Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 110508
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6748184
Ko je na sajtu?
Imamo 48 gosta na mreži

ПРЕЛОМНИ ТРЕНУТАК


14.02.2013. / pee-Академедиасрбија

Милорад Вучелић

Србија је дубоко загазила у своје самопорицање. Овај феномен огледа се пре свега у самопорицању властитог идентитета, културе, писма, историје и језика.

Самопорицање не значи и самоукидање и нестајање, јер онај ко се самопориче може да настави своје трајање, па и са огромним прираштајем становништва, али са неким другачијим идентитетом. Учесници у овом добро смишљеном удруженом подухвату су сви они који саучеснички ћуте о ономе што се дешава са ћирилицом и Вуковаром у Хрватској, са лажним и оптужујућим „споменицима“ у Врбасу и по Војводини, отвореним деловањем хрватског лобија у Србији, прећуткивањем и скривањем српских жртава злочина почињених у Сарајеву и БиХ, на Косову и у Хрватској, отвореним готово расистичком србомрштвом, историјским фалсификатима и лажима које демонстрирају сви што се окупљају око одбране појединаца и група тобоже угрожених од „говора мржње“ и „повратка деведесетих“.

О томе се можете обавестити читајући овај број „Печата“, а неки од наших познатих хематолога могу наставити и даље да се баве пребројавањем крвних зрнаца и ковањем нових антисрпских стереотипа. По старом правилу, мисле они да ће бескрајним умножавањем лажи произвести тачност и веродостојност. Гарантујемо им, и у име наредних 250 бројева, да им је узалуд.

На политичком плану самопорицање Србије добило је своју физиономију у плиткоумној фрази да Европска унија нема алтернативу из које је проистекла по Србију погубна политика којој као да нема краја.

И када смо помислили да је самопорицање оно најгоре што је могло да се догоди Србији, наступио је нови и радикални удар на Србију.

Реч је о самоуништењу државе. Јер ни најгори напријатељ, а ту мислим на усташе, балисте, мађарске фашисте, па све до ових великих страних напријатеља, нису могли смислити овакав степен самодеструкције који тренутно разара Србију, а одвија се у наставцима. Може ли ико замислити већи степен самоуништења државе од довођења у везу председника владе са члановима наркокартела. И његовог признања да је одиста имао сусрете са њима, додуше не знајући ко су и шта су, а о чему га нису обавестиле надлежне службе, мада је он тада био на месту министра унутрашњих послова.

Причу о тим сусретима потврдили су тадашњи председник државе Борис Тадић и његов шеф свих безбедоносних служби Миодраг Мики Ракић. Тада су били то што су били, и намерно су прикрили ове чињенице и од тужилаштва и од јавности, а данас је Тадић почасни председник ДС-а, а Ракић потпредседник Драгана Ђиласа. Један, дакле, почасни и један активни високи политичар. Обојица јунаци свог, а нашег жалосног времена.

Попут неког травестираног Берије, Ракић је изнео читаву прегршт сопствених неподопштина, од отвореног прикривања до основане слутње да су бројни подаци тајних служби коришћени за могуће уцењивање политичких партнера, претњи и злоупотреба, што их ваљда све заједно препоручују за вршење власти у Београду данас, у Србији сутра. Нема шта, ваљана политичка понуда!

( Прочитати текст Николе Врзића: „Банана држава“ у овом броју „Печата“).

Ко год да мисли да не би требало стално помињати сва непочинства власти жутог картела озбиљно греши. Увек би на то требало подсећати. Јер то је прави извор свих наших данашњих мука.

Горе од овога што се дешава је само могуће објашњење и доказивање да би српски премијер требало да се састаје са наркобосовима. Што не смеју Британци и Немци, морају и могу Срби. Пошто смо ми као држава и народ гори од најгорих, онда нам и приличи да имамо власт која добро стоји са наркокартелом, а поврх тога и потпуно урушене обавештајне, контраобавештајне службе и комплетан систем безбедности.

Да докаже да ово није неки наш неосновани и цинични закључак постарао се „британски новинар специјализован за Балкан“ Тим Џуда, који је рекао да је „та ситуација за Дачића само јако непријатна“, али не толико да би то утицало на „његов углед у преговорима са Косовом“, што је очигледно оно за шта је Запад једино заинтересован. Још ослабити Уроша нејаког.

Али да не би било никакве дилеме о томе шта Енглези мисле о нама и како на нас гледају, Џуда нас упоређује са Западом: „Зависи од земље. У вашем делу света политичари су издржљивији, отпорнији и имају боље амортизере. Чињеница да је Дачић до сада преживео, то показује“. Ако ништа друго, а оно ова позната енглеска љубав према Србији мора да зазвони на узбуну. Србија је у опасности, заправо у опасности је држава или оно што је од ње остало.

Не судим о чему су премијер и његови сарадници разговарали са највишим представницима наркокартела. Нека се утврди да је то остало без битнијих непосредних последица о којима говори специјални тужилац. Али ако постојимо као држава, онда сама чињеница да је било ових сусрета и да су из њих проистекле одређене последице повлаче политичку одговорност, оставку или смену Дачића и пад владе, што увелико траже бројне политичке странке. Претпоставка невиности која тако разумљиво и неприкосновено важи у праву, не важи међутим и у политици.

Коначно и сам Џуда каже да смо показали да „можемо да променимо власт на изборима“. Када се овако тешко наруши политички кредибилитет у својој земљи недопуштено је било коме да то надокнађује уступцима на штету државе у страним центрима моћи, а још мање нудећи Приштини столицу у Уједињеним нацијама на „техничким“ преговорима у Бриселу.

Пошто немамо времена за увијање и празне речи морамо се окренути истини. А истина је да је сада све у руци Александра Вучића. На њему је одлука да ли ће допустити да га под притиском опстанка владе уваљају у ову каљугу или ће он извући Србију из те каљуге. Одлука је тешка и судбоносна. Овај Гордијев чвор не може се размрсити, већ се мора пресећи. Не кажем да ће Вучић сигурно победити у овом рату са стоглавом аждајом, али он је данас једини ко може да јој се мушки супротстави, а да се не изговара тешкоћама „ситуације у којој се налазимо“.

За Србију иду тешки дани пуни неизвесности.

Нападнути смо сурово са свих страна. Али ако изгубимо државу онда је сваки отпор готово безнадежан. Зато је Вучићева одлука од највишег државног и националног значаја. Искрено мислим да је то и његова најважнија одлука до сада.

/ Печат /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP