Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 99328
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6607190
Ko je na sajtu?
Imamo 53 gosta na mreži

КАКО ЈЕ ПОВУЧЕНА ОПТУЖНИЦА ПРОТИВ ВЛАСНИКА МК КОМЕРЦА МИОДРАГА КОСТИЋА


01.03.2013. / pee-Академедиасрбија

Пише: Иван Нинић

Судски поступак који је у Општинском суду у Новом Саду од јануара 2006. године до октобра 2008. године вођен против власника МК Комерца Миодрага Костића и директора у том предузећу Срдана Илића због сумње да су извршили кривична дела злоупотребе овлашћења у привреди окончан је без пресуде.

Уз сагласност и потпис јавног тужиоца у Општинском јавном тужилаштву у Новом Саду његова заменица је одлучила да усред поступка, крајем октобра 2008, одустане од кривичног гоњења чиме је онемогућено да суд утврди Костићеву и Илићеву одговорност, показује истраживање Пиштаљке.

Докази прикупљени током истраге и налаз вештака потврђују да је фирма Миодрага Костића Максвел Атлантик (Maxwell Atlantic LLC) из Вашингтона од хрватске фирме Беље 2003. године купила по цени од 480.000 евра половну опрему за шећерану у Врбасу, а да је потом Максвел Атлантик исту опрему продао Костићевом МК Комерцу по цени од 4.048.935,99 евра. С обзиром на енормну разлику у набавној и продајној цени опреме тужилац је сматрао да је прекршен Закон о девизном пословању и Кривични закон, чиме је „створен недозвољени неновчани фонд у иностранству“. Општинско јавно тужилаштво у Новом Саду је 13.1.2006. године подигло оптужницу против, којег је тужилац означио као подстрекача на извршење кривичног дела и Срдана Илића, означеног као извршиоца кривичног дела злоупотребе овлашћења у привреди.

Према наводима из изјаве оптуженог Илића, који је тада био директор МК Комерца, компанија је на тендеру дала понуду за куповину половне опрему за шећерану од фирме Беље ДД из Хрватске, али је донета одлука да се трансакција обави преко вашингтонске фирме Максвел Атлантик. Илић је истовремено био директор МК Комерца и генерални менаџер фирме Максвел Атлантик из Вашингтона, која је такође, као и МК Комерц, била у власништву Миодрага Костића и његове мајке Роксанде Костић.

„Приликом преговора са директором Беље ДД речено је да не би било згодно да се опрема продаје српској фирми, да би то лоше одјекнуло међу радницима Беља и у хрватској јавности, теко да су истакнути политички разлози због којих хрватска фирма не би била вољна да опрему директно прода фирми из Србије, каква је МК Комерц. Том приликом је договорена и последња цена за саму опрему у висини од 480.000 евра. Да би се пренебрегли истакнути проблеми одлучено је да се у цели посао укључи америчка фирма Максвел Атлантик“, изјавио је Илић пред истражним судијом.

Наводно је због тога између фирми Беље ДД и Максвел Атлантик 7.6.2003. године закључен уговор о купопродаји половне опреме у вредности од 480.000 евра. Непуних месец дана касније, 1.7.2003. године, Максвел Атлантик из Вашингтона и МК Комерц из Новог Сада закључују уговор о продаји исте опреме, али овог пута по цени од 1.500.000 евра уз назнаку да „купопродајна цена није коначна“. Ове две фирме потом закључују четири анекса уговора (30.9.2003-04.06.2004) којима је утврђена коначна цена опреме у износу од 4.048.935,99 евра, што је МК Комерц уредно исплатио на рачун продавца, односно посредника.

Економско-финансијским вештачењем које је извршено током судског поступка веома су прецизно утврђени сви трошкови који су пратили набавку опреме из Хрватске, као што су трошкови транспорта, трошкови царине, трошкови демонтаже и монтаже. У налазу вештака се наводи да су сви збирни трошкови набавке опреме износили 1.552.004 евра, што је за 2.910.463 евра мање од цене по којој је Максвел Атлантик опрему продао МК Комерцу.

Налаз вештака није ишао у прилог тези из изјаве, односно одбране оптуженог директора, који је у судском поступку изјавио да је цена у уговору опредељена „јер та опрема на тржишту толико кошта, независно од тога за који износ ју је купио Максвел Атлантик“. Илић је признао да је он лично формирао такву цену у складу са подацима и информацијама које је добијао од техничког стручњака из МК Комерца и да се наводно „Миодраг Костић у то није мешао, јер он није ни био овлашћен да располаже средствима са рачуна фрими Максвел Атлантик и МК Комерц“. Према наводима из изјаве оптуженог Илића, постојало је упозорење шпедитера „да нижа цена опреме неће проћи на царини, јер постоје начини да царински органи утврде реалну вредност такве робе као основ за утврђивање царинских дажбина“.

Некадашњи директор МК Комерца изјавио је у току судског поступка да је план фирме био да опрема буде инвестиција у шећерану у Врбасу, те би се тако „извршила докапитализација шећеране и повећао проценат власништва МК Комерца, али да опрема још увек није монтирана и стављена у функцију“. „У том циљу ангажовани се експерти са Машинског факултета који су сачинили елаборат о вредности опреме и проценили да иста вреди око 4,6 милиона евра, те би ово била инвестиција у неведену шећерану“, изјавио је пред судом Срдан Илић. Иначе, у полемици коју су током суђења водили вештак и одбрана окрвљених Костића и Илића око исказане стварне тржишне вредности опреме, вештак је истакла да „стварна продајна цена од 480.000 евра уједно представља тржишну вредност предметне опреме“.

У току суђења Миодрагу Костићу и Срдану Илићу суд је затражио и асистенцију Управе за спречавање прања новца Министарства финансија, која је 13.12.2007. године доставила непотпун одговор. У допису овог органа наводи се да је МК Комерц део купопродајне цене (3.468.320,08 евра) уплатио на рачун Максвел Атлантика у Сегендину. Упркос томе, Управа за спречавање новца није одговорила на захтев суда да се утврди ко је и на који начин располагао средствима која је МК Комерц уплатио Максвел Атлантику.

У току судског поступка оптужени Миодраг Костић је такође негирао све наводе оптужнице и своју умешаност у сумњиву набавку опреме из Хрватске. Он је признао да се сагласио са куповином опреме, али је навео да није у томе директно учествовао, да није знао било какве детаље, нити је учестовао у доношењу одлуке о формирању цене. Костић је на суду рекао да сматра да је „реална вредност купљене половне опреме на тржишту око 5 до 6 милиона евра“ и да га није занимало колико је ту опрему платио Максвел Атлантик. „По нижој цени не би могли увести овакву опрему, јер ни један цариник не би поверовао да та опрема вреди 480.000 евра“, изјавио је Костић.

Уместо да тадашњи Општински суд у Новом Саду, на начин предвиђен Законом о кривичном поступку, оконча овај кривични поступак и донесе осуђујућу или ослобађајућу пресуду, тужилац је напрасно ставио тачку на кривични поступак. Наиме, поступајућа заменица јавног тужиоца је одустала од кривичног гоњења против Костића и Илића, о чему је сачинила службену белешку 29.10.2008. године. Садашње Основно јавно тужилаштво у Новом Саду је скоро две године одбијало да сараднику Пиштаљке достави ову белешку, а онда је то учињено тек по налогу Повереника за информације од јавног значаја.

У службеној белешци се анализира ток поступка, изјаве оптужених, изјаве сведока, налаз вештака и на крају се наводи да заменик јавног тужиоца „налази да нема доказа да су окривљени извршили кривично дело за које су оптужени“. Белешку су потписали поступајући заменик јавног тужиоца Драгана Тадић али и тадашњи јавни тужилац Обрад Протић, изнад чијег потписа пише да је „сагласан“.

/ PIŠTALJKA /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP