Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 147261
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 7152535
Ko je na sajtu?
Imamo 51 gosta na mreži

ЕВРОПСКИ ЗАОКРЕТ


08.08.2012. / pee-Академедиасрбијa

Владимир Нестеров

Без обзира на изјаве политичара у Атини и Бриселу, Грчка се приближава врхунцу кризе и пут који ће она на крају крајева да изабере ће озбиљно да утиче на будућност читаве Европе. Они који говоре да је ситуација у земљи чији је БДП само 2% укупног БДП-а Европске уније, у стању да изазове само заиста минималан утицај на судбину Европске уније, једноставно не схватају природу и дубину кризе у еврозони…

Узрок овако тешког, најтежег могућег, положаја Грчке је пре свега њен улазак у еврозону, што је и довело до заустављања грчке економије. Земља мора да плати за веровање у безвредну предрасуду, према којој поседовање „чврсте“ валуте мало вредну валуту поставља у исти ред са јаком. У ствари, „чврста“ валута слабу економију претвара у рушевине! Да је то тачно већ су се убедили Португал, Ирска и Шпанија. Сада Грчка креће према излазу из еврозоне, а остале земље европске периферије ће највероватније поћи за њом.

Новац „ни од чега“

Економски и монетарни савез у Европској унији карактеришу као важан корак на путу учвршћивања солидарности унутар еврозоне и међу осталим чланицама ЕУ. Међутим стварност говори другачије. Евро представља међународну резервну валуту која је у стању да конкурише долару и која пре свега служи интересима највећих банака и корпорација Европе. То је, такође, врло специфичан облик новца који се прави „ни од чега“ хијерархијском алијансом неколико држава.

У ствари, због такве „конструкције“ евра и постоје два основна проблема у вези са њим. Први представљају бескрајне дискусије које говоре о новчаној и фискалној политици. Новчани простор европске уније је хомоген и Европска централна банка (ЕЦБ) позајмљује средства банкама свих земаља Уније на бази једне исте ставке рефинансирања. Међутим, ако је новчани простор ЕУ хомоген, њен фискални простор то није. Свака држава самостално одређује величине дажбина и уплата у одговарајући фонд. ЕУ је покушала да то реши тако што је увела фискалну дисциплину у оквиру Фискалног пакта, који је донет на последњем самиту ЕУ. Међутим – самосталност појединих држава при одређивању фискалне политике је очувана, и за сада ништа не говори да се она може уништити.

Евро представља међународну резервну валуту која је у стању да конкурише долару и која пре свега служи интересима највећих банака и корпорација Европе.

То је, такође, врло специфичан облик новца који се прави „ни од чега“ хијерархијском алијансом неколико држава.

Друга противуречност је у томе, што је, без обзира на хомоген новчани простор, банкарски сектор Европске уније сасвим другачији. ЕЦБ заиста постоји, али у свакој земљи постоји и сопствена национална банка. Националне банке могу да добију ликвидност у ЕЦБ, односно у „европском простору“ али то не значи да се не поставља питање њихове платежне моћи. У резултату – оне се обраћају својим владама (или парламентима). Односно – банке користе „транснационални“ новац, настављајући да у суштини и даље буду националне.

Немачка као главни кривац за јаде периферије

Корен оба проблема је у томе, што не постоји јединствена европска федеративна држава и – наравно – „европски народ“. Европа, као и до сада, остаје континент појединачних држава које су формирали народи са дубоким национално-етничким разликама и различитим нивоом социјално-економског развоја. Та фундаментална чињеница је одиграла, у ствари, главну улогу у појави кризе еврозоне. Због ње та криза тешко да ће уопште моћи да се превазиђе.

Зато стварни узрок кризе никако не представља фискална недисциплина. Њен узрок лежи у губљењу конкурентске моћи земаља ЕУ које су на њеној периферији. Чланице Уније су се нашле стешњене у чврсте оквире фиксираних девизних курсева јединствене новчано-кредитне политике, уз споља натурене финансијске дисциплине.

Повећање конкурентности, према томе, може да се тражи само на тржишту рада, односно – у претварању социјалне политике у антисоцијалну. На комплетном простору ЕУ залауфала се „трка преживљавања“ у којој, за сада, побеђује Немачка. Са једне стране су се немачки радници, када им је предложено да раде непотпуно радно време, или да се преквалификују на безбројним курсевима, сложили да још мало „трпе“ (интересантно је – колико ли су времена они спремни да „трпе“?!). Са друге – осећа се органска грађа капитала, виша него у осталим земљама ЕУ, захваљујући којој Немачка остаје на позицији лидера међу земљама-извозницима, што јој дозвољава да сачува остатке раније „социјалне“ државе.

Стандардна јединица за конкурентност представља цена радне снаге. У Немачкој она већ много година остаје фактички замрзнута. Према томе, ниво немачке конкурентности у односу на периферију ЕУ наставља да расте.

Губљење конкурентности доводи до пораста дефицита текућих рачуна банака периферије, док се у Немачкој појављује профицит. Ради финансирања дефицита земље периферије су принуђене да позајмљују. Јефтини кредити ЕЦБ су им помогли да се сакупе средства за кредитирање њихових сопствених банака, али у резултату те земље су обрасле унутрашњим и спољним дуговањима. У дуговима се нашао и приватни сектор, баш као и државни. Појављује се најзад права слика онога што се дешава: дуговања земаља са периферије су у тесној вези са замрзавањем цене радне снаге у Немачкој.

Појављује се најзад права слика онога што се дешава: дуговања земаља са периферије су у тесној вези са замрзавањем цене радне снаге у Немачкој.

Као последица, периферија „уједињене Европе“ више није у стању не само да исплаћује дуговања, већ ни да плаћа основне трошкове. Чак је и Џорџ Сорош у вези с тим рекао да је „немогуће да се дужничко бреме смањи тако што ће се угасити економија – бреме се може збацити само њеним порастом“.

Сада власти Европске уније покушавају да реше тај проблем тако што појефтињују радну снагу на периферији. Врло оштар пад плата и социјалних трошкова у току само неколико месеци и недеља представљају најјасније знаке „нове економске политике“ Брисела. Међутим таква економска политика нема везе са здравом памећу, јер мере које се користе воде гушењу унутрашњег тржишта тих земаља (јер се смањује платежна моћ највећег дела становништва). У складу са тим наставља се пад производње, што изазива даљи пораст незапослености и тако долази до даљег сиромашења друштва у тим земљама уопште. Као последица, периферија „уједињене Европе“ више није у стању не само да исплаћује дуговања, већ ни да плаћа основне трошкове. Чак је и Џорџ Сорош у вези с тим рекао да је „немогуће да се дужничко бреме смањи тако што ће се угасити економија – бреме се може збацити само њеним порастом“.

Као резултат изједначавања нивоа социјално-економског развоја земаља периферије и центра Европске уније је провалија међу њима, која се само повећава. При чему та провалија већ дотиче интересе националног капитала одговарајућих земаља. Како тврде стручњаци – највероватнији резултат тог процеса ће бити социјална експлозија и крах зоне евра.

Симптоми те експлозије су већ видљиви. На пример, 19. јула су улице читаве Шпаније биле запљуснуте таласом незадовољства становника због новог смањења буџета (у задње две године – за 65 милијарди евра). Демонстрације у којима су учествовале стотине хиљада људи одржане су у 80 шпанских градова. Према мишљењу њихових организатора, само у Мадриду је у протестним акцијама учествовало 800 хиљада њих. Заједничку за целу Шпанију акцију је подржало преко хиљаду различитих организација – синдикалних, левичарских политичких партија, друштвених покрета и томе сл.

Људи у зеленим мајицама (симболом протеста против смањења трошкова за образовање) су се на улицама измешали са демонстрантима у униформама ватрогасаца, полицајаца у цивилу (у Валенцији су локални полицајци решили да учествују у маршу директно у униформама) и људима у црним мајицама – државним службеницима који су такође решили да учествују у протесту.

Како се констатује у новинама „Ел Паис“ „секвестар који је одобрила влада Мариано Рахоја, овако или онако све становнике директно удара по џеповима: повећање ПДС-а, повећање одбитака из фонда пореза на доходак којим располажу аутономије, укидање „божићних награда“ за државне службенике, смањење социјалне помоћи за незапослене, смањење службе у сектору који се плаћа из буџета“.

А све то је само почетак ! Шпански синдикати су за септембар планирали колосални „марш на Мадрид“ како би захтевали референдум о поверењу влади. Новине цитирају неколико парола демонстраната: „Ево шта са нама ради фашистичка влада“, „Рахој, ситна лопужа, пљачка нас, раднике“, „Они продају здраву памет како би спасили банке“, „Влада и банкари су иста багра“.

Бедна Молдавија може Грцима да се учини као Обећана Земља

Политика вештачког скраћења цене радне снаге тако, што ће се смањити плате и социјални трошкови уопште, приказује неолибералну идеологију која влада у земљама центра Европске уније. Али не само то. Поставља се питање: ко ће да плати дугове периферије, уколико она коначно банкротира? Ко ће да спашава банкаре, ту главну „багру“ данашњице, како су их крстили Шпанци? Грандови Европске уније управо имају за циљ да се све то деси тако што ће се опљачкати најнижи слојеви периферије. Зато су Берлин и његови најближи савезници одбили тзв. евробондове, односно свесавезне облигације, код којих би одговорност за исплату камата на њих и њихово доцније гашење сносила комплетна ЕУ. А ако бисмо хтели да кажемо конкретније, пре свега, капитал економски најснажније земље Европске уније – Немачке.

У тим условима јача национални карактер банака у појединим земљама Уније. Што криза буде дуже трајала, то ће се банке чвршће везивати за своје државе како би пронашли још средстава. И тада их неће обавезно тражити у ЕЦБ. Једни ће се обратити Кини, други – као на пример Кипар – Русији, и т.д. То је врло интересантан процес који говори о томе да монетарни савез земаља ЕУ почиње изнутра да се распада.

Тешко је замисливо да би се Француска или Пољска сложиле са федеративном Европом која би у ствари значила безграничну хегемонију Немачке, а на крају или појаву Четвртог рајха, или нешто слично.

Да спаси ситуацију могло би вероватно само ново европско издање Маршаловог плана, уз истовремено поништење дугова периферије. Међутим – са тиме се не слаже Берлин. Када не постоји политички савез, односно федеративна Европа, немачки капитал не жели да ризикује. Није случајно што је, када су на последњем самиту ЕУ одлучили да крену према банкарском савезу, банкарски аналитичар Волфанг Мунчау из Немачке на страницама „Financial Times“ изјавио: „Ја мислим да је то био велики корак у погрешном правцу“. Учесници самита су се сложили да до опште банкарске рекапитализације неће доћи све док се не формира пуновредан банкарски савез. А Бундесбанк је подсетио да је то немогуће без политичког савеза.

Истовремено је тешко замисливо да би се Француска или Пољска сложиле са федеративном Европом која би у ствари значила безграничну хегемонију Немачке, а на крају или појаву Четвртог рајха, или нешто слично. А о позицији Велике Британије не би требало ни да говоримо. Премијер Дејвид Кемерон је у дому општина у вези са резултатима самита изјавио да не искључује „да ће се одржати референдум“ о изласку из ЕУ.

Мере које је Брисел предузео ради спасавања Грка су изазвале кризу без преседана у грчкој економији. Очекивано смањење БДП-а у 2010. – 2012. години ће бити најмање 20% што ће такође да значи катастрофалан пад плата и пензија, тако да се чак и сиромашна Молдавија кроз неку годину многим Грцима може учинити као Земља Обећана, а да не помињемо Украјину или Русију.

У таквим условима периферија почиње да прорађује сценарије изласка из економског и монетарног савеза, а први кандидат за такав излазак је, очигледно, Грчка. Мере које је Брисел предузео ради спасавања Грка су изазвале кризу без преседана у грчкој економији. Очекивано смањење БДП-а у 2010. – 2012.години ће бити најмање 20% што ће такође да значи катастрофалан пад плата и пензија, тако да се чак и сиромашна Молдавија кроз неку годину многим Грцима може учинити као Земља Обећана, а да не помињемо Украјину или Русију.

Почетком јуна Џорџ Сорош је јавно изговорио: владе земаља еврозоне имају отприлике три месеца за спасавање евра. „Ми се налазимо у тачки заокрета. Кроз три месеца „шалтер за могућности“ ће да се затвори: тржишта ће, као и до тада, да захтевају више, али власти више неће моћи да задовоље оно што она траже“ – претпоставља Сорош. Због кризе еврозоне сама Европска унија може да се распрсне као политички „мехур“.

Почетком јуна Џорџ Сорош је јавно изговорио: владе земаља еврозоне имају отприлике три месеца за спасавање евра. „Ми се налазимо у тачки заокрета. Кроз три месеца „шалтер за могућности“ ће да се затвори: тржишта ће, као и до тада, да захтевају више, али власти више неће моћи да задовоље оно што она траже“

Према мишљењу финансијера за спашавање еврозоне је неопходно да се оформи систем осигурања банкарских депозита у еврозони, као и да се уз помоћ Механизма за европску стабилност директно финансирају банке. „Ти кораци треба да се ускладе са надзором и регулисањем у читавој еврозони“ – додао је Сорош. Али су управо ти кораци немогући без претварања Европске уније у федеративну државу. А њено формирање у ближој и средњерочној перспективи и даље остаје утопија.

Не може да се искључи ни могућност да није далеко време када ће садашњи суседи Европске уније имати посла само са њеним наследницима. У првом плану ће се поново наћи односи са Немачком, Француском и Великом Британијом. „Шалтер за могућности“ ће се у спољној политици шире отворити, али ће и број компликација, сасвим сигурно, да се повећа.

/ Извор: Фонд стратешке културе /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP