Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 57834
Sadržaj : 8326
Broj pregleda : 6336715
Ko je na sajtu?
Imamo 93 gosta i 1 člana na mreži

ИСТИНА ЋЕ НАС ОСЛОБОДИТИ


11.07.2010. / ree-Akademediasrbija

 Бранимир Нешић

Потребно је и у интересу је свих, на првом месту нас Срба и босанских муслимана, али и народа и честитих политичара и људи великих западних сила, да се сазна права и целовита истина о Сребреници.

Дакле, не само делимична, једнострана и у многоме извитоперена истина, јер када је таква, она не представља истину већ неистину

Овај број Двери српских, који излази у сарадњи националне организације слободних људи Српски сабор Двери и невладине организације Историјски пројекат Сребреница, покушава да открије истину о догађајима у и око Сребренице у последњим балканским ратовима (1991–1995).

Несрећна и у многоме крвава балканска историја 20. века мора прецизно да се сагледа, без икаквих прикривања, релативизовања и оспоравања било ког злочина који се догодио ма ком народу на простору Балкана. Истина је болна, али свакако достижна и једина може, ако постоји бар мало воље на свим сукобљеним странама, довести до мирног живота и помирења.

Српска страдања и српски злочини

У тој вишетомној, још увек ненаписаној историји страдања народа на балканском простору, неславно прво место заузима - српски народ. Први светски рат, Други светски рат, комунистичка диктатура друге половине 20. века, последњи балкански ратови, бомбардовања Републике Српске 1995. године и бомбардовање Србије 1999. године, однели су више милиона српских глава, у највећој мери цивила, жена и деце. У тим својеврсним геноцидима који су спровођени над Србима, будућа Историја Балкана у 20. веку мораће да открије починиоце и њихове планове о потпуном уништењу Срба са терена где су они вековима живели. Нажалост, уз подршку одређених светских центара моћи, као и због српске наивности, неорганизованости и немоћи да се у одређеном историјском тренутку сачува и одупре злочиначкој намери, на почетку 21. века Срба практично више и да нема у Книнској Крајини, Далмацији, Славонији, централној Босни, Косову и Метохији… Та историја не сме заобићи ни велике интересне групе ван простора Балкана, почев од Немаца и Британаца, преко Сједињених Америчких Држава, до Ватикана и муслиманско-муџахединских претензија.

Са друге стране, морамо јасно одговорити и на следећа питања:

Да ли српска страдања на која се позивамо и која не желимо да посматрамо одвојено од страдања других народа, могу да нас доведу до истине? Апсолутно ДА, другачији пут до истине не постоји.

Да ли српска страдања могу да буду оправдање за српске злочине против других народа? НЕ, али додајемо: последице се не могу разумети без узрока.

Да ли се у Сребреници догодио злочин? ДА, злочин се догодио и са једне и са друге стране: прво су босански муслимани годинама убијали Србе по српским селима око Сребренице, претежно децу, жене и старце, а онда је јула 1995. мржња ударила на мржњу, превасходно према војним јединицама босанских муслимана и војно способним мушкарцима.

Српске и муслиманске мајке Сребренице

Остале су уцвељене и српске мајке и муслиманске мајке. Пред њиховим патњама морамо се замислити и пронаћи храбрости да сазнамо праву истину о њиховој страдалој деци, мужевима и очевима; морамо сазнати истину о свим дешавањима и погинулима, дакле и о онима који су настрадали у борбама (као припадници одређених војних јединица), као и о онима који су недужно побијени (као цивили). Патњу ни једне мајке, без обзира веру или нацију којој припада, не смемо запостављати. На то нас обавезује не само земаљско међународно право, већ на првом месту наша људскост и човечност и јеванђељско правило да не чинимо другима оно што не желимо да други нама чине.

Питања која чекају одговоре

Како доћи до истине у 21. веку, у веку невероватних технолошких и научних достигнућа, у веку медијских манипулација, технолошко-информационе диктатуре која креира јавно мњење како јој се прохте? Одговор је: мукотрпним залагањем, прво менталним отпором медијској хистерији и симулакруму који нуди једну врсту истине, дакле, очистити свој мозак и аналитички приступити проналажењу одговора на стотине питања која су везана за Сребреницу, а од којих највећи део, ни после 14 година, није добио свој одговор.

Као илустративан пример који потврђује изнето мишљење, наведимо само десет сребреничких питања:

1. Ако је Сребреница била демилитаризована и заштићена зона, како то да је она коршћена за „одмор, обуке, опрему и нападе Орићевих јединица на српске положаје“ (извештај генералног секретара УН од 16. марта 1994. и 30. маја 1995. године)?

2. Ко је од посматрача УН и представника великих сила, иако су знали колика је тензија између зараћених страна, дозвољавао Насеру Орићу да Сребреницу као „демилитаризовану зону“ користи практично као војну базу (извештај Холандског института за ратну документацију, април 2002. године)? Да ли су тако и они вишестрано умешани у планирање и изазивање етничких сукоба у Сребреници?

3. Да ли је Алија Изетбеговић преко свог сребреничког заповедника, по злу познатом Насеру Орићу, месецима и месецима пре јула 1995. године, свесно нападао и убијао Србе, желећи да их испровоцира да узврате ударац на Сребреницу, која је требало да послужи као мамац и жртвено јагње за активно укључивање НАТО-снага у сукоб? Да ли је заиста тачно да је амерички председник Бил Клинтон рекао Изетбеговићу да мора бити убијено више од 5.000 муслимана ако жели да НАТО нападне Србе?

4. Да ли је Насер Орић, по Изетбеговићевом наређењу, непосредно пре јула 1995. године, био плански повучен из Сребренице са својим људима, оставивши за собом на хиљаде људи без команде?

5. Да ли је велики део муслиманских војника покушао пробој према Тузли и Жепи? Да ли је тачно да се на хиљаде муслиманских војника пробило и годину дана касније пријавило ОЕБС-у за гласање на избирима? Где су ти „нестали“ људи сада?

6. Где су докази? Где је 8.000 лешева? Колико их заправо има? Како се спроводи и ко сада спроводи обдукцију лешева?

7. Где су фамозни сателитски снимци Сједињених Америчких Држава који показују стравичне српске злочине, а на које се позивала Медлин Олбрајт? Зашто је стављен ембарго службене тајне на те наводне сателитске снимке следећих 30 до 50 година, од стране америчке, британске и француске државе? Зашто их не покажу јавности?

8. Зашто се не изврши детаљна анализа тачности сведочења главног хашког сведока Дражена Ердемовића, који сведочи да је за непуна четири сата, заједно са још седморицом људи које поименице наводи, убио 1200 људи, тако што их је изводио по групама од десет људи, одводио их скоро 200 метара до места злочина, онда их убијао, па проверавао урађено, па се одмарао и пио, па онда све испочетка и тако 120 пута? Зашто се не установи да му је за такав монструозан злочин требало бар 20 сати? И где је тих 1043 леша јер је касније на том месту пронађено 157 лешева?

9. Зашто нико од преостале седморице из Ердемовићеве групе, који су наводно побили 1200 људи, није ухапшен, процесуиран и изведен пред лице правде, иако се зна ко су и где тренутно живе? Да ли се неко плаши да „главни сведок“ не постане „лажни сведок“?

10. Да ли је, на крају, случај Сребреница медијски припреман, предимензиониран и свесно искривљен да би се створила слика о „злим геноцидним Србима“ и тако ублажила критика јавности на стотине хиљада протераних Срба из Книнске Крајине (само двадесет дана после наводног геноцида у Сребреници), бомбардовање Републике Српске (само месец и по дана после наводног геноцида у Сребреници), затим бомбардовање Србије (као изговор да се поново не догоди наводни геноцид у Сребреници) и тако даље…

Ето, било би лепо да нам неко одговори на ових десет питања. Питања има још десет пута оволико, питања на које још нису пронађени одговори. Она захтевају да се случај „Сребреница“ поново и на прави начин, објективно и детаљно и чињенично, испита. Овде се не ради ни о каквој релативизацији злочина са наше, српске стране, већ апсолутно о потреби да се сазна права истина. Истина ће нас ослободити, без обзира колико она била тешка и болна за све народе на Балкану.

Потребно је и у интересу је свих, на првом месту нас Срба и босанских муслимана, али и народа и честитих политичара и људи великих западних сила, да се сазна права и целовита истина о Сребреници. Дакле, не само делимична, једнострана и у многоме извитоперена истина, јер када је таква, она не представља истину већ неистину.

Медијска машинерија која је пројектовала слику о Сребреницу коју данас познајемо, по којој су немилосрдни и нечовечни Срби извршили „највећи геноцид после Другог светског рата“ над недужним муслиманским цивилима, над муслиманским женама и децом у Сребреници, прави је пример једностране и искривљене истине. Све је већи број људи у свету који схватају да су обманути. Велики број иностраних интелектуалаца, као и нови и у многоме објективнији а до данас мало познати извештаји, разбијају лажни медијски симулакрум о америчко-каубојској варијанти о „добрим“ и „лошим“ народима у Босни, конкретно у Сребреници. Џулија Горин, Дајана Џонстон, Ноам Чомски, Јирген Елзесер, Валтер Маношек, Жерминал Чивиков, Жак Вержес само су нека имена у низу оних људи који говоре једну другу причу од ове званичне; затим појављују се извештај Холандског института за ратну документацију, па извештај Информативне мисије Националне Скупштине Француске, као и закључци са Међународног скупа одржаног у Москви, априла ове године, који сматра да „питање Сребренице и такозваног геноцида муслиманског становништва и припадника војних снага мора да се подвргне свестраној и исцрпној анализи у светлу нових података и свих доказних материјала који се налазе на располагању“.

Српски Отпор

Овај број Двери српских само је први у низу пројеката које ће велики број српских невладиних удружења, које су чланице Српске мреже, спровести у циљу проналажења истине.

Овај број Двери, такође, треба да освести и ободри оне српске властодршце, како у Републици Српској тако и у Србији, да се не повијају како им Брисел и Вашингтон кажу, већ да, залагањем за истину, у овом по Србе тешком историјском тренутку, оправдају народно поверење које им је дато. На крају, после 10-годишње небивале медијске тортуре и „улагања“ у оне „демократске“ србе који певају „њихову“ песму, овај број симболички представља организован отпор својеврсном медијском етничком слабљењу српског народа од стране неких западних сила, на првом месту САД, која, по сведочењу њеног амбасадора у Србији Камерона Мантера, годишње помаже „развој демократије у Србији са 50 милиона долара“. Они имају силу и моћ, а ми имамо правду и потребу да преживимо.

Ком опанци, ком обојци.

Аутор је главни и одговорни уредник часописа “Двери српске”


 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP