Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 110504
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6746912
Ko je na sajtu?
Imamo 64 gosta na mreži

RUSIJA SRBIJI MAJKA, ILI MAĆEHA ?


27.12.2012. / pee-Академедиасрбијa

Odnosi Rusije i Srbije, iz stručnog ugla i dokumenata, od sredine 17. veka do kraja dinastije Romanov i dolaska boljševika na vlast ( I. deo )

Odnosi Rusije i Srbije već vekovima isprepletani do te mere da naša sudbina, bar ovog časa tako izgleda, opet zavisi od - Rusa.

Nedavno data izjava Antona Siluanova, ministra finansija Rusije, koju je preneo Itar-tas, „da u ovom trenutku Rusija nema planova za nove kredite Srbiji, ali i da će se sastati sa srpskim ministrom finasija Mlađanom Dinkićem“ kod „eurofanatika“ izazvala je ushićenje, kod „rusofila“ čuđenje, a kod građana Srbije - zbunjenost.

Ruski kredit od milijardu dolara za podršku srpskom budžetu, prema očekivanjima Vlade, naći će se u državnoj kasi. To je već ukalkulisano u nacrt budžeta za 2013.

- O kreditu su razgovarali predsednici Rusije i Srbije, ja sam povodom kredita pisao premijeru Medvedevu, a ministar finansija svom ruskom kolegi, o tome su razgovarale i radne grupe, kazao je premijer Ivica Dačić.

- Dogovori su obavljeni na najvišem nivou, a u Rusiji se zna ko odlučuje o ovako važnim pitanjima. U decembru ću biti u Rusiji, mislim da problema neće biti, jer su nam strateški interesi zajedinčki. Razgovaraćemo i o „Sartidu“, a sa predstavnicima njihove najveće državne banke i o podsticanju privrednih aktivnosti, kaže Ivica Dačić.

Inače, pre više od dve godine, Ruska Federacija načelno je odobrila milijardu dolara vredan zajam Srbiji. Od tog iznosa, budžetu je gotovo trenutno prebačeno 200 miliona dolara, dok projektni deo zajma još uvek nije do kraja definisan.

To su neke činjenice i ono „što se zna“, ali je odmah na brojnim sajtovima počeo rat „eurofenatika“ i „rusofila“, uz basiranje onih koji su odmah ustvrdili da nam (nama Srbima i Srbiji) Rusi i Rusija nikad nisu pomogli, pa tako oni koij to tvrde za prijatelje Srba i Srbije smatraju samo one koji su nas, recimo, bombardovali?!

Koliko je Rusija Srbiji bila majka, a koliko maćeha?

„Svedok“, shodno svojoj uređivačkoj politici koja se ne bavi navijanjem ili slepim podržavanjem jedne ili druge strane, već se trudi da čitaocima ponudi odgovor kroz kritički sagledana istorijska dokumenta, od ovog, pa u nekoliko narednih brojeva, pokušaće da pruža odgovor na jedno od mogućih istina na pitanje: da li je Rusija Srbiji majka, ili maćeha?!

* * *

U noći između 16. i 17. jula 1918. godine u Jekaterinburgu, po naređenju boljševičke vlasti, ubijeni su ruski car Nikolaj II Romanov i njegova porodica.

Sve do 1991. godine, kada su otkriveni posmrtni ostaci, ovaj zločin bio je tabu tema... U januaru 1992. u Moskvi i Petrogradu otvoreni su tajni arhivi koji bacaju drugačije svetlo na događaje koji su se odigrali 1917, u vreme kada su izvedene dve revolucije - februarska i oktobarska.

Kakav je bio ruski car? - pitanje je koje su sebi postavljali mnogi biografi pišući o Nikolaju II Romanovom, imperatoru nekada velike Rusije, čije je vreme označilo prelaznu epohu moćne države kojom je vladao, iz jednog političkog sistema u drugi.

Tim pre što su odnosi Rusije i Srbije već vekovima isprepletani do te mere, da naša sudbina, bar ovog časa tako izgleda, opet zavisi od - Rusije.

Na to pitanje, kao i na mnoga druga, pokušao je u svojm, verujemo, istorijskom bestseleru, „Poslednji ruski car“, da odgovori pisac dr Predrag Pejčić, pukovnik avijacije u penziji (72), rođen 1936. u Prokuplju, koji se novinarstvom i publicistikom bavi od davne 1954. godine. Ova knjiga, praktično iz dva dela (drugi: Dinastija Romanov i Srbi), u izdanju jedne od najuglednijih izdavačkih kuća u Srbiji - „PAIDEIA“, čije delove uz saglasnost generalnog direktora Petra Živadinovića objavljujemo u nekoliko nastavaka, predstavljaće izazov i za čitaoce, ali i istoričare na ovim prostorima.

Ovo je, čini se, naučno popularna monografija koja nas vodi kroz lavirint kontroverznih i zanimljivih priča o poslednjem vladaru Rusije iz dinastije Romanov.

Objašnjavajući lik i delo Nikolaja Romanova, ugledni autor dr Predrag Pejčić ukazuje i na sličnost Nikolaja II i Milana Obrenovića, kralja Srbije...

Drugi deo knjige „Dinastija Romanov i Srbi“ više je „dokumentarac“ priređen na osnovu brojnih dokumenata i mnogih izvora, domaćih i stranih, pokazuje dugogodišnje uske i bliske veze dinastije Romanov i srpskog naroda...

Od Prvog srpskog ustanka do likvidacije i gašenja dinastije Romanov...

Delove ozbiljne studije pisane na, naoko „lak način“, objavljujemo uz skraćenja, uz redakcijsku opremu, ali bez ikakvih drugih „doterivanja“, jer kad se sve to pročita i izuči, a dokumenta koje je pisac dr Pejčić pretočio u čitljivo štivo, to i traže, ostaje pomalo opor ukus da nam pomoć bratske Rusije nije baš stizala uvek kako je Srbija očekivala, ili prevedeno na jezik današnjice - ništa nije slučajno, osim ako se interesi velike Rusije ne poklope sa trenutnim događanjima na prostoru Srbije...

 Prve veze Srba dinastije Romanov

Srbi su vrlo davno uspostavili duhovne, a isto tako vojno -političke veze sa carevima dinastije Romanov, nekad sa više, a mnogo češće sa manje uspeha...

Prve veze dinastije Romanov sa Srbima datiraju iz doba vladavine cara Alekseja Fjodoroviča Romanova, kome su 20. maja 1668. mitroploit Sava II i njegov 23-godišnji brat đorđe, kasnije grof Branković, izložili plan rata za oslobađanje Srba, Bugara i Vlaha, koji bi Rusija vodila protiv Turske.

Car Aleksej, koji je simpatisao Srbe, ovaj plan je više puta izlagao na sednicama Boljarske dume, koja međutim nije bila za rat.

I pokušaj srpskog patrijarha Arsenija III Čarnojevića u pismu caru Petru I Velikom 23. septembra 1688. nije urodio plodom.

Odgovor je dobijen 28. decembra u kome Srbima ruski car Velike Rusije poručuje „da budu odlučni u svojoj nameri, da ne biraju drugog vladara, da se nikome ne potčinjavaju i drugima daju garantna pisma, nego da bez kolebanja ustraju u svojim namerama za jedinstvo hrišćanske pravoslavne vere!“

Drugo pismo patrijarha Arsenija Čarnojevića caru Petru Velikom poslato je 9.oktobra 1689. U pismu se navodi strašni pokolj koji su nad Srbima učinili Turci.

Kada je Petar Veliki boravio u Beču, Srbi su mu ukazali i na verski pritisak koji u Ugarskoj Monarhiji vrše katoličke vlasti. Car Leopold je, istina, Srbima darovao izvesne olakšice na račun predane službe u njegovoj vojsci.

Treće pismo patrijarha Čarnojevića ruskom caru poslato je šest godina kasnije, 29. oktobra 1705. i u njemu se ruski car poziva da bude vođa srpskog naroda, koji zbog učestvovanja u takozvanoj Rakocijevoj buni trpi mnogo veća nasilja.

S ruskim carem Petrom Velikim i mnogi Srbi su održavali lične kontakte. Pojedinci su govorili o obnovi srpske srednjovekovne države uz pomoć Rusije. Petru Velikom došla je i delegacija srpskih oficira u vojsci habzburškog kralja, s pukovnikom Jovanom Tekelijom na čelu, nudeći „svom pravoslavnom caru“ svoju pomoć.

Kada je pokušao da svoju državu proširi i učvrsti od Baltika do Crnog Mora, na čijim južnim obalama su se nalazili Turci, Petar Veliki je pozvao Srbe, odnosno hrišćanske narode da mu pomognu. Inicijativa je zastala u samom početku s obzirom da je ruska vojska, nastojeći da prodre preko Moldavije, doživela veliki poraz na reci Prutu od brojčano jače turske vojske.

Za ime Petra Velikog vezano je uvođenje ruskoslovenskog jezika u srpske crkve i u srpske škole u Vojvodini, odnosno u Habzburškoj monarhiji.

Posle ovog poraza veze sa Rusijom nisu prestajale, naprotiv, došlo je i do prve seobe Srba u Basarabiju, a iz Rusije šalje se pomoć Crnoj Gori, naročito posle susreta ruskog cara i vladike Danila, u čijem je vremenu izvršen pokolj crnogorskih poturica. Ipak, poraz na Prutu doneo je nove nevolje Srbima, jer je u leto 1714. veliki deo srpskog naroda iz Crne Gore prebegao na mletačku teritoriju, a vladika Danilo u Rusiju.

Deo Srba pod pritiskom terora Marije Terezije ponovo je krenuo u seobu u Rusiju, u kojoj je na desnoj obali Dnjepra, sa sedištem u tvrđavi Sv. Jelisavete formirao Novu Srbiju, a na levoj obali Dona, između Mahmuta i Luganska, i Slavjanoserbiju.

Srpski pukovi odmah su se stavili na raspolaganje ruskoj vojsci, tako da su s velikom hrabrošću učestvovali u ratovima koje je Rusija vodila protiv Pruske, zatim u dva rata protiv Turske, kao i protiv Poljaka u Zaporoškoj Seči.

Raćuna se da je tokom XVIII veka u Rusiji bilo oko 100.000 Srba.

Ruska carica Katarina II takođe je u svojim osvajačkim ratovima uvek računala na pomoć Srba, odnosno balkanskih hrišćanskih naroda. Ipak, po Rusiju uspešno okončan rat s Turcima Kučuk Kajnardžijskim mirom 10. jula 1774. predstavlja i vojničke i diplomatske pobede, a s tim i očekivano poboljšanje uslova života balkansih hrišćanskih naroda.

U doba carice Katarine dolazi na osnovu sporazuma sa austrijskim carem majA 1781. do uspostavljanja interesnih sfera: Srbija i Bosna došle su pod austrijsku interesnu sferu, a Bugarska sa Carigradom i Bosforskim moreuzom pod rusku.

Miloš Crnjanski iznosi podatke o Srbima, a posebno o Zoriću, generalu Katarine Velike:

U doba ruskih careca Jelisavete i Katarine mnogi Srbi postali su đenerali i vojskovođe u Rusiji, a ima jedan kod nas još nepoznat: đenerali Miloradova Miloradovič, Tekelija, Čorba, Narandžič i drugi, bivši graničari, postali su slavni po svojim delima od Baltijskog mora do Kavkaza, bili komandanti pukova i gospodarili na stepama. Ali, mnogi plećati Srbi činili su značajne ljubavne usluge na ruskom dvoru i u višem društvu moskovskom, „čuvena je ljubavna veza đenerala Zorića s caricom Katarinov II, koja je trajala godinama i koju je blagosiljao i sam umorni Potemkin...“ - kako je pisao Miloš Crnjanski.

 ***

Po dolasku na ruski presto 1894. Nikolaj II Romanov se putem svojih diplomata obaveštavao o stanju na Balkanskom poluostrvu, pa prema tome i o Srbiji, trudeći se da u spoljnoj politici zadrži svoj takozvani zaštitnički stav prema ideji slovenstva i pravoslavnog hrišćanstva.

Tri godine kasnije, 1897., carska Rusija i Habzburška Monarhija (Austro - Ugarskom nagodbom 1867. prestala je da postoji Habzburška Monarhija i stvorena je država pod novim nazivom Austro - Ugarska - primedba, redakcija „Svedok“) složile su se da male države na Balkanu budu samostalne i da ih treba pomagati.

Ruski poslanik u Beogradu Lamsdorf je uveravao srpsku vladu i Nikolu Pašića da će Rusija u protivnom odmah delovati, ukoliko Habzburška Monarhija bilo šta preduzme na Balkanu.

U sledećim godinama dva događaja privukla su pažnju ruskog cara i njegovu diplomatiju.

Nikolaj II nije sa simpatijama gledao burne događaje u Srbiji, pa dok je letovao na Krimu odbio je da 1902. u audijenciju primi srpskog kralja Aleksandra I Obrenovića.

Nema sumnje da je ruski car bio obavešten o pripremanju zavere srpskih oficira okupljenih oko Dragutina Dimitrijevića - Apisa, koji su takozvanim Majskim prevratom 1903., posle ubistva kraljevskog para Obrenovića na srpski presto doveli Petra Karađorđevića.

Još dok je zavera trajala i krug srpskih oficira ubrzao konačni obračun, ruska vlada vodila se mišlju da za vladarski tron u Srbiji kandiduje nekog ruskog velikog kneza iz dinastije Romanov.

S obzirom na to da je Srbija prihvatila novog kralja, Nikolaj II je izjavio da Rusija ne nalazi nikakve prepreke za izbor Petra I Karađorđevića za novog vladara Kraljevine Srbije. Čak je 16. juna 1903. uzvratio telegramom, „Njegovom Veličanstvu kralju Petru I“, ali uz mnoge savete.

U službenom saopštenju ruske vlade nalaže se kralju Petru da prvo obavi sve hrišćanske dužnosti povodom smrti prethodnog kralja Srbije, da zatim sredi unutrašnje stanje u Srbiji i da ne bi izbila kriza - koja bi mogla da se proširi i na ostale srpske dvorove - da iz svoje blizine odmah odstrani zaverenike.

S obzirom na pritisak velikih sila, radi očuvanja vlastitih pozicija, Nikolaj II bio je prinuđen da u ime dnevne politike ubrzo zaboravi na „ideju slovenstva i pravoslavlja“ u koju se, kao i njegovi preci, često zaklinjao i isticao je.

U januaru 1904. evropska štampa je pisala da će se carska Rusija saglasiti sa težnjama Habzburške Monarhije da sebi anektira Bosnu i Hercegovinu.

Tokom sledeće godine Beč je završio dokumenta za ovaj potez i izvršio određene vojne pripreme dok su u isto vreme austrijske vlasti prikupljale potpise od građana Bosne i Hercegovine za „peticiju i navodno izraženje želje stanovništva za aneksiju“.

Kada je turski sultan odbio želju Srbije da gradi tzv. Jadransku prugu od Negotina, preko Niša i Kosova do Drača, a Austrougarska već postavljala šine od Uvca do Kosovske Mitrovice, u redovima ruske inteligencije došlo je do snažnog protesta protiv cara Nikolaja II.

Jer, ovim pravcem, preko Skoplja do Soluna, stvorene su vojne pretpostavke za prodiranje Nemačkog carstva, tzv. Drugog Rajha na Istok (Drang nach Osten), što se nije uklapalo u ruske težnje za osvajanje Bosfora i Dardanela, odnosno izlazak iz Crnog u Sredozemno more, i osvajanje nekada pravoslavnog Carigrada.

Kada je austrijski car Franc Josif 24. septembra (6. oktobra) 1908. potpisao akt o proširenju svog suvereniteta i nad Bosnom i Hercegovinom, srpska vlada nije bila iznenađena, s obzirom na diplomatiju ruskog cara.

To je, praktično, bila prva etapa germanskog prodora na Istok, ali istovremeno i preventivni rat protiv Srbije.

Ruski imperator Nikolaj II, pod ultimatumom iz Nemačke, uz koju su stajale Francuska i Engleska, savetovao je Srbiju da popusti i prizna aneksiju.

Naime, carska ruska i pravoslavna zemlja po svaku cenu nije htela da uđe u rat, čak ni po cenu da austrougarska vojska napadne Srbiju.

U Beogradu je nastalo veliko uzbuđenje, a narod je izašao na ulice i u tim demonstracijama paljene su austrougarske zastave, ali i upućivani protesti ruskom caru.

Budući da je ova aneksija bila protivna zaključcima Berlinskog kongresa 1878., predsednik srpske vlade, Nikola Pašić, uputio je protest svim njenim potpisnicima.

Neposredno po proglašenju aneksione krize Srbija je nastojala da diplomatskim putem radi priključenja Bosne i Hercegovine, zatraži pomoć od Rusije.

Već 28. oktobra 1908. u Petrograd su otputovali srpski prestolonaslednik đorđe Karađorđević i Nikola Pašić, koji je o susretu sa ruskim carem zapisao:

„...To je najprirodniji čovek na svetu, kao i naš kralj Petar. On je sa mnom bio intiman kao stari prijatelj...A, kada sam izlazio iz dvora, činilo mi se kao da on izlazi iz kuće mog Ace (Stojanovića).“

Što se tiče političkog sadržaja sastanka, Pašić dodaje:

„Ništa nije obećao, ali saoseća sa našim nevoljama. Kaže da moramo da čekamo osam do deset godina i da sve trpimo, a video sam da mu je bilo krivo što je to morao da kaže, pa je požurio da nas uteši i kaže:

- Mi vas nećemo nikad ostaviti!“

Ruski car Nikolaj II nije ništa obećao, ali je rekao:

„Srbija treba da se drži mirno i da čeka, bar još desetak godina!“

Ni odgovor Pašića caru u vezi sa austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine nije ništa izmenio:

„Srpski narod drži da mu je ovim ubijena budućnost, on će se žrtvovati, ako propadne, biće ujedinjen pod tuđinskom vlašću, ali će izgubiti i veru i Rusiju. Kada ona sada ne može da pomogne Srbiji, kako će kasnije?“

Srpska vlada je, umesto pomoći koju je očekivala od ruskog imperatora - a isto tako i pod njegovim pritiskom - izjavila 22. marta (3. aprila) 1909. da „aneksija Bosne i Hercegovine ne tangira političke i privredne uslove u Srbiji“.

Upravo tada u Bosni i Hercegovini je živelo 43,4 odsto srpskog stanovništva, 32,25 muslimanskog i 22,87 odsto hrvatskog stanovništva.

Marta 1910. ruski imperator je primio Nikolu Pašića i M. Milovanovića, našeg ministra inostranih poslova, a diplomata na carskom dvoru, Aca Stojanović je zapisao:

„ Milovanović je izlagao 3/4 sata caru svoju misao o odbrambenom savezu protiv Austro-Ugarske. Car je bio impresioniran. Na sva njegova pitanja Milovanović je imao razložan odgovor!“

Pašić i Milovanović su prilikom drugog susreta ponovo savetovani od ruskog cara da čuvaju mir:

„...Jer je interes i Srbije i Bugarske, kao i Rusije, da slom Turske Carevine ne nastupi bar za još pet godina, kada će predpostavljam, Rusija pripremiti i biti spremna da uđe u zaplete!“

Predstoječi I balkanski rat izazvao je u Petrogradu izvesna kolebanja, s obziromna to da Rusija u to vreme nije bila vojno spremna, a njene kontraobaveštajne službe o moći Austro-Ugarske i Turske nisu uspele da prikupe odgovarajuće podatke. Isto tako, nije se znalo kakav će stav o tom ratu da zauzmu velike sile, u prvom redu Francuska, Engleska, pa i Nemačka. Uz cara samodršca bila je birokratija okorela u sebičnosti, dok su s druge strane sve jači uticaj ispoljavali nihilisti i anarhisti.

Rusija je, praktično, nastojala da se rat izbegne, pošto bi u tom slučaju morala snažno i diplomatski i vojno, da pomaže Srbiju, Crnu Goru, bugarsku i Grčku protiv Turske.

Naime, u pripremama za rat protiv Turske, Srbija je sa Bugarskom 29. februara (13. marta) 1912. godine potpisala Ugovor o prijateljstvu i savezu, a kasnije i niz pratećih dokumenata – Tajni dodatak, Vojnu konvenciju i Sporazum izmedju đeneralštaba.

Zvanična Rusija je ovaj sporazum balkanskih naroda nevoljno „amtrala vrlo srećnim i, štaviše, za jedan od glavnih principa ruske balkanske politike!“

Smatrajući sebe vekovima „zaštitnicom Slovena na Balkanu“ i vodeći politiku u znak pravoslavlja“, Rusiji se ukazala mopgućnost da se dočepa Carigrada, Bosfora i naravno da snažnije prošire svoj uticaj na Balkanu. U takvoj političkoj konstelaciji najveći suparnik joj je i dalje bila Austro-Ugarska, kao i zajednički neprijatelj - Turska.

Rusija je nameravala da, što se tiće Balkan, istisne svog glavnog takmaca, računajući da mu se revanšira za aneksiju Bosne i Hercegovine.

Posle mnogih nećkanja ruske vlade list Novo vreme od 25. septembra (8. oktobra) 1912. donosi zakasnelu izjavu cara Nikolaja II Romanova, koji je rekao da je:

„Aneksija Bosne i Hercegovine bila najveća sramota za Rusiju; takva sramota više se ne sme ponoviti!“

„Rusija ima svojih sopstvenih interesa i neče radi srpskih zahteva ratovati. Ona je do danas mnogo puta vodila politiku saosećanja za balkanskim Slovenima, ali jednom treba staviti tačku!“

Srpski izaslanik na carskom dvoru, Dimitrije Popović, javno mu se suprostavio i zabeležio je:

„Srbija je u najtežem položaju kao avangarda Slovenstva prema Austro-Ugarskoj i germanskom Drang Noch Osten. Ako Srbija bude napuštena od cara i Rusije, ona će morati podleći tom Drangu...Rusija bi imala da stavi krst na svoju tradicionalnu politiku na Balkanu. Rusija bi trebalo odlučno da uzme u zaštitu Srbiju i da prema Austro-Ugarskoj zauzme odlučan stav!“

Sedmog (20) oktobra 1912. Nikola Pašić, predsednik srpske vlade, šalje nalog Dimitriju Popoviću da caru Nikolaju II uruči uniformu srpskog puka koji nosi 16. mobilizacijski puk Moravske divizije imena „Nikola Drgi Romanov“ i koji je bio stacioniran u Pirotu. Srpski poslanik je najavio audijenciju, ali je carskom selu nastala uzbuna zbog povrede carevića Alekseja. Tako je audijencija odložena, ali su srpski diplomati bili skloni da veruju kako je car iskoristio hemofiliku carevića kao izgovor.

Pašić je, međutim, poslao nalog poslaniku Popoviću u kome stoji:

„Ako sa carem budete govorili o sadašnjim prilikama, možete ga uveriti da su prilike takve da je Srbija morala u ovaj rat pre nego što je mislila. Kada je već u njemu, i za njega ima odobrenje cele Srbije i svih Srba, onda se svi i nadaju da će ih car i Rusija pomoći!“

Kako su pobede srpske vojske za sve, pa i za carski Petrograd bile brze i neočekivane, jer je glavna bitka vođena kod Kumanova 23. i 24. oktobra 1912, kad je slomljena kičma turske vojske na Balkanu, a srpska vojska zatim 26. oktobra ušla u Skoplje, 13. novembra u Bitolj, a na albansku jadransku obalu pet dana kasnije, u Rusiji se tada na – na dvoru i štampi – govorilo kako je „Srbija prirodni saveznik Rusije!“

Glavni nesporazum između Srbije i Rusije, a kasnije i sa ostalim velikim silama i susedima, izbio je zbog sve jačeg isticanja zahteva Srbije da dobije izlaazak na Jadransko more, na kome je cvetala srpska srednjovekovna država, zbog ekonomskih i političkih interesa. Ovome se najviše protivila ne samo Austro – Ugarska, već i sam car Nikolaj.

Rusija je to sve činila iz bojazni od velikih sila, a i radi toga što su, kakvo je predviđala, njene šanse da dobije Carigrad i Bosforski moreuz bile sve manje.

Ipak, da bi privoleli cara da utiče na to da Srbija dobije izlaz na Jadransko more, srpski poslanik na petrogradskom dvoru je prilikom audijencije kod cara Nikolaja 7. (20) decenbra 1912. imao priliku da mu uruči ranije pripremljenu uniformu puka koji nosi njegovo ime u Srpskoj vojsci. Careve reči su tom prilikom bile:

„Ja ću s gordošću nositi ovu uniformu!“

Car je tada više puta ponovio „gerojska serbskaja armija“, ali kada mu je u detalje izneto zašto Srbija želi izlaz na Jadransko more, carevo raspoloženje brzo je splasnulo. Stigao je tek da izgovori:

„Ja ču učiniti sve šta mogu, ali to zavisi od Londonske konferencije ambasadora!“

Upravo u to vreme ambasadori velikih sila u Londonu odlučili su da Albaniji priznaju autonomiju, čime su napori da Srbija dobije deo Jadranskog mora severno od Lješa i Draga bili potpuno propali. Jer „oslobođenje naše braće“ od turskog ropstva i „osveta Kosova“ bili su javno proklamovani cilj I balkanskog rata, a izlaz na more – krajnji cilj rata.

Izaslanik Dimitrije Popović zapisao je još jedan detalj iz svog susreta sa ruskim carem. Kada je u oviru proslave 300 – osnivanja dinastije Romanov bio priređen bal u Dvorjanskom zdanju, Popović je grubo bio prekinuit u razgovorima o slavnim pobedama Srpske vojske u ratu protiv Bugarske 1913. odnosno u II balkanskom ratu, jer je car netrmice gledao u svoju najstariju ćerku Olgu, koja još nije bila napunila 18. godinu, a ovo joj je bio prvi bal:

„Ne može se reći da je bila neka lepotica, ali je bila lepa svojom mladošću, svežinom i veselešću. Igrala je neumorno celo veče, sva zarumenjena u licu. Car ju je sa nežnošću posmatrao sve vreme. U jednom kutu sedeli smo predsednik Dume Mihailo Vladimirovič Rozdjanko i ja, i posmatrali smo je mi...Ni Rozdjanko, kao ni car, nisu bili oduševljeni pobedama srpske vojske nad Bugarima!“

Jer u to vreme, armija vojvode Stepe Stepanovića već je bila u Jedrenu, a do Bosfora – Rusi su se bojali – predstojala je samo vojvodina komanda.

U vreme nastupajuće krize u odnosima Kraljevine Srbije i Austo-Ugarske monarhije u Petrograd su na poziv cara Nikolaja II 14. januara 1914. doputovali prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević i Pašić. Oni su, zapravo, bili pozvani da prisustvuju krštenju prvog sina velike knjegine Jelene, ćerke srpskog kralja Petra i, udate tri godine ranije za velikog ruskog kneza ivana Konstatijeviča.

Audijencija je, prema carskom protokolu, trajala kratko i tom prilikom, osim oficijalnih, drugih pitanja u vezi sa Srbijom nije bilo.

To je bilo samo šest meseci po zaključenu Ugovora u Bukureštu, u kome su potvrđene pobede Srpske vojske u balkanskim ratovima. Austro-Ugarska, nezadovoljna velikim vojničkim i političkim uspesima Srbije, i Bugarske, takodje nezadovoljna ishodom – pokušali su da rovarenjem izazovu nerede u Turskoj, a takođe i u Albaniji, nadajući se da će novim ratom uspeti da umanje uspehe Srbije.

Nikola Pašić je samo nekoliko dana posle prvog prijema, 20. januara bio pozvan kod ruskog cara i sa njim ostao u dužem razgovoru. Tom prilikom Pašić je zabeležio: „Audijencija je trajala čitav jedan sat. Car me je primio u svom kabinetu. Kada sem ušao u kabinet, Car je već bio onde po mom ulasku pošao je u susret i pružao mi ruku, ne čekajući na moj pozdrav i pozvao me da sednem, a ja sam seo kraj jednog stola.

Pre svega, ja sam mu se zahvalio što sam bio tako srećan da dobijem audijenciju, da lično donesem blagodarnost srpskoga Kralja i srpskog naroda na pomoći koju nam je Rusija ukazivala za sve vreme balkanske krize, kao i na tome što je stajala na strani i na taj način sprečila mešanje Austrije u balkanski rat. Car je odgovorio da je Rusija ispunjavala samo svoju slovensku dužnost kada je držala svoje armije na austrijskoj granici jer nije htela dopustiti da Austrija sprečava oslobođenje Balkanskih država. Potom sam zablagodario Caru na njegovom na njegovom ponovnom blagovonju što mi je podario Orden Aleksandra Bevskog u brilijantima.

Potom sam obrazložio Caru politiku Srbije, koja se sastoji u tome, da brine da očuva mir na Balkanu i da sprečava nove zaplete, jer Srbiji treba mir da bi se oporavila ponovo za dobijanje naših interesa. Izneo sam i teškoće na koje Srbija nailazi u vođenju naše miroljubive politike. Nezadovoljne strane su Bugarska, Turska i Austrija što je izgubila izgled na prodiranje ka Solunu. Sa tog razloga Turska neće da zaključi mir sa Srbijom, preti Grcima i traži ostrva, podržava vrenje u Albaniji, koja hoće muslimanskog vladaoca, i sklapa ugovor sa Bugarskom. U svemu tome tursku pomaže Austrija. – Car dodade: i Nemačka.

Da bi se mogao ostvariti mir, mi bismo bili mišljena da moramo raditi na ovome:

Grčka mora izbeći sukob sa Turskom...

Drugo je sredstvo da se Mir održi, da se Turskoj i Bugarskoj odobravaju nikakvi zajmovi dok se ne reše sva pitanja koja su preostala iz rata.

Treće, da sve Velike Sile sa neznatnim kontigentima trupa okupiraju Albaniju, stvore red i održe mir, na taj način sprečili bi se maloturski elementi i komite iz Albanije da stvaraju nemir ili agitiju protiv Srbije...

Četvtro bi sredstvo bilo skloniti Rumuniju da odlučnije stane na našu stranu i da izjavi Turskoj i Bugarskoj, da ona ne može ostati neutralna ako se potresa mir i stavljaju u pitanje Bukureški zaključci...

Zatim sam skrenuo razgovor na austrijsku liferaciju oružja Bugarskoj da je, naime, Austrija dala iz svojih magacina puške i municiju i da je Bugarska dobila topove. Opet je car dodao, da je Nemačka pomogla Bugarsku. Ja sam ga molio da i Rusija isto tako pomogne nas, da nam iz svojih magacine liferuje 120.000 pušaka i municiju i nešto topova bez kojih može biti, ali nam treba naročito haubica, koje nam je Turska zadržala kada su pred sam rata bile u prolazu. Mi ćemo sve to platiti, to nam je potrebno, i vratiti čim budemo dobili ono što smo naručili...Tom sam prilikom kazao Caru kako nam je milo što se Rusija tako dobro naoružala; nama to uliva spokojstvo i nadu u bolju budućnost. Car reče da se dosta uradilo i da se još više radi. S toga se njihovi etablismani ne bi mogli primiti da izradjuju za nas puške...Potom je razgovor prešao na Crnu Goru, Bugarsku i Austriju.

NIKOLAJ II ROMANOV I REGENT ALEKSANDAR

Kakvi su, zaista, bili odnosi između Rusije i Srbije, iz stručnog ugla i dokumenata, od sredine 17. veka do kraja dinastije Romanov i dolaska boljševika na vlast?

Posle Sarajevskog atentata i početka I svetskog rata

Povodom ultimatuma austrougarske vlade prema Srbiji, nastalog posle Sarajevskog atentata 28. juna 1914., Aleksandar Karađorđević, koji je umesto starijeg brata princa đorđa određen za prestolonaslednika, javio je ruskom caru Nikolaju II:

„Beograd, 11/24 jula 1914.

Austrougarska vlada je predala sinoć Srpskoj vladi jednu notu koja se odnosi na Sarajevski atentat. Svesna svojih međunarodnih dužnosti, Srbija je, još prvih dana po užasnom zločinu, izjavila da ga osuđuje i da je gotova da preuzme istragu na svojoj teritoriji, ako se dokaže saučesništvo njenih podanika u toku procesa koje su otpočele austrijske vlasti.

Međutim, zahtevi u austrougarskoj noti su beskonačno unižavali Srbiju i ne slažu se sa dostojanstvom nezavisne države. Tako se od nas traži zapovedničkim tonom da vlada u službenim novinama objavi izjavu, i naredbu Suverena našoj vojsci, da osudimo neprijateljski duh prema Austriji i da sami sebi uputimo prekore sbog zločinačke slabosti prema našem perfidnom rovarenju, kako stoji. Nameće nam se, zatim da dopustimo austrougarskim činovnicima da zajedno sa našim u Srbiji vode istragu i da povedu računa da i ostali uslovi označeni u noti budu izvršeni. Ostavljen nam je rok od 48 sati da primimo sve ovo, inače će austrougarski poslanik da napusti Beograd. Mi smo gotovi da primimo austrougarske zahteve koji ne ugrožavaju nezavisnost države, a isto tako i sve one koje nam Vaše Veličanstvo savetuje da primimo, kaznićemo strogo sva lica čije se učešće u atentatu bude dokazalo. Izvesni se zahtevi ne bi mogli izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to će trebati vremena. A rok koji nam je dat suviše je kratak. Možemo biti napadnuti po isteku roka od austrougarske vojske, koja se koncentriše na našoj granici. Nama je nemoguće braniti se, i mi preklinjemo Vaše Veličanstvo da nas zaštiti što je moguće pre. Dragocena blagonaklonost Vašeg Veličanstva, koju ste toliko puta pokazali prema nama, uliva nam čvrstu nadu da će, i ovaj put, našu molbu usliišti Vaše plemenito slovensko srce!

U ovim teškim trenucima, ja sam tumač osećanja srpskog naroda, koji preklinje Vaše Veličanstvo da se zauzme za sudbinu Kraljevine Srbije! Aleksandar!“

Odgovor ruskog cara Nikolaja II stigao je tri dana kasnije:

„ Petrograd, 14/27. jula Vaše Kraljevsko Visočanstvo, obraćajući se meni u jednom neobičnom teškom trenutku, nije se prevarilo u osećanjima koje gajim prema Vama i u mojoj srdačnoj naklonosti prema Srpskom narodu.

Današnja situacija je privukla moju ozbiljnu pažnju i moja Vlada stara se svom snagom da otkloni postojeće poteškoće. Ja sam uveren da će Vaše Visočanstvo i Kraljevska Vlada hteti olakšati naše staranje i da neće ništa izostaviti da se dođe do rešenja koje će otkloniti užase jednog novog rata, čuvajući pri tome dostojanstvo Srbije.

Dokle god bude i najmanje nade da se izbegne prolivanje krvi, svi moji napori biće upereni u tom cilju. Ako i pored naše najiskrenije želje u tome ne uspemo, Vaše Veličanstvo može biti uvereno da Rusija ni u kom slučaju neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije!

Niklolaj!“

Regent Aleksandar se još jednom obratio ruskom caru posle sednice srpske vlade 27. jula 1914. na kojoj je razmatrana politička situacija nastala posle atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda, tražeći savet:

„Srbija je gotova da primi sve uslove Austrougarske koji odgovaraju položaju jedne samostalne države, kao i sve one uslove koje bi Car savetovao da se prime“.

Odgovor je stigao tri dana kasnije i glasio je :

„Dok ima i najmanje nade da se izbegne prolivanje krvi, svi naši napori treba da idu tom cilju. Ako uprkos najiskrenije naše želje, mi ne uspemo, Vaše Visočanstvo neka bude uvereno da ni u kom slučaju Rusija neće biti ravnodušna prema sudbiji Srbije!“

Rusija je predložila Austro-Ugarskoj direktne razgovore kako bi se izgladio austrijsko-srpski spor, što je odbijeno.

Nemačka je takođe odbila i predlog Engleske da se ovaj spor reši kod sila koje nisu učestvovale u njemu.

Pošto je od Rusije zatraženo da obustavi mobilizaciju svoje vojske, Nemačka je 1. avgusta 1914. objavila rat Rusiji, a već idućeg dana na ulicama Petrograda osvanuo je carski Ukaz o objavi rata, koji glasi:

„Objavljujemo svim našim vernim podanicima.

Držeći se svojih istorijskih tradicija i jednaka verom i krvlju sa slovenskim narodima, Rusija nikad nije bila ravnodušna prema njihovoj sudbini. Naročito snagom solidarnosti probudili su se osećaji ruskog naroda prema Slovenima poslednjih dana, kada je Austrougarska postavila Srbiji zahteve koji se ne mogu primiti od strane jedne nezavisne države.

Odbacujući miroljubiv i popustljiv odgovor Srpske vlade, ne primajući dobronamerno posredovanje Rusije, Austrija je pohitala sa naoružanim bandama bombardujući nezaštićeni Beograd.

Prinuđeni, zbog postojeće situacije, na preduzimanje odgovarajućih mera opreznosti, mi smo naredili mobilizaciju vojske i mornarice, ali štedeći krv i imovinu naših podanika, ipak smo uložili sve snage radi mirnog završetka započetih pregovora. U toku druželjubivih pregovora, saveznica Austrije - Nemačka - protivno našim nadama za večiti dobar odnos i ne uzimajući u obzir naša uveravanja da preduzete mere nemaju želje za neprijateljstvima, zahtevala je momentalno njihovo opozivanje i, pošto je dobila otkaz, iznenadno je objavila rat Rusiji.

Sada već moramo ne samo da branimo uvređenu bratsku zemlju, no i da očuvamo čast, dostojanstvo, jedinstvo i položaj njen među Velikim Silama. Mi smo duboko ubeđeni da će, radi zaštite Rusije, ustati svi naši verni podanici.

U teškom trenutku iskušenja neka se zaborave svi unutrašnji nesporazumi. Neka se još više pojača jedinstvo Cara sa njegovim narodom i neka Rusija, složna kao jedan čovek, odbije drski napad protivnika. Sa dubokim uverenjem u našu pravičnost prizivamo na svetu Rusiju i pobedonosnu vojsku Božiji blagoslov!

Nikolaj!“

S obzirom na to da je u Srbiji objavljena mobilizacija, ruski car Nikolaj II je srpskoj vladi, na vest o objavi rata od Austrougarske monarhije Kraljevini Srbiji, poslao sledeći telegram:

„Uveren sam da će se Srbi boriti kao lavovi tako da neprijateljska vojska može da bude i potučena!“

U kontekstu objave rata Nemačkoj 2. avgusta stavljena je Srbija, ali ne toliko, koliko zbog zbog probuđenih osećanja prema njoj, kao slovenskoj zemlji, već i zato što bi prepuštanje Srbije Austrougarskoj značilo i prepuštanje celog Balkana, čime bi znatno bile srušene ruske ambicije da zauzećem Carigrada Rusija sebi obezbedi mirnu plovidbu Bosforskim moreuzom i izlazak na Sredozemno more.

To je najbolje iskazao ruski ministar spoljnih poslova Sazonov, koji je rekao da bi Nemačka u ovom moreuzu Rusiji značila - smrt.

U to vreme rat se bio zahuktao: 3. avgusta Nemačka je objavila rat Francuskoj, a u noći između 4. i 5. avgusta i Engleska Nemačkoj, Austrougarske snage napale su Srbiju, ali je srpska vojska, sama, bez ičije pomoći, porazila snage kojima je komandovao general Poćorek, najpre u Cerskoj bici od 11/12-20. avgusta 1914. godine, pod komandom vojvode Stepe Stepanovića - što je bila i prva saveznička pobeda u ratu koji je postao svetski - a zatim u bitkama na Drini i Kolubari u novembru i decembru 1914. pod komandom vojvode Živojina Mišića, posle čega su autrougarske trupe proterane iz Srbije uz velike gubitke i veliki ratni plen.

Caru Romanovu, a i Francuskoj, odgovaralo je da srpska vojska što više veže austrougarske trupe, te je ruska Vlada - kada je nameravala da otpočne ofanzivu u Galiciji - uputila zahtev da srpska Vlada odgovori zašto njena vojska ne pređe u kontraofanzivu preko Save i Drine, tada granične reke Kraljevine Srbije.

U to vreme je srpska Vrhovna komanda nameravala da preduzme ofanzivu, ali samo prema Bosni, dok prema Sremu i Slavoniji „tek kad dobije pontonski tren od 1.000 metara od ruskog Vojnog ministarstva, ali i da s nestrpljenjem očekuje puške iz Rusije, jer 120.000 ljudi stoji u logoru sa starim puškama bez municije, koje treba zameniti ruskim!“

Car Nikolaj II je povodom velikih pobeda Srpske vojske izdao proglas svojoj vojsci u kome je pohvalio uspeh savezničke Srbije. Car je imao poseban razlog da se oduševi tim pobedama, s obzirom na to je austrougarska Druga armija, vezana borbom kod Šapca, zakasnila da zajedno sa ostalim trupama učestvuje u Galicijskoj operaciji protiv Rusa.

U ovom ratu ruska Vlada je nameravala da reši i bugarsko-srpski spor, a takođe „i ostala slovenska pitanja“, pa je Srbiji naložila da učini izvesna teritorijalna ustupanja Bugarskoj, čemu su se pridružile i ostale države Antante, sve iz razloga da Bugarska ostane neutralna u ratu. Radilo se o čistoj spekulaciji, s obzirom na to je Srbija bila saveznička država, ali kojoj su naturali tezu da su u rat članice Antante upravo ušle „zbog Srbije“. Zajednički zahtev prema srpskoj Vladi poslat je 30. avgusta 1914 - što je odmah energično odbačeno.

Srbija se, inače, nalazila u teškom materijalnom i fiansijskom položaju, a jedina sredstva koja je dobijala od savetznika bili su krediti, novčana zaduženja kojim je Vlada u inostranstvu kupovala naoružanje i municiju. Vojsci su nedostajale puške, a posebno artiljerijska municija, te je Srbija u prvom redu bila upućena na Rusiju, budući da su kalibri ruskih i srpskih topova bili isti. Rusija je, međutim, mogla da ustupi samo 10-ak hiljada metaka, što je bilo malo.

Nikolaj II je i dalje bio uporan da se Bugarskoj daju izvesne kompenzacije, pa je ruski ambasador Izvoljski pri francuskoj Vladi u Bordou - gde se nalazio i srpski poslanik Vasić, koji se usprotivio ruskom zahtevu - rekao „da Srbi ne razumeju višu i širu rusku politiku“.

Naime, Nikolaj II je tada nameravao da Bugarsku što više veže za sebe, a takođe i da je privoli da zajedno sa Srbijom i Grčkom krene na Tursku, koja se svrstala uz Centralne sile, odnosno uz Nemačku i Austrougarsku.

Početkom novembra 1914. Srbija je zatražila od Rusije da njenih 50.000-60.000 vojnika doplovi Dunavom do Kladova i da sadejstvuju sa srpskom vojskom, što je ruski car odmah odbio.

Srbija je odmah ruskoj Vladi uputila oštar protest, što pritiskom na nju „želi da nagradi Bugarsku, izdajnika slovenske sloge“. Slični protesti upućeni su i engleskoj i francuskoj Vladi.

Car Nikolaj je, međutim, naredio da se umesto pomoći u vojsci, samo pošalje municija, što su obećale i francuska i engleska vlada. Pomoć nije bila prema željama srpske Vlade, i sva „municija plaćena je do poslednjeg metka, kao i svaka šunugla na cokulama“, što je Srbiju uvuklo u još veće dugove.

Srbija i njena vojska su u zimu 1914. preživljavale teške trenutke: austrougarska vojska je i dalje pretila, ruska Vlada i ostali saveznici nisu odustajali da se Bugarskoj daju delovi srpke teritorije, dok je ruski vrhovni komandant Carske vojske, veliki knez Nikolaj Nikolajevič, zahtevao da prema naredbi cara Nikolaja II saveznici pojačaju pritisak na Srbiju, kao bi se „izmirila sa Bugarskom, po cenu konkretnih obećanja teritorijalnih pretenzija!“

Pritisak se, međutim, nije pojačao s obzirom na to da je srpski izaslanik u Petrogradu, Miroslav Spalajlović, na audijenciji kod ruskog cara izneo eventualne posledice koje bi nastupile kada bi Srbija dala deo svojih teritorija Bugarskoj.

Ruski poslanik u Sofiji, Savinski, zabeležio je u meomoarima kako je „taman ubedio Sazonova u potrebu da Srbija ustupi Bugarskoj celu makedonsku teritoriju, kada je Spalajković sve pokvario!“

Ruski car imao je negativni stav i prema Crnoj Gori. To se naročito videlo kada je crnogorska Vlada nastojala da gotovo od samog početka rata privoli Francusku i Englesku da pošalju pojačanje u južni deo Jadranskog mora, budući da se u Boki Kotorskoj tada nalazila austrougarska flota. Umesto 12.000-15.000 vojnika, koliko je crnogorski kralj Nikola tražio od saveznika - Francuzi su poslali samo dve čete mornaričke pešadije, kao i osam topova velikog kalibra. Ovo je, naravno, mnogo razočaralo Crnogorce, koji su tada imali samo 35.000 mobilisanih vojnika.

Prisustvo malih francuskih trupa u Crnoj Gori, kao i zahtev za nove trupe, mnogo su uznemirili ruskog poslanika na Cetinju. Otpravnik poslova Obnorski i vojni ataše Potanov nastojali su da ubede srpske predstavnike pri crnogorskoj Vrhovnoj komandi i vladi da bi vezivanje kralja Nikole sa Francuzima i Englezima „bilo protivno srpskim i slovenskim interesima“.

Ruski predstavnici nisu smeli da obaveste cara Nikolaja II o ovome, s obzirom na to da su strepeli od crnogorskog kralja Nikole, čija je najstarija kćerka bila udata za velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, tada vrhovnog komandanta carske ruske vojske.

Posle slavnih pobeda u Cerskoj bici kod Tekeriša 16/17. avgusta 1914, veliki knez Nikolaj Nikolajevič, vrhovni komandant ruske vojske, našoj Vrhovnoj komandi posalo je telegram koji je zvučao kao naređenje:

„ Da bi se postigao opšti uspeh nad našim zajdničkim neprijateljem smatra se kao neophodno potrebno da srpska vojska sad pređe u konačnu ofanzivu protiv Austrije!“

Srpska Vrhovna komanda je odbila taj predlog, budući da je Srbija u ratovima 1914. krvarila, vojska bila iznurena, a Vlada potrošila sve kredite koje je, inače, dobila po veoma nepovoljnim uslovima. Srbija je i dalje očekivala napad neprijatelja i zato se spremala za nastupajuću 1915.

U proleće 1915. nastala je vrlo živa diplomatska aktivnost Velikih Sila. Neposredno pre donošenja Londonskog pakta 26. aprila 1915. - na osnovu koga su saveznici obećali Italiji teritorijalno proširenje ukoliko pristupi silama Antante - ruski diplomata Sazonov predložio je caru Nikolaju II i Srbiji izvesne terotorije.

Na skupu u Londonu Italiji je obećana Istra, Dalmacija kao i sva ostrva u severnom Jadranu, dok bi Srbija dobila poluostrvo Pelješac, kao i jadransku obalu do Kotora, ali da se okolna ostrva neutralizuju. Sve što se odnosilo na srpska teritorijalna proširenja, naravno, nije bilo u interesu Italije, ali jeste Rusije, s obzirom na to da je istakla zahtev da Kotor bude važna luka za rusku flotu, pa bi samim tim njoj pripadala i cela Boka Kotorska.

Nekoliko dana pre potpisivanja Londonskog pakta, Poenkare, tada predsednik Francuske Republike, vršio je pritisak na cara Nikolaja II da potpiše ugovor sa Italijom, odnosno da prihvati italijanske zahteve, a Srbiji je tada obećana jadranska obala od ušća Neretve do albanske luke Drač, u dužini od 300 kilometara. Uslov je, međutim, bio da se obala neutralizuje, budući da je Italiji obećana i Valona i Albanija, kako bi postala jaka vojna sila na Jadranu.

Ruski car se i po ovom pitanju složio usprkos obeštećenjima za Srbiju i tražio je da Italija odmah otpočne dejstva protiv Sila osovine - Nemačke i Austro-Ugarske.

Italija je, naravno, još uvek odugovlačila, ucenjujući saveznike za dalja teritorijalna proširenja.

(Nastavak : Srbija, Rusija, saveznici i Londonski protokol)

/ Izvor : Svedok /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP