Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 117265
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6823518
Ko je na sajtu?
Imamo 92 gosta na mreži

POTROŠENO ROBLJE MOŽE NA GROBLJE


16.05.2012. / ree-Akademediasrbija

Piše :Nikola Vlahović

Ima li radničkoj klasi u Srbiji spasa od kapitalističkog terora

U senci kriminalne, divljačke privatizacije koja je iza sebe ostavila pustoš, narasla je milionska masa nezaposlenih. Među njima najviše je onih što su izgubili svaku nadu da će posao naći, a najmanje onih koji se poslu nadaju. Sa druge strane, o trošku preostale zaposlene sirotinje država otkupljuje propala preduzeća - i to od bandita kojima ih je prodala ili poklonila. U takvom haosu strane gazde i domaće gazdice čine šta im je volja, zaposleni i otpušteni radnici šta moraju, a država lažnih demokrata čini sve što može kako bi u belo roblje podvela svakoga ko je radno sposoban! Licemerna birokratija povremeno progovori o tome da su prava radnika u Srbiji ugrožena, ali odmah potom upozorava voljenu radničku klasu da promeni svest o pravu na rad, da shvati kako to više nije svetinja kao što je nekada bila, i da su sva radnička prava zbog kojih su i revolucije izbijale na početku prošlog veka, zastarela i prevaziđena! Tako je zaposlenik u Srbiji i zvanično preveden u status roba, a strani (pa i domaći) gazda u status nedodirljivog boga

Iako u punoj radnoj snazi, u Srbiji je više od 100.000 nezaposlenih diglo ruke od traženja posla! Čak oko 55.000 muškaraca i skoro 60.000 žena u najboljoj životnoj dobi ne nadaju se više nikakvom poslu, niti imaju snage i volje da ga i dalje traže. Više od polovine njih živi u gradovima, više od 60.000 ih ima srednje obrazovanje, a skoro 8.000 visoku školu. Među 1.200.000 nezaposlenih ima oko 300.000 onih koji se snalaze privremeno-povremenim poslovima, uglavnom radeći "na crno". Samo u poslednjih deset godina je 700.000 ljudi ostalo bez posla! Svake godine sve više preduzeća se zatvara jer ne mogu da odgovore naraslim potrebama državne birokratije.

One firme koje žele da opstanu pružile su otpor državi, a na štetu radnika! Tako više od 50.000 preduzeća ne uplaćuje doprinose, probni rad traje mesecima, poslodavci ucenjuju zaposlene, a onda ih uglavnom otpuštaju bez ikakvih nadoknada i unajmljuju druge sa kojima započinju novi ciklus eksploatacije.

Srbija je zemlja u dubokoj ekonomskoj depresiji i kriza traje već 23 godine, pa ne iznenađuje što se toliko nezaposlenih nalazi u beznađu. Više od 15 odsto radnika u takvoj atmosferi traži posao duže od petnaest godina, povremeno se snalazeći kako bi uopšte biološki opstali.

Inspekcije rada vrše nadzor samo u slučajevima ako je neko povredio režimske interese, te u novije doba nije zapamćeno da je ova državna institucija ozbiljnije pretresla nekog domaćeg ili, ne daj bože, stranog poslodavca. Mada se u ovom inspektoratu hvale kako su samo u protekloj godini doneli oko 600 odluka kojima se zbog nepravilnosti odlaže prekid radnog odnosa do odluke nadležnog suda, u međuvremenu je svih 600 radnika izgubilo posao, i to baš odlukom suda! Na tom primeru jasno je kako funkcioniše sprega između režimskog pravosuđa i režimskih preduzetnika, a na štetu radnika i na sramotu državne institucije kakva je Inspekcija rada, čije odluke u razvijenim industrijskim zemljama imaju snagu odluka Svete stolice u Vatikanu.

Rad na određeno za džabe

Deset godina takozvane tranzicije u Srbiji, utemeljene na najcrnjem liberalnom kapitalizmu, učinile su da ovdašnje radništvo izgubi svako dostojanstvo i postane golo roblje u rukama beskrupuloznih lihvara, kojima je profit sve, a ljudski život ništa.

Lažne demokrate, tvorci ovakvog stanja, dovele su u Srbiju kompanije koje inače ne bi ni došle da im nije obećano ono što nigde u svetu ne bi dobili: pravo da na svaki način terorišu zaposlene, da u osnovnom nacrtu Ugovora o radu postoji član koji zabranjuje sindikalno organizovanje; da lažu javnost o platama i doprinosima, da niko od zaposlenih radnika, u stvari, ne zna kolika mu je plata, ali da su one svakog meseca sve manje, konačno i da kažnjavaju radnike na način duboko sukobljen sa zakonima Srbije.

Stranom investitoru, koga je lažni demokratski režim postavio u centar svojih interesa, u Srbiji je sa najvišeg mesta odobreno da organizuje uslove za rad kako smatra da je najbolje, a ne kako zakon propisuje! Zahvaljujući tome, u njihovim proizvodnim halama stanje je više nalik na ono u nekom radnom logoru, jer zimi nema grejanja, radniku je strogo propisano vreme kada sme da ode do toaleta i koliko tamo da se zadrži; ako tokom rada samo skrene pogled na neku drugu stranu podleže kažnjavanju; mora u stavu "mirno" da stoji kad gazde prolaze vršeći svakodnevnu smotru svoga roblja... i mnogo toga drugog što su već iskusili radnici južnokorejske "Jure", slovenačkog "Tuša", ali i nekih domaćih kompanija.

Banditska misija lažnih demokrata imala je svoje metode kako da porobljavanje radništva u Srbiji predstavi kao trijumf svoje ekonomske strategije. Tako je, na primer, južnokorejskoj "Juri" platila po 7.000 evra za jednog zaposlenog. To u praksi znači da uz platu od 200 evra oni dobijaju radnika džabe na tri godine!

Neverovatno zvuči podatak i da je Srbija, kao jedna dominantno agrarna zemlja, uništila stočni fond, smanjivši ga za čak 115.000 grla, dok je na drugoj strani sve učinila da pomogne strancima kako bi "posadili" svoje proizvodne hale usred poljoprivrednih krajeva. Umesto da kompletnu ekonomsku strategiju podredi proizvodnji hrane za kojom će potražnja u svetu biti sve veća, jer je već danas nema dovoljno čak ni u nekim zemljama Evropske unije.

Umesto toga, manijakalno podastiranje stranim poslodavcima dovelo je do toga da su menadžeri nekih poznatih svetskih kompanija koje posluju u Srbiji zapanjujuće mladi, bez životnog i radnog iskustva, ali dovedeni da ga ovde stiču, trenirajući maltretiranje radništva iscrpljivanjem njihovih fizičkih, mentalnih i psiholoških potencijala.

Treba znati i to da je u procesu privatizacije u Srbiji bez posla ostalo 75 odsto zaposlenih u društvenim preduzećima! Danas, nakon dvanaest godina, od 2.280 prodatih firmi privatizacija je poništena u 644, i to nije ni izdaleka njihov konačan broj! Nakon što su tranzicioni lopovi sve uzeli šta su mogli da uzmu, ostali su radnici u praznim halama, bez posla, bez para, bez poslovnih partnera i bez budućnosti. Kome ih, takve, država može još jednom prodati?

Kruševac: usmeni otkazi

Brutalnost sa otkazima, kakvu je radnik u Srbiji mogao da gleda samo u lošim američkim filmovima, stupila je i na njegov kućni prag. Došlo je dotle da je, na primer, zavladala i opšteprihvaćena praksa usmenog davanja otkaza, pa je čak i jedan veliki proizvođač kakav je "Rubin" iz Kruševca, delio otkaze na taj način. Mada su u ovoj firmi svi koji su upravljali ovim gigantom nakon pada socijalizma sistematski kršili ljudska i radnička prava, nikada se nije desilo da je inspekcija rada reagovala, osim - eto licemerja! - u slučaju usmenog davanja otkaza! Oni koji su otpušteni, ironično su komentarisali: "Otkud sad inspekcija rada?!"

Leskovac: lažna ponuda

Strane kompanije poštuju zakone u Srbiji samo kada su ugrožena njihova prava, ali im ti zakoni ne znače ništa kada su prava radnika u pitanju", Tako je kompanija "Zdravlje Aktavis" (koja je vlasništvo kompanije sa Islanda, prim. red.) nezakonito donela odluku da oko 200 radnika proglasi tehnološkim viškom. Ispostavilo se da radnici "Zdravlja" nikada nisu potpisali kolektivni ugovor, već neki Pravilnik o radu, koji je teškom mukom sročio jedan od direktora. Tako je kompanija "Aktavis" smislila da radnici, nakon pet godina od privatizacije, dobiju 300 evra po godini radnog staža i mogućnost da dve godine budu na birou za zapošljavanje sa plaćenim socijalnim programom, ali tu ponudu niko nije hteo da prihvati. Kao odgovor na to, nastupila su otpuštanja. Istina je bila "ispod žita": radnicima je mnogo ranije neko dobro upućen saopštio da uopšte nije bilo planirano nikakvo "zbrinjavanja radnika", nego su u pitanju bila puka obećanja ne bi li oni prihvatili da napuste posao. Naime, da bi neko bio 24 meseca na tržištu rada, morao bi da ispuni jedan od uslova: 55 godina starosti ili 25 godina radnog staža, a takvih u ovom slučaju skoro da i nije bilo!

U "Zdravlju" je za vreme jugoslovenske države radilo preko 2.500 radnika, a u vreme prodaje bilo ih je 2.200, da bi na kraju taj broj pao ispod 900 zaposlenih. Kad je došao u ovaj nekadašnji simbol poslovnog uspeha, kupac je u magacinu gotove robe zatekao lekove u vrednosti od devet miliona evra. A kako mu je ova država prodala čitavu fabriku za tri puta manju sumu, valjda će jednom neko i na sudu da objasni.

Zahvaljujući sumanutom ubijanju domaće proizvodnje i nekontrolisanom dovođenju stranih kompanija u Srbiju, na hiljade radnika izgubilo je posao u Leskovcu, Paraćinu, Priboju, Kruševcu, Kragujevcu i drugim gradovima, čim bi neko progovorio dve reči: svetska kriza!

Paraćin: Pripremljen scenario

U Srpskoj fabrici stakla u Paraćinu, od koje je živelo najmanje 30 odsto Paraćinaca, bilo je svega: od gašenja peći pa do otpuštanja više od 700 radnika, među njima i onih koji su tu radili i po trideset godina. Bilo je prinudnih otpuštanja "na određeno vreme", neki su podnosili i krivične prijave protiv rukovodstva, ali... Oni malo upućeniji govorili su: "Ovo je pripremljen scenario! Kada su Bugari kupili fabriku, od njihovih priča nije bilo ništa! Pozivamo lokalnu samoupravu da se zainteresuje, ovoliki narod su poslali kući jer hoće da smanje troškove za platu, putovanje, regres i topli obrok!" No, ništa nije pomoglo. Bila je to lekcija radničkoj klasi da se više ne pita za svoju sudbinu, nego joj je neko drugi određuje.

Priboj: tužni marš 3.000 "bivših"

U Priboju je oko 200 radnika fabrike automobila (FAP) odlučilo da sporazumno napusti firmu, mahom uz otpremnine. Rukovodstvo je saopštilo da se očekivalo da će se veći broj opredeliti za odlazak uz socijalni program, ali je interesovanje bilo malo jer je svakome bilo jasno da od te šarene laže neće biti ništa, da je, kao i u drugim gradovima u Srbiji, režim potkupio svakog ko bi postavio pitanje radničkih prava u ovoj nekada čuvenoj fabrici. Za samo deset godina vladavine demokratskog preduzeća, slavni FAP je na ovaj ili onaj način napustilo više od 3.000 radnika!

Kruševac: udri po radnicima!

Nekoliko hiljada ljudi je i u Kruševcu izgubilo posao tokom tranzicione pljačke i diktature. Tako je i velika fabrika "Rubin" otpustila veliki broj radnika, čim je neko samo nagovestio ekonomsku krizu (u kojoj "Rubin" realno nije ni bio!). Vlasnici velikih kruševačkih kompanija jedva si dočekali da što pre isteraju radnike, opterete postojeće zaposlene i zarade na radničkoj tragediji. I fabrika deterdženata "Merima" pratila je ovaj trend, ali "predviđanjem socijalnog programa i za one za čijim radnim angažmanom je, usled promena, prestala potreba..." Sudbina više stotina radnika "Župe" i danas je neizvesna, kao uostalom i radnika mnogih drugih ovdašnjih preduzeća...

Kragujevac: na tankom ledu i gorkom hlebu

Više od polovine radnika zaposlenih u metalskom kompleksu u centralnoj Srbiji ugroženo je "zbog svetske ekonomske krize". Ovu vest od pre godinu i po dana mediji bi i danas, 2012. godine, s punim pravom mogli da objave, ali je ne objavljuju jer nije u duhu režimske propagande!

Uprkos svemu što su Tadićeve i Dinkićeve apologete pričale povodom otvaranja "Fijatove" proizvodnje, svi radnici "Zastava tapacirnica", koja pravi navlake za sedišta automobila zapadnoevropskih kompanija, zavise od porudžbina iz fabrika "BMW", "Reno" i "Folksvagen", a ne od stabilnog posla i sigurnih kupaca. Otkaze su tokom poslednjih godinu i po dana dobijali i u fabrici "Grah automotive Batočina", "Zastava oružju", ali i u mnogim drugim malim i velikim proizvodnim pogonima.

Zrenjanin: robovlasništvo je u modi!

Menadžmentu srpsko-nemačkog preduzeća "Meler protektiv sistem" iz Zrenjanina neko od radnika nedavno je poslao "informaciju" da je robovlasništvo u Srbiji odavno iskorenjeno i da su diskriminacija i zlostavljanje na radu zakonom zabranjeni. Ubrzo je "iznutra" stigao nedvosmislen odgovor da "ima ko hoće da radi", a ko neće ne mora, što je u duhu moderne lihvarske filozofije koja svakodnevno dokazuje da je robovlasništvo u modi! Inače, kako je reč o proizvodnji u industrijskoj zoni "Bagljaš", javnost o firmi ništa ne zna, osim da se bavi izradom balističke opreme, uglavnom pancira za oružane snage! Ali čije...

Na sceni su najgori uslovi rada: dim i prašina truju radnike, nad njima se sprovodi nasilje (vikanje, psovke, pretnje otkazima)...

Beograd: i u "Hajatu" pakao!

Hotel "Hajat Ridžensi' u Beogradu poznat je kao mesto u kome odsedaju najbogatiji i najmoćniji posetioci srpskog glavnog grada. U njegovim apartmanima najčešće borave i strani državnici u zvaničnoj poseti Srbiji, pošto republička vlada i pored silnih vila koje je uzurpirala nema rezidenciju koju bi ustupila svojim visokim posetiocima.

Iza glamura koji se prikazuje posetiocima kriju se beda i ropski rad zaposlenih. Vlasnici i menadžment "Hajata" su, naime, otkrili da u Srbiji ne samo da vladaju besparica i nezaposlenost već i da ovdašnje vlasti širokogrudo dozvoljavaju stranim izrabljivačima da koriste jednu rupu u zakonu.

Radnici mogu da budu kao ispomoć privremeno zaposleni u nekom preduzeću, ali najduže šest meseci. Ova zakonska odredba se nekažnjeno zaobilazi tako što se po isteku navedenog roka ili uzimaju novi radnici, ili se starima fiktivno prekida radni odnos na nekoliko dana, pa se zatim ponovo produžuje za narednih pola godine.

"Hajat" većinu svojih privremeno uposlenih konobara, spremačica i kuvara angažuje preko Omladinske zadruge.

Na ovaj način ne samo što se štedi na platama i doprinosima nego "omladinci" (od kojih neki imaju i preko 30 godina) moraju da pristaju na svakakva odricanja ne bi li zaradili mesečno nekih 200 evra!

Za tu mizernu sumu zaposleni rade najmanje 12 sati dnevno i to u uslovima koji se ne pamte još od ukidanja robovlasništva. Pomoćni kelneri zaposleni preko Omladinske zadruge moraju da stoje u stavu "mirno", nepokretni kao lutke. Ako se nepotrebno pomere ili zauzmu položaj koji nije predviđen uslovima rada, bivaju kažnjeni oduzimanjem 20 odsto od plate ili momentalnim otkazom!

Tokom dvanaestočasovnog radnog dana "privremeno" zaposleni iz Omladinske zadruge u "Hajatu" imaju pravo na jednu petnaestominutnu pauzu za obrok, kao i na dve dodatne pauze od po pet minuta.

Topli obrok koji se deli zaposlenima preko Omladinske zadruge sastoji se od mesa koje je već počelo da se kvari, zbog čega ne sme da se servira gostima, ali ni stalno zaposlenim trutovima. Čak se i takvi obroci radnicima naplaćuju, istina po nižim cenama od onih koje važe za goste "Hajata", tako da se ionako bedna plata još dodatno umanjuje.

Stalno zaposleni imaju neke privilegije koje "povremeno" zaposleni nemaju, a to se najviše odnosi na pravo da ove potonje posmatraju kao sopstveno roblje i da im dodeljuju najprljavije i najteže poslove. Tako kvalifikovani kuvar zaposlen preko Omladinske zadruge mora da riba kuhinju i nusprostorije, računajući tu i toalet.

Bolovanje je za "povremeno" zaposlene (preko Omladinske zadruge) u "Hajatu" mislena imenica. Onaj ko se drzne da se razboli, odmah dobija otkaz!

Zapamćen je i slučaj kuvara zaposlenog preko Omladinske zadruge koji se povredio u kuhinji JAT-a tako što se okliznuo na masnom podu i pao na usijanu fritezu. Prva pomoć mu je ukazana na licu mesta, opečena šaka namazana mašću i previjena, ali nesrećniku nije bilo dozvoljeno da pre kraja radnog vremena napusti radno mesto i potraži pomoć stručnog lekara! Zbog toga se opekotina iskomplikovala, ali je radnik i pored toga bio prinuđen da dolazi na posao. Otkaz je dobio onog trenutka kada je JAT-u podneo zahtev za odštetu zbog povrede na radu!

Kako upokojiti radničku klasu

Radničko nezadovoljstvo u Srbiji režimske mašinerije krije se na sve moguće načine, ali mnogo toga je nemoguće sakriti: kolektivna gladovanja, blokiranja saobraćajnica, sakaćenja, samoubistva... Očaj i nemoć radnika posledica su sprege sindikalnih vođa sa političarima i strankama. U takvim okolnostima istinski radnički bunt postao je nemoguć. Da radnik posumnja u sve i svakoga, a najviše u sebe i svoju moć, to je i bila strategija kriminalnog demokratskog preduzeća koje je umelo da prikaže malu investiciju za 50 zaposlenih kao da je u pitanju fabrička hala sa strateškom proizvodnjom i 2.000 zaposlenih!

Sumorne misli tranzicione

Zablude o radničkoj klasi na kojima su odrastale čitave generacije, padaju u sve dublju vodu. Teško da će se danas iko od "proletera" osetiti moćnim i poverovati da je "pokretač društvenih promena i okidač razvoja", u šta su verovali godinama, pa i decenijama. Istrajnost, solidarnost, poštenje... ostali su samo u pionirskim zakletvama. Jer radnički poslovi postaju sve rizičniji, teže ih je zadržati, sve je više ugovora koji se potpisuju na određeno vreme, što znači da je za radnika i sve manje prava.

Ma, da li je to moguće, šta će ovo biti?

Po zakonu čije se usvajanje u parlamentu očekuje tokom maja ove godine, omalovažavanje, vređanje, provociranje, maltretiranje, galama, fizički nasrtaji, seksualno uznemiravanje, oduzimanje poslova i ostale metode kojima primitivni pretpostavljeni šikaniraju zaposlene biće zabranjeni i kažnjavani do 800.000 dinara.

U 51 opštini u Srbiji ima oko 300 preduzeća koja zavise od izvoza, sa 40.000 zaposlenih, od kojih će polovina dobiti otkaz u vrlo kratkom roku.

/ Izvor : TABLOID –List protiv mafije /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP