Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 110504
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6746965
Ko je na sajtu?
Imamo 64 gosta na mreži

ПОТРЕБНЕ ПРОМЕНЕ У СПОЉНОЈ ПОЛИТИЦИ СРБИЈЕ


08.01.2013. / pee-Академедиасрбијa

Живадин Јовановић

Најприсутнија тема у раду Београдског форума, као и у друштву уопште, била је и за дуго остаје – статус Косова и Метохије, обесправљеност српског народа у Покрајини и ускраћивање права на слободан и безбедан повратак око 230.000 протераних Срба и других неалбанаца. Тој теми је посвећена и најновија публикација Форума „Од агресије до сецесије“. Ставови Форума су принципијелни и познати.

Ипак, да подсетимо. Статус Косова и Метохије је за Србију суштинско отворено питање. После једностраног одцепљења, тешко је замислити праведно и одрживо решење за било које конкретно питање без компромисног решења за будући статус Покрајине. Отворено питање статуса не може се затворити уценама ЕУ и САД, односно, трампом виталних интереса Србије за етапе, или датуме на путу ка чланству у ЕУ.

Праведно и одрживо решење за статус може се постићи само истрајавањем Србије у захтеву да се разговори о томе воде у оквирима резолуције СБ УН 1244, важећих међународних уговора и међународног права. То уједно значи, да преговоре треба вратити на кололсек Уједињених нација, односно, Савета безбедности. На том колосеку и ЕУ, односно, њене чланице, могу наћи своје место и улогу. ЕУ, међутим, није и не може бити субститут за УН у решавању овог „par excellence“ проблема мира, стабилности и безбедности. СБ УН је овом проблему посветио много својих седница и одлука почев од 1997. до данас. У свакој резолуцији СБ УН постоји став да тај орган наставља да се бави овим проблемом, подразумева се, до његовог мирног решења у складу са резолуцијом 1244. Уз све поштовање ЕУ за њено учешће у спољној трговини и инвестицијама у Србији, велико је питање колико је ЕУ у стању да буде непристрасна и праведна када се зна да су њене најутицајније чланице деценијама пружале подршку сепаратистичком и терористичком покрету на Косову и Метохији, финансирале га и обучавале. Такође, треба имати осећај за меру када српски политичари истичу вредност и значај помоћо (донација) ЕУ у Србији. Ово тим пре, ако се зна да су само поједине банке из ЕУ подручја извукле са распродатог српског финансијског тржишта више профита него што износе укупне 10-тогодишње донације ЕУ. А шта тек рећи о екстрапрофиту мултинационалних компанија које су, током приватизације будзашто постале власници најбољих српских фирми.

Ако би Запад уценама Србији наметнуо решење супротно одлукама СБ УН, међународним уговорима и праву, ако би наставио да игнорише њене легитимне виталне интересе, такво решење тешко да би могло издржати пробу времена. Оно би наставило да служи као извор нестабилности, а могуће и нових конфликата. Ако би српске власти, под уценама, прихватиле трговину (deal) одричући се, директно или индиректно, својих легитимних виталних интереса које штити међународно право и резолујција СБ УН 1244, ради краткорочних комерцијалних интереса, то би био јасан доказ да не схватају историјску одговорност.

Процене да се нелегитимни интереси и апетити других на Балкану могу бесконачно намиривати на рачун Србије и српског народа, чије год биле, нису реалне нити одрживе. Таква решења нису нису решења, већ привиди који не могу имати дуги век. Балкан је и без тога крцат привида који су наметнути као решења! Коме је то потребно?

Београдски форум сматра да дијалог и договори о тзв. техничким или питањима „од значаја за свакодневни живот грађана“, ма колико била важна, нису замена за преговоре о питању статуса, без обзира шта о томе мисли Приштина, или њени моћни покровитељи. Прихватање преговора само о питањима „од значаја за живот грађана“ и о некаквој „нормализацији односа“, без јасног претходног договора да све стране прихватају разговоре о статусу на основу резолуције СБ УН 1244 и међународних уговора, значило би прећутно одрицање Србије од заштите свог основног права – на суведренитет и територијални интегритет. То би био још један у низу „уникалних“ преседана.

Србија, свакако, не може и не треба да затвара очи пред чињеницом да је већина земаља Запада, укључујући већину чланица ЕУ, признала илегално отцепљење Приштине. Али, та чињеница не сме да буде разлог да се Србија пред њом повлачи, да јој повлађује, или да је прећутно легализује. Није рационално ни да, због тога, заоштрава односе са најмоћнијим земљама. Рационално је и неопходно да региструје чињеницу да је Западу више стало до независног Косова и Метохије, него до стабилне, целовите и просперитетне Србије и да ту оцену узме у обзир у одлучивању о својој политици.

Да се политика кажњавања Србије и награђивања других на њен рачун, не би наставила у бескрај, потребне су промене у спољној политици. Једнак однос према онима који признају цепање Србије и према онима који подржавају њену целовитост, није логична нити рационална политика. А шта тек рећи о политичкој пракси у којој се предност даје првима, док се други држе на дистанци, или „ногом ћуше“, како је то поодавно запазио осведочени српски пријатељ, швајцарац Арчибалд рајс! Србија треба да покаже да држи до себе, својих институција, до својих легитимних интереса. И до пријатеља, савезника и партнера. На делу. У пракси.

Шта је то озбиљна држава?

Србија, заиста, има велике финансијске, економске и социјалне проблеме. О политичким да не говоримо. Али, упитајмо се – да ли је „озбиљна држава“ која своју судбину и животе грађана везује за инострану помоћ, која своје финансијске, економске или друге дебалансе решава успостављањем границе и експресном изградњом полицијских и царинских терминала, унутар своје територије! Тамо где никада нису постојали! Највиши српски представници најпре изјаве да је вест о отварању „канцеларија“ у Београду и у Приштини чиста измишљотина, а само месец дана после тога – да је о томе постигнут договор! Који кажу да „као озбиљна држава“ морају спровести оно што је претходна власт договорила на техничком нивоу, а потом, преко ноћи подигну дијалог на највиши политички ниво, изјаве да ће за свог мандата остварити „историјски договор“(Ваљда зато што знају да то зависи само од њих, а не од било ког другог, по најмање од од Тачија и његових покровитеља!). Затим, им Ештонова помогне да мало екстензивније протумаче садржину „техничких договора“, па предвиде и размену канцеларија. Све то, и ко зна шта још, без платформе, без става Парламента. Е то се зове – преузимање одговорности! То гротескно одбројавање сати пред очима целе нације, док булдожери откидају брдо код Јариња, до часа када ће се господа у Брислу изрећи своју оцену о „кооперативности“ Србије и евентуално јој подарити датум када ће се поново разговарати о датуму – је мера нивоа, одговорности, а богами, и стања здравља разума!

ЕУ, посебно поједине њене чланице, као што су Немачка, Велика Британија и Холандија, нису статусно неутралне. У то смо се уверили бар током протекле две деценије, као што ни Еулекс, од самог почетка његовог распоређивања, није статусно неутралан. Досадашње једностране концесије Србије у тзв. разговорима „о животним питањима“ јавно су се образлагале бригом за „наш народ“. Данас, званичници на необичан начин одбијају било какве примедбе на њихово беспоговорно извршавање противуставних договора и налога из Брисла и Вашингтона. Они то чине јавно понављајући питања као што су: да ли неко хоће нову, косметску „Олују“; да ли неко призива нови прогон преосталих Срба са Косова; ко то заговара нови рат; да ли неко жели да деца и пензионери умиру од глади; ко то призива самоизолацију, зар нам није било доста санкција; ко жели да пуца себи, једном у главу, други пут, у ноге, трећи пут да изазива саморањавање; коме је стало да води унапред изгубљене битке; може ли неко на Косову и Метохији да се заштити српским Уставом испод мишке; Уставни суд може да прогласи „техничке договоре“ противуставним, али нека претходно врати Покрајину под власт Србије!… И још много сличних.

Коме, заиста, све то користи, чему служи толико приземности? Ко измисли ту врсту државничке одговорности?

Јавну аргументацију захтева за новим попуштањем Београда управо је обогатио један страни амбасадор који је захтев за укидање „паралелних институција“, поред осталог, образложио и потребом да истрага ЕУЛЕКС-а поводом трговине људских органа буде ефикаснија! Па сад на црту – коме је у интересу да отежава утврђивања истине о најмонструознијим злочинима против Срба!? Да ли још увек неко сумња да је Еулекс „статусно неутралан“!?

Рецимо да Србија прихвати расформирање постојећих институција самоуправе, судова и јавних служби на северу Косова и Метохије, рецимо да преда Приштини сва природна богатства, руднике, воде, шуме, да се сагласи са чланством Приштине у Ујединјеним нацијама, да до датума неког састанка у Брислу потпише Уговор о пријатељству и сарадњи са Приштином, да до другог датума размени ноте о подизању канцеларија у ранг амбасада и потпише споразум о успостављању дипломатских односа између Републике Србије и Републике Косово… Рецимо да ће ЕУ и даље постојати у неком облику. Да ли би ту био крај уценама према Србији? Не верујем. Ако се прихвати континуитет спољне и безбедносне политике претходне власти, ако се у релативно краћем року не изврши озбиљна ревизија спољне и безбедносне политике Србије, уцене ће се спирално наставити, а перпектива је њено даље дробљење и черупање. Чак и ако ЕУ, далеко било, нестане са политичке мапе Европе, то неће зауставити разваљиваље Србије.

„Реалност“ и реалност

Ево, да се сам позовем на реалност. Шта је Србија од 2000. године до данас добила од САД и ЕУ у реалном животу, односно, шта је постигла – у привреди, индустријализацији, пољопривреди, стандарду људи, запошљавању, степену задужености, култури и очувању националног идентитета (музеји, библиотеке, галерије, позоришта) и другим областима? А не може се рећи, била све време врло кооперативна у односу на захтеве Брисла, Вашингтона, Хага, њени лидери су одлазили на доручке у Вашингтон, напримали се медаља и диплома по европским престоницама, проглашавани за нај-Европљане, хваљени као храбри и одговорни политичари.

Да ли Србија треба да буде захвална ЕУ и САД што је, иако понижена, опљачкана, презадужена и у беди – још увек на ногама! Шта се у међувремену променило у Европи и свету да би Србија данас могла више да верује у искреност и добре намере европских комесара пуних комплимената за рационалност, одговорност па чак и за храброст наших политичара? С ким су се и где они то борили, где су, на који начин, и према коме исказивали храброст? Зар ти комплименти и неодмерене хвале, после свега, не позивају, бар, на опрез?

Јасно је, дакле, да се Београдски форум и данас залаже за враћање процеса у оквире резолуције СБ УН 1244 и на колосек УН. За такву промену, заиста, је потребна храброст. За то се, вероватно, не би добила ни једна медаља у Брислу, Берлину, Лондону, или у Хагу, али би Влада добила подршку у народу а Србија би заслужила поштовање у свету. На руководству Србије је историјска одговорност да се окане калкулација у којима су важни тренутни, парцијални и комерцијални интереси, да одбије потпуно јасне захтеве за фактичким признавањем независности Косова и Метохије (нормализација односа, уговор о добросуседству и сарадњи, чланство у УН, укидање институција српске локалне самоуправе на Северу и др.). Од става да неће признати илегалну независност, руководство треба да афирмише одлучност да се легитимним средствима бори за очување суверенитета и територијалног интегритета Србије у својим границама на основу међународних уговора, Повеље УН, принципа ОЕБС-а и резолуције СБ УН 1244.

Од „кооперативности“ Београда и темпа евентуалног даљег узмицања пред захтевима у погледу Косова и Метохије, директно зависи темпо отварања листе других захтева. Нећемо их набрајати. Стратегија смањивања и слабљења Србије и српског народа као политичког фактора, није ничија фатаморгана, нити теорија. То је стварност која се одвија пред нашим очима. Питање је хоћемо ли жмурити, дати легалитет, сарађивати у томе, или признати да је истина само то што видимо, знамо и свакодневно осећамо: Најутицајније чланице ЕУ су континуитетом свог односа и поступака довољно јасно показале да не желе целовиту, развијену и снажну Србију, већ територијално, политички и морално ослабљену, кажњену и понижену. На дуги рок. То, на један или други начин, потврђују и мишљења утицајних политичара из низа земаља чланица ЕУ. А предвидиво је ће их бити све више и више, поготову када заврше своје мандате, или када се буду анализирали узроци растројства ЕУ.

Друго важно питање које је заокупљало нашу пажњу је – рад Хашког трибунала, његова улога у тумачењу узрока југословенске кризе, наметању колективне одговорности према српском народу, амнестирању других за злочине према Србима у грађанским ратовима у БиХ и Хрватској, као и у агресији НАТО 1999. Та политика искључиве, асиметричне одговорности на штету Срба, која се доследно спроводи од самог оснивања Трибунала, доживела је свој врхунац недавним ослобађајућим пресудама за хрватсдке генерале Готовину и Меркача, а потом, и за Рамуша Харадинаја, команданта терористичке ОВК.

Србији је неопходна дугорочна стратегија уравнотежене спољне политике. Очување и унапређење достигнутог нивоа односа са Западом и бржи развој сарадње и односа са Русијом, Кином, свим земљама БРИКС-а, са несврстаним, укључујући пријатељске арапске земље, кључ је за уравнотежење међународног положаја Србије.

Србија није немоћна и беспомоћна

Чланови и пријатељи Београдског форума дубоко верују да Србија није немоћна и беспомоћна, како то по неко говори, или пише. Није ни толико заостала за суседима, како се систематски тврди. Србија је, поготову, богата у области културе, духовности, знања и искустава која су веома значајна и за социјално-економски напредак. Природне и геополитичке потенцијалие непотребно је истицати, јер су ти потенцијали такође мотив притисака, уцена и територијалног уситњавања. Србији нису потребне поруке типа „да је све изгубила и да нема шта више да изгуби“. Такве поруке, без обзира шта им је повод и циљ, нити су тачне, нити одговорне. Оне су најмање покретачке. На Србији, на њеним институцијама, је да размисли о својој државној и националној стратегији. Да осмисли ту стратегију. Стратегију о непосредним, али још више о дугорочним циљевима и интересима. На Србији је да се окрене себи, да активира своје ресурсе, а не да концесијама у погледу „изгубљњеног“ Косова и Метохије плаћа „донације“ за попуњавање рупа у буџету! Србија треба да преполови бирократију, да одстрани партократију која је постала рак рана на дцржавном ткиву, да мање расипа и више штеди, да у најкраћем року удвостручи производњу хране, да не дозволи да је, поред Војводине, Мачве, Стига и Поморавља било ко уцењују да ће њена деца гладовати, да се одлучно окрене пријатељима који су спремни да равноправно сарађују и да је подрже, без уцена и мешања. А таквих има и у Европи и широм света. Србија треба да се сети пријатеља и да смогне куражи да их позове и уважи. Србија нема коме у Европи да се исповеда. Кад је требало, тој Европи све је дала.

Катарза је потребна ЕУ, којом доминира комесарска логика зачињена реваншизмом, егоизмом и неоколонијализмом.

Због Европе, мање због Србије.

/ http://www.pravda.rs /

 


 

 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP