Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 54141
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6300882
Ko je na sajtu?
Imamo 35 gosta na mreži

“ЦРНА РУКА”ОРГАНИЗАЦИЈА „УЈЕДИЊЕЊЕ ИЛИ СМРТ!”


13.06.2012. / pee-Академедиасрбијa

Аутop : СЛОБОДАН БЈЕЛИЦА

Филозофски факултет Нови Сад

/ Фeљтoн – Дpуги дeo /

АКТИВНОСТ НА ЗАГРАНИЧНОМ ПЛАНУ

Како су тврдили оснивачи „Црне руке”, та организација је образована првенствено ради заграничне делатности, тј. револуционарног рада у српским земљама које су се налазиле под туђинском влашћу.

То је подразумевало делатност у две велике царевине – Отоманској и Аустроугарској. У прво време активност организације „Уједињење или смрт!” била је окренута углавном према Турској, јер је она била много слабија а и положај српског народа у њој је био много гори него у „црно – жутој” монархији. То се поклапало и са правцем политике званичне Србије.

Крајем 19. и почетком 20. века положај српског живља у Старој Србији и Македонији је био веома тежак. Арнаутски терор је тада достигао врхунац и довео до великих страдања и масовног исељавања Срба из тих крајева. Турска власт није имала ни моћи ни воље да томе стане на пут. Поред тога, од оснивања Бугарске егзархије 1870. Срби су били изложени и бугаризацији, а од краја века и терору комитиских чета које су стизале из Софије. Велике силе су у више наврата проглашавале реформске акције у Турској, са циљем да зауставе угњетавање тамошњих хришћана, али то није дало никакве резултате. У то време власт у Србији није била у стању да заштити своје сународнике јужно од Ристовца, те је група виђених Београђана (др Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, генерал Јован Атанацковић и други) организовала Главни одбор четничке акције, чији је задатак био да финансира опремање и организује пребацивање добровољачких чета преко границе, чији би задатак био да штити српски народ од арнаутског, турског и бу-гарског насиља. Четничка акција је наишла на велики одзив, посебно код омладине и војних лица. Међу најспособнијим четничким војводама били су будући истакнути црнорукци: Војин Танкосић – Шиља, Војин Поповић – Вук, Велимир Вемић, Љуба Вуловић и други. Богдан Раденковић је био шеф целокупне органи-зације на терену, а Апис је постао члан Главног одбора четничке акције. (Казимировић, 1997: 356)

Прва чета је пребачена маја 1904, а њу су следиле и многе друге. Њихов долазак подигао је дух српског народа у Старој Србији и Македонији, које су имале дугу хајдучку традицију. Убрзо су српске чете, помогнуте од локалног становништва, потиснуле бугарске, а због страха од српске одмазде проредили су се и арнаутски и турски зулуми. Но када је јула 1908. група млађих турских официра извела револуцију и збацила старог султана, у намери да спроведе модернизацију државе по западном узору, проглашене су многе реформе. Између осталог, формално су изједначени у правима хришћанска раја и муслиманско становништво. Проглашена је општа амнестија а српске, бугарске и грчке чете су се, по савету својих влада, распустиле. Но, како су опет почела арнаутска насиља, од 1911. су се српски четници поново нашле на терену. Када су 1912. Арнаути подигли устанак, они су се против њих бориле раме уз раме са турском регуларном војском. (Трбић, 1996: 164)

Паралелно са активним заграничним радом на подручју Старе Србије и Македоније, припадници организације „Уједињење или смрт!” деловали су и у Србији у правцу обрачуна са Турском. То су чинили пропагандом кроз Пијемонт и директним притиском на власт. Тада актуелни председник владе др Милован Миловановић такође је радио на стварању услова за ослобођење јужних српских земаља. Ово га је помирило са „Црнорукцима”, који су га дотад сматрали за издајника и чак претили смрћу (због анексионе кризе, током које је он био министар иностраних дела). Крајем 1911. Апис га је лично обавестио о постојању своје организације и ставио му је на располагање за акцију у Турској. Заузврат је влада почела да финансира заграничну активност „Црне руке” из својих тајних фондова. (Глигоријевић, 1996: 57) Око још једног питања су се Миловановић и Апис потпуно слагали – о неопходности савеза са Бугарском за успешан исход рата са Турцима. Марта 1912. склопљен је српско – бугарски савез, а црнорукци су га одушевљено поздравили.

На премијерском месту Миловановића је заменио Никола Пашић, а Србија је наставила да се приближава рату са Турском. Припадници организације „Уједињење или смрт!” су потпомага-ли припреме владе у том правцу, па су чак дошли и на идеју укључењу Арнаута у савез против Турака. За време великог арнаутског устанка Исе Бољетинца 1912, они су предлагали да се побуњеницима пружи помоћ. Уочи Балканских ратова група најистакнутијих црнорукаца добровољно се пријавила за извиђање терена и контакт са Арнаутима. Септембра 1912. Апис и његови најближи сарадници су прокрстарили Косово, Македонију и Санџак. На састанку са Исом Бољетинцем одбијена је њихова идеја сарадње, а Иса је чак наговестио да ће, у случају напада Србије, он стати у одбрану Турске. Тако се ова мисија завршила неуспехом, а Апис је током ње зарадио ретку и опасну болест „малтешку грозницу”. Лечење Аписа у Немачкој платио је лично престолонаследник Александар.

После склапања савеза између Бугарске и Србије, уследило је повезивање Грчке и Црне Горе са њима. Све ове земље биле су одлично спремљене за рат, које је њихово становништво са одушевљењем прижељкивало. Зулуми над хришћанским становништвом пружили су изговор балканским савезницима да ултимативно захтевају од Турака давање широке територијалне аутономије својим православним поданицима. Како је Турска то одбила, земље Балканског савеза су јој објавиле рат октобра 1912. Неспремна турска војска је била тучена на свим фронтовима. Српска војска постигла је велике успехе и после победа код Куманова и Битоља ослободила Рашку област, Косово и Метохију, Вардарску Македонију и северну Албанију.

Маја 1913. поражена Турска је склопила у Букурешту мир са Србијом, Бугарском, Грчком и Црном Гором, по којем је изгубила скоро целу своју територију на европском континенту. Међутим, дошло је до спора између Бугарске и Србије око поделе новоосвојених земаља. Бугарска је тражила стриктно поштовање уговора о савезу по ком је она требала да добије скоро целу Вардарску Македонију. Њу је међутим Србија захтевала за себе, јер ју је она и ослободила, и чак послала Бугарима војну помоћ под Једрене. Такође, Србија је сматрала да мора добити компензацију за северну Албанију и излаз на Јадран, које је морала да напусти под претњама Аустроугарске. Не желећи да чека арбитражу руског цара, Бугарска је изненада напала Србе крајем јуна 1913. Но, заустављена је на Брегалници, а против ње ће иступити и Грчка, Румунија, Црна Гора и Турска, те је била присиљена да склопи мир августа 1913, по ком је Србији признато право на Вардарску Македонију.

У балканским ратовима Црнорукци су се веома истакли, иако нису били на кључним командним положајима (сам Апис је рат провео у болесничкој постељи). Храброст и способност које су показали донели су им велики углед по завршетку ратова. Нарочито су се истакли они који су се борили у четничким одредима, који су, својим познавањем терена и становништва, много значили регуларној војсци. Војвода Војин Танкосић је са својим одредом и започео рат, нападом на турске карауле код Мердара. Но, многи од њих су и изгинули, између осталих и председник Врховне централне управе Илија Радивојевић Чича, секретар Милош Васић, а од колере је страдао Љуба Јовановић Чупа.

После балканских ратова, заоштрио се постојећи сукоб „Црне руке” и радикала. После доласка Пашића на чело владе прекинута је сарадња ова два политичка фактора и дошло је до отвореног сукоба. Он се у то време највише огледао у полемикама Пијемонта и радикалске Самоуправе. Радикали су оптуживали Црнорукце да су фанатици и авантуристи који штете интересима Србије, као и да имају „преторијанске” амбиције. Поводом кризе око поделе Македоније, Црнорукци су били заговорници превентивног удара на Бугарску. Због пристанка на арбитражу руског цара, они су Пашићу отворено претили (чак су му доставили потписану смртну пресуду). Сукоб се наставио и после рата, прво око питања заслуга за постигнуте успехе, а потом и због одстрањивања Милоша Божановића, познатог симпатизера „Црне руке”, са положаја министра војног.

Пролећа 1914. отпочео је отворени рат владе и организације „Уједињење или смрт!”. Повод му је била владина Уредба о приоритету, по којој су у свечаним приликама у новоослобођеним крајевима протоколарно првенство имали представници цивилних власти, испред војниx. То је изазвало велико негодовање међу официрима, а због протеста је смењен и комадант трупа Нових области ђенерал Дамњан Поповић. Иза овог баналног повода стајао је озбиљан сукоб цивилних и војних власти око управе у ослобођеним крајевима. Незадовољство војске уредбом, као и неспособним и корумпираним радикалским бирократским апаратом који је одбијао од себе национално аморфан живаљ Македоније, Црнорукци су хтели да искористе да оборе владу.

На челу са опорављеним потпуковником Аписом, који је августа 1913. постављен за начелника Обавештајне секције Главног ђенералштаба (Мекензи, 1996: 108), они су се повезали са опозицијом (самосталним Радикалима) и министром војним Пут-ником и вршили су притисак на краља да смени владу. Влада је одговорила забраном растурања Пијемонта у Македонији, као и отварањем истраге поводом наводних финансијских неправилности у Официрској задрузи. Саопштено је да је задруга, на чијем је челу стајао ђенерал Дамњан Поповић, главни финансијски извор „Црне руке” те је суспендовано руководство задруге.

Иначе, организација „Уједињење или смрт!” се није устручавала ни да неопходна средства прикупља „рекетирањем” београдских занатлија и трговаца пореклом из „бугарашких” породица из Македоније. (Глигоријевић, 1996: 55)

Маја 1914. сукоб са владом је дошао до врхунца, током тзв. мајске кризе. Апис је покушао да изазове пуч у Македонији – да војска преотме власт од цивилне управе, што би изазвало пад владе у Београду. Но, тамошње старешине га нису послушале – једино су послале петицију влади са захтевом за повлачење спорне Уредбе о приоритету. Како су, из истог разлога, опозиционе странке вршиле опструкцију у скупштини, Пашић је поднео оставку, но краљ му је поверио нови мандат а расписани су нови избори. Убрзо, 24. јуна, под притиском Пашића и Русије, краљ Петар је абдицирао у корист Александра. (Батаковић, 1997: 319).

Коначан расплет сукоба између „Црне руке” и Радикала омешће рат који је наступио.

ЦРНА РУКА” И САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ

Сигурно најзначајнији подухват у којем је организација „Уједињење или смрт!” учествовала је Сарајевски атентат. Убиство надвојводе Франца Фердинанда 28. јуна 1914. у Сарајеву било је повод за ратни сукоб дотад невиђених размера у свету. Овај догађај, једна од највећих прекретница у модерној историји, је и једна од њених највећих непознаница. А улога „Црне руке” у њему ни до данас није потпуно расветљена.

После ослобођења српских земаља које су биле под турском влашћу, организација „Уједињење или смрт!” је окренула своју пажњу ка, дотад мало запостављеним, српским крајевима под влашћу Хабзбурговаца. Они су у таквој активности користили Народну одбрану и њене позиције и везе међу Србима у Аустроугарској, иако су били незадовољни њеним методама деловања. (Ћоровић, 1992: 585) Успели су да убаце своје људе у руководство те организације (пре свих капетана Милана Васића), али никада нису успели да је потпуно ставе под контролу. Оваква камуфлажа Црнорукаца довела је до тога да је у познатом аустроугарском ул-тиматуму Србији, за организовање Сарајевског атентата оптужена Народна одбрана, која са тим делом није имала никакве везе.

Потпуковник Апис, као шеф српске контраобавештајне службе, је организовао мрежу агената у Аустроугарској на чијем је челу био Раде Малобабић, Србин из Хрватске. Апис је успео да на положаје пограничних официра убаци своје људе (Љубу Вуловића, Чедомира Поповића, Косту Тодоровића и др.). Они су се бавили обавештајним радом, али су и пребацивали оружје и агитовали међу Србима с оне стране Дрине. Драгутин Димитријевић је био у вези и са неким угледним српским политичарима у Хабзбуршкој монархији, нпр. са др Срђаном Будисављевићем. (Прибићевић, 1953: 251) Међу Аписовим агентима је био и Херцеговац Мустафа Голубић, четник Војислава Танкосића и будући познати совјетски обавештајац. Циљ свих ових активности је била припрема за револуцију која је у повољном тренутку имала да се подигне у јужнословенским крајевима Аустроугарске.

Међу Србима у Хабзбуршкој монархији, пре свега у Босни и Херцеговини, овакве идеје су наилазиле на добар одзив. Нарочито борбено је била расположена омладина, која је на све начине показивала тежњу за ослобођењем од туђинског јарма. У то време су у Европи били актуелни револуционари, тајна друштва и атентати. У Далмацији и Босни и Херцеговини се по таквим узорима оснивају бројна тајна ђачка удружења национално – револуционарног карактера.

Најозбиљније и најбројније друштво било је „Млада Босна” (добила је име по Мацинијевој „Младој Италији”). Њени чланови су, под утицајем руске револуционарне литературе коју су читали, закључили да се до националног ослобођења може доћи само насилним путем. Атентат који је Богдан Жерајић, студент из Невесиња, извршио 1910. на земаљског поглавара Босне и Херцеговине генерала Варешанина, постао је пример за друге омладинце и они су у више наврата планирали убиства високих аустроугарских функционера. Путујући у Србију, која је за све њих, нарочито после балканских ратова, представљала идеал, они су наилазили на своје истомишљенике. Као припадници четничких одреда и добровољци у балканским ратовима ови младићи се сусрећу са члановима „Црне руке”, који су као прави пут ка ослобођењу и уједињењу Српства истицали револуционарну активност. Неки од најистакнутијих међу њима (Владимир Гаћиновић, Данило Илић, Оскар Тартаља) били су годинама под утицајем и у вези са организацијом „Уједињење или смрт”. (Ћоровић, 1992: 595 – 596)

Група младобосанаца на школовању у Београду (Гаврило Принцип, Трифко Грабеж и Недељко Чабриновић) сазнали су почетком априла 1914. да се планира посета надвојводе Фрање Фердинанда Сарајеву. Та вест их је одушевила јер им се пружала прилика да своју мржњу према Аустроугарској искажу на најефектнији начин – убиством њеног престолонаследника. Да би дошли до неопходног оружја, обратили су се свом земљаку, бившем четнику Милану Цигановићу. Он их је повезао са војводом Војиславом Танкосићем, који је о намерама младића обавестио Аписа, који је одобрио њихов план и пружио им сву неопходну помоћ. Младобосанци су били снабдевени пиштољима и бомбама, организована им је обука у гађању и илегалан прелазак преко границе. Све ове акције водио је Танкосић, који је био једини црнорукац са којим су атентатори контактирали. Крајем маја они су прешли Дрину и стигли у Сарајево, где је њихов колега – младо-босанац Данило Илић организовао још неколико завереника – Мухамеда Мехмедбашића, Васу Чубриловића и др.

Поред ове верзије, по којој је идеја за атентат потекла од младобосанаца а Аписови људи су пружили само логистичку подршку атентаторима, постоји још једна. По њој је у органи зовању атентата Апис одиграо кључну улогу. У свом поверљивом рапорту који је поднео током суђења 1917, сам Апис је тврдио да је лично он дошао на идеју да се убије Фердинанд. По њему, Раде Малобабић је пронашао Принципа и другове које је ангажовао да изврше атентат, за шта им је наводно исплатио и хонорар. Највероватније је да је Апис овде преувеличао своју улогу, у нади да ће му то спасти живот на суђењу.

На Видовдан 1914. Франц Фердинанд је допутовао у Сарајево да би присуствовао великим војним маневрима. Док се возио ка Градској већници на његова кола је бомбу бацио Недељко Чабриновић, али је промашио и ранио Фердинандовог ађутанта и неколико официра и грађана. По доласку у Градску већницу принц је ипак решио да настави са обиласком града и то посетом рањеном ађутанту у болници. Због промене плана настала је забуна међу возачима тако да је колона аутомобила која је пратила престолонаследника у једном тренутку застала. Стицајем околности, Фердинандов аутомобил стао је на мосту баш неколико метара од места на ком је стајао Принцип, који је притрчао и из револвера убио надвојводу и његову супругу. Овај чин је изазвао велике прогоне Срба у Босни и Херцеговини и Хрватској и пружио је Аустроугарској толико прижељкивани повод да нападне Србију.

Историјска наука још увек није расветлила позадину Сарајевског атентата. Претпоставке о томе ко је стајао иза атентатора и који су били мотиви за убиство Фердинанда су веома контрoверзне. Спорења историчара око овог питања често су имала и политичку позадину, јер је доказана кривица за атентат повлачила и одговорност за избијање рата. Познато је да је полиција предузела врло слабе мере обезбеђења у Сарајеву, иако је знала да је оно препуно непријатеља династије, који су нарочито било огорчени што надвојвода долази на највећи српски празник. Из овога се често извлачи закључак да је Фердинанд намерно препуштен својој судбини, јер је био омражен у високим круговима монархије, а истовремено би се његовом ликвидацијом створио повод за обрачун са Србијом.

Разне претпоставке су за заверу против Фердинанда оптуживале масоне, мађарске званичне структуре, енглеску и француску тајну службу, али ни за једну од њих нема доказа. По једном, такође недоказаном тврђењу, Апис је Сарајевски атентат организовао у договору са пангерманским круговима у Немачкој. Апис је и иначе често био означаван као германофил, а током рата он и његова организација сумњичени су од стране владе да одржавају везе са немачким агентима и официрима. (Мекензи, 1996: 155) Чињеница је да је Апис у три наврата боравио у Немачкој, као и да је Пијемонт често истицао и хвалио пруски милитаризам и не-мачку чврсту унутрашњу политику. Одговорност за атентат у Сарајеву најчешће је приписивана Русији и Србији. По тим тезама, Франц Фердинанд је био једини човек који је могао да спасе Хабзбуршку монархију од распада, и то својом подршком идеји тријализма, тј. стварања треће, југословенске (поред аустријске и угарске) јединице.

Тиме би било решено национално питање које је разједало Аустроугарску, а ис-товремено распршило руске панславистичке снове као и велико-српске тежње Београда. За тврдњу да је Русија (односно неки кругови у њој) била умешана у организовање Сарајевског атентата, не постоје поуздани докази. Међутим, сам Апис је у свом рапорту марта 1917. тврдио да је са својом намером да убије Фердинанда упознао руске дипломате у Београду, те да је од руског војног аташеа Артаманова добио уверавања да у случају напада Аустро-угарске, Србија може рачунати на улазак Русије у рат. Постоји мишљење да и у случају Сарајевског атентата, као и током целокупног деловања Аписове организације, постоји „невидљива веза 'Црне руке' и руске политике” (Екмечић, 1989: 776)

Што се тиче званичне Србије, поуздано се зна да она ни на који начин није била укључена у припрему и извршење атентата. Штавише, када је обавештена да наоружани људи прелазе Дрину у организацији Аписа, српска влада је наредила да се такве актив-ности одмах спрече и покренула је истрагу о томе. Постоје чак индиције да је она тајним каналима упозорила аустроугарске ор-гане да се спрема убиство у Сарајеву. (Дедијер, 1966: 665) После атентата влада је спровела тајну истрагу, а била је спремна и да удовољи већини захтева наведених у аустријском ултиматуму ју-ла 1914 (између осталог притворила је мајора Воју Танкосића). Ови поступци су сасвим разумљиви ако се има у виду курс спољ-не политике Србије после балканских ратова. По њему Србија је требала да избегава било какве неспоразуме са Аустроугарском, који би могли дати повод за рат. У том тренутку Србија је била исцрпљена после два тешка и крвава сукоба, а ни њена заштитни-ца Русија није била војнички спремна. Такву политику Србија је водила и приликом криза који су много више погађали њене ин-тересе него што је то чинила Фердинандова посета Сарајеву (нпр. анексија Босне и Херцеговине 1908. или стварање Албаније 1912.).

Нејасно је шта је мотивисало Аписа да учествује у организовању Сарајевског атентата. По свему судећи, Апис није очекивао да ће убиство Фердинанда изазвати рат. Он је у то време у јавности важио за вођу „ратне струје” у Бечу (данас се међутим зна да је он био противник ангажовања Аустроугарске на Балка-ну), па је Апис вероватно мислио да ће његовим уклањањем престати опасност за Србију. (Ћоровић, 1992: 630) Могуће је и да се бојао Фердинандове концепције тријализма која би ојачала Аус-троугарску и одстранила незадовољство и спремност на револу-цију међу Јужним Словенима. Постоје гледишта да се Апис бојао да маневри 250000 војника у Босни, којима је Фердинанд присуствовао, представљају камуфлажу за концентрацију трупа за напад на Србију, који је он атентатом у Сарајеву мислио да спречи. Како је атентат прилично аматерски припреман, неки су Аписову мотивацију за тај чин стављали у контекст борбе за превласт између његових људи и радикала, која је у то време у Србији била у пуном јеку. Наиме, Апис је могао очекивати да ће атентатори бити откривени, а њихове везе са Србијом требале су довести до компромитовања и пада Пашићеве владе. (Дедијер, 1966: 679)

По неким подацима, Апис се из неког разлога предомислио и покушао да заустави атентаторе, али је већ било касно или они нису хтели да га послушају. (Дедијер, 1966: 676) Могуће је да је разлог за то било противљење осталих чланова вођства организа-ције „Уједињење или смрт” атентату, о којем су их Апис и Танкосић обавестили тек непосредно пред извршење. У сваком случају, преовлађујућа је оцена међу историчарима да је Апис пренаглио и погрешио због своје завереничке природе и одсуства политичке далековидости. Сарајевски атентат је Србији донео рат који јој у том тренутку ни најмање није одговарао, а самом Апису је највероватније баш тај догађај потписао смртну пресуду 1917.

ЦРНОРУКЦИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Одбијање Србије да прихвати оне захтеве из ултиматума од 23. јула који су кршили њен суверенитет, Аустроугарска је искористила као повод да јој објави рат 28. јула 1914. У заштиту Србије стала је Русија која је огласила рат Аустроугарској, а потом су у рат ступиле и Немачка, Француска и Велика Британија. Тако је почео до тада највећи сукоб у историји човечанства. Брзо по објави рата, Србија је била суочена са нападом аустроугарске војске, који је под командом фелдмаршала Оскара Поћорека изведен преко Дрине. Захваљујући грешкама аустроугарске команде (која је очекивала да ће брзо прегазити Србију) и своме јунаштву, српска војска је однела велику победу у Церској бици и до краја августа 1914. протерала и последњег непријатељског војника са свог тла. Почетак рата затекао је припаднике организације „Уједињење или смрт!” на значајним војним положајима, нарочито у четничким одредима, који су имали задатак да у случају окупације Србије воде герилски рат у њој.

Комаданти сва четити четничка одреда били су Црнорукци (Војин Поповић – Вук, Војислав Танкосић, Чедомир Поповић и Велимир Вемић). Њихов вођа, Апис, је у то време обављао дужност начелника Обавештајне секције Главног ђенералштаба. Истовремено је био шеф Бироа за информисање при Главном ђенералштабу. Иако је почетак рата онемогућио даље функционисање и ширење организације „Уједињење или смрт”, њен шеф Апис све до хапшења није престајао да се меша у политику. Његов основни циљ остао је обарање Пашића и радикала са власти. Аписов кабинет у просторијама Врховне команде у Крагујевцу био је место окупљања опозиционих првака, где се разговарало о формирању коалиционе владе која би заменила актуелну.

И поред противљења владе, Апис је у Врховној команди држао и свог пријатеља Милоша Богићевића. Богићевић, познати германофил и врло цењен у највишим немачким круговима, почетком рата је из Берлина стигао у Србију. Оптужујући га да је немачки агент, српска влада је тек крајем августа 1914. успела да га протера из Врховне команде и из земље. Влада је сумњала да Богићевић са Аписом ради на постизању сепаратног мира са централним силама, који би предвиђао замењивање на власти русо-фила Пашића, Аписом. Богићевић је заиста 1915. у Цириху неуспешно покретао иницијативу за сепаратни, али и за општи мир. После рата је проглашен за издајника и живео је у Немачкој, где је на мистериозан начин умро. (Казимировић, 1997: 612 – 621)

У јесен 1914. Србија се нашла у таквом положају да је склапање сепаратног мира тражио чак и начелник штаба Врховне команде, војвода Радомир Путник. Септембра месеца почела је нова Поћорекова офанзива на Србију. И поред одлучног отпора српске војске, Аустроугари су захваљујући бројности и непресушним резервама стално напредовали. У једном тренутку био је освојен и Београд, а исцрпљену српску војску захватила је малодушност. Но, када је изгледало да је све пропало и да је питање дана када ће Србија капитулирати, српска војска је под командом Живојина Мишића извела бриљантну противофанзиву и децембра 1914. у славној Колубарској бици до ногу потукла аустроугарску војску.

После Колубарске битке настало је готово једногодишње затишје на Балканском фронту, али су се у Србији бурне ствари догађале на унутрашњеполитичком пољу. Аписов план о смени Пашићеве владе коалиционом владом свих опозиционих странака (која би била под његовом контролом) није остварен. Пашић је искористио велики тријумф српске војске да ојача свој положај. После победе на Колубари, у радикалску владу су ушли прваци самосталаца Љуба Давидовић и Милорад Драшковић, као и вођа напредњака Воја Маринковић. Следећи ударац Апис је доживео марта 1915. када је, иако унапређен у чин пуковника, са своје утицајне функције премештен на место начелника штаба мање важне Ужичке војске. На том положају планирао је офанзивне акције преко Дрине и у ту сврху формирао Босански добровољачки батаљон.

Ово Аписово смењивање изведено је на лични захтев регента Александра. Он је и пре рата имао врло неповољно мишљење о утицају Аписа и његових истомишљеника на политичке догађаје, а поготово је био огорчен због такве делатности у ратним условима. Примао је многе притужбе на понашање Аписа, између осталих и од званичних представника Црне Горе. Ђенерал Јован Бећир, црногорски изасланик при србијанској Врховној команди, поднео је оставку на своју дужност у знак протеста што су официри – Црнорукци јавно говорили о потреби уклањања династија Петровић – Његош, као сметње српском уједињењу. Међу црно-рукцима је идеја о ликвидацији краља Николе (или како су га они називали – „песника”) постојала и од раније, и она је заиста разматрана током рата. (Храбак, 1973: 3) По неким подацима чла-нови „Црне руке” размишљали су и о убиству начелника штаба црногорске Врховне команде сердара Јанка Вукотића.

Током 1915. и Централне силе и силе Антанте водиле су интензивне преговоре са дотад неутралном Бугарском. Та земља је била важна за обе зараћене стране, јер се сматрало да ко je буде придобио, имаће и контролу над Балканским полуострвом. И једни и други су, у замену за савезништво, Бугарима нудили делове српске државне територије. Они су се одлучили за примамљивију понуду Централних сила, које су им поред Македоније обећале и део Србије до Мораве. Српска влада је упозоравала своје савезнике на овакву одлуку Бугарске и на могуће катастрофалне последице, али су они били уверени да ће ипак придобити Бугаре на своју страну. Врховна команда и њен начелник војвода Путник су предлагали превентивни напад на Бугарску, док још ни-је извршила мобилизацију. Сличну идеју и намеру довођења на власт у Софију умереног политичара Стамболијског имали су и Црнорукци. (Казимировић, 1997: 660) Међутим, влада је одбацила такав план, верујући обећањима савезника да ће, у случају напада на Србију, притећи у помоћ јединицама из Солуна.

Октобра 1915. јаке аустроугарске и немачке снаге под командом фелдмаршала Макензена почеле су офанзиву преко Дунава. Истовремено је и бугарска војска извршила напад на Србију и убрзо избила у долину Вардара, пресекавши тако једину везу Србије са савезничком базом у Солуну. Притиснута много јачим не-пријатељем, а без обећане помоћи, српска војска је морала да се под борбом повлачи све док се крајем новембра није нашла на последњем слободном делу државне територије – Косову. Војска је била у врло тешком моралном и материјалном стању, па су војвода Мишић и стари краљ Петар предлагали да се последњи пут покуша контраофанзива, а ако она не успе, да се капитулира.

Међутим, регент Александар и Никола Пашић су одлучили да се војска и велики број избеглица повуче преко Албаније до Јадранског мора и евакуише у неку савезничку земљу, одакле ће наставити борбу против непријатеља.

Повлачење преко Албаније у зимским условима и неблаговремена помоћ савезника, стајале су српску војску огромног броја жртава. Остаци војске и избеглице евакуисани су првих месеци 1916. на грчко острво Крф ради опоравка.

Током ових тешких дана, пуковник Драгутин Димитријевић је био на положају начелника штаба новостворене Тимочке војске. Она је служила као заштитница при повлачењу, и Апис је био последњи официр српске војске који је из Албаније прешао на Крф. (Мекензи, 1996: 174) У току хаоса који је владао приликом повлачења, Црнорукци су успели да из Нишког затвора изведу Радета Малобабића (који је на самом почетку рата ухапшен под оптужбом да је шпијун). Велики губитак за организацију „Уједињење или смрт!” представљала је погибија Воје Танкосића крајем 1915. Још већи ударац за Црнорукце је била смена њима блиског начелника штаба Врховне команде Путника, која је изведена пред повлачење преко Албаније. За време повлачења, Милан Гр. Миловановић је покушао да преузме „на чување” српску државну благајну са преко 50 милиона динара. Новац је вероватно требао да заврши у каси организације „Уједињење или смрт!”, али су га државни службеници, који су га пратили, спасли поверивши га британској морнарици. (Храбак, 1973: 15) За то време у свом штабу у Драчу Апис је окупљао истомишљенике и агитовао против владе, а такву делатност је наставио и по преласку на Крф.

/ настaвићe сe : /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP