Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 74933
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6448309
Ko je na sajtu?
Imamo 55 gosta na mreži

ШТА ЈЕ БЕЗГРАНИЧНИ ТРЕНУТАК ?


12.11.2012. / Рее-Академедиарбија

Приредио на српском: Слободан Маричић

Савременим људима толико недостаје увид у мистично да они сасвим одбацују идеју вечности, покушавају да је оповргну у позитивистичком жару, или пак захтевају да им се објасни какве то има везе са "практичном стварношћу.

Ипак, мистици тврде да вечност није филозофско гледиште, религиозна догма, нити недостижан идеал. Пре ће бити да је вечност тако једноставна, очигледна, непосредна, да све што ми треба да учинимо јесте да отворимо очи, на један радикално емпиријски начин и да прогледамо. Зен учитељ Хуанг По често је понављао: "Она је ту испред вас!"

Делимичан разлог због којег "додир вечности" делује тако застрашујуће јесте тај што ми углавном погрешно разумемо прави смисао речи "вечност". Обично замишљамо да је вечност веома дугачак распон времена, бескрајан низ година, што се протеже у век векова. Али, мистици уопште не схватају вечност на тај начин. Јер вечност није свест о времену које заувек траје, него свест потпуно лишена времена. Вечни тренутак је безвремени тренутак, тренутак који не познаје прошлост и будућност, пре и после, јуче и сутра, рођење и смрт. Живети у јединственој свести значи живети у безвременом тренутку и кроз безвремени тренутак, јер ништа у тој мери не замрачује божанску светлост као сенка времена. Како је Мајстер Рикарт рекао: "Време је оно што спречава да светлост допре до нас. Нема веће препреке ка Богу (јединственој свести) од времена. И не само времена него и пролазности, и не само пролазних ствари него и пролазних осећања; и не само пролазних осећања него и самог трага и мириса времена.

Но ипак, запитајмо се, шта је то безвремени тренутак? Који је то час без датума или рока трајања? Који то тренутак не само да је пролазан и кратковечан, него и апсолутно безвремен? Ма како ова питања испрва звучала, већина нас мора да призна да је упознала врхунске тренутке у којима време као да стоји, а прошлост и будућност нестају у магли. Задивљеност призором сунчевог заласка; очараност игром месечине на кристалном тамном језеру без дна; лебдење ван простора и времена у загрљају вољеног бића; изненађеност и напето исчекивање грмљавине након што муња запара кишоносне облаке. Ко није додирнуо безвремено?

Шта је заједничко за сва ова искуства? Чини се, а с тим се слажу и мистици, да се у свим оваквим искуствима, услед потпуне заокупљености садашњим тренутком, време губи. Јасно је да у садашњем тренутку, када га поближе испитамо, не постоји време. Садашњи тренутак је безвремени тренутак, а безвремени тренутак је вечан - то је тренутак који не познаје прошлост и будућност, пре и после, јуче и сутра. Према томе, ући дубоко у садашњи тренутак значи уронити у вечност, коракнути иза огледала и обрети се у свету Нерођеног и Неумирућег.

Јер садашњи тренутак нема почетка, а оно што нема почетка је нерођено. То значи, тражите колико год хоћете, нећете моћи да нађете, видите или доживите почетак вашег доживљаја садашњег тренутка. Када је ова садашњост почела? Да ли је икад и почела? Односно, да ли је могуће да ова садашњост лебди толико изнад времена, да никада није ушла у временски ток у ма ком почетку? На исти начин, овом садашњем тренутку нема краја, а оно што нема краја је неумируће.

Понављам, тражите колико вам воља, нећете наћи, видети ни осетити крај вашег искуства овог садашњег тренутка. Ви никада не доживљавате крај садашњости (чак ни у случају смрти - пошто не бисте били ту да осетите да се нешто завршило). Управо зато је Шредингер рекао да је "Садашњост једина ствар која нема краја". Ако се сложимо да спољашњи облици садашњег

тренутка падају у слаповима у задивљујућем низу, садашњост ипак остаје неуништива, недотакнут оним што обично објашњавамо као "време". У садашњем тренутку не постоји ни прошлост ни будућност - у њему не постоји време. А оно што је безвремено је вечно. Зен учитељ Шепо каже: "Ако сте ради да сазнате шта је вечност, она није даље од овог тренутка. Ако пропустите да је ухватите у садашњем тренутку, нећете је достићи, па макар се поново рађали стотинама хиљада година."

Према томе, појам вечног времена је чудовишан - немогуће га је појмити, схватити или на било који начин искусити. Али вечно сада, овај безвремени тренутак, једноставан је и приступачан као и ваше садашње искуство - јер то двоје су једно те исто. Тако Витгенштајн каже да "вечни живот припада онима који живе у садашњости." Пошто је вечност сама природа овог садашњег и ванвременског тренутка, мистици нам поручују да велико ослобођење, улазак у Небеско царство, пролаз који води "изнад супротности прошлости и будућности", не постоји нигде и никада осим у сада.

Према речима хришћанског мудраца де Козада (де Цаусадде): "О ви који жедитe ! Знајте да нисте далеко од извора воде живота; она извире надомак вас у садашњем тренутку ... Садашњи тренутак је манифестација Имена Божијег и долазак Царства." "Отуда је", каже муслимански мистик Руми Суфи "Дете тренутка". Можемо наставити унедоглед са оваквим наводима, позајмљеним из учења великих мудраца највећих религијских и философских праваца, али сви они указују на једну ствар. Вечност није, нити се може наћи сутра - она се не налази у следећих пет минута - или две секунде. Она је увек управо Сада. Садашњост је једина стварност. Нема друге.

А ипак изгледа - убрзо ће бити јасно зашто наглашавам реч "изгледа" - да само неколицина нас живи једино и потпуно у сада. Ми боравимо у јучерашњице вечито сањајући о сутрашњици, у тегобним стегама времена и духова ствари које нису присутне. Ми расипамо своје животне сокове на сећања и очекивања, лишавајући живо сада његове суштинске збиље сводећи га на "привидну садашњост", оскудну садашњост која траје само секунду или две, на бледу сенку вечне Садашњости. Неспособни да живимо у безвременој садашњости и купамо се у дивоти вечности, уздамо се у обећања будућности, њене бледуњаве замене, надајући се да ће нам будућност донети оно што оскудној садашњости жалосно недостаје.А тај живот у времену, према мистицима, је несрећан живот. Мистици тврде како су сви наши проблеми - проблеми времена и у времену. Можда никада нисте посматрали ствари на овај начин, али следеће разматрање баца више светлости на ту материју. Сви наши проблеми тичу се времена - наше бриге увек су везане за будућност или прошлост. Ми жалимо због наших прошлих дела и дрхтимо због њихових будућих последица. Наш осећај кривице нераскидиво је повезан са прошлошћу, и праћен је тренуцима очаја, потиштености, горчине и жала. Ако вам то није јасно, онда само замислите како би изгледао ваш живот без ожиљака из прошлости.

Исто тако, све бриге су повезане са мислима о будућности, које са собом ваљају облаке страха и катастрофичних очекивања. Прошлости будућност ! То су без сумње карике што спајају окове наше беде и несреће. Бaхагавад Гита упозорава: Долазим као Време, уништитетељ људи, Спреман за час њиховог уништења. У садашњости, у најужем смислу, нема суштинских проблема - јер у њој време не постоји. Нема такве авети као што је садашњи проблема ако се и чини да је има, ближе испитивање неизбежно ће показати да је она заправо у вези са неком прошлом кривицом или бригом око будућности. Јер, све у свему кривица је стање изгубљености у прошлости, док је брижност стање изгубљености у будућности. Управо у томе је смисао тврдње мистика да сви наши проблеми потичу од снажног осећаја времена и везаности за њега.

Као што се Стивен жали у Уликсу: "Повест је ноћна мора из које покушавам да се пробудим. "И, као што је Емерсон лепо истакао, ово буђење се збива само онда када постанемо присутни у садашњости.

Ове руже испод мог прозора се не настављају на некo раније постојеће време. Постоји само ружа; она је савршена у сваком смислу; оне су то што јесу; оне постоје са Богом, данас. Али човек је тај који одлаже или памти; он не живи у садашњости, већ гледајући уназад оплакује прошлост, или стоји на врховима прстију како би предвидео будућност, слеп за обиље које га окружује. Он не може бити срећан и снажан све док и сам не буде живео са природом у садашњости, изнад времена. Живети у садашњости, изнад времена "и бити" Дете тренутка "представља срж читавог проблема вечности и јединствене свести, пошто безвремено сада није ништа друго до права и узана стаза која, како кажу, води" од времена до вечности, од смрти до бесмртности. "

Ипак, сада морамо бити веома пажљиви и опрезни. Јер" живети у безвременом сада ", ова гола пажња на садашњи тренутак, нема никакве везе са уобичајеним психолошким триком заборављања на јуче и сутра. Мистици не говоре да треба да живимо у садашњости настојећи да заборавимо или пренебрегне прошлост и будућност, Они нас уверавају - а то ће у први мах зазвучати још компликованије - да прошлост и будућност не постоје. Јер прошлост и будућност су само нестварне творевине симболичне границе наменуте вечном сада, те исте границе којe наизглед дели вечност на јуче и сутра, пре и после, прошло и будуће време.

Из тога следи да време, као граница наметнута вечности није проблем којег се треба отарасити, већ уобразиља која, пре свега, ни не постоји.

На овој тачки, стога, морамо бити крајње обазриви и наставити са излагањем веома пажљиво, како би свест о вечном била исправно схваћена. Многи људи, након што теоретски схвате да вечност није бескрајно време већ безвремена садашњост, настоје да са њом ступе у додир усмеравајући пажњу на садашњи тренутак, на било шта што сада доживљавају. У настојању да дођу у додир са безвременим садашњим тренутком они држе "голу пажњу" на непосредној садашњости. Но, колико год се чинио разумним, овакав поступак ипак промашује суштину. Јер покушај да се ступи у додир са овим садашњим тренутком увек захтева следећи садашњи тренутак да би до додира уопште могло доћи.

Другим речима, покушај да се живи у безвременом сада, изискује време. Да би се посветила пажња садашњости потребно је да постоји будућност у коју би се ова пажња могла сместити. Ми, међутим, не говоримо о некој будућности у којој би се овај садашњи тренутак могао појмити; ми говоримо само о овом садашњем тренутку. Укратко, не можемо се служити временом да бисмо искорачили из времена. Чинећи тако, само оснажујемо оно што желимо да искоренимо.

Ово је исцрпљујуће само зато што се грчевито држимо замисли да вечно живимо у вечном сада, па стога морамо предузети нешто да би смо били сигурни да ћемо, у неком будућем времену, живети у вечном сада. Другим речима, ми полазимо од претпоставке да је време стварно, а онда покушавамо да га уништимо. Да ствар буде још гора, ми покушавамо да уништимо време временом, а то никада не успева. Зато, као и увек, мистици од нас не захтевају да уништимо илузије, већ само да их пажљиво лоцирамо. Јер, уколико време заправо не постоји, ми не треба да се трудимо око његовог уништења. Пре него што покушамо да се отресемо времена, погледајмо можемо ли га уопште пронаћи. Ако седамо у потрагу за временом и увидимо да га не можемо пронаћи, тада смо већ летимично сагледали безвремено.Видели смо како нам непосредно искуство показује да не постоји засебно сопство издвојено из света искуства. На исти начин, сада ћемо потражити доказе да ли време, као нешто што тече из прошлости ка будућности, постоји или не, тако што ћемо се ослонити на непосредно искуство.

Започнимо са нашим чулима. Да ли ми икада опажамо време? Тојест, да ли икада непосредно опажамо прошлост или будућност ? Почнимо опет са слушањем. Усмерите, на трен, своју пажњу на звуке око вас, и запазите како трепере у вашој свести. Можете чути како људи говоре, пси лају, или се деца играју; ветар звижди, киша пљушти, славина капље; кућа шкрипи, кола трубе, или се неко смеје. Али приметите: сви ови звуци су садашњи звуци. Ви не можете чути прошле, као ни будуће звуке. Једино што увек чујете је садашњи звук. Ви не чујете и не можете чути прошлост нити будућност. Баш као што су сви звуци само садашњи звуци, тако су и сви укуси само садашњи укуси, сви мириси садашњи мириси, и сви видици само садашњи видици. Ви не можете додирнути, видети, нити осетити ма шта што наликује прошлости или будућности. Другим рецима, у вашој тренутној и непосредној свести не постоји време - нема прошлости, будућности, постоји само бескрајно променљива садашњост, краћа од делића секунде, која се ипак никада не завршава. Директна свесност је безвремена свесност. Но ипак, због чега имам неодољив утисак да сам свестан времена, нарочито прошлог времена, читаве личне историје, свих оних ствари које су прохујале? Јер, мада поуздано схватам да у мом непосредном

искуству не постоји прошлост, већ само бескрајна садашњост, још увек сам чврсто уверен да знам нешто о прошлости. И никакав вербални трик неможе ме убедити у супротно, јер постоји нешто што ми тако јасно и убедљиво говори о стварима које су се десиле неколико минута, дана, или чак и година раније. Шта је то? И може ли се то побити? Одговор на прво питање чини се јасан: ради се о меморији. Иако ја не видим директно прошлост, не осећам је и не додирујем ја могу да памтим. Памћење ме уверава да је прошлост постојала. Да није памћења не бих имао било какву представу о времену. Надаље, уочавам да и други људи такође имају памћење, и да сви они у основи говоре о истој врсти прошлости које се и ја сећам.

И тако, примам за готово да ми памћење пружа знање о стварној прошлости чак и ако не могу директно искусити ту прошлост.

Но, управо је то, тврде мистици, одсудна грешка. Мистици се слажу да је, у човековим размишљањима о прошлости, сећање присутно - међутим, додају они, то сећање је само по себи садашње искуство. Алан Вотс даље разрађује ту идеју: "Али шта је са сећањима? Свакако да путем сећања могу знали прошлост. Па добро, покушајте да се сетите нечега. Сетите се прилике када сте видели неког пријатеља како шета улицом. Чега сте свесни? Ви не посматрате стваран догађај у коме ваш пријатељ шета улицом. Ви сада не можете да га пресретнeте и рукујете се са њим, нити да добијете одговор на питање које сте, у прошлости коју памтите, заборавили да му поставите. Ви само посматрате садашњи траг прошлости ... на основу сећања ви закључујете да су постојали прошли догађаји ... Али ви нисте свесни ма каквих прошлих догађаја. Ви познајете прошлост једино у садашњости и као део садашњости. "Тако, ја не познајем праву прошлост, већ имам сећања на прошлост, а ова сећања постоје само као садашње искуство. У тренутку када се такозвана "прошлост" заиста догодила, то је било садашње збивање.

Према томе, ја ни у једном тренутку нисам свестан стварне прошлости. Исто тако, ја не познајем будућност, него имам предвиђања и очекивања - која су делови садашњег искуства. Предвиђање, попут памћења, припада садашњости. Прихватити да прошлост у виду сећања и будућност у виду предвиђања припадају садашњем тренутку, значи прихватити чињеницу да укупно време постоји само сада. Сада када смо то разјаснили, казивања мистика о времену и вечности постају много јаснија.

Погледајте, на пример, славно излагање Мајстер Екарта о две врсте библијских дана: "Постоји више од једног дана. Постоји дан душе и дан Бога. Дан од пре шест или седам година или (од пре) 6000 година близак је садашњости исто колико и јучерашњи дан. Зашто? Зато што је укупно време садржано у садашњем тренутку. Дан душе припада овом времену и састоји се од

природне светлости у којој су све ствари видљиве. Божији дан, међутим, садржи дан и ноћ. Он је прави садашњи тренутак. Прошлост и будућност су далеко од Бога и страни Божијим путевима. "Или погледајте шта каже Николаc Куес:" Сви токови времена уливају се у једно "Вечно Сада".

Према томе не постоји ништа прошло и будуће. "И сада разумемо зашто је Данте могао говорити о том невероватном" тренутку у коме су сва доба садашња ". Тако испада да је наша везаност за време и сви проблеми настали из тога - грдна обмана. Не постоји друго време осим садашњег и једина ствар коју увек доживљавамо је вечно сада - ма какве спољашње облике попримило. Али већина нас обично осећа да је наш садашњи тренутак све само не вечан.

Ми осећамо да је наш садашњи тренутак оскудна садашњост, пролазна садашњост која траје једну, можда две секунде. То је оно што хришћански мистици називају "Нуне флуенс", што значи "пролазна садашњост". Могли бисмо још рећи да осећамо како је наш садашњи тренутак везан и ограничен. Изгледа као да се налази укљештен између прошлости и будућности. Јер, услед мешања меморијских симбола са чињеницама, ми намећемо границу безвременој садашњости, делећи је на супротности зване прошлост и будућност, па зато доживљавамо време као реку која извире у прошлости, тече кроз "пролазну садашњост" и улива се у будућност.

Ми уводимо границу у подручје вечности и на тај начин затварамо себе. Тако се чини да је наша пролазна садашњост са једне стране везана за прошлост, а са друге стране за будућност. Прошлост је нешто стварно и опипљиво иза мене, нешто што стварно видим када се осврнем уназад. Многи људи имају утисак не само да је прошлост иза њих него да се налази с њихове "леве" стране, вероватно зато што читамо с лева на десно. У сваком случају, због тога што замишљамо да сећање одсликава стварну прошлост, та "прошлост" као да лежи иза наше садашњости. Она зато ограничава нашу садашњост, и то позади, с леве стране и споља. С друге стране наше пролазне садашњости лечи будућност. Она такође, делује веома стварно и опипљиво - додуше нешто мање од прошлости, због тога што можемо само нагађати каква ће бити. Али, то даје она ту чини се извесним. Будућност ограничава нашу садашњост спреда, с наше десне стране. Због тога што замишљамо да наша очекивања представљају стварну будућност, чини нам се да та будућност лежи испред садашњости. Она, значи, ограничава нашу садашњост.Наша садашњост је, дакле, ограничена са свих страна, и налази се у процепу између прошлости и будућности. Она је ограничена, омеђена, ограђена. Она није слободна, већ прикљештена, стиснута, те тако не представља ништа више од пролазног тренутка, који ево и сада пролази. Због тога што прошлост и будућност изгледају тако стварно, наш садашњи тренутак, попут садржаја сендвича, сведен је на веома танак режањ, а наша стварност постаје налик на две кришке сувог хлеба.

Али, када постане очигледно да прошлост, у виду сећања, припада садашњем тренутку, граница иза овог тренутка пада. Постаје јасно да пре овог садашњег тренутка није било никаквих збивања. А када постане јасно да будућност, у виду очекивања, такође припада садашњем тренутку, граница испред овог тренутка просто експлодира. Читаво бреме илузије да постоји нешто иза или испред нас, брзо и без остатка нестаје. Садашњост више није опкољена са свих страна већ се шири и испуњава све време, па тако "пролазна садашњост" постаје вечна садашњост, коју хришћански мистици називају "Нунc станс". "Нунc флуенс" или пролазна

садашњост, враћа се у стање "Нунc станс" или вечну садашњост. А ова садашњост није тек један режањ стварности. Напротив, у њој сада почива космос, са читавим временом и простором.

Ово сада Нунc станс, јесте безгранични тренутак. Он је без граница зато што се прошлост, у виду сећања, и будућност, у виду очекивања, налазе у њему, а не око њега. Због тога што изван овог садашњег тренутка не постоје прошлост ни будућност, не постоје ни границе нема ничег пре, нема ничег после. Никада не можете искусити његов почетак; никада не можете искусити његов крај.

Узвишена тибетанска сутра каже: У овом тренутку не постоји ништа што настаје. У овом тренутку не постоји ништа што нестаје. Према томе, не постоји рођење и смрт. Отуда у садашњем тренутку влада апсолутан мир. Мада се сада дешава, овај тренутак не омеђују никакве границе, па отуда вечно блаженство.

Према томе, не стоји да мистици избегавају да прихвате чињеницу времена забадајући нос у непосредну садашњост, бежећи притом од својих обавеза у захукталом свету историје. Ако би ова оптужба била тачна, онда би мистици били заокупљени једино пролазном садашњошћу, секундом-две "Нунc флуенс-а". Међутим, није тако. Њихова свест лебди у вечном сада - Нунc станс-у. Они се не труде да избегну, него да обухвате читаво време; они су савршено слободни да разматрају прошлост и будућност, али захваљујући спознаји да оваква разматрања припадају садашњости, они се никада не везују за прошлост и будућност. Сећања их не вуку уназад, а очекивања не гурају напред. Јер ова садашњост укључује прошлост и будућност и тако изван ње не постоји ништа што би могло да гура или вуче. Они уопште нису у времену, јер је све укупно време у њима.

На крају се можемо запитати у каквој су вези вечно сада, Нунc станс, и јединствена свест? Постоји ли између њих икакав однос? Одговор гласи да између њих не постоји однос, јер се ради о једној те истој ствари. Као што је објаснио Олдос Илаксли: "Вечно сада је свест." Ми смо то назвали јединствена свест. Јединствена свест живи као последица спознаје да је човеково истинско сопство безгранично, и да обухвата космос као што огледало одражава предмете. Као што смо видели у претходном поглављу, главна привидна препрека ка јединственој свести је примарна граница, која нас наводи да се погрешно поистоветимо са "малим сопством" унутар нас које, како замишљамо, има искуства спољашњег света.

Међутим, како је Кришнамурти често истицао, засебно сопство, тај "мали унутрашњи човек", сачињен је у потпуности од сећања. То јест, унутрашњи посматрач који чита ову страну није ништа друго до скуп сећања. Све ваше љубави и мржње, наде и страхови, замисли и уверења - засновани су на сећањима. Чим вас неко упита, "Ко си ти? Реци ми нешто о себи", ви почињете да копате по вашим сећањима у потрази за одговарајућим чињеницама о себи, о ономе што сте радили, видели, осетили или постигли у прошлости. Заиста, тврди Кришнамурти, само осећање да сада постојите као засебно биће потпуно је засновано на сећању. Када бисте могли да ухватите самог себе, ухватили бисте сећања и ништа друго.

Наравно, додаје Кришнамурти, не постоји ништа лоше у сећању на прошлост, јер је то од суштинске важности у овом свету. Међутим, проблематично је то што се ми идентификујемо са сећањима као да она постоје одвојено од садашњег тренутка; односно, као да отеловљује знање о некаквој стварној спољној прошлости. Али, погледајмо шта то значи. Зато што верујемо да сећање постоји изван садашњег искуства, чини нам се да и сопство које памти постоји изван садашњег искуства. Зато нам се причињава да сопство има садашња искуства а не да јесте садашње искуство. Осећај да је сећање прошло искуство иза садашњег тренутка је заправо осећај да сам ја засебно биће иза садашњег искуства. Посматрач је изван Сада само зато што му изгледа да је сећање прошло искуство.

Посматрач имa сећање; ако му сећање изгледа као да је одвојено од Сада, онда се и сам посматрач осећа одвојеним од Сада. Ипак, по истој логици, када сва сећања видимо и схватимо као садашње искуство, руши се основа одвојености сопства од садашњости. Ваше "сопство", које је било само једно сећање, постаје садашње искуство - а не нешто што има садашње искуство. Док се прошлост стапа са садашњошћу, и ви као посматрач стапате се са садашњошћу. Ви не стојите одвојено од садашњег тренутка, јер не постоји место изван овог тренутка.

Тако, прихватити сећање као садашње искуство значи срушити међе садашњег тренутка, ослободити га нестварних баријера, избавити га од препрека прошлости и будућности. Постаје јасно да не постоји ништа ни иза ни испред вас у времену. Тако више немате где да стојите осим у безвременој садашњости, осим у вечности.

(Извор: Ким Вилнер - Без граница)



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP