Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 110504
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6746856
Ko je na sajtu?
Imamo 33 gosta na mreži

ВРХУНАЦ ДАЧИЋЕВЕ МИЗЕРИЈЕ


16.01.2013 / pee-Академедиасрбија

Драгомир Анђелковић

До јуче сам мислио да када се ради о негативном односу према својој држави, Чеда Јовановић, Соња Бисерко, Наташа Кандић – немају премца. Међутим, сада видим да није тако. У погледу легитимитета већ екс-премијер Дачић, очито је гори од њих!

КАЉУГА УРА-ПАТРИОТИЗМА

Ко су и за кога раде Чеда и њему нескривено слични анти-Срби, одавно знамо. Они то и не крију. То не умањује зло које они представљају за нашу нацију и државу али макар ограничава простор за његово делотворно испољавање. Ствари стоје другачије са онима који су спремни да учине све оно што и Соња Бисерко, али то прикривају патриотским засторима. Капацитет за чињење штете националним интересима тада је много већи. Зато је бескрупулозни Дачић, који је показао да је ради себе спреман баш на све, постао узданица оних сила које желе да заврше процес успостављања свог поретка на Балкану, пре него што и у нашем региону геополитички односи почну да се мењају на њихову штету.

Док сам јуче слушао Дачићево дрско поигравање могућношћу да официјелни Београд прихвати улазак Косова у ОУН – што није ништа друго до заокруживање процеса признања те квазиджаве (чак и да формално њу још неко време после тога званично и не признамо) – сетио сам се немачког израза „ура патриотизам“  (hurrapatriotismus). Њега је почетком 20. века у политички речник увео и нашироко користио национално оријентисани часопис „Домовина“ (Heimat). Тако је називао ирационалне, испразне квазипатриотске приче, које су, када се боље размисли, супротност правом, конструктивном патриотизму. Ура-патриоте, које их бучно пласирају, најчешће су саможиви политиканти или јавни делатници других врста, који само злоупотребљавају националну причу.

МИНИСТАР И РАЗБОЈНИК

Према ономе што је до сада показао, најгори од таквих у данашњој Србији је Ивица Дачић. Током последње и сваке претходне кампање севао је и грмео, изигравајући највећег Србина, да би после избора био спреман да удовољи скоро свакој жељи Вашингтона. А сада је чак нестало и оно „скоро“. Почео је да нас убеђује да је продаја државе заправо патриотизам!

Питање је једино зашто Дачић иде баш толико далеко? Да ли се ради о старом коферчету или је у питању неки нови кофер? Или је можда у игри то да је са Шарићем друговао неки министар у претходној а не садашњој влади? Колико се сећам, Дачић је тада био само министар. Можда се ради баш о њему? Дачић прети да ће бити ухапшен сваки министар садашње владе који је контактирао са Шарићем. Како ствари стоје са члановима претходног кабинета који су тако поступали?

Не знам шта је у питању, али то сигурно знају Американци. У њиховој „бележници“ налази се много тога што представља кључ понашања неких наших званичника, бизнисмена, новинара …

Што се мене тиче, мислим да без обзира на све ниске страсти и прекомерености његовог прагматизма, Дачић не би тек тако радио оно што ће се, несумњиво, лоше одразити и на његову политичку будућност. Тако нешто би радио само да би избегао још горе последице. Но, од судбине је тешко побећи. Боље је са њом се суочити часно него доживети исто али уз то пливајући у садржају септичке јаме неморала.

ПРЕЗРЕНИ ИЗДАЈНИЦИ

Издајнике нико не поштује, нити их воли. Презиру их – без обзира што их користе – и Американци, као што су то некада чинили антички силници. А они нису ни скривали шта мисле о својим слугама које брутално газе по интересима сопствених народа. Тако је македонски цар Архелај рекао следеће једном човеку који је издао своју земљу за рачун Македоније, а онда се жалио да га његови инострани господари презиру без обзира што су га наградили са много злата: „Македонци су груб и неучтив народ, који је навикао да ствари зове њиховим правим именом“.

Американци, с друге стране, покушавају да буду учтиви (мада им то суштински и не иде од руке). Они ствари увијају у разне еуфемистичне обланде, али за разлику од Римљана и Македонаца – који су презирали корисне туђе издајнике, али су их награђивали не само новцем већ и трајном заштитом – истрошене колаборационисте бацају на ђубриште историје.

Није лако купити америчку милост. Довољно је сетити се случаја једног нашег генерала који је чак био и проваљен те ухапшен због деловања у прилог америчке обавештајне службе. Пробао је по било коју цену да се извуче од Хага. И где је сада? Па у Хагу. Обавио је своје а онда су га оставили на цедилу они што су га због „кооперативности“ тапшали по рамену и, засигурно, којешта му обећавали.

ОГРАЂЕНО ЂУБРИШТЕ ИСТОРИЈЕ

У америчкој режији ђубриште историје је неретко у затвору! О томе би Дачић требало да размисли. Лакше би избегао оно чега се плаши ако не би отишао у коолаборационистичку крајност. Да не говоримо о осуди јавности и суду историје. Овако, у покушају да добије и „јаре“ и „паре“, зарадиће и „блато“, и – ни то није искључено – „букагије“.

Толико о Дачићу. Сада мало о нама. Да би бар умањили националну штету и срамоту, које нас притискају због онога што неки чине у име нас и наше државе, а против нас и ње – не смемо да на челу државе толеришемо људе који баш газе њене интересе.

Демократска странка Србије је, с право, затражила Дачићеву оставку због његове спремности да разговара о пријему Косова у ОУН. Тај захтева треба подржати, али не треба да имао илузију да ће Дачић поднети оставку. Стога, мораћемо убудуће да га третирамо као узурпатора. Он више није премијер Србије већ самозванац који њом влада без икаквог легитимитета.

СТРАШНИ СУД

Добро би било да скупштинска већина што пре схвати то, односно да су и у најтежим околностима тотално недопустиве ствари које ради Дачић, те да га смени са места на коме се налази. Томе упорно треба да доприносимо, али и крајњим нивоом јавне осуде онога што је учинио, добро је да све друге политичаре упозоравамо како ћемо се према њима односити ако учине ишта налик ономе што је урадио Дачић.

Није баш да речи само лете. И те како негде остају. А када се за некога хиљаду пута каже да је издајник, тако ће бити и запамћен без обзира на сву моћ коју данас има. Ма колико били за свог живота охоли и утилитарни, тога се готово сви политички моћници ипак плаше. Наравно, осим ако им страх од све ближег затвора не помути памет. Док се то не догоди углавном нису равнодушни према томе како ће бити упамћени од стране савременика и историје!

/ Магазин Видовдан /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP