Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 110504
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6746930
Ko je na sajtu?
Imamo 46 gosta na mreži

"SLUŽIMO NARODU" ILI "SLUŽIMO SRBIJI" - NIJE ISTO !


09.01.2013. / ree-Akademedisrbija

Građanin je suveren zato što mu to svojstvo izvorno pripada, a ne zato što mu to vlast odobrava. U našoj zemlji građanima je ukinuto pravo na odbranu zemlje, pa čak i na civilnu zaštitu. Govori li nam to nešto?

Prava i slobode pojedinca, poštovanje volje većine i vladavina prava, elemenati su političkog suvereniteta građana, koje političke birokratije izigravaju u korist privilegovanih manjina, monopolišući institucije koje se smatraju civilizacijskim tekovinama demokratije.

Politički suverenitet pojedinca ostvaruje se kroz institucije tzv. države-nacije. Te institucije staraju se o socijalnoj dobrobiti građana, njihovom zdravlju, ličnoj i imovinskoj sigurnosti, zbrinjavanju starih i nemoćnih, školovanju i zbog toga građani prihvataju obaveze, koje nameće život u zajednici i funkcionisanje institucija zajednice.

Građanin je suveren zato što mu to svojstvo izvorno pripada, a ne zato što mu to vlast odobrava. Da bi zaštitio sebe, svoj politički suverenitet i zajednicu u kojoj živi, istorijska je tekovina da građani imaju pravo da poseduju oružje.

Oružje u posedu građana, bilo privatno ili i u vidu vojne ili slične obaveze, simbolizuje individualni politički suverenitet. Ne radi se o perspektivi potencijalne revolucije, koja ionako nije verovatna zato što ljudi nemaju potrebe da ratuju protiv vlasti koju biraju, već zato pristup oružju predstavlja garanciju tog političkog suvereniteta.

Nakon nekoliko masovnih ubistava u američkim školama, javnosti se nametnula emotivna rasprava o pitanju prava građana da poseduju i nose oružje.

Problem se svodi na opredeljenje za suštinsku koncepciju po tom pitanju: za pravo svakog punoletnog i psihički zdravog građanina bez kriminalnih problema da poseduje oružje po svojoj želji, ili zapravo izvršne vlasti da zabrani posedovanje vatrenog oružja.

Praistorijski čovek živeo je u zajednici koja nije bila klasno podeljena. Svi su bili sposobni da doprinesu u lovu i odbrani nosili su prigodna oruđa.

Monopol nad oružjem uspostavljen je u robovlasništvu, kako bi vladajuća klasa održavala svoj društveni monopol.

U srednjevekovnom feudalnom poretku, pravo posedovanja vojnog oružja ograničeno je na viteški stalež i klasu feudalaca.

Obični ljudi, preduzetnici i seljaci, nisu čak mogli biti pozivani u vojnu službu, koja je bila vezana za nasleđivanje zemlje i statusa. Oružja asocirana sa feudalcima su bila element društvenog statusa i nedostupna kmetovima. Tako su seljaci i zanatlije dovedeni u podređen položaj po pitanju oružane moći i, uprkos brojnosti, do marginalnog političkog uticaja.

Seljaštvo je, doduše, ovladalo borbenom upotrebom poljoprivrednih alatki i tako održalo neku dozu moći, za razliku od zanatlija i trgovaca, ali je viteški stalež brižljivo čuvao svoje pravo na oružje od kmetova, kao i od feudalaca, koje je predstavljalo deo društvene hijerarhije. Povremeno, vitezovi su bili suočeni sa pobunama seljaka koje su za račun vlastele održavali u pokornosti, ali su uspevali da odole prevratu upravo zbog monopola na vojnu obuku i posedovanje vojnog oružja.

U periodu opadanja feudalnog uređenja desilo se otkriće baruta i počeo je razvoj dalekometnog vatrenog oružja. Posledica je bila stvaranje profesionalnih vojski i pojava plaćenika.

Razvojem profesionalne vojske, koja se finansira iz poreza, umesto zemljišnim koncesijama privilegovanim porodicama, vojna obuka, a time i pristup oružju, postaje dostupno svima, a ne više na osnovu rođenja i staleža. Što su se armije više oslanjale na regrutaciju i plaćanje centralnih vlasti, veći su bili zahtevi za pravo glasa nižih slojeva.

U drugoj polovini XVIII veka, stanovnici kolonija u Severnoj Americi, uglavnom u ruralnim oblastima, posedovali su puno oružja i bili su osposobljeni da ga koriste. Po prvi put u istoriji novog doba obični ljudi su imali adekvatnu vatrenu moć da se suprotstave centralnoj vlasti. Time civili nisu postali vojni stalež, ali je započet delimični transfer političke moći.

Američka revolucija bila je odraz političkog uzdizanja običnih ljudi naoružanih puškama, koje su im omogućile da se suprotstave organizovanim vojnim formacijama i da ih lišavaju oficira koji su do tada bili džentlmenski pošteđeni rizika da stradaju u borbi, narušavajući im lanac komande. Organizovana vojska nije mogla da prodre u sela i bila je uskraćena za hranu i izložena napadima urbanih narodnih milicija.

Amerikanci su prvi razumeli da je kapacitet da se, organizovanjem narodnih milicija suprotstave organizovanoj vojsci, suštinska za sam koncept njihovog građanstva. Građanin-potencijalni ratnik, naoružan jednakim ličnim oružjem kao armija, doživljen je kao nosilac i političkog suvereniteta.

U knjizi "Tragedija i nada", koja obrađuje bankarske interese porodice Morgan u SAD, profesor Džordžtaun univerziteta Kerol Kvigli objasnio je vezu između naoružanja i političke moći:

"U periodu specijalizovanog oružja, manjina koja poseduje takvo oružje može obično da primora većinu koja ga ne poseduje da joj se pokorava; tako da se periodi specijalizovanog oružja uglavnom odlikuju vladavinom manjine i autoritarnim vlastima. A, period amaterskog oružja je doba u kome su ljudi generalno jednaki u vojnoj moći, pa samo većina može da primora manjinu na pokornost i to je generalno period vladavine većina i čak nastanka demokratskih vlasti... Nakon 1800. godine, oružje je postalo jeftinije... i dostupno svakom. Tako su masivne grupe građana, opremljene jeftinim i lakim za upotrebu oružjem, počele da zamenjuju armije profesionalnih vojnika u Evropi, a pre toga u Sjedinjenim Državama. U isto vreme, demokratske vlade počele su da zamenjuju autoritarne vlasti (uglavnom u oblastima u kojima je oružje bilo dostupno i lokalni standardi života dovoljno visoki da ga stanovništvo može priuštiti).

Američki građanski rat preobratio je vojnu taktiku... Novi koncept je centralizovana armija koju finansira nacionalna vlada, kao osnova vojnog uspeha. Novi stratezi nisu bili zagovornici opštenarodnog, gerilskog, ratovanja..."

Do danas, nacije su posvećene takozvanoj drugoj generaciji ratovanja, u kojoj vojne jedinice nemaju sposobnost da na terenu stalno da pobeđuju gerilske pokrete i gerilsko ratovanje je ponovo nametnulo suverenitet običnog čoveka. Primer da naoružani i posvećeni obični ljudi ne mogu biti pobeđeni od organizovanih vojnih formacija je Vijetnam, a najskoriji Avganistan.

Evropska zemlja koja je razumela i uvažila vezu suvereniteta građana sa njihovom oružanom moći je Švajcarska, država nastala na žestokom građanskom sukobu. Svaki Švajcarac podleže vojnoj obavezi do 60 godina života i od njega se očekuje da ovlada upotrebom vatrenog oružja. Ovo od njih čini naciju potencijalnih ratnika.

Švajcarska je država u kojoj centralna vlada ima najuža ovlašćenja među industrijskim zemljama. Predsedavanje je simbolično i uspostavljeno na osnovu rotacije, sa jednogodišnjim mandatom. Ali, nacionalna armija je ustrojena da može da se popuni mobilizacijom za nekoliko dana.

Tačno je da Švajcarci predaju municiju u skladišta, nakon letnje obuke, ali je tradicija političke demokratije toliko utemeljena da bi bilo skoro neizvodljivo da centralna vlast odbije da to oružje vrati vojnim obveznicima. Zato Švajcarci nisu razoružana nacija, u smislu da im Vlada odobrava pristup oružju, već im samo Vlada skladišti oružje preko godine.

U iole pristojno uređenoj zemlji, vladavine većine, čak i suočenoj sa autoritarnom vlašću, što je u savremenim uslovima opšta pojava, malo verovatno da bi se ljudi digli na oružje protiv sopstvene vlasti.

Zastupnici kontrole naoružanja šire bojazan da bi oružje u posedu građana moglo da dovede do otpora sprovođenju državnih poslova i do porasta kriminala. Radi se o proizvoljnim argumentima. Građani imaju većinski interes da se sprovode zakoni i pojedinačni otpor bi bio izolovan i skršen, a statistike pokazuju da u zemljama koje su konfiskovale oružje nije dolazilo do pada stope kriminaliteta.

Takođe tvrde i da je centralizacija vlasništva oružja moralna obaveza. Problem je što se, uz savremena iskustva o uzurpaciji državnih mehanizama i birokratskoj otuđenosti administracija, na taj način promoviše i ničim opravdan stav da Vlast poseduje izvorni politički suverenitet, te da posedovanje oružja narušava taj ekskluzivitet, jer bi isto moglo da bude upotrebljeno protiv vlasti.

Za male nacije naoružani građani su sredstvo odvraćanja od kopnene invazije velikih sila, jer bi rasprostranjenost oružja i ubojnih sredstava efikasno suprotstavljanje centralizovanoj vojnoj i političkoj kontroli.

Međutim, u uslovima finansijske krize u kojoj vlast ima sve manje sposobnost da ostvaruje ekonomske ciljeve zajednice i stoga gubi kontrolu nad lokalnim zajednicama, zaista postoji mogućnost izbijanja sukoba, ali te naoružane grupe bi pre činile naoružane kriminalne grupe nego građani.

Danas su kriminalne grupe dobro naoružane i neretko su sposobne lokalnim snagama reda. Uz to, one imaju uspostavljen komandni lanac, nemilosrdne su i u uslovima ekonomskog sloma verovatno bi uspele da nemetnu svoj autoritet u nekim lokalnim zajednicama širom sveta.

Jedina odbrana od nametanja dominacije nasilne manjine je mogućnost da građani, sposobni da nose oružje, budu uključeni u odbrambeno-bezbednosni sistem svojih lokalnih sredina i nacija.

Ne radi se o konceptu nezavisnih narodnih milicija, niti revolucionarnog naoružanog naroda. Radi se o uvažavanju činjenice da u vladavini većine, većina mora imati mogućnost da se odbrani, a da vlast mora uvažiti to pravo, bez obzira što bi to ograničilo njenu apsolutnu dominaciju.

Postoji korelacija između prava na posedovanje oružja i izvornog političkog suvereniteta. Naime, pravo da se poseduje i nosi oružje predstavlja simbiličku potvrdu izvornog političkog suvereniteta građanina u odnosu na bilo koju vlast.

Zastupnici kontrole naoružanja uglavnom su pristalice opšteg biračkog prava i predstavljaju se kao zastupnici interesa građana. Ali, oni zanemaruju da pravo glasa ništa manje oružje za ostvarenje prava građanina da izrazi političku volju, nego što je pravo nošenja oružja sredstvo potencijalnog sprečavanja narušavanja političke volje većine.

Narušavanje slobode posedovanja naoružanja u funkciji je centralizacije političke moći, jednako kao i tiranija, jer izigrava sposobnost građana da se biračkim pravom odupru centralizovanoj političkoj moći manjine.

U tom smislu, decentralitacija vlasništva oružja doprinosi i održavanju društvene stabilnosti, jer potencijalne gerilske grupe razbojničkih i kriminalnih bandi su pokretljive, dobro naoružane, dobro organizovane i nemilosrdne i nerešiv su problem za svaku vlast. Građani koji poseduju oružje i obučeni su za njegovu upotrebu su prepreka decentralizovanom kriminalnom nasilju, jednako kao i centralizaciji moći manjine. Jednostavno rečeno, kičma liberalne demokratije je naoružani birač.

Ako se prihvata osnovanost uskraćivanja pristupa građana oružju, onda se kao prihvatljive usvajaju mogućnosti koncentracije moći vlasti, kao i naoružanih kriminalaca i njihovih grupa. Razoružavanjem građana, država bi jedino nametnula svoj neograničeni suverenitet nad njima, pri čemu ne bi postala ništa sposobnija da rešava njihove svakodnevne probleme niti da se u lokalu nametne kriminalcima i naoružanim grupama, čije je odmetništvo vezano za asocijalnost a ne za posedovanje oružja.

Pravo na posedovanje i nošenje oružja ne podrazumeva i pravo na samovoljno udruživanje u nezavisne lokalne narodne milicije, jer one su nužno koren buduće naoružane bandu, a naoružano okupljanje manjine se uvek ispostavi kao opasnost za većinu. Zadatak je vlasti da pravo na oružje i pristup odbrani vrednosti zajednice ne uskraćuje građanima, jer upravo tako se obezbeđuje zaštita interesa većine u društvu.

Za većinu vlasništvo oružja ima više simbolični nego praktični značaj. Većina njih nije posvećena obuci, za razliku od muškaraca u Švajcarskoj i zemalja koje posvećuju pažnju opštenarodnoj odbrani svoje zemlje. Drugi žive u ubeđenju da je odbrana njihove zemlje obaveza isključivo Vlada. Problem je što ostaje otvoreno pitanje šta se dešava kada Vlada sa grupom vojnika koje je sposobna da plaća, obuči i naoruža nije u stanju da ostvari odbranu zemlje koja pripada svim građanima.

Simboli su važni. Građanin koji ima pravo da poseduje i nosi oružje, čak iako nije u planu za javno angažovanje, poseduje nivo suvereniteta koji nemaju građani u naciji u kojoj je zabranjeno posedovanje oružja. On još uvek ima obeležje političkog suvereniteta - oružje. To svedoči da vlast još uvek ne može da ga u interesu birokratskog monopola na kapacitet moći uskrati, ali i da je imalac građanin koji još uvek ima izvorna prava koja političari i birokrate ne mogu da zakonski da uzurpuraju.

Zagovornici ograničavanja prava na posedovanje oružja, bez obzira na lični poriv, praktično favorizuju centralizovanu političku kontrolu. Mnogi od njih veruju da pripadaju intelektualnom staležu, koji kontroliše civilnu vlast. Oni žive u zabludi da isključivo njihov stalež ima pravo da određuje ko bi trebalo da ima pristup oružju. Problem je u tome što su oni manjina, što ih svodi na srednjevekovne vitezove u smislu da imaju odbojnost prema mogućnosti da nemaju monopol na nasilje.

Svidelo nam se ili ne, bližimo se kraju nacionalnih država, kakvim ih znamo zadnjih nekoliko vekova. Vlade širom sveta su nesolventne i nesposobne da zbrinu stanovništvo, zaštite od kriminala i da osiguraju penzione sisteme za većinu opadaju.

U narednih nekoliko decenija, političari će shvatiti da ne mogu da nas zaštite od društvene patologije, a posebno od kriminala na lokalnom nivou i da ne mogu da priušte da zbrinjavaju stareću populaciju. Kad se to desi, nužno će doći do transfera političkog legitimiteta na lokalne civilne vlasti, koje će tada biti prinuđene da se oslone na uključivanje lokalnog stanovništva u poslove javne bezbednosti.

Za očekivati je da će decentralizacija biti izraženija u društvima u kojima građani nisu predali svoje pravo na posedovanje oružja. Prema aktuelnom stanju, vodeća liberalna demokratija SAD bi opet bila na čelu tog procesa, dok bi u Evropi to bila Švajcarska.

U našoj zemlji građanima je ukinuto pravo na odbranu zemlje, pa čak i na civilnu zaštitu. Govori li nam to nešto?

/ Izvor : Institut Paralaks /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP