Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 108737
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6714813
Ko je na sajtu?
Imamo 84 gosta na mreži

ПOЛИТИКА ПOПУШТAЊA: КОСОВСКА CAГA


28.01.2013. / pee-Академедиасрбија

Александар Димитријевић

На питање како да Србија поврати изгубљену територију на Косову и Метохији, није лако дати задовољавајући одговор. Још је теже њеним властима и дипломатији како раде на томе питању. Када је слој младих, на страни школованих, енергичних предузетника, са управљачком структуром личности, са истим погледом на живот, окупљен око Демократске странке, освојио власт, добио је у руке врућ кестен Косова и Метохије.

У грађанском рату, који је вођен на просторима бивше Југославије између 1991. и 1999. године, а који је Србија покушала да спречи на свој начин, она је изгубила. Самим тим био је одређен правац њених дипломатских активности. Свако даље настављање са заговарањем домаће јавности и неговања нереалних очекивања од међународне заједнице, само је губљење времена. Јер, рачун је могуће поравнати само на исти начин на који је и направљен. Па ипак, крајње је време да званична лица престану са прављењем погрешних корака и са обмањивањем народа. Уместо да настави са досадашњом политиком попуштања, оно што је преостало за Србију то је нова политика. Уместо тога, кренуло се пограшним путем. Да би задовољиле правду и истину, они су са једне стране наставили да уљуљкују народ са обећањима. Тако народ почиње да верује како ће изгубљено у агресији бити повраћено у разговорима, који са озбиљном политиком немају пуно заједничког. Са друге стране, у обавезама према међународној заједници они нису имали никаквог маневарског простора. Да би и даље остали на власти, што је њима увек био основни циљ, задржали политичку и финансијску подршку Запада, без које то не би било могуће, једина политика коју су они могли да воде било је попуштање притисцима.

Србија настала октобра 2000-те види своје спољнополитичко пословање у заташкавању политичког и војног пораза од јуна 1999.године. У заузимању нове политике према стању на Косову и Метохији први се огласио тадашњи Председник владе покојни г. Ђинђић. Уместо да инсистира да доследном спровођењу, накнадно донете Резолуције ОУН број 1224, а пре свега на повратку војске и милиције Републике Србије на Косово и Метохију и преговарању о отварању војне базе САД на територији Србије, све више суочен са трагичним стањем у тој области, и са циљем да ублажи своју изолованост од народа у коју доспева дотадашњом политиком, г. Ђинђић изјављује како је време да се међународна заједница а не Србија, почне бавити са приликама и положајем српског, и другог мањинског становништва на простору Косова и Метохије. Овакав заокрет у његовој политици на први поглед изненађује јер је он био тај који је позивао Запад да бомбардује Србију, а сада га на изглед и само на изглед опозива. Упркос његовим јавним политичким прокламацијама настављено је удаљавање Косова и Метохије од Србије и успостављена чврста сарадња са Међународним судом у Hague.

За њим следи његов истомишљеник, бивши Председник Србије г. Тадић. Суочен са порастом незадовољства у земљи, насталог његовом политиком, подстакнутог насиљем марта 2004-те над преосталим Србима, као и претње једностране промене статуса Косова и Метохије, приморан је да себе и своју спољну политику ближе одреди по том питању. Међутим, како је и даље ослоњен на Запад, који му је помогао у доласку на власт, да би истовремено задовољио и послодавце и своје поданике, он изјављује како се Себија никада неће одрећи Косова и Метохије. Шта оваква изјава практично значи, колика је њена реална политичка вредност, остало је само њему познато. У међувремену, проглашена је једнострана независност Косова а администрација UNMIK-а замењена је са EULEX-ом. Настављено је уредно испоручивање у Hague гарнитуре власти СРЈ, војних и полицијских старешина. Србија чека од међународне заједнице на испуњење својих права у вези са стањем на Косову и Метохији, која још нигде није огласила.

Данас је пракса ,,нове’’ дипломатије настављена. Њу предводи Председник владе Србије г.Дачић. Некадашњи полетарац Социјалистичке партије Србије, у међувремену прекаљени политичар, наставља у задатом правцу. У том смислу г. Дачића путешествије води право у Brusells где седа за сто са г. Thaçi-јем. Пред тај пут г. Дачић, са примерном дозом одлучности и самозадовољства поручује народу како више не може да буде одуговлачења у постављању на дневни ред питања севера Косова и Метихије. Дакле, било је потребно четрнаест година па да питање положаја и услова живота преосталих Срба на Косову и Метохији добије међународну пажњу а да се не помисли о статусу те области. У бриселском чину протоколарног сусрета не би било ништа чудно да партнер у државним разговорима Србије није нико други до споменути г. Thaçi. То је иста особа која би по свим одредницама међународног права могла да буде оптужена за ратне злочине, почињене управо на територији Србије. Још већа грешка од одласка на разговоре у Brusells, у коју срљају и г. Дачић и Србија, јесте пристанак на директне преговоре са представником илегалне творевине. Наиме, подлежући притиску међународне заједнице, у директним разговорима сама Србија даје тој творевини пуни легитимитет. То је уосталом и био крајњи циљ заједнице, а понижење Србије крајња консеквенца дрскости њене политике са краја деведесетих година прошлог века. Док је чин Председника владе донекле разумљив, јер углавном страни кредити омогућују несметан рад државне администрације и осигуравају плате њеним запосленим, чуди како домаћа јавност са лакоћом прима овакав поступак српске дипломатије и наседа на њена уверавања како се и даље бори за целину државне територије.

У истом друштву од недавно седи и г.Оливер Ивановић, бивши Државни секретар у Министарству за Косово и Метохију. Изјавом да је дошло време за укидање паралелних органа власти на Косову и Метохији, он ствара услове за постизање независности једне илегалне творевине. Истина, он каже како треба расписати нове изборе на целој територији Косова и Метохије али, шта то значи? Само две ствари. Прво, признање да, ако Србији није отето цело Косово и Метохија, онда јесте 4/5 њене територије. У најбољем случају то је опредељење за конфедерацију, што пре или после води отцепљењу и потпуној независности. Друго, без стварања услова за повратак протераних са Косова и Метохије после јуна 1999-те, али и без отварања истраге притиска и насиља над српским живљем после 1945. године, који су водили њиховом исељавању, као и масовног илегалног усељавања Албанаца на те просторе у седамдесетим и осамдесетим годинама прошлог века, праведно решење статуса Косова и Метохије не може да буде постигнуто, нити даљи рад са међународном заједницом настављен.

Успех најновијих ”преговора” Председника Дачића и даљи правац решавања питања Косова и Метохије, најбоље изражава Амбасадор Немачке у Београду г. Heinz Wilhelm, када каже да пристанак Србије на чланство државе Косова у Уједињеним Нацијама, тек треба да буде усаглашен, и да то никако није услов за одређивање датума пријема Србије у Европску Заједницу. Вероватно са пристанком њен пријем може да буде убрзан.

Тако данас српске власти настављају своју борбу са троглавом аждајом. На једној страни то је њихов однос према Косову и Метохији, на другој питање интегритета и суверенитета Републике Србије, а на трећој њена спремност преузимања моралне одговорности пред историјом.

Док је српска страна заузета са нечињењем око Косова и Метохије, које је пре свега огледано у изјавама политичара без практичне суштине, друга страна купује време. Укопавањем све дубље на новим положајима, она бива спремна да једног дана крене на пут према Прешеву, Бујановцу и Медвеђи. Добро је познато да Срби своја политичка питања решавају споро, супротно њиховој прекој нарави. Успут, то је решавање праћено и са приличном дозом конфузије. Треба се само сетити прилика из времена Гарашанинове владе, а уочи рата Србије са Бугарском. Срећом, до доброг решења по Србију се на крају ипак некако стигне.

Досадашња политика званичне Србије а у вези Косова и Метохије била је пасивна политика попуштања. Другим речима, било је то преузимање улоге објекта у политичком односу, чији су исход подређеност и пораз. Задовољавање са оним што претекне то је прихватање диктата. Проблем је што Србија данас нити може да пусти Косово и Метохију, нити може да га задржи начином на који до сада ради.

Не искључујући садашњи неповољан економски положај, као ни ново стање друштва у свету, ни новог односа снага у свету, она ипак мора више него икад да поседује политичку мудрост и храброст у одређивању правца даљег деловања, како би њени државни интереси могли да буду задовољени. Србија пре свега треба да тражи своје нове савезнике и да са њима гради тесне економске и политичке везе. Ово настојање понајмање треба да иде у правцу оних држава које су на њу извршиле агресију и које су је поразиле.

Одређивање државног политичког програма и праваца његовог остварења не може да буде очекивано само од оних на власти него мора да постане јединствен за целокупни страначки састав. Са тих полазишта онда иде свако међународно иступање представника Србије. Успешно вођење политике наступа када су политичари храбри и мудри, способни за делотворно посматрања реалности, а не када су опортунистички расположени.

/ Извор : Сeрбијaннa /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP