Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 99659
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6609938
Ko je na sajtu?
Imamo 54 gosta na mreži

ЗАВЕРЕ, ИНВАЗИЈЕ, И ЛАЖИ


05.03.2013. / pee-Академедиасрбија

Фелисити Арбатнот

Од Панаме до Југославије, Ирака, Либије и Сирије.......

“Не разумем ту гадљивост око употребе бојних отрова. На Мировној конференцији смо коначно стали на становиште да бојне отрове треба задржати као трајно борбено средство… Одлучно подржавам употребу бојних отрова против нецивилизованих племена.”

Винстон С. Черчил, према стенографским белешкама из Министарства рата, од 12. маја 1919.

Како звецкање оружјем противу Сирије постаје све гласније, наводи о злочинима режима све невероватнији а двојни аршини, хушкање, завереништво и финансирање терориста (извините: „пружање помоћи легитимној опозицији“) сасвим очигледно, било би упутно бацити поглед на оправдања која су америчке администрације износиле приликом неколико смртоносних упада у друге земље у недавној прошлости.

Овог месеца (писано децембра 2012; нап. Уредништва СЛ) навршавају се двадесет три године од инвазије САД на Панаму извршене 20. децембра 1989, док се њено становништво припремало за прославу Божића. Бацивши поглед на архив подсетили смо се навода покојног Филипа Ејџија (Philip Agee) да је председник Џорџ В. Буш, обраћајући с америчком народу, рекао да Панама (са 3.571.185 становника по подацима из 2011) представља претњу која „угрожава наш начин живота“. Ејџи је о томе говорио у свом јавном наступу Како произвести озбиљну кризу.(1) Нажалост, колико је тај наслов био прикладан тада, толико је и данас.

Јер, циљ инвазије био је да се ухвати вођа државе генерал Мануел Норијега и да се, наравно, „успостави демократска влада“ – то јест, промени власт.

Како се, после читавог века колонијалне америчке управе над Панамским каналом, приближавао њен пренос на Панаму (првобитно предвиђен за 1. јануар 1990), Америка је желела да Канал буде у рукама поузданог савезника.

Наиме, Норијега је као кадар ЦИА од 1967 (2), школован и у злогласној Америчкој школи (School of the Americas) у Форт Бенингу, Џорџија, дошао на власт уз подршку САД, али је изгледа његова наклоност према САД почела да јењава. Све се завршило тако што су га САД киднаповале и осудиле на четрдесет година затвора.

Планови за инвазију носили су назив Операција Молитвеник, да би били преименовани у Операцију Праведни циљ, при чему је генерал Колин Пауел то прокоментарисао рекавши: „Чак и наши најжешћи критичари мораће да кажу ‚Праведни циљ‘, док нас нападају због њега“. (Colin Powell, Joseph E. Persico,My American Journey, 1995.)

Но, све те војне пљачкашке походе ваљало би просто назвати „Операција тупаво име 1, па 2,3,4“ итд, док не понестане бројева.

Двадесет седам хиљада америчких војника уз подршку хеликоптера апач смождило је Панаму, чије су одбрамбене снаге бројале свега три хиљаде војника. Џорџ Буш старији је том приликом изјавио да уклања опаког диктатора који је злостављао властити народ јер је то било неопходно ради „заштите живота Американаца“, те „одбране демократије и људских права у Панами“ – и, ради „заштите Панамског канала“.

Мануел Норијега пуштен је из америчког затвора 2007. и изручен Француској – која му двадесет година раније, 1987, беше доделила највише државно одликовање, Легију части. У Француској је остао у затвору до децембра 2011, када је враћен у Панаму, где и даље робија.

У безмало заборављеном пустошењу Панаме – осим уколико сте Панамац – густо насељено, сиромашно предграђе Ел Чориљо (El Chorillo) спаљено је толико да је названо „Мала Хирошима“.

Једна жена је посведочила: „Американци су почели са паљењем Ел Чориља око 6:30 изујутра. У кућу би убацили неки мали уређај и она би почела да гори; потом би прешли на следећу. Спаљивали су улицу за улицом, договарајући се воки-токијем.“

Забележена је и наредба једног америчког војника: „Предајте се… иначе ћемо сравнити све пред собом“.

„Убијали су све што се кретало“, изјавио је један становник.

Мртви су бацани у масовне гробнице. Сведоци су изјавили да је америчка војска користила бацаче пламена за уништавање лешева, напомињући да су се они смежуравали при спаљивању. Остали су булдожерима набацивани на гомиле.(3)

Али то није било најгоре: док из Вашингтона и Вајтхола (седиште британске владе, нап. Уред. СЛ) навиру моралистичке, иако опречне изјаве о наводном сиријском хемијском оружју, доказане чињенице потврђују постојање и употребу америчког.

„Од четрдесетих до деведесетих година двадесетог века САД су користиле делове Панаме за испробавање хемијског оружја, укључујући иперит, ве-икс, сарин, цијановодоник и остале нервне агенсе у (…) минама, ракетама и гранатама; реч је о можда десетинама хиљада комада хемијског оружја.“ (William Blum, Rogue State, 2002.)

Поред тога, при напуштању Панаме крајем 1999. оставили су за собом „многе локације на којима се још налазило хемијско оружје“. Уз то су „у Панами вршили тајно тестирање бојног отрова Agent Orange (који је америчка војска користила у рату у Вијетнаму; нап. СЛ)…“ Приликом инвазије 1989, на село Пакора близу Панама Ситија „Јужна команда америчке војске је из хеликоптера и авиона бацала супстанце које су спаљивале кожу, изазивале јаке болове и пролив“.

Многи аналитичари сматрали су Панаму пробом за Ирак.

Девет месеци после тровања Панаме, на Дан Хирошиме 1990, Уједињене нације су под притиском САД Ираку увеле строги ембарго, пошто је америчка амбасадорка у Ираку Ејприл Глеспи (April Glaspie – тада Gillespie, потом преименована „да се Власи не сете“; нап. СЛ) охрабрила Садама Хусеина да уђе у Кувајт, као одговор на велике провокације и финансијску и географску дестабилизацију Ирака с кувајтске стране.(4)

Халабука поводом хемијског и другог оружја досегла је такве размере да је сам Садам Хусеин прокоментарисао следећим речима: “Бојим се да ћете једног дана рећи како и од брашна правимо барут”.

Тринаест месеци после Панаме, Америка је повела коалицију састављену од тридесет једне земље зарад „враћања Ирака у прединдустријско доба“. Једине хемикалије у Ираку тада биле су отровни облаци из бомбардованих фармацеутских постројења, фабрика вештачких ђубрива, аутомобила и целокупне ирачке индустрије, са примесама честица хемијских, биолошких, и медицинских супстанци које су тој земљи претходних деценија продавале САД, Енглеска, Немачка и друге државе агресори, при чему су купопродајни уговори у време напада још били на снази. (5)

Но, високоотровне и радиоактивне супстанце у Ираку су се први пут појавиле у виду 750 тона токсичне муниције и муниције са осиромашеним ураном, с временом полураспада од 4,5 милијарде година. Деформисане, мртворођене, побачене ирачке бебе, деца рођена с раком и мајушни гробови безречно су сведочанство употребе средстава за масовно уништење. Ирак је бомбардован 42 дана и ноћи.

Хемијско оружје наводно произведено у Ираку – око кога се дигла толика бука – никада није употребљено.

Двадесет четвртог марта 1999, НАТО је почео ослобађање Косова од Србије. („Тупаво име“ које су наденуле САД гласило је Операција Милосрдни анђео.) Према проценама, на Косову се у рудницима Трепча налазе „неисцрпне“ рудне резерве у вредности од десет хиљада милијарди долара.

„Ослобођење“ се састојало од 78 дана непрекидног бомбардовања, уз употребу муниције са осиромашеним ураном. Бачено је двадесет хиљада тона бомби. Систематски су уништавани центри за комуникацију, складишта горива, аеродроми, саобраћајнице, возови, тржнице… Уништена је и Кинеска амбасада у Београду, Кина будући против напада на Југославију, а НАТО изјавивши да су користили погрешну географску карту. Бомбардовани су и медијски центри – убијање новинара тиме поставши ратни злочин за који се не одговара.

Нападу је претходила тврдња Пентагона да Југословенска армија поседује најмање две врсте хемијских отрова, као и постројења за њихову производњу. Америчко министарство одбране упозорило је Слободана Милошевића и Генералштаб југословенске војске: „Ако Београд буде употребљавао хемијске отрове сарин и иперит против НАТО-а, одговор Северноатлантске алијансе биће разоран“.

Но, пошто су ваздушни напади почели, НАТО ни једном речју није поменуо да напада српска постројења за производњу хемијског оружја, које је помињала америчка влада. (Загребачки лист Глобус, 16. априла 1999, стране 18–19)

Разарање индустријских постројења, међутим, у потпуности је заобишло Трепчу.

Четрнаестог августа 2000, деветсто тешко наоружаних британских, француских, италијанских и пакистанских војника и припадника КФОР-а извршило је хеликоптерски десант на руднике у Трепчи. Управа и радници покушали су да се супротставе, али су савладани сузавцем и гуменим мецима. Особље које је пружало отпор похапшено је.

Документа УН описала су ту акцију као „увођење демократије на Косово“. Напад је, заправо, утро пут продаји рудника – с резервама процењеним на 77.302.000 тона угља, бакра, цинка, олова, никла, злата, сребра, мермера, мангана, руде гвожђа, азбеста и кречњака… – приватним страним корпорацијама. (Према медијским извештајима и наводима на интернету.)

Ваља се подсетити и да су „ЦИА и БНД (Немачка обавештајна служба) годинама обучавали и финансирали милионима америчких долара и немачких марака Ослободилачку војску Косова (…) за овај рат, ради навођења на погрешан траг који су влада и гласноговорници НАТО-а назвали грађанским“ (6).

Читаво подручје бивше Југославије било је такође засуто хемијским и радиоактивним супстанцама. Године 2001. лекари болнице у Косовској Митровици под управом Срба изјавили су да је број пацијената од злоћудних обољења порастао за 200 посто у односу на 1998.

Једно истраживање УНЕП-а (Програма за заштиту животне средине Уједињених нација) из 2003. открило је загађење узорака ваздуха и воде за пиће у Босни и Херцеговини, с напоменом да „нема разлога за узбуну“. Ипак, Пека Хависто (Pekka Haavisto), бивши фински министар за животну средину, тада на челу УНЕП-а, затражио је свеобухватну и темељиту научну истрагу ради утврђивања пуних размера загађења и могуће опасности. Но САД – једина држава у том сукобу која је употребљавала оружје са осиромашеним ураном – блокирала је тај захтев.(7)

У Европи је, међутим, настала узбуна када су многи италијански, португалски, белгијски и француски војници, ангажовани на „очувању мира“ у том региону, оболели од рака, те, у року од неколико месеци, многи и умрли. (Норвешки војници беху одбили да учествују у тим мисијама.)(8)

„Мање од месец дана по окончању рата у Југославији 1999, Британски национални одбор за заштиту од зрачења упозорио је британске држављане на опасност боравка на Косову, тај простор будући загађен пројектилима са осиромашеним ураном.“

Но, војници УН боравили су на Космету свега неколико недеља или месеци, док његово становништво ту остаје трајно; његови „ослободиоци“ занемарили су и заборавили на здравље тих људи и њихових потомака. Јер, ваљало је рушити „тиране“ и у другим земљама и ослобађати тамошње становнике од живота, делова тела и средстава за живот.

САД и Енглеска су изнова бомбардовали Ирак у време Божићних празника 1998, четири месеца пре напада на Југославију; отад је Ирак непрестано на листи за инвазију. Лажи су већ опште познате, и сталне – попут следеће, једне од безброј:

„Други септембар 2002: Стручњаци тврде да Ирак располаже тонама хемијског оружја.

Док неки припадници Бушове администрације инсистирају на превентивном нападу на Ирак, стручњаци за наоружање кажу да је све више доказа да ирачки председник Садам Хусеин располаже великим залихама хемијског и биолошког оружја које крије од могућег америчког војног напада.

Вашингтон је забринут да Ирак не дотури то оружје терористичким скупинама (…) Будемо ли чекали да опасност постане очигледна, може постати прекасно ‘, изјавио је сенатор Џозеф Бајден, демократа из Делавара, председавајући Комитета за међународне односе.“

Како је Бајден сада потпредседник, тешко је поверовати да нема никаквог утицаја и на садашње манипулације у вези са Сиријом, коришћене речи и „аргументација“ будући готово истоветни.

„Џон Волфстал (John Wolfsthal), аналитичар при Карнегијевој задужбини за мир у свету, изјавио је да Ирак располаже знатним арсеналом: ‚Ирак и даље поседује неколико тона бојних отрова, којима се могу побити хиљаде и хиљаде цивила или војника‘.“(9)

И даље: „Стручњаци УН за наоружање изјавили су да је могуће да је Ирак нагомилао више од 600 тона бојних отрова, укључујући иперит, ве-икс и сарин. Уз то, према њиховој изјави, није званично заведено ни још неких 25.000 ракета и 15.000 артиљеријских граната с бојним отровима.“

„Постоји бојазан да имају спремне – или да у кратком року могу обновити постројења за њихову производњу – велике количине, заправо тоне антракса“, гласила је још једна од Волфсталових манипулација.

„Секретар за одбрану Доналд Рамсфелд устврдио је да ‘Ирак поседује покретне лабораторије за израду биолошког оружја, које америчка војска не би била у могућности да уништи. У питању су животи хиљада људи’ “. И заиста, број Ирачана које су убили Американци или Британци, њихове милиције, или марионетска влада, досеже размере холокауста.

Према Џонатану Шварцу (Jonathan Schwartz), генерал Колин Пауел данас жали због својих лажи у вези са Ираком, изнесених пред Уједињеним нацијама 5. фебруара 2003, када је између осталог рекао: „Колеге, свака изјава коју данас дајем заснива се на поузданим изворима. Овде није реч о претпоставкама. Износимо вам чињенице и закључке на основу поузданих обавештајних извештаја… “ Но, Шварц не саосећа с генералом; 5. фебруара 2008, на пету годишњицу обмане, написао је: „Коликогод да је Пауел досад критикован тим поводом – што он назива ‚болним‘ и нечим што ће заувек остати забележено као његово дело – то није никакво оправдање. Не само да је страшно погрешио, већ је по свему судећи и измишљао доказе, оглушивши се о понављана упозорења да је што говори нетачно.“

Потпуно незаконита инвазија на Ирак, заснована на прекоатлантској хрпи лажи, започела је 45 дана потом. Како је гласило „тупаво име“ те операције? Operation Iraqi Liberation: OIL (Операција Слобода за Ирак у енглеској скраћеници значи „нафта“; нап. СЛ).

Лажи у вези с Либијом – која је под пуковником Гадафијем постала земља са најбржим развојем у Африци – скоријег су датума. Ево, ипак, неколико подсећања:

ЦИА је десетлећима добро плаћала квислинге на које се рачунало током ове и других инвазија. Поменимо само генерала Абдула Фатаха Јуниса, Гадафијевог министра унутрашњих послова, „пребеглог на страну опозиције“ и новопеченог команданта бунтовника. Колика је била његова цена? Наиме, Јунис је „апеловао на савезнике из НАТО-а да снабдеју побуњенике тешким наоружањем, укључујући хеликоптере и противтенковске пројектиле, ради одбране опседнутог града Мисурате (…) Тврдио је да диктатор (…) неће презати од употребе хемијског оружја као крајњег средства против побуњеника или обичног становништва.“ (Упоредити са данашњим „списком жеља“ сиријске „опозиције“.)

„Гадафи је сада очајан. Нажалост, он још поседује око 25 посто хемијског оружја, које би могао употребити у садашњој, по њега безизлазној ситуацији…“

„Зна се да пуковник Гадафи има десетак тона иперита преосталих од залиха уништаваних под надзором Организације за забрану хемијског оружја, тела Уједињених нација.“(10)

Још 2002. Нил Макеј (Neil Mackay), вишеструко награђивани уредник истраживачке рубрике Сандеј хералда (Sunday Herald) писао је о нечем сличном: „Вођена похлепом и потпуним одсуством морала, британска влада прекршила је Конвенцију о хемијском оружју и продавала хемикалије за производњу тог оружја‘.“

Према Макеју, међу државама које су се окористиле похлепом и неморалом британске владе биле су Либија, Јемен, Израел, Саудијска Арабија, Кипар, Индија, Кенија, Кувајт, Малезија, Нигерија, Оман, Пакистан, Сингапур, Словенија, Јужна Африка, Јужна Кореја, Шри Ланка, Танзанија, Турска и Уганда. Британско Министарство трговине и индустрије усто је „недвосмислено признало“ те трансакције.

Пошто је Тони Блер марта 2004. прихватио пуковника Гадафија као „пријатеља“, британска влада обзнанила је намере о слању стручњака у Либију ради уништења хемијског оружја кога му је продала, изјавивши да је Гадафи обмануо Блера у погледу његовог постојања. То, што поседују сву документацију о слању те робе за Либију, као да је промакло пажњи званичне Британије. Иста британска дволичност забележена је и у случају Ирака.

Од почетка разарања Либије 19. марта 2011. и НАТО-вог преузимања главне улоге 31. марта 2011, САД и Енглеска испалиле су сто десет крстарећих ракета на земљу с мање од шест и по милиона становника. Пошто је преузео командовање над овом „хуманитарном интервенцијом“, НАТО је бомбардовао ту невелику популацију са још 26.500 комада разних врста бомби.

Председник, наравно, није лио сузе за страдалом либијском децом, чијој је смрти претходио терор у агресији изведеној под још два „тупава имена“ – америчко је гласило Операција Одисејева зора, а НАТО-ово Операција Уједињени заштитник.

Сам Гадафи изгубио је три унучета и три сина. Године 1986, у претходном америчком бомбардовању, изгубио је тек проходалу, усвојену кћерку.

Неколико тренутака пошто јој је јављено за његову смрт у рукама побеснеле руље „под заштитом“ НАТО-а, амерички државна секретарка Хилари Клинтон појавила се на телевизији рекавши уз смех: „Дошли смо, видели, и он је умро.“

Својевремено, међутим, беше изјавила: „Заиста верујем да се здраво дете може подићи само на селу.“ Но, сада очито сматра да село ваља збрисати са лица земље, са све децом и родитељима, а старешину села линчовати – да би она, даљински, могла да изрази свој усхит.

Четвртог децембра 2012. Клинтонова је упозорила на могућност да председник Сирије Башар ал Асад премешта – шта друго него – „залихе хемијског наоружања“.

„Јасно смо изнели свој став. То је црвена линија за Сједињене Државе. Нећу наводити ставку по ставку шта ћемо предузети буде ли веродостојних доказа да је Асадов режим прибегао употреби хемијског оружја противу сопственог становништва, али довољно је рећи да у том случају планирамо да неизоставно дејствујемо“, изјавила је приликом обраћања новинарима у Прагу.

Разуме се да би оружје „могло садржати бојни отров сарин“, према једном другом америчком званичнику. А трећи је додао: „Брине нас сваки потез који би на било који начин наговестио да су спремни да употребе хемијско оружје против властитог народа.“(12)

То је, како се каже, већ виђено.

Одговор Сирије уследио је 6. децембра: „‚Сирија истиче по десети, стоти пут да такво оружје, чак и када бисмо га имали, никада не бисмо употребили против сопственог народа. Не бисмо извршили самоубиство‘, изјавио је либанској телевизији Ал манар заменик министра спољних послова Фејсал ал Макдад.“

„Бојимо се да постоји завера да се обезбеди повод за интервенцију у Сирији, оних земаља које на њу повећавају притисак.“

И, тако и јесте.

И, то не би ни било први пут.

Крајем октобра, америчка војска стигла је наиме у Јордан, на велику здружену вежбу на граници са Сиријом. „Тупави, инфантилни назив“ те операције гласио је: Операција Живахни лав.

Ал Асад на арапском значи лав.

Иронија је што су изгледа прве оптужбе да Сирија поседује хемијско оружје потекле од Џона Р. Болтона (John R. Bolton), који је према наводима конгресмена Хенрија Воксмана (Henry Waxman) наговорио Џорџа В. Буша да у свом обраћању нацији 2003. помене и бајку да је Ирак од Нигера куповао рафинисани уран. Ти наводи, међутим, нису потврђени јер се документи о томе још воде као државна тајна.

Болтон је повезан са мноштвом организација које се тешко могу назвати либералним, попут Пројекта за нови амерички век (Project for the New American Century), Јеврејског института за питања националне безбедности (The Jewish Institute for National Security Affairs, JINSA) и тренутно доста помињаног Националног удружењa за оружје (The National Rifle Association).

Кад је реч о Сирији, ваља имати на уму и да је та земља од 2004. под све тежим санкцијама.

Скот Ритер (Scott Ritter), некадашњи главни инспектор за наоружање у Ираку, написао је да „хемијско оружје има рок трајања пет година, а биолошко три“. Уз то, стручњаци кажу да ове супстанце испуштају „етре“, видљиве сателитским надгледањем, које ће се над Сиријом, као својевремено и над Ираком, темељито спроводити.

Не дај Боже да Вашингтон, Вајтхол, Тел Авив и коалиција присиљених поново повичу „Ено вука!“

Нека је Бог у помоћ сваком ко им поверује.

 Упутнице:

1) http://www.serendipity.li/cia/agee_1.html

2) http://revcom.us/a/017/us-invasion-panama.htm

3) http://www.addictedtowar.com/docs/panama.htm

4) http://www.globalresearch.ca/the-war-on-iraq-five-us-presidents-five-british-prime-ministers-thirty-years-of-duplicity-and-counting/20510

5) http://www.commondreams.org/headlines02/0908-08.htm

6) http://www.currentconcerns.ch/index.php?id=785

7) http://www.iacenter.org/depleted/un_du.htm

8) http://www.frontlineonnet.com/fl1803/18030580.htm

9) http://articles.cnn.com/2002-09-02/world/iraq.weapons_1_biological-weapons-weapons-inspectors-iraqi-president-saddam-hussein?_s=PM:WORLD

10. http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/africaandindianocean/libya/8481250/Libya-Col-Gaddafi-still-has-quarter-of-chemical-weapons-stockpile.html

11) http://news.yahoo.com/clinton-assads-chemical-weapons-red-line-us-170103890–abc-news-politics.html

12) http://worldnews.nbcnews.com/_news/2012/12/03/15649556-obama-warns-syrias-assad-not-to-use-chemical-weapons?lite

Фелисити Арбатнот (Felicity Arbuthnot) је самостални новинар из Лондона, кандидована за више међународних награда због извештавања о последицама напада на Ирак. Њени чланци и изјаве на ту тему сматрају се веродостојним у скупштинским расправама у енглеском парламенту. Један је од водитеља Светске конференције о уранском оружју (World Uranium Weapons Сonference) у Хамбургу 2003.

Напомена: Објављено на страници Глобалних истраживања 21. децембра 2012. Превело и приредило Уредништво Српског листа.



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP