa onom čuvenom: „Igrale se delije, na sred zemlje Srbije…“. Glavni problem koji se uočava u delima srpskih pisaca jeste večita želja da se ličnosti u srpskom narodu, koje su isplivale kao bitne, uvek predstave kao crno-bela filmska reportaža, koja sledećoj generaciji prenosi novi sloj crnila zasnovan na nekom tumačenju sporednih činjenica iz ličnih odnosa koji se pretvara u novi moralistički odnos dovoljan za novi sukob na mnogo široj i uvek srpskoj osnovi.

Tako, u ovom tekstu želimo da postavimo drugačiji pristup životu i delu kojeg kao trag pretvoren u talog sledećem naraštaju ostavljaju uvek „svesni“ i „dobronamerni“ pisci od kojih najčešće, osim njihovih spisa ništa drugo ne ostaje.

Želimo da činjenice života posvećenih osoba sagledamo kao njihove koliko god su one dokazive, a neznanja o njima da ostavimo po strani kao nešto što je normalno da se kontinuitet i ispunjenost života kreću ka nekom opstanku sa cenom ispunjenosti tih praznina i bez njih.

Došlo je valjda to vreme kada možemo trezvenije da živimo idući ka našoj opstojanosti i svakodnevnoj aktivnosti bez mitologizirane želje za mitologiziranom prošlošću koju nasilno postavljamo naglavačke i doživaljavamo kao normalnu osnovu iz koje treba da proisteknu naši životni ciljevi, moralna načela, tonus kojim doživaljavamo ambijent naše životne stvarnosti opterećene sujeverjem, iskonstruisanim i prefabrikovanim osećanjima nekog usuda koji prihvatamo u svesti kao sudbinsko određenje koje naš život vodi u fatalizam.

Očito da smo u našoj nacionalnoj stvarnosti euforičan narod koji izuzetno brzo gubi: sebe, teritorije, imovinu, kulturu, jezik, kontinuitet svojih, ionako slabih i nikada dovoljno učvršćenih institucija.

Nikada, ako se pošteno osvrnemo za prošlošću, nismo imali ozbiljno podignutu administraciju nijedne državne tvorevine u kojoj smo saučestvovali, ili je posedovali kao svoju.

Nikada nismo imali toliko dugi period slobode da bismo o njoj mogli da govorimo kao o egzistencijalnoj problematičnosti zbog toga što nam je postao dosadan život u slobodi ne sećajući se njenog povremenog gubitka.

Nikada nismo imali profesionalne organizovane i tradicionalno uspostavljene institucije vojske, policije, ili crkve koje su započete amaterski i spornim razvojem stigle na nivo koji je rezultat kontinuiteta, sistematske nadgradnje, svesti o pređenom putu stvaranja i sagledanost tog precesa šta se htelo, dokle došlo sa takvom analitikom da se pročistila svaka zabluda koja je na putu stvaranja nastajala i nje se rešila, a zapostavljeno, nesagledano, a bitno, uzelo iznova u obzir i uključilo u tok opstanka kao osnovna potreba prilagođenosti sebi, svom narodu i njegovim realnim mogućnostima, kao i svetu koji nas okružuje i koji takođe ima svojih realnih i nadrealnih želja i osnova interakcije sa nama, kao još uvek realno opstajućih, na prostoru gde se još uvek možemo prebrojati na milione.

Zar ne primećujemo da nismo uspeli da očuvamo skoro ništa u onoj datosti u kojoj je nešto nastalo od Srba srednjeg veka do nas Srba danas.

Sve su to rekonstrukcije toliko zapuštenih objekata u kojima su bile useljene žive strukture delatnika čija tek poneka imena znamo, poneki prepis dokumenta imamo, i sve je to zavijeno u mnoštvo „pesničkih“ epova koje naturamo generacijama mladih, a oni nas u čudu gledaju i ne veruju da smo pri tom ozbiljni kada ukazujemo na vrednost stiha, reči, koncepta, genijalnosti, ili neke nama viđene vrednosti koju izgleda vidimo samo mi, a oni koji ponavljaju naše iskaze i dalje lebde u nedefinisanosti onoga što su nam ponovili kao naš zahtev za znanjem koje od njih čujemo verbalizovano.

I tako stvorismo virtuelni svet jedne zamišljene Srbije, izdeljene i svačije i ničije. U njoj viču od izabranih do samopozvanih.

Da zaključimo: ni crkva, ni policija, ni vojska, ni prostor, ni ideologija, ni vera, ni pismo, ni jezik, ni iznedreni životni stil, ni nacionalno jelo, ni osnov života - hleb, ni voda koja teče onim prostorom koji nazivamo Srbijom, ni pesma, ni himna, ni pesnički ritam, ni moral, ni shvatanje života i smrti, ni čoveka i žene, ni odnos prema deci, ni shvatanje proizvodnje, ni pristup narodima koji nas okružuju, ni odnos sa vremenski nametnutim velikim silama sveta prema nama, ni ciljevi kojima se težilo, ni dokumenta koja su u okviru srpske zajednice stvarana, ni mržnja koja nas zahvatala, ni intenzitet i lepote ljubavi koju smo iskazivali, ni kombinacije svega nabrojanog i nenabrojanog što je činilo našu samosvest, nije ostajalo u okvirima konstante, postojanog, nepromenjenog, fiksiranog, dosadno stalnog.

Naprotiv! Sve se menjalo, nestajalo i nastajalo, ljuljalo od prilike do neprilike. Shodno majstoru, životu koji je našao pukotinu u obalama koje su htele da život malog naroda pretvore u baru, a ono je potočićima iz okruženosti ponovo negde u nekako, ili uglavnom seobama, izbeglištvima, migracijama i emigracijama, nametnutim nevoljama i ratovima našao svoj neracionalni za trenutak prolaz i nadvladalo prepreku, čuvajući pritom esenciju, bitak, ŽIVOT činjenično dokazivan postajanim opstankom.

Gde su sada raspoređene i postavljene nametnute obale nama koje upornom i svrsishodno sprovedenom satanizacijom zovu Srbima sa takvim prizvukom koji nam očito ne prija kada se ta reč glasno izgovara?! Ne znamo! Ono što sigurno znamo da su sve one planski i strateški sa nekim ciljem podignute, ali i podložne pukotinama i da su u tome slične prethodnim obalama.

Takođe, sigurno znamo da iako sve više gledamo generaciju mladih koje ne razumemo, ne shvatamo i imamo želju da im stotinu puta dnevno ispričamo priču da u naše vreme nije bilo tako kao što je sada njima.

Tada uvek mislim da je nama bilo bolje, a njima sada gore. Ali kada padne noć i kada ostrašćenost prelazi u brigu, nadajući, se završavam dan jedinom mišlju i molitvom: Oni su život, oni već cure kroz pukotine obala koje su nas izolovale praveći svoje potočiće, reke, neko svoje jezero ili more, neku svoju Srbiju, jer je naša država u kojoj smo rođeni definitivno nestala.

Ipak, hteli ili ne hteli, umrećemo u njihovoj Srbiji.

Šta će sa ovim što se sada dešava učiniti istoričari, politikolozi, književnici i svi oni koji kreiraju našu svest, istučući neke pojedince koji nikada dovoljno blizu ne postave sebi dominantne likove, situacije i činjenice i uvek poluobrađenim spisima ljuljaju naša shvatanja sebe, šta nam se dešava i šta možemo da očekujemo?

Ne znam!

Ali znamo da od svih njih, kao i od njihovih prethodnika, ništa veliko nije zavisilo. Život je čudo. Uvek nadvlada životarenje koje nas vodi do toga da volimo više prošlost nego budućnost.

/Izvor : Internet svedok /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP