Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 147261
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 7152520
Ko je na sajtu?
Imamo 109 gosta na mreži

АУСТРИЈА - ДА СЕ ИЗВИНИ СРБИМА


13.08.2012. / pee-Академедиасрбијa

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА - ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11070 Земун, Магистратски трг 3 - Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com

Бр.1463/12 - 8. 8. 2012.

I ДЕО

Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част поздравити дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и скренути им пажњу, да су поступци западноевропских држава и Турске према Србима у 19. и 20. столећу били колонијални, с применом мера злочина геноцида над Србима и мерама уништавања српске културне баштине – у свим српским земљама.

Влада РС Крајине, у духу с настојањима ЕУ – да се уклањају међудржавне, међунационалне и међуверске несугласице, жели упознати дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији, да је Аустрија, у два последња столећа, била једна од најактивнијих држава – у спровођењу злочина геноцида над Србима и на уништавању српске културне баштине, те би, у приликама кад се то више не може скривати, Аустрија била обавезна да се извини Србима. Влада РС Крајине ће навести неке од мера Аустрије против Срба и српске културне баштине, према чему ће дипломатско-конзуларна представништва моћи да закључе (и да обавесте своје владе), да те противсрпске мере и данас трају и да су биле плодоносне кад је ЕУ (на челу с Немачком) организовала грађанске ратове у Југославији (1990-1995) и извршила НАТО агресију на Србију и Црну Гору – 1999. године:

1. О прoтивсрпству Аустрије у 19. столећу, писао је француски историчар Андре Бар, наводећи аустријски план о истребљењу Срба у Босни и Херцеговини: „Аустрији, ни најмање, није било стало до тога да се Босна и Херцеговина истргну из отоманског (турског) јарма; него јој је било потребно утврдити се на Балкану, и за то ће се користити овом етапом, која је потпомагала тежњу ’Drang nach Osten’ – да се што више приближи Солуну; требало је задати удар московском панславизму, омести, зауставити, ради своје властите безбедности, онај сан о великој Србији, тако драг суседним словенским народима. Босна и Херцеговина биће, без сумње, умирене, али истребљењем Словена из њих; оне ће тиме постати аустријске земље, на које Срби, њихови земљаци, неће више имати никаквог основа да полажу право“.[1]

2. Аустријском окупацијом Црне Горе – 1915. године, спроводи се превођење Срба у хрватску нацију, а непокорни Срби се воде у концентрационе логоре смрти, који ће бити узор таквим логорима у Немачкој, у време Адолфа Хитлера, од 1933. до 1945. Превођење Срба Црне Горе у Хрвате почиње њиховим католичењем, ради чега су Аустријанци довели из Босне и Херцеговине фрањевачке (католичке) свештенике. У Црној Гори, Аустријанци су - српске уџбенике бацали у ватру, српска ћирилица је забрањена и српско име се није смело изговорити. Црногорци су могли да се називају само Хрватима.[2]

3. Ево, како је сведок аустријских злочина геноцида над Србима у Босни и Херцеговини у Првом светском рату то убележио у своју књигу:

„...Један лечник, Мађар, који је имао, по заповеди др Хоучока, да води надзор над купањем интернираца (иза појаве болести у доба ’рефорама’!), употребљавао је често ту прилику, да силује коју женску. Тако је, међу другима, обешчастио и једно недорасло дете. Љубицу Копривицу из Гацка, девојчицу од непуних 12 – 14 година. Кроз Добојски логор је прошло, од 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. године, 16.673 мушких и 16.996 женских особа и деце из Босне и Херцеговине; 9.172 србијанских и 2.950 црногорских војника, грађана, жена и деце. Свега, дакле, 45.791 особа. Одатле су, делимично, већ у фебруару 1916, почели слати неке у друге концентрацине таборе, неке кућама, а многе у тамнице. Србе из Босне и Херцеговине слали су обично у Шопроњек у Мађарску... Сасвим је природно, да је у таквим приликама морталитет у логору морао бити ужасан... Умирало се најпре појединачно, па после све више и више, по 10, 15, 20 на дан, док једног дана, 5. априла 1916, нису умрле 92 особе. Мртваце су сахрањивали с почетка у појединачним мртвачким ковчезима, после у великим заједничким сандуцима, а најпосле, кад је број бивао све већи, трпали су их у гомилама на отворена кола и возил их онда тако, на ужас грађана, кроз читаву варош... У Добоју је умрла 1901. особа. Једног месеца, од 2. 4. до 1. 5. 1916, умрло је 643 деце!“[3]

Поред затварања и усмрћивања у концентрационим логорима, Србе је било дозвољено убијати и у насељима, без икаквог повода – и, наравно, без судских пресуда, па и без полицијске истраге. Ово не одговара исконструисаној представи о културном и демократском поретку у Западној Европи, што ћемо видети и у сведочанствима др Владимира Ћоровића, где Немци (Аустријанци), пре убијања, Србину пљују у уста:

„У Фочи су били поставили шест најугледнијих Срба, као таоце, код два железна моста на Дрини. На првом су били: поп Јосиф Кочовић, поп Владимир Поповић из Челебића и трговац Нико Хаџивуковић; на другом: поп Василије Кандић, Милан Хаџивуковић и Никола Мазија – трговци. По дану су ти људи држани у једној кућици код мостова, а по ноћи су морали бити на самим мостовима. У зору 9. августа 1914, дође једна војничка патрола пред први мост и постреља сва три таоца – без икаквог повода, а, у исти мах, нападнута су и друга тројица. Један од војника убоде два пута бајонетом Николу Мазију, који на месту остаде мртав, а онда прободе, по два пута, и Кандића, и Хаџивуковића – у прса и трбух. Кад је приметио, да су још живи, пуцао је још два пута на њих, а да га нико од колега није задржао, или опоменуо. Команданту, поручнику Премужићу, кад је дошао, да пита шта је било, јавише да су таоци хтели бежати. На то су убијене пренели у Фочу и сахранили – забранивши породици, да их обиђе и да учествује при спроводу. Оба тешко рањена, тек што су се била придигла, бише послана у Арад и тамо интернирана...

Саборски посланик, др Саво Љубибратић, затворен је 26. јула као талац за источну пругу, Сарајево – Увац. Ту су га тако мучили, да је већ 20. августа бацио крв, а тек почетком октобра је пренесен у тврђавну сарајевску болницу и ту био држан под нарочитом паском. Лекари, међу њима и бечки професор Тирк, констатоваше болест (hamptoe)... Неколико дана доцније, одведоше га, пре зоре, једног језовито хладног дана, на станицу Пале, где је вагон, у којем је био, застао пред једним редом вешала... Мало иза тога, доведоше, на његове очи, четири мушкарца и три жене и убише их управо покрај његовог вагона... Ту му наредише да седне и да се нипошто не миче. На том месту је остао Љубибратић од 10 сати пре подне до 11 увече и чим је покушао да, макар мало, промени свој положај, притрчавао би војник и претио му да ће га пробости. Тога дана, прошло је поред њега неколико хиљада војника, којима је талац показиван – као кривац и зачетник рата, на што су га многи пљували, грдили и претили убиством, док га је стража ’спасавала’ тиме, што је изјављивала, да ће и тако, домало, бити убијен. Око 11 сати ноћу, спремљен је, с још 27 људи и две жене, у оклопљени вагон и доведен до Корана, јер се даље није смело из страха од Црногораца и Србијанаца, који су се туда јављали... Тих 27 људи и две жене – сви из села Граба, Трнавске општине, бише, доиста поубијани тај дан, без икаквог претходног суда и расправе. Љубибратића су, опет, довели на Пале, с напоменом, да ће сада бити убијен... У Прачи је, најзад, био затворен – ради велеиздаје и после неког времена је преведен у Бању Луку.

По службеном саопштењу, смакнуто је на Палама (20. и 21. октобра) 50 мушких и две жене; и то први дан 14, а други 38 особа“... Интернирани Зворничани су морали у војничком затвору, голим рукама, чистити људску нечист, а свештеницима у Ливну, који су били натерани на исти такав посао, нису дали ни да руке оперу, него су, тако онечишћени, морали да једу. Саву Савића, свештеника у Трнову, свезала је стража за дрво, па му, тако свезаном, наредилила да широм отвори уста, у која су онда они пљували. Он је то морао прогутати и захвалити се посебно и за то, као и за примљене ударце“.[4]

[1] Андре Бар: „Свети Сава, слава и гусле – верска агресија Аустрије и Римске цркве на православне у Босни и Херцеговини, од 1878. до 1903. године“, Шабац, „Бели Анђео“, 2003.

[2] Ла¬зар Ра¬шо¬вић, Цр¬на Го¬ра у европ¬ском ра¬ту, Штам¬па¬ри¬ја Бо¬сан¬ске По¬ште, Са¬ра¬је¬во, 1919, Фо¬то¬тип¬ско издање: ИПА „Ми¬ро¬слав“, Бе¬о¬град, 2003, стр. 53.

Страна 53. књиге.

[3] Др Владимир Ћоровић: „Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918“, Београд, „Југословенски досије“, 1989, стр. 129-133.

[4] Др Владимир Ћоровић: „Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914 – 1918“, Београд, Библиотека „Југословенски досије“, 1989, стр. 50 – 60.

II ДЕО

Влада РС Крајине ће и овај пут навести неке од мера Аустрије против Срба и српске културне баштине, те ће дипломатско-конзуларна представништва моћи да обавесте своје владе, да те противсрпске мере и данас трају и да су биле плодоносне кад је ЕУ на челу с Немачком организовала грађанске ратове у Југославији (1990-1995) и извршила НАТО агресију на Србију и Црну Гору – 1999. године.

Аустријанци су у Првом светском рату чинили над Србима терор и усмрћивали их уз највеће муке, а то ће, у много већим размерама, применити и немачки канцелар, Адолф Хитлер, у Другом светском рату. Мало је познато да су Аустријанци захтевали од домаћих муслимана и католика у Босни и Херцеговини, Хрватској и Србији да злостављају, пљачкају и убијају православне Србе, па ће учинци тог злочина геноцида над Србима у Првом светском рату дати своје плодове у Другом светском рату, кад ће више од милион православних Срба бити убијено у фашистичкој Независној Држави Хрватској, од 1941. до 1945.

Др Владимир Ћоровић нам описује како су Аустријанци спаљивали и мртве, и живе Србе, те ће то нечовештво, нема сумње, инспирисати немачке потомке, да у Аушвицу и у другим концентрационим логорима смрти, у Другом светском рату, спаљују и гуше отровима милионе Словена, Јевреја и Рома. Погледајмо почетак овог нечовештва немачке војске на српској земљи у Првом светском рату – пре Октобарске револуције у Русији.

Ево записа о аустријским злочинима геноцида над Србима у Првом светском рату, у Босни и Херцеговини:

„Студент социологије на Лозанском универзитету, Јован Живановић, родом из Брчког, отишао је у српске добровољце, и у једној бици био рањен и заробљен. Њега су жива спалили у Сребреници. Спаљивање код Аустријанаца је било и иначе. Убијеног Јоку Ћеранића, из Гатачког котара, бацили су на ватру. Два брата, Томо и Илија Јоковић, с мајком, били су, исто тако, спаљени. Психички болестан Петар Ковачевић, младић, био је у Котарима жив спаљен – после ужасних мучења. Жандарми и шуцкори (аустријска полиција у Босни и Херцеговини, Влада РСК) затворише, у октобру 1914, на Булозима, Аћима Паприцу са женом и децом у кућу и ту их запалише. То исто учинише и са Симом Ковачевићем и његовом породицом. Само један син његов кроз ватру искочи, али и њега ухвате и жива га у земљу закопају. Уз то, наводе се и ова нечовештва: Илији Маринковићу, старцу од 80 година, одсекли живом руке до лаката, жени му протерали језик кроз вилице, а снаху му, и њено троје деце, онда поклаше. За стогодишњег старца, Стјепана Лазаревића, казује се, да су га убили и дали крмцима, који су га, више дана, јели. Ђорђа Митровића кнеза, с још 16 људи и жена, убише и разнеше на бајонетима... За понашање аустријске војске, најстраховитију оптужбу дижу ова два случаја: 1. У Фочи, кад су Црногорци почели да наваљују, извеле су војничке власти таоце и друге Србе и поставили их у прве редове. 2. Исто су то чинили и на Пашином брду према Србијанцима, где су чак довели и жене и пуцали иза њих, при чему је много жена страдало и било рањено“.[1]

[1] Др Владимир Ћоровић: „Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914 – 1918“, Београд, Библиотека „Југословенски досије“, 1989, стр. 95 – 96.

III ДЕО

Уништавање српске културне баштине (а тиме и европске), Аустрија је чинила столећима. Имајући у 19. столећу одлучујући утицај у историјској и другим друштвеним наукама у Европи, кривотворила је, преко историчара Константина Јиречека, да су Срби дошли на Балкан у 7. столећу из Русије и да Дачани (преци Румуна) нису Срби (а били су Срби, па су поромањени и прозвани Румунима). Тако су Ватикан и Аустрија превели у хрватску нацију Србе католике, Србе муслимане у бошњачку нацију, Македонце у македонску несрпску нацију, Србе Црногорце у несрспску црногорску нацију и већину исламизираних и покатоличених Срба на Косову и Метохији и Албанији – превели су у шиптарску нацију. Против оваквих историјских кривотворења, устао је српски историчар Милош Милојевић у 19. столећу. Писао је о Србима и Словенима у Антици и код њега нема никаквог двоумљења у вези с Дачанима у данашњој Румунији и Молдавији. За њега су антички и средњевековни Дачани – били само Срби. Његове књиге су објављене у Србији – 1872. године и одмах су изазвале негодовање у Аустрији и Немачкој. Милојевићево староседелаштво Словена на Балкану и у Румунији се није слагало с наводима германских и романских историчара, који су кривотворили – да су Словени стигли (масовном сеобом из Русије) на Балкан у 6. и 7. столећу. Аустрија је, у 19. столећу, запретила Србији окупацијом, те је српски краљ књиге Милоша Милојевића уклонио из књижара и просветних установа, а нова издања је морао да забрани.

Милош Милојевић није произвољно писао о Србима у Румунији. Позивао се на античке изворе о словенским, или српским Дачанима – староседеоцима Румуније. Каже да је Плиније дословно записао: „Срби (Даки) су народ који никада и ни од кога није био побеђен до Трајана...“ Милојевић нас обавештава и о ликовању римског цара Трајана (Тројана) кад је победио Србе (Дачане) у Карпатима и на Дунаву и данашњу Румунију припојио Риму: „Ја сам уништио Србе (Даке), који су били најхрабрији од свију смртних, не толико по својим огромним и прејаким телесима, колико са своје моралности; јер они, по учењу Самовом, верују у бесмртност душе. Стога је у њих страшна решителност; при јуришању – и несрећама; јер су уверени: да душа не умире, но се само пресељава у вечни живот; те не жале овај садашњи“.

[1] Влада РС Крајине се нада да дипломатско-конзуларна представништва могу проверити ове историјске изворе и уверити се, да је Аустрија уништавала и српску и словенску културну баштину, а тиме и истину о европској прошлости и европској културној баштини. Влада РС Крајине у прогонству ће наставити достављање дипломатско-конзуларним представништвима историјских података о аустријском злочину геноцида над Србима у 19. и 20. столећу и података о аустријском уништавању српске културне баштине, с надом да ће Влада Републике Аустрије наћи снаге - да се извини српском народу.

IV ДЕО

Аустрија је (1864), царским декретом, издвојила из Српске православне цркве све православне храмове у Румунији и Молдавији и прогласила румуску православну цркву, као што су то учинили Македонци и Црногорци, проглашавајући своје неканонске цркве – преузимањем храмова Српске православне цркве. Дачани (Румуни и Молдавци) су покрштени на свом српском језику, јер у време прихватања Хришћанства у Византији (од 4. столећа), није било румунског језика и његове молдавске варијанте. У ове две покрајине (Румунија и Молдавија), исповедана је вера на српском језику до средине 19. столећа.

Проф. др Љубивоје Церовић, истраживач историје Срба у Војној Крајини - у Аустрији описује издвајање Румуна из Српске православне цркве и успостављање Румунске православне цркве:

„На основама привилегија из 1690. године (Срба у Хабсбуршкој Монархији /Аустрији/, објављене 1630, Влада РСК), Патријарх Српски, Арсеније Трећи Чарнојевић, приступио је реорганизацији Српске православне цркве у Хабсбуршкој Монархији (Аустрији), под чијом су се ингеренцијом налазили, осим Срба, и Румуни, и Грци и Цинцари. До 1706. године, седиште Патријарха се налазило у Сентандреји, у Мађарској. После избора првог Митрополита Исаије Ђаковића, 1708, седиште Миторполије је премештено у Крушедол, да би се, од 1713. до 1919, седиште налазило у Карловцима (Сремским Карловцима)... Аустријски цар Фрањо Јосиф је (декретом 1864) издвојио румунску Сибињскау митрополију из састава српске Карловачке миторполије... Царским рескриптом из 1868, дошло је до поделе парохија и манастира, што је довело до многих неспоразума између двеју цркава... Када је остварено коначно раздвајање цркава, наступио је период сарадње међу Србима и Румунима.

Неколико епархија српске Карловачке митрополије, у целини или делимично, налазило се и даље на тлу данашње Румуније):

Темишварска епархија је захватала северни Банат, према Моришу, Тиси и Ердељу. Она се први пут помиње 1608. године, у време владавине Турака. После њиховога истеривања и укључивања Баната у састав Аустрије, све до 1919, Темишварска епархија се налазила у саставу српске Карловачке митрополије. После укључивања већих делова Темишварске и Вршачке епархије у састав Краљевине Румуније, успостављена је данашња Темишварска епархија, чије се ингеренције односе на све српске православне црквене општине у Румунији. Вршачка епархија је захватала Јужни Банат. Први помен ове епархије је из времена Банатског устанка 1594. После истеривања Турака и успостављања аустријске власти 1718. године, седиште епархије се налазило у Карансебешу, а од 1741. до 1919, у Вршцу. Ова Епархија се увек налазила у саставу Карловачке митрополије. Приликом раздвајања цркава, 1864, из састава Вршачке епархије је издвојен источни део, који је, као Карансебешка епархија, укључен у састав румунске Сибињске митрополије. Делови Вршачке епархије, који су се 1919. нашли у Румунији, прикључени су Темишварској епархији.

Арадска епархија је имала надлежност на подручју северно од Мориша и у Кришани, односно Покришју. Настављала је традиције Јенопољске епархије из времена пре доласка Турака. Обновљена је као Јенопољско-арадска епархија после Велике сеобе 1690. године. До 1864, налазила се у саставу српске Карловачке митрополије, да би се, после раздвајања српског и румунског дела, нашла у саставу румунске Сибињске митрополије.

Ердељска епархија је била у саставу српске Карловачке миторполије од 1716. до раздвајања цркава. Буковинска епархија се, такође, налазила у саставу српске Карловачке митрополије. Ердељска и Буковинска епархија су биле у српској Карловачкој митрополији и, заједно са Арадском и Карансебешком епархијом, укључене су у састав румунске Сибињске митрополије – 1864. године“.[1]

Влада РС Крајине се нада да дипломатско-конзуларна представништва могу проверити ове историјске изворе и уверити се, да је Аустрија уништавала и српску и словенску културну баштину, а тиме и истину о европској прошлости и европској културној баштини.

[1] Проф. др Љубивоје Церовић: „Срби у Румунији од раног Средњег века до данашњег времена“, Београд, Министарство Републике Србије за везе са Србима изван Србије, 1997, стр. 34-37.

V ДЕО

Сваком приликом, посебно у ратна времена, Аустрија се трудила да што више Срба убије. Број убијених Срба ван данашње Србије у Првом светском рату, није тачно утврђен. Можемо замислити – коју бисмо бројку имали, да су сви подаци убележени, како је то учинио др Ћоровић за неколико насеља Босне и Херцеговине, Далмације и Срема. Др Ћоровић је унео и податке о изазваној смрти међу Србима и на основу уништавања или пљачкања хране од Срба, управо онако како ће то Лењин, применити – у много већим размерама, над словенским (руским, украјинским и белоруским) народом у Совјетском Савезу.

Наводи и податак, да је годишња смртност деце до 10 година старости повећана 100% у односу на предратну смртност:

„У Котару Гацко је запаљено 57 села и заселака, пошто су, претходно, сва опљачкана... Аустроугарскa влада у Босни је издала злогласну Наредбу од 7. октобра 1914. По њој се искључују из подаништва и конфискује се имање онима који се, без дозволе Босанске владе, налазе у иностранству – само ако су под сумњом да раде против Монархије. Породице тих људи, који падну под горњу осуду се протерују преко границе – без игде ичега... Под овакве казне су подведени, пре свега, они људи из источне Босне, који су пошли са српском војском, кад се ова повукла после једне офанзиве у том крају. Власт је, одмах иза тога, првој групи конфисковала целокупно имање и породице им, на броју 120, пребацила, под војничком пратњом, преко границе. Да се види колико је била оправдана бојазан ових људи, тако тешко кажњених за своје бекство, треба додати – да је одиста већина од познатијих људи, који су у тим местима остали, не побегавши, били побијени...

Споменуто конфисковање имања и прогонство целих породица се наставља – у све већем броју. Без потпуних података, види се да су Аустроугари, у фебруару и марту 1915, брисали из подаништва (држављанства) из Рогатице, Кладња, Требиња, Сарајева, Фоче и Билећа 5260 српских породица, лишавајући их имања.[1]

Кад смо, у фебруару 1915, обавештени од једног пријатеља са Цетиња, да у Црној Гори има 50.000 душа из Босне и Херцеговине, пребеглих и протераних, нисмо могли веровати. А кад нам је, након месец дана, јавио други пријатељ, да их има 70.000, ми смо то потпуно поверовали... И сад се држављани Босне и Херцеговине, који су дали све за оружје способне људе у аустријску војску, налазе као пука сиротиња, без игде ичега – у Србији и Црној Гори. И то су, искључиво, старци, жене и деца. До нас су допрле, осим поменутог прогонства од 8. октобра – које је обухватило 120 породица котара: Кладањ, Брчко и Рогатица, вести о још неким прогонствима у маси и то, што је карактеристично, из срезова удаљених од границе Србије. Истеране су породице и из котара: Сански Мост, Ливно, Бања Лука, Кладањ и Власеница... наредба од 7. октобра има, осим директног избацивања српског елемента из земље, још једну сврху. У њој има једна алинеа, која каже – да се један део од покретног и непокретног имања, заплењеног од нелојалних елемената у корист државне касе, може дати у посед њиховим лојалним суседима (муслимана и католицима)... да се, најзад, у свему овоме не ради ни о каквим ’казнама’, него просто о једном маскираном искорењивању српског елемента, види се по овој мери, коју ћемо навести. Влади није било у интересу, да се српски елемент налази по границама према Србији и Црној Гори. Стога је, у источној Херцеговини и Босни и јужној Далмацији, одмах, а у Срему нешто касније, целокупно српско становништво тих пограничних крајева отерано одатле у унутрашњост.

Да се види како се аустријске власти осећају силне и сигурне, цитирамо полузваничну новину ’Босна Пост’, број 54, од 1915. године, који у уводном чланку вели: ’Читави срезови на граници су напуштени од свога, већим делом, српског становништва, које се је удружило с непријатељем и с њиме земљу напустило. Овде би колонизација могла лако да залечи ране које је српска инвазија задала пољопривреди. Али, не само у ове крајева да треба населити сељаке из Монархије, него би се то морало извршити и у свим другим деловима земље – Босне и Херцеговине’. Причали су нам становници Гацка, из источене Херцеговине, који су после мобилисани, како је то пустошење ишло код њих. Војска је аустроугарска потерала све српско становништво и сву стоку, запалила све српске куће, а све веће зграде и све цркве дигла динамитом у ваздух. Каже се, да је данас тако опустошен погранични појас земље – у ширини, отприлике, 10 километара.

У јужној Далмацији, где је добар део становништва католичке вере, евакуација се обавила на други начин. Хтело се приказати да становништво само бежи испред Црногораца, па није дизано онако с војском. Али је запрећено – ако се одмах не исели, сва ће места бити бомбардована флотом. Кад су се лађе, одиста, помолиле, становништво се дигло и почело да лута према северу. Из Срема је пресељено у унутрашњост 20.000 српских становника. Кад се извршила ова евакуација Срема, Влада у Бечу је послала једног вишег чиновника, да, у аграрним књигама, спроведе пренос свих тамошњих некретнина у корист државе, које су, дотада, припадале Србима. Другим речима, сву ту земљу, држава не сматра као привремено евакуисану, него као конфисковану.

Да се види до какве апсурдности може довести овакав поступак, спомињемо као пример догађај с једним Србином, аустријским војником из Срема. У борби је рањен. Добио је одсуство и дошао кући. У њој је нашао Мађара. Дознао је – оца су му обесили Аустро-Мађари, као издајника, његову матер протерали, два су му брата погинула на бојишту, а друга двојица још се боре за свог ’милостивог’ владара (аустријског)... Ако се суди само по овој случајно допрлој цифри, од 20.000 исељеника из Срема, може се, без претеривања, рећи да њихов целокупни број у источној Босни, Херцеговини и Далмацији, прелази 120.000 хиљада...

Један далматински лист (’Права Црвена Хрватска’) пише како тамошњи исељеници из Боке которске лутају без игде ичега по целој земљи – све горе до Трста, само да се некако прехране... Ето, тако целе поворке ових невољних породица терају се или лутају саме од места до места, поцепани, гладни, сатрвени... По зимским путевима, они представљају цела племена – која просе... Милица Лаловић је успела да се врати дома у Згорје код Клиновика. Кад је дошла зима и глад, настаде страховита невоља. Хранила се, с децом, травом и корењем, козлоцом и липовом кором, али ни тога није било довољно. Деца су умирала у најтежим мукама; испадали су им нокти на рукама и ногама; отицали су као бршчићи и најзад су, у најљућем јаду, угризали једно друго. Тако је, преко зиме 1916, сиротој жени умрло петоро деце. И из других крајева су исто тако страшне вести о помору од глади...“ [2]

Влада РС Крајине се нада да дипломатско-конзуларна представништва могу проверити ове историјске изворе и уверити се, да је Аустрија уништавала и српску и словенску културну баштину, а тиме и истину о европској прошлости и европској културној баштини.

Влада РС Крајине у прогонству ће вам наставити достављање историјских података о аустријском злочину геноцида над Србима у 19. и 20. столећу и података о аустријском уништавању српске културне баштине, с надом да ће Влада Републике Аустрије наћи снаге - да се извини српском народу.

[1] Исту меру је против православних Срба применила влада Социјалистичке Републике Словеније 1991. године, кад се, по режији САД и Западне Европе, разбијајући СФР Југославију, прогласила посебном државом.

[2] Др Владимир Ћоровић: „Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914 – 1918“, Београд, Библиотека „Југословенски досије“, 1989, стр. 172 – 213.

/ Izvor : Srpski nacionalisti, Forum  ; Slobodna Krajina /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP