Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 110509
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6748772
Ko je na sajtu?
Imamo 70 gosta na mreži

RUSIJA SRBIJI MAJKA, ILI MAĆEHA ?


28.12.2012. / pee-Академедиасрбијa

Piše: Priredio: Vladan Dinić

Kakvi su, zaista, bili odnosi između Rusije i Srbije, iz stručnog ugla i dokumenata, od sredine 17. veka do kraja dinastije Romanov i dolaska boljševika na vlast; Srbija, Rusija, Saveznici i Londonski protokol 26. aprila 1915. (II.Deo)

Ruski car Nikolaj je bio za stvaranje "Velike Srbije"

Odmah po potpisivanju Londonskog pakta 26. aprila 1915. Nikola Pašić je telegrafisao Sazonovu da će dolazak Italije na jadransku obalu od Kvarnera do Zadra negativno uticati na srpski živalj, koji je u većini u Gorskom Kotaru i naročito oko Šibenika i u oblasti reke Krke. Tada je u Petrogradu na dužnosti srpskog izaslanika bio profesor Aleksandar Belić, kome je rečeno:

„Niko ne može da sumnja u neograničene simpatije cara i Sazonova prema Srbiji. Prema tome, ako se nešto žrtvuje Italiji, znači da apsolutno nema drugog izlaza!“

Profesor Belić je uporno nastojao da dokaže kako je ustupak Rusije Italiji vrlo štetan po Srbiju, te da se Srbija nikad neće pomiriti da Italijanima ustupi obalu od Istre do Splita, posle čega je Sazonov odgovorio, prenoseći stavove ruskog cara:

„Nećete mi zameriti, gospodo, što sam pre svega Rus i što su mi najbliži interesi Rusije, ali vas uveravam da sam odmah posle toga Srbin i da su mi najbliži interesi srpskog naroda... Zasluge Srbije biće stostruko nagrađene. Posle rata ona će biti nekoliko puta veća nego što je danas! Eto zar je ikad iko sumnjao da su Bosna i Hercegovina srpske zemlje, zato se rat ne može svršiti a da one ne obrazju celinu sa Srbijom. Crna Gora je oduvek bila jedno s njom, zato će se i ona, kada se rat svrši, sa Srbijom ujediniti u nerazdvojnu celinu. Srbija je tražila izlaz na more, e pa dobiće ga u širokoj pruzi na Jadranskom moru u Dalmaciji, sa starim Splitom... Istina je da ima Srba i po drugim pokrajinama, ali oni u njima neće propasti do krajnjeg oslobođenja. Ideali nijednog naroda nisu ostvareni odjednom, pa ne mogu biti ni srpski. Biće još ratova i prilika da se dovrši oslobođenje srpskog naroda. O Slovencima i Hrvatima ne mogu vam ništa reći. Oni se tuku protiv nas, i ja vam izjavljujem: kada bi bilo potrebno da se ruski narod bori pod oružjem samo pola dana pa da se Slovenci oslobode, ja bih pristao na to!“

Profesora Belića i Ljubu Stojadinovića Sazonov je, naime, ubedio da je ruski car za stvaranje Velike Srbije. Oni su uradili memorandum „Savremeno srpsko nacionalno pitanje“ koji su polovinom juna 1915. predali caru Nikolaju II. U tom memorandumu se, međutim, jugoslovenski program ujedinjena Srba, Hrvata i Slovenaca, sveo na srpsko ujedinjenje.

Sredinom 1915. u Rusiji se, u zarobljeničkim logorima nalazio veliki broj prisilno mobilisanih Slovena u austrougarskoj vojsci, među kojima i Srbi sa etničkih prostora koji su bili pod vlašću Austro-Ugarske monarhije.

Zarobljeni Srbi masovno su najavljivali da žele da se bore kao dobrovoljci i da ih upute u srpsku vojsku.

Prijavljivanje ratnih zarobljenika u srpske dobrovoljce u to vreme bila je dosta delikatna tema, s obzirom na važeće međunarodnopravne norme, koje su zabranjivale upotrebu ratnih zarobljenika protiv države iz koje potiču.

Car Nikolaj II bio je, svojevremeno, incijator takvih odredbi, posebnon što se i u nemačkim i austrijskim logorima nalazio veliki broj zarobljenih ruskih vojnika. S obzirom na to da su Nemačka i Austro-Ugarska krišile međunarodno ratno pravo, Srpsko poslanstvo u Petrogradu radilo je na oslobađanju ratnih zarobljenika sa srpskih etničkih prostora koji su bili nasilno mobilisani od Austro-Ugarske.

Prva prilika srpskom konzulu Marku Ceniću ukazala se 7.novembra 1915. kada je car Nikolaj II vršio rutinski obilazak jedinica Sedme ruske desantne armije u Odesi.

Prilikom audijencije kod cara, konzul Cenić dobio je pozitivan odgovor, tako da se uskoro u Odesi formirao Srpski dobrovoljački odred, a kasnije i Prva srpska dobrovoljačka divizija, koju su činili 98 odsto Srbi, raniji austrougarski vojnici - ratni zarobljenici u Rusiji.

Čim je Bugarska izvršila vojnu mobilizaciju, Nikola Pašić je 23. septembra 1915. zahtevao da Rusija pošalje jednu diviziju Dunavom, a da ruska vojska okupira bugarske luke na Crnom moru - Burgas i Varnu.

Nikolaj II je upravo tih dana preuzeo komandovanje ruskom vojskom, a pukovniku Branislavu Leontkijeviću, koji se nalazio u ruskoj Vrhovnoj komandi, rekao je:

„Srbija može biti sigurna da će saveznici sve učiniti!“

Tom prilikom je dodao da će na Balkan poslati 15.000 vojnika.

U savezništvu sa bugarskom vojskom Nemačka i Austro-Ugarska - pošto su 5. oktobra 1915. bombardovali Beograd, a zatim otpočeli novu ofanzivu - ostvarile su svoj prvi strategijski i politički cilj: da razvuku srpsku vojsku na tri fronta i time oslabe njenu udarnu moć, a posebno njen borbeni moral.

Nekoliko puta brojnija, austrougarska vojska je u 7/8. oktobra 1915 - usprkos tome što su im hrabri srpski vojnici nanosili velike gubitke - upala na teritoriju Kraljevine Srbije.

Bugarska vojska je otpočela napapd u toku noći, 13/14. oktobar 1915. na celom frontu srpske Druge armije, pošto je prešla srpsko-bugarsku granicu.

Već 14. oktobra 1915, Vrhovna komanda je poslala i detaljnu vojnu situaciju u Srbiji pukovniku Leontkijeviću, vojnom izaslaniku u Rusiji, kako bi obavestio ruskog cara Nikolaja II Romanova i rusku Vrhovnu komandu:

„Naša vojska sa nadčovečanskim naporima odupire se nadiranju nadmoćnije nemačko-austrijske vojske sa severa. Zbog izvršene koncentracije bugarske vojske na našem istočnom frontu, nekoliko naših divizija morale su se istaći prema Bugarima. Već su dva dana kako se vidi bugarska namera, da nas napadaju i time još više olakšaju nastupanje neprijatelja na severnom frontu. Pošto su zauzeli nekoliko tačaka na graničnoj liniji, Bugari su otpočeli nastupanje i prodrli u našu teritoriju za nekoliko kilometara. Pod takvim okolnostima, srpska vojska, mnogo slabija od austro-nemačkih i bugarskih snaga, i pored sve gotovosti da na svakom koraku najupornije zadržava neprijatelja, ipak neće moći odoleti i sprečiti njihovo nadiranje.“

Srpska vojska pružala je energičan otpor. Vojnici iz munula dva balkanska rata, prvog i drugog, 1912. i 1913, sa pouzdanjem i ratnim iskustvom iz 1914, lako su izlazili na kraj protiv tuđina, iako je bio opremljen novim tipovima aviona i masom modernih topova.

Neposredno po izvršenom napadu bugarske vojske na srpsku vojsku, predstolonaslednik Aleksandar poslao je 15. oktobra 1915. telegram ruskom caru:

„U najkrtičnijem času za Srbiju i srpski narod i u slučaju njegovog pokoravanja, jedina i najveća nada ostaće Njegovo Veličanstvo. Mi smo savršeno ubeđeni u to da samo vojna dejstva od strane Rusije mogu u sadašnjem trenutku da ukažu stvarnu moć Srbije!“

Ruski car je odgovor poslao preko pukovnika Leontijevića:

„Javite prestolonasledniku Aleksandru i Vrhovnoj komandi da ih molim da ne očajavaju i da stoički istraju u zaista teškoj situaciji. Divizija armijske konjice žurno se grupiše radi desanta. Neka Srbija bude duboko uverena da će Rusija učiniti sve da Srbiji olakša i pomogne. Nadam se da će prvih dana meseca novembra i na Balkanu neprijatelj biti pod udarcem Moje vojske!“

1. Ovaj telegram prispeo je u srpsku Vrhovnu komandu 24. oktobra, ali do tog dana ruski car NIJE naredio konjičkoj diviziji da izvrši desant na Bugarsku kako je obećao.

2. Inače, ruska Vrhovna komanda je još ranije imala strategijski plan Bosforska operacija radi zadobijanja Carigrada, a posebno Bosfora i Dardanela, gde bi uspostavili vojnu i pomorsku bazu.

U ovoj depeši se, zatim, navodi da savezničke, engleska i francuska vojska, oklevaju i da će, ukoliko i pomognu, to biti tek kad srpska vojska podlegne nadmoćnijem neprijatelju. Nemačka vojska ima nameru da što pre uspostavi vezu s Craigradom, pa pukovniku Lentkijeviću, vojvoda Radomir Putnik, načelnik Štaba Vrhovne komande nalaže:

„Predstavite ovo Nj.V. Caru neposredno, ili preko načelnika štaba ruske Vrhovne komande i recite mu da mi je jedino i najviše uzdanje u Njegovo Veličanstvo u momentu kad nastaju najkritičniji dani za srpsku armiju i strašna perspektiva za Srbiju i njen narod, ako je neprijatelj pokori. Ja molim Njegovo Veličanstvo da Srbiji ukaže brže vojnu pomoć kojom bi na Bugare učinili ma kakav pritisak u cilju zadržavanja njihove ofanzive protiv nas. Moje je uverenje da je samo ruska vojna akcija protiv Bugara jedina uspešna pomoć koja bi nam se sada mogla učiniti!“

Grčka se bojala da bi učestvovanjem na strani Srbije nanela sebi velike štete, te bi, u prvom redu, smanjila nacionalni vojni potencijal, koji je čuvala radi odbrane od bugarskog napada.

Vanzelos se povukao sa svog visokog političkog položaja, pošto je Nemački car Vilhem II ultimativno zahtevao od kralja Konstantina I, svog zeta, da odmah mobiliše grčku vojsku i stavi je na stranu Centralnih sila protiv zajedničkog neprijatelja - slovenstva. Pre svog dostojanstvenog odlaska Venizelos je caru Vilhemu preneo i tzv.“neutralni stav grčkog suverena u korist svog naroda“, pri čemu se vidi „u čemu bi bila korist mobilizacije grčke vojske u cilju pomaganja nemačke vojske, s obzirom na to da Sredozemnim morem vlada francusko-engleska flota.

Delegat našeg ministra inostranih poslova u Atini, pukovnik Milovanović, prenosi stav grčkog pukovnika Metaksa, delegata pri srpskoj vladi u Nišu, da kralj Konstantin povodom zajedničke akcije dve vojske - grčke i srpske, još nema precizan stav, ali da je grčka vlada proglasila neutralnost.

Dok je general Saraj odlučio da kod Krivolaka 20. oktobra pošalje dva pešadijska puka sa po dve baterije, da obrazuju mostobran, engleski general Mil, zapovednik Engleskog ekspedicionog korpusa u Solunu, još nije dobio nikakvo odobrenje od svoje vlade, premda je za pomoć srpskoj vojsci odredio jednu brigadu sa 16 topova.

Ruski car Nikolaj II naređuje svom ministru inostranih poslova da telegrafiše u Pariz i u London da se u Srbiju, i pod Vrhovnu komandu stave njihove trupe koje šalje ili koje se već nalaze u Solunu, ali u vezi sa ruskom pomoći i dejstvima protiv Bugarske, obavestio je pukovnika Leontijevića o sledećem:

„Saopštite Prestolonasledniku Aleksandru da u punoj meri vidim i osećam težak položaj u kome se danas nalazi Njegova hrabra vojska. Ja sam rad i gotov činiti sve moguće da mu pomognem, i neizmerno žalim što u ovom trenutku nemam više mogućnosti da ukažem brzu pomoć onakvu kao što bih želeo. Za desant koji sam nameravao preduzeti treba prilično vremena, jer slobodnih trupa nemamo i moramo ih skinuti s borbenog fronta, a zatim popuniti i snabdeti sa svim potrebama, treba skupiti i formirati transporte. Za sve to treba znatnog vremena. No dok se ovo ne bude spremilo, naša flota će bombardovati i uznemiravati bugarska pristaništa i obalu. Saveznici čine korak kod Rumunije da pristupi nama, ili da nam dozvoli da trupe prebacimo na bugarsku granicu kroz Dobrudžu. Na ovaj bi način naša vojna pomoć mogla biti najbrže ukazana. Molim prestolonaslednika da bude uveren da ću sve što je moguće učiniti da olakšam težak položaj Srbije!“

Ruski car završava ovako obraćanje zahtevom da ga srpska Vrhovna komanda i dalje izveštava o vojnoj situaciji u Srbiji, što se i čini, jer mu je za nekoliko dana, od 14.-18. oktobra, poslato 10 informacija.

General Aleksijev, načelnik štaba Ruske Vrhovne komande smatrao je da zbog Rumunije, na koju vrši Engleska pritisak, car Nikolaj ne može da pomogne Srbiji, pa se interesovao kod našeg vojnog izaslanika:

„Pitao me je, mogu li Rusi doći do Renija Dunavom, odgovorih: mislim da bi Bugari pucali na lađe. Nama je glavno da se osigura železnička pruga Solun - Niš, da je Bugari ne preseku, jer kad bi tu železničku prugu presekli, onda bi se onemogućilo snabdevanje srpske vojske municijom, kao i dolazak savezničke vojske.!“

Vrhovna komanda je, naime, nameravala - ukoliko dođe saveznička vojska u Srbiju - da se od linije Solun - Skoplje organizuje front prema Bugarskoj i da se postepeno napreduje ka bugarskoj granici. Srpska vojska bi uložila najveće napore da drži front na severu i zapadu, dok ne dođu savezničke snage u većem broju.

Zbog prodiranja neprijatelje preko Drine, sa severa preko Save i Dunava i bugarskog prodora na istoku Srbije, srpska vojska bila je primorana da razvuče svoju armiju. A kad je palo i Skoplje, carski grad Dušana Nemanjića, general Saraj, saveznički komandant na Solunskom frontu je lakonski odgovorio:

„I pored najbolje volje ne mogu preduzeti ofanzivu, dok ne bude dovoljno trupa.“

Ipak, svetla tačka i ohrabrujuća po srpske vojnike predstavljala je vest da je u Petrogradu, 19. oktobra 1915. , objavljen manifest ruskog cara Nikolaja II Romanova kojim se objavljuje rat Bugarskoj:

Objavljemo svima našim vernim podanicima, da se bugarska izdaja slovenske stvari - mučki pripremana od početka rata, a što se smatralo za nemoguće - ostvarila. Bugarske su trupe napale našu vernu saveznicu Srbiju, okrvavljenu u borbi protiv jačeg neprijatelja, Rusija i Velike Sile, naši saveznici, pokušavali su da odvrate vladu Ferdinanda Koburškog od tog fatalnog koraka. Ostvarenje starih težnji bugarskog naroda: aneksija Maćedonije bila je osigurana Bugarskoj drugim putem, koji nije bio u interesima sa interesima Slovenstva. Ali tajni sebični računi, koji su nadahnuti od Nemaca i bratoubilačka mržnja prema Srbiji, pobedili su. Bugarska, naš jednovernik, kojega je Rusija nedavno oslobodila iz ropstva turskog, hrišćanskom verom i Slovenstvom. Ruski narod gleda sa bolom ma izdaju Bugarske, koja nam je bila do poslednjih dana tako bliska, i sa krvavim srcem izvlači svoj mač protiv tebe, predajući sudbinu izdajnika slovenske stvari pravednoj kazni Božjoj!“

Srpska Vrhovna komanda dostavila je komandantima I,II i III armije, Odbrane Beograda, Timočke vojske, Nove Oblasti, Južnomoravskih trupa, Užičkog i Krajinskog odredba izjavu cara Nikolaja, bez komentara, osim naređenjena:

„Prednji manifest dostavite trupama!“

U svim dosadašnjim borbenim akcijama bugarska vojska, čiji je glavnokomandujući general Žekov imala je preko 8.000 mrtvih i 15.000 zarobljenih.

Ali su zato vesti iz ruske vrhovne komande bile razočaravajuće: đeneralštabni pukovnik Artamanov, vojni izaslanik pri srpskoj vladi, dostavio je telegram generala Aleksijeva, načelnika štaba:

„U odgovoru na vaš Br. 722 kojim je srpska vlada tražila učešće ruskih trupa protiv Bugara, nap. autora i da se izbegne nesporazum, saopštavam da, u sadašnjim prilikama i s obzirom na sredstva kojima raspolažemo, mi nećemo moći izvesti desantnu ekspediciju u velikim razmerama!“

Tada su mnogi shvatili zašto je vojvoda Putnik naredio da se manifest ruskog cara o objavi rata Bugarskoj prosledi srpskoj vojsci bez ikakvog komentara.

Rusija je, naime, pomno pratila akcije austrijskih monitora koji čiste Dunav od mina, kako bi uputila šlepove sa municijom za Bugarsku i Tursku. Jer, prema Vojnoj konvenciji sa Bugarima, potpisanoj u Plesu kraj Zagreba 6. oktobra 1915. Nemačka se obavezala da bugarskoj vojsci najdalje u roku od tri nedelje po objavi rata Srbiji, preda oružje i municiju. Kod Vidina su šest šlepova i šest lađa, naoružanih topovima od 75mm, očekivali da se od mina očisti i preostali deo Dunava, granične reke između Rumunije i Bugarske.

Vojni izaslanik u Rusiji, pukovnik Leontkijević, nagovestio je 2. novembra, najzad, pomoć koju bi srpskoj vojsci pružili ruski car Nikolaj II i njegova carska armija:

„Preduzete su sve mere da se ubrza koncentracija trupa. Kozaci su određeni za desant. Za sada se prevoze dva korpusa i to 5.kavkaski i 16. armijski korpus i hitno pripremaju i koncentrišu prevozna sredstva. Računaju da ova dva korpusa mogu biti iskrcani u Varni (ali nastojavaju za dopuštenje prolaza kroz Dobrudžu) najdalje kroz 12 do 14 dana. Ova ekspediciona armija biće uvećana do 150.000 vojnika. Pukovnik Artamonov je javio da će Srbija zaključiti mir ako joj se za dve nedelje ne ukaže potrebna pomoć. Ovakve vesti čine rđavu impresiju, a ništa ne koriste. Ja sam uveravao da Srbija nikad neće zaključiti mir, ali sam u isti mah tvrdio da će nastupiti katastrofa ako saveznici ne priteknu odmah sa što većom snagom u pomoć. Juče je otputovao car sa carevićem Aleksejem na jugozapadni front, a sutra se vraća!“

U Vrhovnu komandu stigao je 2. novembra 1915. još jedan telegram pukovnika Leontkijevića:

„Ovde se bavila cela Carska familija. Danas putuju, a takođe i Car, koji će se na front vratiti za kroz osam dana. Danas pri ručku Car mi je naredio:

- Javite Prestolonasledniku Aleksandru i Vrhovnoj komandi da ih molim da ne očajavaju i da stoički istraju u zaista teškoj situaciji. Divizije ekspedicione armije žurno se grupišu za desant. Za komandanta armije postavio sam đenerala Ščerbačeva, koji je potpuno dokazao svoju spremnost i odlučnost. Neka Srbija bude duboko uverena da će Rusija učiniti sve da joj olakša i pomogne. Nadam se da će prvih dana meseca novembra i na Balkanu neprijatelj biti pod udarcima moje vojske. Ukoliko bude dolaženje oružja uvećano i armija će se uvećati. Glavno je da ne gubite veru i što je moguće više sačuvati duh i moral vojske. Juče mi je Carica u prisustvu Cara izjavila brigu i bol, i kazala da se nada da će pomoć saveznika i Rusije stići što je moguće brže!“

Ruski državnik i ministar spoljnih poslova Sazonov ni ranije nije bio naklonjen Srbiji. Nastojao je da izgladi sukobe između Turske i Srbije, bio upoznat sa srpsko-bugarskim sporazumom iz 1912. savetovao je da ne insistira na izlazu na Jadransko more posle uspeha u balkanskim ratovima i zahtevao je tada od Srbije da prihvati arbitražu ruskog cara Nikolaja II.

Sazonov nije bio ni za desantnu operaciju ruske vojske na bugarsku teritoriju 1915., što mu je na ruku išao stav Rumunije o neutralnosti.

Dok su saveznici razmišljali o ideji da u Solun pošalju što znatnije snage, prema strategijskim planovima koje su imali za naredne godine, u nemačkoj Vrhovnoj komandi u Plesu bili su mišljenja da je pitanje vremena kada će slomiti Srpsku vojsku, kao i da saveznici nemaju namere da razviju desantnu operaciju većeg obima severeno od Soluna, odnosno da neće pružiti veću, nego samo simboličnu pomoć Srbiji.

Posle poraza Srpske vojske bilo je u planu da se povuče veći deo nemačkih snaga, a da na osvojenom zemljištu ostanu austrougarske i bugarske snage. Neprijatelj je zastupao gledište da se stanje na Balkanu mora temeljito urediti.

Posle zajedničke sednice srpske vlade i srpske Vrhovne komande, 8. novembra 1915. odlučeno je da se za pomoć obrate savezničkim državama, napominjući da će posle pobede, Austro-Ugarska monarhija sve snage uperiti protiv Rusije. Iz tog razloga se Nikola Pašić ponovo obratio ruskom caru pismom:

„Napominjem da se naša vojska hrabro bori i da uvek tuče neprijatelja kad dođe do puščane borbe. Ali sadašnje ratovanje vrši se poglavito neprijateljskim oruđima...Ako Srpska vojska ne dobije oružje, onda je za vojsku i za Srbiju, neminovna katastrofa. Nastupiće gori slom nego 1913. Pomagajte najhitnije!“

Ruski car Nikolaj je takođe obavešten o zaključcima zajedničke sednice, kao i da će Srpska vojska biti primorana da obustavi odbranu i da se povlači. Car je odbio pomoć u oružju, navodeći da je Odesa bombardovana od neprijatelja te da je oružje povučeno dalje od ove luke. Umesto toga poslao je srpskom narodu 26.000 pari civilne odeće, a za vojsku samo dva topa i 13.000 granata.

"Hvala ti, hvala srpska nemajko!"

Odnosi Rusije i Srbije već vekovima su isprepleteni do te mere, da naša sudbina, bar ovog časa tako izgleda, opet zavisi od - Rusije.

...Ostaje pomalo opor ukus da nam pomoć bratske Rusije nije baš stizala uvek kako je Srbija očekivala, ili prevedeno na jezik današnjice - ništa nije slučajno, osim ako se interesi velike Rusije ne poklope sa trenutnim događanjima na prostoru Srbije...

* * *

Ruski car Nikolaj je takođe obavešten o zaključcima zajedničke sednice, kao i da će Srpska vojska biti primorana da obustavi odbranu i da se povlači. Car je odbio pomoć u oružju, navodeći da je neprijatelj bombardovao Odesu, te da je oružje povučeno dalje od ove luke.

Umesto toga, poslao je srpskom narodu 26.000 pari civilne odeće, a za vojsku samo dva topa i 13.000 granata.

Upravo zbog takve situacije prestolonaslednik Aleksandar uputio je 16. decembra 1915. novu poruku Nikolaju II tražeći opet hitnu pomoć:

„Sa nadom i uverenjem da će se moja vojska na Jadranskom primorju snabdeti i reorganizovati na miru uz obećanu pomoć saveznika. Ja sam je preveo preko albanskih i crnogorskih planina. Ne našavši ništa od obećanog što joj je potrebno za izdržavanje i reorganizovanje, ona danas stoji pred najžalosnijim završetkom. U tom najtežem trenutku Ja se obraćam Vašem Imperatorskom Veličanstvu, u koje sam uvek polagao svoje poslednje nade s molbom za Vašu intervenciju da bi je spasao od sigurne propasti i da bije mogao u miru pripremiti za nove napore koji predstoje njoj i savezničkoj vojsci. Da bi to moglo biti, potrebno je da savezničke flote prevezu što pre moju Severnu vojsku iz Svetog Jovana Medovskog u kakvo bezbedno mesto, nedaleko od granica Srbije (najbolje u okolinu Soluna). Gladna i iznemogla vojska, nezaštićena od neprijatelja ne može suvim stići iz Skadra do Valone, kuda savezničke komande misle da je upute.

Ja se nadam da će ovaj moj apel naći odziva kod Vašeg Imperatorskog Veličanstva, koje se uvek očinski staralo za srpski narod i da će intervenisati kod Saveznika da spasu Srpsku vojsku od katastrofe koju nije zaslužila, a koja joj inače predstoji!“

Vojni izaslanici u Parizu, pukovnik Jovanović i kapetan Hristić, u Rimu zatražili su od Vrhovne komande podrobnije podatke o stanju Srpske vojske koja je u Skadru.

U Brindiziju se nalazila velika količina brašna, ali su zbog pojave sumarena Italijani privremeno odustali da štite brodove preko mora, a osim toga zahtevali su da Srpska vojska brašno iz Drača preveze do Skadra, što ona nije nikako mogla.

Iako je naš ministar insistirao da Italijani obezbede zaštitu od austrijskih napada iz vazduha - što je izjavio načelnik štaba italijanske Marine - obećana jedna baterija topova nije ni upućena u Drač. U stvari, Marina je odustala i od prevoza, te je predložila da se svi transporti upute južnije, u Valonu.

Jedina intervencija ruskog cara Nikolaja II bio je oštar protest saveznicima povodom zabrane Italijana da srpska vojska pređe reku Škumbu i uđe u Valonu.

Italijani su, očigledno, strahovali da ne dođe do sukoba sa srpskom vojskom, mada je Nikolaj II ubeđivao Sidneja Soninu, italijanskog ministra inostranih poslova, da i Srbija i Italija, kao savezničke zemlje, ratuju protiv istih neprijatelja.

Ruski car je odmah uputio telegram engleskom kralju Džordžu V i Poenkareu, francuskom predsedniku, da će ukoliko ne pomogne srpskoj vojsci, Rusija odmah raskinuti savez u Atlanti.

Dvadeset osmog decembra 1915. ruski car Nikolaj II Romanov, pobuđen žalosnom sudbinom srpskog naroda i njegove vojske, poslao je sledeću depešu prestolonasledniku Aleksandru, vrhovnom komandantu Srpske vojske:

„Sa osećajem bola, Ja sam pratio od skora odstupanje hrabre Srpske vojske u Albaniju i Crnu Goru. Izjavljujem, s toga, Vašem Kraljevskom Visočanstvu moje divljenje iskreno, pred veštinom sa kojom je ona pod Vašim rukovodstvom odolevala svim teškoćama puteva, odbijajući napade svuda brojno nadmoćnijeg neprijatelja.

Saglasno Mojim naredbama, ministar spoljnih poslova više puta je pozivao saveznike da preduzmu mere za osiguranje morskog puta u Jadranskom moru.

Zahtevi ovi biće obnovljeni, i Ja se nadam da će slavnoj vojci Vašeg Visočanstva biti data mogućnost da napusti Albaniju i San đovani di Medua. Ja verujem čvrsto da će se ona ubrzo oporaviti od preživljenih teškoća i ponovo učestvovati u borbi sa opštim neprijateljem.

Pobeda nad njima, a vaskrs Velike Srbije biće Vama, bratskom Srpskom Narodu, uteha za sve što ste preživeli!“

Ovakva uteha ruskog cara samo je razjarila žuč i pokolebala nade srpskih vojnika u pomoć koju su mogli da dobiju pravovremeno od pravoslavne Rusije, još pre nego što je Bugarska napala Srbiju.

U izveštaju Vrhovne komande iznosi se da o daljim operacijama vojske ne može biti ni reči jer „napuštanje naše teritorije u potpunosti je umanjilo duh naše vojske i uvećalo broj vojnika koji se predao neprijatelju... Sad uveliko vlada glad i ako se uslovi ishrane ne poboljšaju, neminovno je rastrojstvo naše vojske!“

Sazonov se, na osnovu intervencije ruskog cara, založio kod saveznika kako bi Srpsku vojsku prebacili na Krf.

Ali na jedno pitanje saveznika, ko će sve to platiti, Nikolaj II je kratko odgovorio:

„Sve što Srpska vojska bude potrošila, Ja ću platiti!“

Istorijske činjenice, međutim, bile su drugačije. Car Nikolaj II je umesto brodova i novca poslao general-majora Tatiščeva iz svoje svite, da kralju Petru I, prestolonasledniku Aleksandru i kraljevom najstarijem sinu, princu đorđu, nesuđenom prosiocu careve najstarije ćerke, velike knjeginje Olge, uruči ruske oredene. Ruski general je ove ordene doneo 30. decembra 1915. Kralj Petar je odlikovan ordenom Velikomučenika Svetog Andreja Prvozvanog sa mačevima, koji je do tada imao samo ruski car Aleksandar I u doba kada je vodio ratove protiv Napoleona, a orden je uspostavljen ukazom cara Petra I Velikog i nosilac tog ordena automatski je dobio sve ostale ruske ordene.

Bila je to odista slaba uteha za nadu koju je očekivala srpska vojska od velikog ruskog cara, s obzirom na to da su Francuzi i Englezi tek 29. decembra 1915. doneli odluku o konačnoj evakuaciji Srpske vojske na Krf. Dotad su srpski vojnici masovno umirali bez hrane i lekova.

U Ratnom dnevniku srpskom Vrhovne komande zabeleženo je da je kralj Petar primajući ovaj ruski orden, rekao:

„Ova odlikovanja su mi veoma dragocena. U njima vidim ruskog cara prema mom narodu i prema Srpskoj vojsci!“

Na kraju 1915. godine, 31. decembra, pre ukrcavanja i prevoženja preko mora, na Krf, u severnu Afriku, u Bizertu i na Korziku, Srpska vojska imala je svega 126.517 oficira i vojnika, što je bila samo jedna četvrtina od snage koja je brojala pre otpočinjanja rata 1914. godine.

Početkom 1916. Nikola Pašić je razvijajući inicijativu srpske vlade putovao u Pariz, zatim u London, u kome je boravio desetak dana zajedno sa regentom Aleksandrom.

Neposredno po povratku na Krf Pašić je na poziv ruskog cara 18. marta otputovao u Petrograd, kada se na audijenciji - očekujući i dalju pomoć od Rusije - diplomatski zahvalio na pomoći:

„Svaki će srpski vojnik doveka pamtiti šta duguje Rusiji, jer se na muci poznaju junaci!“

Ipak, Pašić je pitao cara Nikolaja šta će sve Srpska vojska da dobije od Rusije kada se rat završi.

Pokrenuta su i druga pitanja, kao i oluke Londonskog ugovora između saveznika i Italije, zatim se Pašić požalio na odluku kralja Nikole, koji je serdaru Janku Vukotiću zabranio da zajedno sa Srpskom vojskom i Crnogorska ode na Krf:

„Sa Srpskom vojskom izbeglo je samo 10 crnogorskih oficira i 13 vojnika, sve ostalo su bili dobrovoljci, Bokelji i Bosanci!“

Pašić je ostao u Rusiji do 15. maja 1916. a zatim na predlog ruskog cara otputovao u Odesu da obiđe I srpsku dobrovoljačku diviziju, u koju je sa Krfa došao srpski komandni kadar, na čelu sa generalom Mihailom Živkovićem, ranijim komandantom Trupa odbrane Beograda.

Par dana iza Pašićevog boravka u Odesi, i ruski car Nikolaj II obišao je srpske dobrovoljce, koji su i dalje masovno pristizali iz ruskih zarobljeničkih logora, tako da je car odobrio i formiranje II srpske dobrovoljačke divizije.

Miroslav Spalajković, srpski izaslanik u Petrogradu, predložio je caru da se Srpski dobrovoljački korpus prebaci iz Odese u Turn Severin i da, čim se u krajini digne ustanak, dobrovoljci izvrše desant i preko Dunava se prebace u Srbiju. Ruski car je dozvolio, ali je bio protiv Nikola Pašić, koji je računao da se srpski dobrovoljci dovedu na Solunski front.

Ruski car je izvršio smotru I srpske dobrovoljačke divizije 23. maja 1916. Smotru je ovako opisao Vojin Maksimović, načelnik štaba Divizije:

„Dolazak Carev u Odesu bio je propraćen izvesnom zebnjom nekih ruskih viših oficira iz štaba Odeskog vojnog okruga... Po divnom i sunčanom vremenu, od 10.30 na polju Hodniki, blizu Odese, Njegovo Visočanstvo car Nikolaj II u pratnji svoje porodice i velike carske svite, održao je pregled trupa Odeskog garnizona u kome su činili glavnu masu. Njegov su poglaviti interes privlačila prva tri pešadijska puka Prve srpske dobrovoljačke divizije. Jašući na krvnom alatu, car je obilazio frontove 1, 2. i 3. pešadijskog puka pozdravljajući ih sa: „Pomozi Bog, junaci!“ i gledajući svojim blagim, plavim očima lica naših dobrovoljaca, kao da je hteo da se unese u njihovu dušu, da ispita onu njezinu veliku silu i da joj zadahne utehu za pretrpljeno i nadu za ono čime je dobrovoljačka duša čeznula, za slobodom i veličinom njihove narodne otadžbine. Praćen neprekidnim uraganskim poklicima Živeo! Car je odjahao na mesto sa koga je mogao da posmatra defile srpskih trupa.

Pod komandom đenerala pešadije Lajminga, krenula se masa pet pešadijskih pukova, najpre dva ruska puka, jedan za drugim u smaknutim porecima u dve linije bataljona, pa za njima Prva srpska dobrovoljačka divizija, u istim pukovskim porecima. Nailazili su gorostasni dobrovoljci - Bosanci, Hercegovci, Ličani, Bačvani, Banaćani, Sremci, Slavonci i Baranjci. Njihovo držanje, ravnanje i korak - to je bilo nešto što se samo u mirno doba može gledati po velikim garnizonima. Na izjave zadovoljstva Cara: “Očen harašo!“, prolamao se srpski vojnički zavet: „Staraćemo se!“

Po završenom paradnom maršu divizija se postrojila u karu pukovskih smaknutih poredaka, sa jednom otvorenom stranom prema carskoj sviti. Car, sam, bez ikakve pratnje, na alatu, ulazi u karu dobrovoljaca, stade u sredinu, odakle je izgovorio ove reči:

„Srećan sam što u vama vidim onaj deo hrabre Srpske vojske, čijoj se hrabrosti divi ceo svet. Biću još srećniji da po svršetku rata vidim Srbiju veliku i snažnu!“

Dugotrajno, gromovito naše srpsko: „Živeo!“, prolamalo je majski sunčani vazduh, dok se car, očigledno jako raspoložen, vraćao u krug svoje carske porodice i velike svite!“

Premda je oficirski i vojnički sastav I srpske dobrovoljačke divizije očekivao da će biti prebačen na Solunski front i u sastav Srpske vojske, car Nikolaj II naredio je da se divizija uputi na fornt u Dobrudži, budući da je Rumunija 14. avgusta 1916. objavila rat Austrougarskoj. Divizija je brodovima Srpskog parobrodskog društva, koje je još 15. oktobra 1915. prinuđeno da uđe u sastav ruske Dunavske flotile, prebačena iz Odese do rumunske luke Čarnavode.

Srpska dobrovoljačka divizija ušla je u sastav Ruskog streljačkog korpusa i u dvomesečnim borbama, počev od 22. avgusta 1916. sa nemačko-bugarskim snagama, praktično bila prepolovljena: od blizu 15.000 vojnika oko 9.000 je ubijeno, ranjeno ili nestalo.

U Petrogradu, u Dumi, hvaljeno je junaštvo srpskih dobrovoljaca, ali ruske novine nisu pisale o zverstvima bugarskih vojnika nad ranjenim i zarobljenim; mnogi ranjeni Srbi sami su se ubijali kako ne bi dospeli u bugarske ruke.

Zbog apsolutno velikih gubitaka car Nikolaj II, na pritisak Srpske vlade, doneo je odluku da se prepolovljena I srpska dobrovoljačka divizija povuče sa ratišta, uz carevu pohvalnu naredbu.

/ Internet Svedok /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP