Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 110504
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6746892
Ko je na sajtu?
Imamo 60 gosta na mreži

РАТ


28.12.2012. / pee-Академедиасрбијa

Момчило Селић

Бити, или хтети?

Јер, и Њих запрашују: над Ростоком (Растоком) два авиона, преуређена да испуштају смешу наночестица углавном тешких метала, остављају бели траг на чистом, плавом небу.

Док доскорашњим Источним Немцима не препуштају да ‘‘хемотрагове’‘ (chemtrails) тумаче млазницама, над Растоком наиме летећи скученим, подругљивим елипсама, изнад Франкфурта – као изнад Београда – трагове укрштају с краја на крај неба, можда и због америчких база каквих искрај Рујна нема.

А у Расток смо стигли аутобаном с франкфуртског аеродрома – недогледног сплета механике и кибернетике, терминала повезаних интерним метроом – возећи се 700 км кроз бетонске тарабе противу звука и погледа, кроз сађене шуме и кутијаста места.

– Крабат – кажем сапутнику – попут Фауста беше склопио уговор с Ђаволом, да би се потом од њега – по речима некaдашњег уредника Књижевних новина Миће Цвијетића – бранио ‘‘методама мимикрије и претварања’‘.

Осмехнут, Сапутник држи обе руке на волану: фаустовци јурцају поред нас и по двеста километара на сат. Настављам:

– Године 1999, хрватски конзул је Цвијетићу казао да Лужичких Срба нема, већ једино Лужичких Хрвата; чаробњак такође, Крабат је национални, митски јунак и Лужичана.

Нико, не говорим, Сотону није преварио.

Јер Бог је Друг, и Отац. У Њега се не верује већ га препознајемо, као и Његовог противника, наднаравног Санитарца.

И Рујном (Ригеном) владају зато и Фауст и Крабат: ка ‘‘Словенском зиду’‘ нема путоказа, мада друм пролази кроз места још непонемчених, словенских назива. Ка брегу изнад мора упућују нас мештани наших лица и срдачности, немачкога језика. Украј светионика, на увид светионичарима високо изнад нас, прескачемо ограду мимо натписа да то чинимо на сопствени ризик, и вијугамо угаженом стазом изнад провидне, плитке воде која је прогутала већи део Арконе.

Накнадно обележени трагови ‘‘великог’‘ Световидовог храма кога су Немци срушили, претходно из њега изневши дрвени кип четвороглавог надбића чијим је падом започео суноврат и ка вешцу Крабату, нас не уздижу, нити погружују.

– Цео се Запад – каже Сапутник – одавно приклонио Могућем.

Шпенглер је то морао знати још раних 1920-их, писањем покушавајући да докона шта му се догодило са отаџбином; Сатана је, ћутим, сабор злих, оданих Вољи и Уму науштрб душе и духа. Нису случајно такви и Ничеову посмртну књигу назвали Вољом за Моћ (Wille zur Macht), као да је није писао песник, животом никакав натчовек.

‘’Sex, Macht, Mord, Amen…’‘ (’‘Секс, Моћ, Уморство, амин…‘’) немачки је поднаслов и ТВ серије о Борџијама, с оронулим Џеремијем Ајронсом у улози папе Александра VI (Борџије). А могли су, ћутим, прву одредницу ставити на треће место, иако Ново Доба иште лаж и нагласком.

Католичанство Запада суочило се, ћутим, са свепрожимајућом словенском потребом за поштовањем лишеним страха. Бискупу Титмару је стога затирање храма, не већег од осамдесетак квадратних метара на трошном рујанском рту изнад леденог мора, значило увлачење и Бодрића, Љутића, Кашуба, Лужичана, Чеха, Пољака, Словака, Словенаца и Хрвата у каљугу вере замењене законом.

Док се отимам сигурносном појасу на колима којима Сапутник и ја јездимо некадашњим ‘‘нашим’‘ крајевима, одрођеним огњем, мачем, крстом и данком – у крви, пошто су и завојевачи Хенрика Птичара мушкарце убијали а жене и децу прирођивали, као Турци нас – ћутим и да је зулум у име Добра религија Оних који ратују противу Људи.

На карти начичкана сивим мрљама америчких војних постаја преко којих је забрањен и прелет, Немачка се теши привидом живота. Пролазећи пустолинама кроз маглу и мећаву, имена на путоказима и даље ‘‘словенских’‘, Растока иза нас, у Коћебусу (Котбусу) налећемо на божићни вашар: некадашњи Доњелужичани врве центром журно једући с ногу, при штандовима испијајући кувано вино или пиво. Запажамо високе, жилаве, ‘‘ћелаве’‘ момке, ушију пробијених прстенастим нитнама, док нас Сербски музеј дочекује луткама од крпа, жена упарађених као зузе; ниједна шара, боја, крој нити детаљ на њима не упућује на повезаност с нама – њих, који су се одрекли и српског, самогласничког ‘‘р’‘.

Јер, доњелужички је сличнији пољском а горњелужички чешком, него језику овековеченом и санскртом – прадавним, учењачким покушајем израде свејезика Арја и њихове близике. Да је и ‘‘словенски’‘ сличан производ раног Средњег века намеће ми се зато мимо тврдњи да је све то одавно проучено. Шта то и данас, наиме, наводи становнике некадашње тајге Европе да се истим речима цепају у наречја необјашњива антропологијом, или теоријама о ‘‘праиндоевропском’‘, те ‘‘прасловенском’‘, насупрот богатства и изражајности старијих облика свих данашњих говора?

Да нисмо, можда, у ‘‘праисторији’‘ мумлали и рикали, блејали и цвркутали, полако те звуке уобличујући у језик? Има ли икакве разлике између Енкидуа из епа о Гилгамешу и данашњих људи, осим у приступу интернету? Пита ли се, ико, какав је гигант ума и надахнућа могао назрети, рецимо у руди гвожђа, метал од кога и данас зависи безмало све?

О томе, Сапутник и ја не причамо, он будући један од бољих електроинжењера у једној од најзначајнијих светских фирми, ја некадашњи инжењер архитектуре, којима узрочност и последичност још нису устукнули пред ‘‘објашњењима’‘ како су од протозоа ‘‘еволуцијом’‘ настали људи, па и Људи.

Јер Рат је, између људи и даждевњака.

Лужицом касом промичу Ускршњи јахачи: поворке коњаника под црним цилиндрима, у црним фраковима, белих лептир машни поврх уштирканих, пребелих кошуља. Слике употпуњују видео клипове младих Лужичана који у пуном галопу, стојећи на коњским сапима, черупају певца обешеног о цвећем украшену пречку. Легенда испод екрана вели да Серби целе године тимаре коње за тај један дан о Ускрсу; видим Сармате, можда баш Алане какве сам срео у Владикавказу – откуд џигитовање усред лугова, мочвара и бара Лужице, људи маскираних костимима најграђанскије цивилизације Европе? Сељаци (бури на лужичком) у одећи Оних који се, гримасом и изговором: boor, bauer (паор, по нашки) или boer, подсмевају самом позиву земљорадње? Колико год, наиме, пребирао по српском сећању, нигде трага од коњаништва, мимо песничких помена коња јунака, славних не с јахачког умећа.

Срби су пешаци а Серби, очито, пореклом јахачи – ни духом ни језиком међутим не више ирански номади који су, уз Келте и Србе, Европу обдарили тежњом за чојством и отменошћу. Нема, наиме, господства у фраку, поготову на буру, и када поред њега, на групним портретима са свадби, стоје нелепе жене у одећи цветних мотива, чипкастих марама раширених у лепезе, над у кике и пунђе сабраним власима.

У својој књизи У лепој домовини Лужичких Срба, Цвијетић помиње бројне писце, песнике, сликаре, али народа је тек шездесетак хиљада и све га је мање. Савезна држава Немачка улаже у сербску културу, као што је чинила и DDR, или Брозова Југославија у духовно уздизање ‘‘народности’‘, но деца мешовитих бракова све ређе говоре сербски – ни сва родољубива поезија културних посленика Лужице не успевајући то да спречи, па ни ублажи.

Култура је дух, лозинка која без одзива у сопству својих поклоника не може, никаквом технологијом, покренути мрца. А тај није погребен рушењем Арконе колико заборавом себе, својих мена, урода, изрода, губитака и домета. Подвиг Лужичана није наиме Световид већ саживљавање сарматских Срба и полапских и балтичких Словена, вољних да се трсе северњачког мрака, макар извезеним цвећем на прегачама својих одива. Пад их је задесио тек претапањем у Германе – уз Јелине, Римљане, Арапе и Туране, носиоце вечног, нељудског поретка данас нам познатог као Нови, и Светски.

Јер, српски, геометријски вез јесте поклоњење Људи непоновљивости природе; ћилими Арја Синкјанга, Хиндукуша, Кавказа и Балкана ликовни пев су Творцу, Врховном Маздији, Оцу Саошјанта – Саосећатеља, Искупитеља, познијом повешћу забележеног као Исус Христ.

Будишин (Бауцен) искрсава пред нас у рупи: бедеми старога града издижу се над Спрејом налик неком северњачком Толеду. Је ли и град који је попут Будима сачувао име Херодотових Будина имао свога Ел Грека не да се утврдити посетом Сербском музеју, а Градски је затворен. Сербске слике пред нама су добре; прилазим портрету старе Вендкиње – њена немилосрдно уочена али љубављу осликана, страшна, надвремена туга објашњава и моју, при нашем блуђењу Домовином која више није ни њена. Тешим се презименом Чарлса Вукаша, Сербина (Сорба, Зорба) из Тексаса, срећан што крајишки Вукаси и Вукоси потврђују наше сродство – ма колико се неки, попут Лужичана, у међувремену покатоличили или сврстали међу протестанте.

‘‘Серби су до Лабе допрли у шестом веку’‘, пише и Вукаш, амерички професор историје, ‘‘наишавши на од становништва испражњене крајеве’‘. И опет теорије изгледне на папиру, али не и ‘‘на терену’‘. Ко је, икад, могао навести сељаке да са свим покућством, женама и нејачи, крупном и ситном стоком и пернади базају прашумама и пустарама, обилазећи устајале воде и жива блата? Номади су за то имали коње и кибитке, али се ни њима не би олако прошло ни ововременом Лужицом, столетним радом исушених подводних лугова и проређене шуме.

Шести век – пригодно, време искрцавања Англа, Саса и Данаца у Британију, утврђивања Франака у Галији, Бавараца у Баварској и Аустрији, Гота у Италији, Гота и Алана у Готаланији (Каталонији). Нико у Европи не сме имати историју старију од шестог века, по среди је ‘‘братство и јединство’‘ којим се преброђује и крађа идентитета (Бајувари/Боји/ су, на пример, били келтско племе) и покољи какви се и данас опраштају, рецимо, Хрватима, Шиптарима или Турцима.

Шести век на ‘‘Класичну старину’‘ мародера Римљана и сличних дошљака из забити, Јелина, и мук о становницима ‘‘испражњених крајева’‘, изворишта не само свеколике културе, већ и технологије – испрва обазриво коришћене попут парних машина за покретање богова александријског позоришта. То, ваљда, објашњава и схватање света као Позоришта: ‘’All the world’s a stage, /And all the men and women merely players‘’ Вилијема Шекспира, песника Моћи. ‘‘Своју улогу сте сјајно одиграли!’‘, хвале Еуропљани једни друге, Конрадов Лорд Џим то обавивши на фиктивном Пацифику, Киплингов The Man Who Would Be Kingу сличном Авганистану – много пре Ричарда Холбрука, знаног и нама.

Али, старац недалеко од уморене сународнице, беспрекорно насликан такође, усред прикладног рама тугује ништа мање уочљиво. И тај портрет сведочи о понижењу тежем од сваког губитка, пошто Серби свога позоришта нису имали, једноставно будући. Јер, да не беху, не би се на њих обрушавали и тевтонски крсташи све до 14. века када су, као непристала публика њиховог глуматања величине и побожности, морали нестати – што и Србима треба да следи (’‘Serbien muss sterbien!‘’) још од августа 1914.

Рат је, између нас, заточника Правде, Истине и Лепоте, и Њих, поклоника Закона, Науке и Обљубе.

И, као што Срби, и Серби, могу падом постати Други, Они не могу, ни пропињањем, бити Ми. Јер, лако је хлеб преиначити у измет, али тешко њега у храну.

Хијерхарија Постања постоји, ма колико неприхватљива била жудницима. ‘’You can be whatever you want to be!’‘ кличу педери, ништаци, трговци, глумци и глумкиње, слуге безграничног Хтења. Серби, земљоделници, по свему судећи морали су бити прастановници североисточне Немачке и у антици, пре но су се Немци, распрострвши се Европом, сетили тих крајева. Германи јесу били племе у Кировом царству, као и Хараувати, али због чега су и једни и други напустили сунце Средњег истока зарад мемле Севера (Несторова Хроника, на пример, помиње Хрвате у 12. веку, у садашњој пољско-украјинској Галицији) знају, изгледа, само Они који љубоморно чувају списе о томе (два највећа таква архивара будући Ватикан и јеврејски Санхедрин).

Крабат, не случајно таквог имена (на радост хрватског конзула у Немачкој) можда није био тако утучен као Венди са зидова галерије Сербског музеја у Будишину (тек у 19. веку коначно прозваном Bautzen), али његово ‘‘решење’‘ не сме бити и наше. Ваља, наиме, само погледати слике савремених Лужичана на интернету и схватити да опстанак има смисла једино ликом подареним нам од Творца. Јер, у природи нема ‘‘еволуције’‘ већ само ‘‘ентропије’‘ – дугим хабањем и трошењем, ‘‘мимикријом и претварањем’‘ пропадања наниже.

Јер, има ли међу вама, читаоцима, једног ко се сме закунути да је бољи човек од свога оца, да не кажемо деде или прадеде?

‘‘Велике сеобе народа’‘ никада није ни било, већ само подвижних тумарања аријских војничких дружина, и масовних најезди туранских пљачкаша. Рат против Добра нису водили – нити воде – никакви ванземаљци ни рептили, већ Ниски, свесни да без уништења Господе никада неће бити оно за чим им Воља за Моћ, у дубини Њихове испразности, нечујно завија. Српски језик, одјекујући и сербским, ‘‘словенским’‘ или руским, чија је старија лексика српска а фонетика домаћа, људи своједобно довољно честитих да свој Олимп назову Асгардом – стаништем Аса, од Грузина званих Оси, Осети – потврда је смера Историје, а не бајке Хантингтона или Фукујаме. Није Освалд Шпенглер, Немац над Немцима, из поетског надахнућа написао да будућност припада ‘‘Словенима’‘. Није зато и данас у Србији утапање у Европску унију главни задатак ‘‘манипулатора свешћу’‘, како их назива Карамурза.

‘’Kulturkampf‘’, Рат поимања, јесте немачки израз кога нема чак ни у осталим европским говорима, углавном пиџинима. Ниски себе могу потврдити једино отимањем или уништењем туђих својстава, а Отмени само тежњом ка чистоти. Што су Немци, опет, и то изврнули у нацизам, проглашавајући сваког члана своје нације племићем, и сваког инородника себром, није питање Истине, већ Лажи. Нису сви Срби арје нити су икада и били, али је у нас осећање да без племенитости нема ни Људи владало поступцима и тежњама већине, а код Њих су отменост глумили силници и пљачкаши богатством, раскошћу, кодовима и кодексима понашања, а не урођеним, или духом и душом прихваћеним својствима бића.

Слушајући CD-ове из Сербског музеја у Будишину, тужим за Вендима, јер су усвојили и музику која се да свирати на верглу. Наиме и оргуље, чије звуке могу контролисати назубљени, челични ваљци, изум су Германа. Кадрили, валцери, игре су робота, док Кавкасци и Балканци и данас плешу Животом, сваког окрета или скока из себе изведеног, често вратоломног и, свакако, на исти начин непоновљивог.

Не зову и Словенце Аустријанци зато бадава Виндима – Лужичани, нажалост, највише сличе њима, или обратно. Брука је и наша што још има Срба који сматрају Њих, понемчене више и од Хрвата, вишим од себе. Српску досетку ‘‘Да је то могуће, Шваба би га измислио!’‘ премало нас схвата као осуду насиља над природом, тако очитог током овог, можда и последњег, Рата противу Људи, Творца и Живота.

У франкфуртском Градском музеју стојим пред сликама немачких мајстора: детаљ до беспрекорно изведеног детаља, бојом без слојева, најтањом четкицом. Сваки милиметар платна је испуњен, нигде уметности већ само заната – из века у век, педантерија, до књижевности којом је све изречено, а ништа препуштено белинама између речи и пасуса.

Рат оружјем су опевали барди и гуслари, песници и прозаисти, филмски уметници, али Рат духоморством, културцидом, клањем радости и воље за Животом, уморством личног и националног сопства зарад наводног Трајног Мира на Земљи, уздижу волшебници спина. Усудом, ни Немаца више нема: утихнули су под највећим гутачима идентитета у повести. По бићу их ударају амерички Јевреји због нацизма и ‘‘Холокауста’‘ (жртве паљенице, на хеленском), и једног и другог омогућеног понајвише делањем, и неделањем, Њих – нишчих духом али безграничне досетљивости, халапљивости, амбиције и ‘‘потреба’‘. Но, пре тога нестало је Серба; да Паул Штурм није постао српски генерал Павле Јуришић остао би и он само још један непознат пруски официр, и презимена без предачког ‘‘иц’‘.

Свакако, да ‘‘даждевњаци’‘ нису етнос, али их непобитно више има међу неким народима него другим. ‘‘Руски’‘ ‘‘тајкуни’‘ говоре руски, али нису Руси, као што ни Давутоглу (Давидовић, Давидов син) вероватно није Турчин, што није био ни Текин Алп. Јидиш није до средњевековни немачки, ладино шпански из истог доба. И руски и пољски ‘‘Јевреји’‘ плави су и белопути, а Сефарди ‘‘црне масти’‘, што би казали Срби Карађорђевог времена. ‘‘Ашкенази’‘ на хебрејском значи ‘‘Немци’‘, али Станислав Винавер и Станислав Краков беху Срби ‘‘с дна каце’‘. Све се измешало али, истовремено, и даље тече. Дух безумља и Зла орља светом, ударајући на све који му се не подају, камоли противе.

Лужичанима, ни ко су ни шта су није помогло да се одрже. Можда и зато што су себе сматрали Србима, но једино њиховом имену али не и духу остајући верни. ‘‘Инат’‘ је, заправо, само друга реч за супротстављање Злу силом. Јер, све што долази од Непријатеља, а поготову Душмана, ваља одбацивати без одвише размишљања, будући нам подастрто не зарад нашег, већ Њиховог добра.

Рат је.

Ко то не зна нека ступи београдском улицом, пазећи да не стане у псећи измет, да се не оклизне на пластичну кесу, да се не огребе или не испрља провлачећи се између паркираних кола и фасада, или не погине спасавајући се од свега тога изласком на коловоз. Минђуше и пирсинг на момцима из теретана, тетоваже на девојкама, ‘‘гејеви’‘, грађанке и грађани тетурави за тимовима дегенерисаних паса, с којима деле и постељу и трпезу, умрежена омладина упиљена у своје андроиде, фејсбук и твитер, ‘‘пријатељство’‘ по укуцаном хиру, с тиме се не би ни Крабат изборио, као што није ни Фауст, стручњак још већег формата.

На десет испод нуле Немци славе заказане благдане отимањем, за новац, крпа и крпица, ствари и стварчица, електронике и опсене по мамутским, америчким мегамаркетима, и њима градска језгра шљаште стаклом, челиком, пластиком и алуминијумум, средином пешачких зона их варају одавно несталом рустиком кобасица и пецива печених на шамотним, за ту прилику на точковима довученим, пећима на дрва.

Изнад главног градског трга у Бауцену окреће се огромни, усправни точак са кога скиче празничари, рингишпили витлају децу и одрасле, вергл врти, док Сапутник и ја, собом, тражимо својту.

Но, Сербски дом спалили су нацисти 1943 – да би њиме, наново саграђеним, и данас промицали службеници најтуђије власти после Гера, саксонског кнеза који је 939. на веру посекао тридесет сербских великаша, побио 700 њихових ратника, а жене и децу им распродао диљем тадашње Европске уније, зване Свето Римско царство, немачке нације.

/ Извор: Српски лист /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP