Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 147259
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 7152348
Ko je na sajtu?
Imamo 59 gosta na mreži

UKINUTI SEVERNU POKRAJINU ODMAH !


27.07.2012. / ree-Akademediasrbija

Piše : Lazar Janićijević

Srpska politika na severu Srbije deluje sasvim bezubo. Možda je neko pomislio da je nedavna presuda Ustavnog suda Srbije znak da Srbi počinju da bivaju svesni pogubnosti Titove posleratne politike u kojoj su Srbi dobili autonomiju unutar vlastite države.

Teško se setiti da sličan slučaj postoji igde na svetu. Ako gledamo evropske države i na zapadu i na istoku, sve su one manje ili više unitarne tvorevine. Vlast je centralizovana tako da vlade tih država imaju sve konce u svojim rukama.

Ovih dana, povodom vojvođanske autonomije i njenih nadležnosti u okvirima Republike Srbije, razgovaralo se na mnogim mestima unutar zemlje. O tome su raspravljali političari, analitičari; i oni kojima je to posao i onima kojima nije. Zajedničko im je u svemu da se niko ni sa kim ne slaže. Vladajuća elita u Vojvodini, bez obzira iz koje političke opcije dolazili, sigurno neće činiti ništa što bi moglo da ide na uštrb vojvođanskih građanskih, ekonomskih i političkih prava. Oni se trude da ta prava maksimalno prošire, te da Vojvodina postane država u državi. Otvoreno traženje da Vojvodina dobije sve tri oblika vlasti (zakonodavnu, sudsku i izvršnu) jasno govori u kom se pravcu kreće razvoj te severne srpske pokrajine.

Sve ono što se danas učini ili ne učini na planu zauzdavanja ličnih ambicija pojedinih srpskih političara, koji bi hteli da Vojvodinu uzmu samo za sebe, uskoro će izaći na videlo. Između državnog koncepta Srbije i državnog koncepta u projektu "Vojvodina" nemoguće je uspostaviti modus vivendi. Ispod površine svih današnjih, naizgled malih nesporazuma, na relaciji država Srbija – AP Vojvodina, besni pravi rat. U tom ratu mogu da pobede jedni ili drugi: ili oni čiji je zadatak i uloga da očuvaju teritorijalni integritet Srbije ili oni koji već decenijama ne skrivaju svoje separatističke tendencije. Treće mogućnosti nema.

Nažalost, u Srbiji stvari nikada nisu onakve kakve se neutralnom posmatraču mogu učiniti na prvi pogled. Zapravo, politička scena Srbije premrežana je uticajima stranih službi, koje ponekad deluju unutar institucija, a češće, daleko od očiju javnosti. Nedavne posete američkih diplomata, dva Filipa (Rikera i Gordona), kao i odlasci visokih srpskih političara i zvaničnika u SAD i Brisel, jasno govore da se budući koraci srpske politike ne pripremaju samo unutar zemlje. Jasno je da je strani uticaj na domaću politiku oduvek na ovim našim prostorima bio jak, ali, on nikada do sada nije bio toliko ogoljen. Strani ambasadori, za razliku od ranijih vremena, danas se uopšte ne ustručavaju da nastupe nediplomatski i da se otvoreno umešaju u ono što zovemo "unutrašnje pitanje" jedne zemlje.

Na primer, u današnjem intervjuu novosadskom Dnevniku, britanski ambasador u Srbiji, Majkl Devenport, grubo i otvoreno daje do znanja srpskoj javnosti da Evropska unija neće tolerisati mešanje države Srbije u unutrašnje stvari Vojvodine. Naravno, on to ne kaže tim rečima, ali, svejedno, poruka je ista. Devenportova taktika u odnosu prema pitanju pokrajinskih nadležnosti je jasna, iako on najpre tvrdi da o tome treba da odluči sama Srbija:

"Mislim da je važno da postoji zakonska mogućnost za finansiranje nadležnosti autonomije, ali nije na meni da vam kažem i kakve bi trebalo da budu te nadležnosti. Svaka zemlja ima svoj način rešavanja tih pitanja. Nije to samo u Srbiji fenomen da regionalna politika ima svoje specifičnosti i nije Srbija jedina evropska zemlja s takvim problemima, ali se nadam da se mogu rešiti u interesu građana i stabilnosti. Nije ni u čijem interesu da to postane prepreka na putu Srbije ka Evropskoj uniji.."

Možete da odlučite sami, ali samo onako kako mi mislimo da ta odluka treba da glasi – poručuje nam bahati Devenpot. A u njegovoj zemlji, Ujedinjenom Kraljevstvu, čak ni Škotskoj ni Velsu nisu date neke od nadležnosti koje je sebi nezakonito prigrabila vojvođanska separatistička klika. Uz to, centralna vlast Velike Britanije ima pravo da u svakom trenutku – ukoliko smatra da je to neophodno – povuče bilo koju od tih nadležnosti, koje su date pomenutim "regionima". Škotska je dobila parlament tek 1998. godine, a njegova zakonodavna aktivnost svela se na one oblasti u kojima nije nadležan Parlament u Vestminsteru. Maltene, svela se na ništa. A i to malo "ništa" može da se poništi voljom Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva. Iste 1998. godine Škotska je dobila i izvesni "Opšti akt" (The Scotland Act), koji je svojevrsni pandan vojvođanskom Statutu, ali sa daleko manje ovlašćenja.

No, Škoti su poseban narod, baš kao i Velšani. Oni nisu ista etnička grupa sa Englezima. Ipak, ni to im još ne pomaže da dobiju barem ona prava koje ima severna srpska provincija. E, sad, zamislimo da u Engleskoj neko pokuša da osnuje autonomnu pokrajinu sa svim nadležnostima koje ima Vojvodina u Srbiji. Naravno, jasno je da je tako nešto nemoguće. Jednostavno, niko tako nešto ne bi mogao ni da pomisli u tom delu sveta, a kamoli da bi za takvu ideju mogao da pokaže i trunčicu razumevanja. Šta će Englezu nova država u Engleskoj?

Vojvodina je trenutno u sličnoj poziciji u kojoj se nalazi Južni Tirol u Italiji, ali s tom razlikom što u Južnom Tirolu ubedljivu većinu stanovništva čine Nemci, a ne Italijani. Nemci iz Južnog Tirola žele da se priključe Austriji i oni tu svoju nameru ne kriju. Separatizam tamo ima sviju logiku, jer Nemci ne žele da žive pod upravom italijanske države. Ali, postoji li iko ko bi mogao da zamisli da Italijani, negde u zemlji Italiji, osnuju autonomnu pokrajinu, s tendencijom da se u budućnosti otcepe i osamostale od svoje matice? Svakako da ne postoji. Kad bi neko postavio takvo pitanje nekom Italijanu koji živi u Italiji, ovaj to sigurno nikako ne bi mogao da razume. Isto bi se desilo i u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Zamislimo Francuze koji žele da se otcepe od Francuske, Šveđane od Švedske, Rumune od Rumunije, Ruse koji bi oformili svoju pokrajinu i tražili da istupe iz Ruske Federacije?

Ono što je nemoguće i nezamislivo u celom svetu, moguće je i zamislivo je u Srbiji. Srbija već ima grozno istorijsko iskustvo sa svojom južnom pokrajinom, ali tamo su većinu činili Albanci, koji nisu želeli da žive u granicama Srbije. Potpomognuti istim zapadnim silama, koje danas zagovaraju davanje većih prava i nadležnosti vojvođanskim paradržavnim institucijama, Albanci su došli na domak cilju – ostvarenju svoje nezavisne države. Zar Srbija treba da dopusti da se po istom scenariju pokuša od nje odvojiti i sever njene teritorije? Šta će od Srbije ostati? Truplo bez udova i bez glave? Svaka zemlja dužna je da brine o svom postojanju i budućem opstanku. A za opstanak države ne postoje sredstva koja nisu dopuštena, počev od političkih do vojnih.

Priča koju nam prodaju zapadni "humanisti", o vrednosti pojedinačnog života, o tome da su "važniji ljudi nego teritorija", jeste priča za naivne, pa i maloumne. Ti isti, koji nam "sole" pamet kulturnim i civilizovanim (demokratskim) društvom, svoj "humanizam" pronose na krilima bombardera i krstarećih raketa. Za "nacionalni interes", koji navodno imaju u Iraku, Avganistanu i drugim delovima sveta hiljadama kilometara daleko od svoje zemlje, takvi "dušebrižnici" šalju svoje mladiće da se tamo bore i ginu. A nama prodaju pacifizam i "toleranciju".

Naravno, to ne znači da baš odmah moramo da krenemo u rat za povratak naše svete zemlje, Kosova i Metohije. Ali ni vojna opcija tu ne sme biti isključena, barem kao krajnje sredstvo i u svetskim okolnostima koje će jednog dana, nadajmo se, prema Srbima imati više razumevanja.

Konačno, kad je u pitanju Vojvodina, tu Srbija ne bi smela da i dalje živi u iluziji da će se tu stvari same od sebe rešiti. Neće sigurno. Separatističke tendencije u tom delu Srbije samo će da rastu, ukoliko se jednim odlučnim rezom takav malignitet ne odstrani. Vojvodina nikada nije postojala kao autonomija u okviru Srbije, sve do polovine pedesetih godina prošlog veka i tadašnje naopake odluke Titovih komunista i poslušnika. Vojvodina pre kraja Drugog svetskog nikada u istoriji nije postojala kao teritorijalni pojam, a povlačenje paralele sa Srpskom Vojvodovinom ili Vojvodstvom Srbija, iz devetnaestog veka, potpuna je besmislica i čisto raspamećivanje.

Krajem Prvog svetskog rata Banat, Bačka, Baranja i Srem (pod tim imenima) ujedinili su se s Kraljevinom Srbijom!

Ni o kakvoj Vojvodini tu nije bilo reči! Tu istinu treba saopštiti svetu, a ne i dalje robovati naopakim odlukama antisrpskih komunističkih vlasti s kraja Drugog svetskog rata. Vojvodina nema nikakvih istorijskih razloga koji bi mogli opravdati njeno postojanje. U severnoj srpskoj pokrajini živi jedva četvrtina stanovnika koji nisu Srbi, te ne postoji nikakav razlog da se u tom delu Srbije manjini daje autonomija, a autonomija Srbima tu nije potrebna (contradictio in adjecto), jer Srbi tamo žive u svojoj državi, koja se zove – Srbija!

Samo ukidanje autonomije sigurno bi u početku izazvalo velike potrese, kako u Srbiji tako i u Evropskoj uniji, ali, sve bi se na kraju moralo smiriti. U Evropsku uniju svakako nećemo ući u sledećih desetak, dvedeset godina (da ne kažemo nikad), pod uslovom da sama Unija opstane. Prema tome, na Srbiji je da gleda sebe i svoje trenutne interese, a na unutrašnjem društveno-političkom planu Srbija nema prečeg posla od rešavanja problema Kosmeta i sprečavanja "kosovizacije" severa Srbije. Za ovo drugo postoji lek: pravljenje novog ustava Srbije, u kome će se ime Vojvodina u potpunosti izbaciti kao društvenopolitički entitet unutar Srbije.

/ KORENI /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP