Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 14373
Sadržaj : 8309
Broj pregleda : 5220452
Ko je na sajtu?
Imamo 148 gosta i 1 člana na mreži

NEOBIČNE PRIČE


 

Savremena srpska fantastika

Naslov : Neobične priče

Autor : Slobodan Maričić
Izdavač : Srpski Kraljevski književni klub "Karadjordjevići", Beograd
Za izdavača : Mr. Miroslav Kostić, književnik
Naslovna stranica i ilustracije : Mr. Željko Duvnjak"
Stručni saradnik : Aleksandra Maričić
Priprema i štampa : BIG štampa , Beograd
Strana : 65
Tiraž : 1000
Korice : Plastificirane u boji
Ilustracije : 10 u boji
CIP Katalogizacija : NBS, Beograd 886.1-32
ID = 57794828 (Savremena srpska fantastika)
Godina izdanja : 1997. Beograd
Copyright : Only by Autor

Savremena srpska fantastika

NEOBIČNE  PRIČE
Slobodana Maričića

Sadržaj :

PREDGOVOR – Mr. M.Kostić -str. 7
1. PORUKA- str.13
2. OGRLICA - str.19
3. DRUGI KRUG - str.23
4. ČUVAR - str. 27
5. NEŠTO IZMEDJU - str. 31
6. DUGO PUTOVANJE - str. 35
7. POKLON - str. 39
8. POVRATAK RATNIKA - str. 43
9. KAMEN - str.49
10. ZA KRALJA I OTADŽBINU - str. 55
O AUTORU - str. 62

PREDGOVOR : Mr. Miroslav Kostić, književnik

Kad pročitate ove, uistinu, neobične priče, bili vi književnik ili filozof, advokat, muzičar ili slikar, djak ili inženjer, moraćete poštovani čitaoče, da postavite bezbroj pitanja, pa da se, tako, i sami priključite umetniku, koji, kao što se zna – pita, ali ne mora da i odgovara. Ja sam se , posle prvog čitanja „ Neobičnih priča „ zapitao: odakle uzeti kriterijum za ono što važi kao suštinski istinito, kao datost, ali istovremeno nije više to ?

Kao mogući odgovor, iz golemog bremena sličnih, odnekud mi se pojavio Hartmanov stav: „ U čitavom polju umetnosti i lepote nema kriterijuma koji bi se mogli navesti kao univerzalna merila" (Nikolaj Hartman : Estetika, str. 355, Kultura, Beograd 1968).

Kod ponovnog čitanja Maričićevih kratkih priča, pokušavajući da se snadjem u prostoru i vremenu, onom koje tka ovaj bez sumnje, neobični pisac, posegao sam za našom Isidorom: „ Ono u čemu neko živi, ili radi , ili stvara , to je njegova stvarnost. Reč je o pesnicima koji na najviši prag svog stvarnog stepeništa dodaju lestvice budnih snova, slutnja, vizija, fantastičnih kombinacija ... koji putuju po ponorima... ili u visinske oblasti sublimnih ili apsolutnih vrednosti" ( Isidora Sekulić: Predgovor za Izbrana dela Edgara Alana Poa, str.5 i 6. Nolit, Beograd 1964).

Usamljenost, dosada, monotonija, beznadje, represija – samo su neke od osnova (tema) na kojima se uzdiže zdanje Maričićevih priča. Da li su to priče ? Možda pevanje, sasvim lirsko ? Slikanje ? Pokušaj vidjenja onostranog ? Ili grdnja, ili vapaj ?

Da, personalnost ! Maričićeva personalost svakako. Ona , kako veli Kroče, koja zagreva dušu čitaoca, gledalaca, ona autentična i autohtona ličnost tvorca, koji kreira. (20,21,37). Naše je ( stav kritičara), nastavlja dalje Kroče, da za ono što imamo pred sobom kažemo" jeste ili nije produkt umetnosti" ( str. 53). I zatim u eseju „Književnost kao ličnost društva „ sledi duhovita opaska ( str.78) :

„ Čitav jedan narod, koji se smeje neće stvoriti jednog Aristofana, ali će Aristofan nasmejati čitav jedan narod" !

Maričić nije Aristofan, mada katkad mami i osmeh, on je čedo XX veka sa ovih „balkanskih visočina" (Milan Budimir) kao i bliski mu pomenuti helenski predak, stasao pod ovom dobro nam znanom „ sohom nebeskom" (Vuk), koji pokušava čudesnim rečima da odbrani i dokaže svoju ( i našu) samobitnost neuobičajenim postupkom pripovedanja, kroz mozaičke minijature, uzastopno" realne i irealne, racionalne i iracionalne" jer „ nema ničeg apsolutno realnog i apsolutno racionalnog" ( Benedito Kroče: Književna kritika kao filosofija, str. 124, Kultura, Beograd 1969). Maričić plovi visinama " gde je vazduh razredjen i gde duh može da oseti nejasnu moru, strah gotovo na suze, nelagodnost srca koja borave po neizmernim mestima" (Šarl Bodler). Svesno ili nesvesno, koristeći se balkanskim Istočnicima (izvorima), valjda u svima nama prisutnima , Maričić nas vrlo lako uvodi u svoj „ Cvejtnik" oporih ali blagotvornih miomirisa, oblače nas dahom šuma i livada ovdašnjih, sablažnjava nas jezom durmitorskih ili rtanjskih šapata, nejasnih pokliča. I sve to, u prepoznatljivom ambijentu beogradskih stanova, solitera i bulevara, groblja i vozova, u društvu komšija, kelnera, devojaka, rodjaka ili najčešće, vernih nam životinja (pas). Tako pisac , u ovom svetu neslobode ili ograničene slobode, osvaja svoj maleni prostor „ ljudske slobode, koja je bar naizgled, vrlo bliska apsolutnom spontanitetu : slobodi mišljenja" (Bogdan Šešić: Nužnost i sloboda, str. 323, Kultura, Beograd 1963 ).

Reći ćete - po onoj njegoševoj – lasno je Maričiću, kad ima takve praizvore i učitelje, kao [to su, recimo Glišić, Gogolj (dovoljna je samo pripovetka „Nos"), Kafka, Kami, Dode (Tartaren Taraskonac ), Šamiso (Čudnovata povest Petra Šlemila, čoveka koji je izgubio svoju senku, kao što je koleški asesor Kovaljob izgubio nos), šta reći tek o Rableu (Garantua), Defou (Robinson Kruso) ili D`onatan Sfiftu (ne morate čitati Guliverova putovanja, već samo dve stranice „ Razmišljanja o jednoj dršci od metle"). Korisni bi mogli biti i Žid ( Uska vrata), Bjernson (Sineve Sulbaken), Ibanjes ( Slučaj u Huerti), Cvajg (Fantastična noć ), a tek Kolridž i Tomas de Kvinsi (Ispovest jednog uživaoca opijuma), pa možda, i pisac španske pikareske Kevedo (Životopis jednog lupeža), kao njegov slavniji zemljak Servantes. Zar ne pomenuti Geteovog Fausta ? I tako redom, sve do recimo, Seneke (komedija „Otikvljenje", mada ćemo namerno zanemariti plejadu rimskih pisaca u čijim je latinskim škrinjama pohranjeno neizmerno blago alegorija i fantastičnih scena, koje su mogle, ali nisu morale, da imaju uticaja na našeg Maričića. Podsetićemo samo na one prave Istočnike, bistre i bujne, koji deluju na sve balkanske pisce Maričićevih sklonosti, talenta i senzibiliteta – dakle, na Eshila i Sofokla, Homera ili Herodota, na sam praizvorni tren nastanka najumetničkijih, od svih umetničkih „smeša" realnog i nadrealnog, ovozemaljskog i božanskog, tragičnog i komičnog.

Ali avaj! Baš to može da bude smetnja. U " Persejidi" Herila Samljanina, mladjeg Herodotovog savremenika piše : " Blago onom sluzi Muza, koji je …… bio vešt pevanju, kad je livada bila još netaknuta. Ali sada, kada je sve, podeljeno i kada su umetnosti došle na kraj, zaostajemo kao poslednji u trci" ( u : Miloš N. Djurić: Kroz helensku istoriju, književnosti i muziku, str.7, Kosmos Beograd 1955).

Da me ne optuže za " odvratan običaj nemačkih kritičara" koji "cepkaju književna dela, svodeći ih na biografske podatke autora i pokazuju da su sugerisana ovim ili onim realno proživljenim osećajima" (Kroče,op.cit.str.278), ipak ću podsetiti na Aleksu Šantića, za koga kažu da je malo čitao , ali je ( da li baš zato? ) dosegao same vrhove srpskog pesnistva. Ne ulazeći u to šta je i koliko čitao i kako je živeo, slobodno možemo reći da Maričićeva priča "Ogrlica" spada u red uzvišene poetske proze, isto kao i minijatura ‘ Drugi krug", koja uz sve ostale odlike, nosi i pečat Don Huanovog /Kastanedinog učenja (što je za ljubitelje takvog štiva posebno privlačno) "Daleko od besomučne gomile" (Tomas Hardi) Maričić stvara svoj svet neizrecivog bola i tuge za željenim, neostvarenim, ubedjuje nas da je njegova melanholija i naša,  pa je mi kao takvu i usvajamo, ili, na primer, poželimo i mi da dodirnemo krinoline, cilindere, kočije, oficirske uniforme, da oslušnemo zvuk vergla (Nešto izmedju ).

Paradoks je jedna od najčešćih karakteristika Maričićevih neobičnih priča (najizraženije u Dugom putovanju – razmišljanje jednog psa u cirkusu koji vozi automobil) . Dok priče Povratak ratnika i, Za Kralja i Otadžbinu bude duboka patriotska osećanja, Kamen otvara novo poimanje čudesne, ali postojeće energije što potiče iz " nežive žive materije" (Kastaneda). Teorija o tzv. Slojevitoj strukturi estetskog predmeta, kao i " učenje o načinu pojavljivanja irealnih pozadinskih slojeva estetskog predmeta u čulnom prednjem planu" (Milan Damjanović) u primerima Maričićevih kratkih priča dolazi do punog izražaja – utoliko pre, jer je sa malo reči (minimum sredstava) postignut veliki efekat, što opet, govori o komunikativnosti u pregnantnom smislu celokupne Maričićeve zbirke prića.

Ako imamo na umu, da savremena estetika uzima umetničko delo kao eksperiment, i ako znamo da je moderna kratka priča dovedena do apsurda baš svojom kratkoćom (svega nekoliko rečenica ! ), onda slobodno možemo reći, da je (prosečni) obim Maričićevih priča od dve stranice – prava mera za ovaj uslovno rečeno, moderni  književni žanr.

Beograd, 21 maj 1994

 

OGRLICA

U poslednje vreme sve teže se saginjao, da bi svom psu oko vrata stavio ogrlicu i kaiš na kojem je svakodnevno vodio svog ljubimca u šetnju. Nekada u pedesetim, kada je odlučio da kupi psa, još je bio u odličnoj kondiciji. Inače, dugo je želeo da ima lepog i snažnog psa, to mu je bila želja iz mladosti. Tada je čeznuo da im drugara, koji bi ga štitio u njegovim dečijim igrama i avanturama. Sada kada ga je imao, više nije bilo potrebe da ga neko štiti, ali je mislio da je to pravi poklon za njegovu decu.

Bio je to zaista lep i pametan pas, bokser, izraziti predstavnik svoje vrste. U prvo vreme pas je uveseljavao sve u kući, a deca su se igrala sa njim i šetali ga gradom. Onda su deca odrasla i otišla, a njih dvoje su ostali sami. Uveli su tako u život neki svoj red, sa dugim šetnjama pored reke i padinama grada. Te šetnje mu nisu bile teret, pre bi se moglo reći da je uživao satima šetaju]i i pričajući, iako ga osim njegovog psa niko nije, više, ni slušao ni čuo. Navikao je tako da u svom psu ima jedinog sagovornika, koji ga je ponekad, kada se njihova priča nastavljala u stanu, gledao pogledom iz koga je, bar se njemu tako činilo, zračilo beskrajnorazumevanje.

Vremenom su se menjale i teme o kojima je pričao dok su šetali, sve dok nije ostala samo priča o njihovoj sudbini i drugarstvu. " Šetaćemo mi bogme zajedno ipo rajskim livadama", govorio je sve češće psu.

Pas je za svoju vrstu već dostigao rekordnu starost, reklo bi se, da mu se produžio život zahvaljujući toj uzajamnoj ljubavi i razumevanju. Ipak, njihove šetnje postajale su kraće a ćutanje sve duže i duže. I poslovi po kući zadavali su mu muke, ali ta masivna kožna ogrlica sa dugim kaišem, već je oboma odavno smetala. Ali , ni bez nje nisu mogli, jer je ona već godinama bila deo njihovog svakodnevnog života.

Tog jutra se probudio nešto ranije nego obično i počeo sa pripremama za šetnju. Osećao se mnogo bolje nego juče, čak je odmah glasno započeo svoju priču o šetnji po "rajskim livadama". Spremajući se da izadju došao je pred vrata i sagnuo se, gle bez ikakve muke, da bi sa uobičajenog mesta podigao kaiš i ogrlicu.

Medjutim, prsti su mu samo prošli kroz nju, kao kroz sunčev zrak. Onda je pokušao rukom da pomiluje psa, ali je i to bila samo igra senki. Njihov pogled se susreo i oni su znali da im kaiš i ta ogrlica nikada više neće biti potrebni.

Prošli su kroz vrata, jedan uz drugog i krenuli u svoju poslednju šetnju bez kraja, umesto ogrlicom i kaišem, spojeni večnim prijateljstvom.

 

Komentar na zadnjoj korici :

SAVREMENA SRPSKA FANTASTIKA

Novo delo : NEOBIČNE PRIČE Slobodana Maričića

Dragan Simović
književni kritičar

…………….. Slobodan Maričići je pesnik koji svoje pesme priča. Priča ih lako i jednostavno, kao da ih je beskrajno dugo, hiljadama godina sakupljao i taložio negde u svojoj duši, a sada je došao trenutak da nam ih kazuje. Priča ih kao svoju najveću tajnu, sa sigurnošću da će ga čitalac razumeti i da će shvatiti poruku koju prenosi.

Njegove "Neobične priče" su tako obične i istinite i nalaze se u svima nama, prate nas kao sene, kao sudbine. One su melodija večnosti koja živi u svakome od nas i samo od nas zavisi da li ćemo i kada čuti tu melodiju. Slobodan je već dugo sluća i pretače je u reči i reči pretače u divne priče, a priče poklanja nama.

Hvala mu.

O Autoru :

Slobodan Maričić rodjen je u Beogradu 1944. godine gde je završio gimnaziju i stekao zvanje pravnika na Pravnom fakultetu. Novinarskim poslom počeo se baviti 1974. godine tokom rada u Ljubljanskoj banci kao novinar, a zatim urednik „Glasila ljubljanske banke". 1982. godine radi kao stalni dopisnik Ekonomske Politike iz Nemačke (Hamburg) i kao saradnik dnevnih novina : "Vjesnik" , "Oslobodjenje" , "Delo" , "Borba" itd. 1989. godine saradjuje na izdavanju prve privatne novine u Jugoslaviji i Istočnoj Evropi : „Mala privreda" iz Pančeva. Objavio je više stotina članaka, različitih komentara i vesti u časopisima i novinama : "Nin", "Duga", "Intervju", " Naša borba", "Nedeljni telegraf" , "Danas" „Šesto čulo" „Treće oko", kao i desetak feljtona i polemika. Od 1994. godine do danas je objavio četiri knjige, a 1995. godine studiju o Istorijatu nemačke nacionalne manjine na jugoslovenskim prostorima. Od 1994. saradjuje kao novinar, a 1998. postaje glavni i odgovorni urednik Novinske agencije Tiker, prve privatne novinske agencije u Jugoslaviji osnovane 1992. godine.. Član je Udruženja novinara Srbije od 1979. godine.

 

Narudžbenica za knjigu :

NEOBIČNE PRIČE

Cena knjige/ 300,00 dinara + poštanski troškovi 200,00 dinara (Post exspress - pouzeće) 

Dostaviti sledeće podatke :

Ime i prezime :
Ulica i broj :
Grad / mesto :
Država :
Telefon / E-mail

Isporuke se ne vrše u inostranstvo.

 

 


Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP