Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 99317
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6607104
Ko je na sajtu?
Imamo 57 gosta na mreži

KO JE KIDNAPOVAO SLOBODANA MILOŠEVIĆA, I KO JE UZEO PET MILIONA DOLARA ZA IZRUČENJE HAGU ?


09.03.2013. / ree-Akademediasrbija

Piše: Dragoljub Gajević

ISTORIJA BEŠČAŠĆA: Posle 12 godina "suđenja", 25. marta konačna presuda braniocima Slobodana Miloševića iz vile "Mir"...

Završava se 12 godina od dramatičnih događaja koji su se odigrali pred kapijom i unutar vile „Mir“ u Beogradu, u noći između 30. i 31. marta 2001. godine, nakon kojih je bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević - posle potpisa predsednika Srbije Milana Milutinovića, premijera Srbije Zorana đinđića i predsednika SRJ Vojislava Koštunice, stavljenih na dokument da neće biti izručen Haškom tribunalu - sproveden u beogradski Centralni zatvor, odakle je na Vidovdan, 28. juna 2001. godine, faktički kidnapovan jer istažni sudija nije bio obavešten, i izručen je Tribunalu u Hagu.

Godine su prošle. Miloševića više nema... Pronađen je mrtav 11. marta 2006. u ćeliji haškog zatvora. Ne dočekavši presudu. Njegovi istomišljenici uporno i dan danas tvrde da je on u Beogradu kidnapovan i otet, a tamo, u Hagu, monstruozno - ubijen.

Verovatno je da će njegova smrt ostati večna misterija iz koje će proizići brojna nagađanja i spletke. Ali, kako sada stoje stvari, neko se u Srbiji igra pravde i uveliko trudi da večna misterija ostane u tom misterioznom fajlu, kao i njegovo privođenje u CZ i izručenje sudu u Hagu.

Čudno je da ni 12 godina posle javnost ne zna ko su ljudi pod maskama koji su, kako Miloševićevi istomišljenici kažu „pokušali da kidnapuju ili ubiju Slobodana Miloševića te večeri 30/31 marta 2001. godine“?!

Čudno je da još uvek nije sa sigurnošću utvrđeno ko je na koga pucao te večeri, da li su ljudi pod maskama pucali na obezbeđenje Slobodana Miloševića, ili je Miloševićevo obezbeđenje unutar vile „Mir“ pucalo na ljude pod maskama?

Dugo i bombastično najavljivano suđenje protiv 35 osoba koje su te noći 30/31 marta 2001. godine učestvovali u odbrani Slobodana Miloševića, započeto oktobra 2005. godine, trebalo bi da 25. marta ove godine dobije svoj epilog.

Naime tog dana će petoro optuženih (koliko ih je na kraju ovog procesa od 35 osumnjičenih opstalo na optužnici) izneti svoju završnu reč nakon koje će sudija Prvog osnovnog suda Zoran Šešić izreći presudu.

Činjenice govore da je protiv svih 35 optuženih ljudi iz obezbeđenja Slobodana Miloševića - koji su u noći 30/31. marta 2001. u vremenskom intervalu od 23,30 do 3,30 časova bili u krugu rezidencije objekta „Mir“, kao i u samom objektu - obustavljen postupak, koji je pokrenut pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod optužbom da su „učestvovali u skupini koja je zajedničkim delovanjem pokušala da spreči ovlašćena službena lica MUP-a Srbije (barem tako stoji u optužnici), u vršenju službene radnje“.

Postupak je obustavljen usled apsolutne zastarelosti. A da se postupak obustavi odlučio je Drugi opštinski sud u Beogradu koji je nakon istražnih radnji protiv 35 lica koji su uhapšeni 1. aprila 2001. godine i posle istrage koja je trajala do 2005. godine, podiglo optužnicu protiv ovih lica.

Mnoge sudije i advokati su tada prokomentarisali da je to bila neviđena farsa od procesa koji je trebao da bude - istorijski.

O obustavi postupka, 4. aprila 2007. odlučilo je sudsko veće sastavljeno od predsednika veća - Ivone Lalović i članova veća - sudija Katarine Obradović-Baklaja i Ivone Mladenović, uz učešće stručnog saradnika Jelene Popović kao zapisničara.

U obrazloženju obustave postupka stoji: „Obustavlja se postupak protiv okrivljenih zbog krivičnog dela Učestvovanja u skupini koja spreči službeno lice u vršenju službene radnje, zbog apsolutne zastarelosti“.

U međuvremenu sud je doneo odluku da se obustavi i postupak zbog krivičnog dela „neovlašćenog nošenja oružja i municije“, protiv 30 optuženih, takođe zbog zastarelosti.

Nakon obustave krivičnog postupka za prethodna dva krivična dela zbog apsolutne zastarelosti suđenje nije prekinuto.

Naprotiv! Suđenje je nastavljeno, ali je iz Drugog premešteno u Prvi osnovni sud u Beogradu koji je podigo optužnicu protiv: Bogoljuba Bjelice, Siniše Vučinića, Ratka Zečevića, Saše Matića i Dejana đikića.

Protiv ovih lica se i dalje vodi postupak na osnovu izmenjene optužnice od 29. aprila 2001. godine - što su, navodno, „dana 31.3. 2001. godine oko 02,40 časova u Beogradu u ulici Užičkoj br. 11-15, u krugu rezidencije objekta ‘Mir’ opšte opasnom radnjom - upotrebom vatrenog oružja na mestu gde je okupljen veći broj ljudi izazvali opasnost za život i telo ljudi, prilikom čega su bili svesni svog dela i hteli njegovo izvršenje, mogli da shvate značaj svog dela i upravljaju svojim postupcima i bili svesni da je njihovo delo zabranjeno, usled čega je nastupilo teško telesno povređivanje drugih lica, na taj način što su neovlašćeno nosili vatreno oružje i municiju čije nabavljanje, držanje i nošenje građanima uopšte nije dozvoljeno i pritom ranili Slađana Stošića policijskog službenika MUP-a Srbije koji je zadobio teške telesne povrede i Iliju Andrića, fotoreportera i saradnika novinske agencije „Fonet“, koji je zadobio lake telesne povrede“.

Optužni akt protiv petorice optuženih potpisao je zamenik Javnog tužioca Saša Drecun.

Nakon svega što se dogodilo i događa u slučaju koji se odigrao 30. na 31. mart 2001. godine postavlja se nekoliko pitanja:

o Ko je dozvolio da se usled zastarelosti predmeta protiv 35 lica koji su optuženi za radnju ometanja službenih lica u vršenju službene radnje i krivičnog dela neovlašćeno držanje vatrenog oružja i municije, obustavi proces?

o Da li je uopšte moguće da u jednom takom procesu koji je nazvan „istorijskim“ sud ispusti iz vida vremenska ograničenja kojim su ovakvi procesi vezani? Ili je u pitanju nešto drugo?

Kako optuženi kažu, oni koji su kreirali hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića, učinili su sve da ova optužnica zastari kako se ne bi utvrdio identitet lica koja su te noći hapsila Slobodana Miloševića!

Jer, kako osuditi nekog za radnju „ometanja službenog lica u vršenju službene radnje“ ako se ne zna ime i prezime službenog lica i da li se uopšte i radi o službenom licu?

To što je veće Drugog opštinskog suda obustavilo postupak protiv 35 ljudi po dva osnova (krivična dela) jeste farsa, jer, kako optuženi sami kažu, čitav proces je bio montiran i tako je i vođen, ali da ta lakrdija bude još veća potrudilo se tužilaštvo Prvog osnovnog suda u Beogradu koje je protiv Bogoljuba Bjelice, Siniše Vučinića, Ratka Zečevića, Saše Matića i Dejana đikića podiglo optužnicu koju je potpisao zamenik Javnog tužioca Saša Drecun.

Da li namerno, slučajno ili iz neznanja, ovaj zamenik javnog tužioca pravi ozbiljan previd pa u optužnom aktu koji je potpisao ne zna prezime prvooptuženog Bogoljuba Bjelice i krsti ga Bogoljub Bjelić?!

To, nakon svega što je do sada urađeno, dovodi u sumnju da neko sve čini da se ovaj proces još oduži. Za nepoverovati je da zamenik javnog tužioca Saša Drecun može da napravi tako kardinalnu grešku.

I to nije sve. Iako je zamenik javnog tužioca upozoren da lice nazvano Bogoljub Bjelić ne postoji, nije došlo do ispravke u optužnom aktu!

Ključno je pitanje kako će to sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu doneti presudu nakon što 25. marta bude saslušao završnu reč optuženih, ako se prvoptuženom Bogoljubu Bjelici ne zna - prezime?!

Hoće li nakon ovog skupog i maratonskog suđenja neko iz srpskog pravosuđa odgovarati za nemar?

Na kraju, zaslužili su građani Srbije da im se razjasni uloga pojedinaca u dramatičnim događajima 30. na 31. mart 2001. godine kad je moglo doći do teškog krvoprolića.

Činjenice govore da su neki od učesnika u tim dramatičnim danima i noćima u svojim knjigama objasnili i svoje, a i uloge drugih, kad je u pitanju privođenje Slobodana Miloševića u CZ i njegovo izručenje Haškom tribunalu.

- Ovo je cirkus od suđenja, kaže za „Svedok“ nekadašnji sudija i advokat Ratko Zečević, trećeoptuženi od 35 optuženih da je 30. na 31. mart stao u odbrani Slobodana Miloševića.

Zečević je od petorice optuženih u izmenjenoj optužnici, čini se najkompetentniji da progovori o ovom procesu, s obzirom na to da je prvooptuženi Bogoljub Bjelica teško bolestan i nedostupan za javnost.

- I da nisam bio sudija, a danas advokat, video bih da se u čitav ovaj proces koji traje skoro 12 godina uvukla politika bivšeg DOS-a. Ostaci ove politike koji su i te kako infiltrirani u srpsko pravosuđe, od ovog procesa napravili su cirkus o kome govorim. Nekima je cilj da se na kraju sve svede na „puj pike ne važi“ i malo smo se „igrali pravde“. Ovo je montiran proces nama, a čitav proces koji se odigrao 30. na 31. mart je osmišljen u glavama zapadnih obaveštajnih službi, njima je bio potreban cirkus.

Oni koji su te noći stali u odbrani Miloševića su sprečili da on još te noći bude izručen Haškom tribunalu, i te večeri je sprečeno krvoproliće zahvaljujući pribranosti prisutnih, kaže Zečević.

Ova država će morati, pre ili kasnije, da utvrdi ulogu pojedinaca koji su već obelodanili da su u noći izmđu 30. i 31. marta u jurišu i pucnjavi na rezidenciju učestvovali pripadnici zemunskog i surčinskog klana! Neko će, pre ili kasnije, morati da da odgovor na ovo pitanje.

Kako Ratko Zečević dalje kaže, odredbe člana četiri Zakonika o krivičnom postupku davale su mi prava, citiram, „da u najkraćem mogućem roku budem izveden pred sud i da mi bude suđeno nepristrasno, pravično i u razumnom roku“. Da li je više od jedanaest godina razumni rok, ocenite sami!

Moram da kažem, naglašava Zečević, da u novoj optužnici protiv nas petorice, koju je tužilaštvo preciziralo, više ne stoji da smo ja i ostali sprečavali službena lica u vršenju službene radnje i u sprečavanju hapšenja bivšeg predsednika Slobodana Miloševića.

- Sad se čitav slučaj tendenciozno i pojednostavljeno predstavlja kao nekakav oružani sukob, mene i verovatno još nekog. Eventualno mene i izvesnog policajca gospodina Slađana Stošića i fotoreportera „Foneta“, gospodin Andrića. Tužilac jednostavno pokušava da predstavi ceo slučaj kao sukob mene sa Stošićem i Andrićem, koji se na dva zadnja pretresa ne pojavljuju, s tim što za Slađana Stošića stoji da je nepoznat kao službenik MUP-a?!

Pored ostalog, nikad nije utvrđeno iz kog oružja je eventualno pucano, od čijeg oružja i metka je neko povređen, od detonacije... Nesporno je samo da su kritičnom prilikom ne mali broj metaka ispalili ljudi koji su napali vilu „Mir“. Nesporno je da su ti isti ljudi, sa čarapama na glavi, izveli detonaciju bez ikakve stvarne potrebe. Istovremeno su izveli napad i upotrebili šok bombe bacajući ih na prijavnicu. Tom prilikom su pored ostalih posebno ugrozili živote Vojislava Vučinića i Dragutina Milovanovića, koji su dežurali u prijavnici, smatra Zečević.

Kako navodi Ratko Zečević, napadači sa čarapama na glavi pripadali su različitim grupacijama, a među njima su bili i pripadnici tzv. zemunskog i surčinskog klana.

Navedene okolnosti je delom u svojim knjigama „Opelo za državnu tajnu“ i „Sačekuša za Srbiju“ opisao i general Zoran Mijatović, tadašnji Zamenik načelnika resora DB Srbije i rukovodilac ove akcije. I ne samo Mijatović. Ovu akciju je opisao i pukovnik Miodrag Vuković u knjizi „Oni su jači od nas“, inače podnosilac krivične prijave u ovom predmetu.

Ove knjige su dovoljan dokaz da bi i oni koji su ih pisali morali da svedoče.

U svojoj ispovesti za „Svedok“ Ratko Zečević navodi:

- Prosto je neverovatno šta sve nekadašnji pripadnici DOS-ove vlasti pišu i govore o tom kritičnom danu 30/31 mart 2001. godine i niko ih za to ne privodi pravdi, niko da ih pita - zašto su kršili Ustav? Gde je tu zaštita ljudskih prava?

Nezaobilazna je činjenica da je Ministarstvo pravde Vlade SAD raspisalo ucenu od pet miliona dolara za hapšenje i isporuku predsednika Miloševića. To se može proveriti na njihovom sajtu. Zašto niko nije potego pitanje ko je uzeo taj novac nakon obavljene radnje privođenja u CZ i nakon izručenja Slobodana Miloševića Hagu. Nekome je bitnije da nas nevine sudi i time pokriva neke druge stvari koje su se događale, a događalo se svašta. Vođa, nazovimo policijske akcije 30. na 31. mart 2001. godine, zamenik načelnika RDB Zoran Mijatović, opisujući izručenje Hagu Slobodana Miloševića, u knjizi „Opelo za državnu tajnu“ kaže: „Nakon odlaska helikoptera, u prostorijama instituta nervozni gosti i deo učesnika osvežili su se što bezalkoholnim što alkoholnim pićem. Kasnije odlazimo u restoran „Deltino“ koji drži vlasnik kompanije „Delta“ Mišković, gde ministar daje večeru. Na večeri smo bili ministar Mihajlović, ja, Ivan đorđević, domaćin Mišković, gospodin iz CIA Dejvid Blek, britanski obaveštajac Monkton, tek pristigo iz Podgorice, Čeda Jovanović, šef kabineta Gorana Petrović, Bora Galić. Koliko se meni čini, moram da budem ironičan, ali i aktuelan, za stolom nije bilo pripadnika ‘zemunskog i surčinskog klana’. Moram da kažem da atmosfera nije bila nešto posebno. Najaktivniji je bio mlađani Čeda Jovanović, koji se nije odvajao od mobilnog telefona. Oglašavajući već tada svoj istorijski doprinos izručenja Slobodana Miloševića Hagu“.

Iz ovog dela Mijatovićeve knjige se mnogo toga naslućuje, a da ne govorimo o pisanju Dušana Mihajlovića („Povlenske Magle i vidici“) ili priče Nebojše Čovića koji je u više navrata bio decidiran da su Slobu hapsili „zemunci i surčinci“. Pa gde je tu pravda, pita Zečević i nastavlja: „Pod izgovorom da se ruši Milošević ‘dosmanlije’ su za sebe prigrabile protivpravnu dobit, a za uzvrat su srušili Srbiju i za to nikom ne odgovaraju. Danas bi neko da se pokušaj kidnapovanja, ili u najmanju ruku pokušaj ubistva našeg predsednika Miloševića svede na to da smo nas petorica, navodno, sprečavali zvanična lica da hapse Slobodana Miloševića i da se sve završi osudom nas petorice.

- Da li je moguće, pita Zečević, da javna tužba od tridesetpetoro saslušanih svedoka u prethodnom postupku želi da dokaže našu krivicu svedočenjem visokih oficira MUP-a Srbije: Sente Milenkovića, Branka Manasijevića i Miloša Podkrajca, ljudi koje je DOS zadržao u službi i stavio pod neposrednu kontrolu Dušana Mihajlovića i Čedomira Jovanovića? Njihova svedočenja su lažna, Senta pere svoju biografiju, bio je važan dok mu je bilo lepo uz predsednika Miloševića.

U čitav proces suđenja trideset petorici optuženih ispitano je više svedoka, činjenice govore da su ta svedočenja mrtvo slovo na papiru jer, kako sad stoje stvari, nisu koristila nikome - ni sudu, ni optuženima.

To što je sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu Zoran Šešić najavio izricanje presude nakon što 25. marta sasluša završnu reč petorice optuženih zasigurno nije kraj ovom procesu započetom 1. aprila 2001. godine nakon privođenja Slobodana Miloševića u CZ.

Sve ukazuje da se neko debelo trudi da se proces oduži. A to se vidi i na izmenjenoj optužnici gde se Bogoljub Bjelica krsti u Bogoljub Bjelić.

Original zapisnika o saslušanju svedoka Slobodana Miloševića u celosti

Prvo med…

O događaju 30/31.mart 2001. godine svedočio je i sam Slobodan Milošević.

On je ispitan u Okružnom zatvoru u Beogradu 15. 05. 2001. godine.

„Dana 30. 3. 2001. godine bio sam u svojoj kući u ovalnoj zgradi rezidencije, tu je bilo dosta mojih drugova. Takođe bilo je dosta građana, narodnih straža, koje su bile ispred kapije. Dolazilo je dosta ljhudi iz cele Jugoslavije. Ja sam povremeno izlazio da ih pozdravim. Sećam se da su mi donosili razne stvari, takođe se sećam jedne gospođe koja mi je donela med. Inače mene je obezbeđivala jedinica za obezbeđenje MUP-a Srbije kao i gardijska brigada.

Pre ovog događanja 30/31. 3. 2001. godine Milan Milutinović je meni lično rekao da će ostati isto obezbeđenje koje me je do tada obezbeđivalo. Ja sam mu takođe rekao da, ako misle da promene ljude i dovedu druge koje ja ne znam, onda mi i ne treba obezbeđenje.

Sećam se da sam sa Milutinovićem nekoliko puta razgovarao pre događaja 30/31.3.2001.godine kao i tog dana. Inače, ja lično nisam izdavao nikakva naređenja radnicima iz obezbeđenja koji su inače radili svoj posao i što se toga tiče ja nikakvu ulogu u tome nisam imao.

Nekako u to vreme pre ovog kritičnog događaja pričalo se da će pojedine grupe, eventualno, da me kidnapuju, a sve u vezi nagrade koja je određena povodom raspisane poternice, pa su se organizovale narodne straže. Ne znam da li je bilo kakva odluka doneta od strane glavnog odbora SPS-a jer tih par nedelja u martu mesecu ove godine, nisam učestvovao u odlučivanju i radu.

Dakle, kao što sam napred naveo - meni je Milan Milutinović potvrdio da se neće menjati obezbeđenje bez obzira što je donet zakon po kome je trebalo da me obezbeđuje jedan čovek.

Kako je dosta ljudi dolazilo kod mene, goste sam primao u mojoj kući-ovalna zgrada rezidencije, a stranke sam primao u pomoćnim objektima-lovačka kuća i bilijar sala. To su većinom bili novinari, univezitetski profesori, poslanici raznih parlamenata. Oni su ostajali kod mene po par sati.

Konkretno u bilijar sali sam par puta igrao bilijar. Sećam se jednom prilikom kada sam dolazio da je jedan čovek čitao pesmu koju je sam pisao, a u prisustvu više lica koja su tu bila.

Bjelica Bogoljub i Boro Drakulović su članovi Glavnog odbora SPS-a, oni su čestiti ljudi. Bogoljub Bjelica je predsednik Opštinskog odbora SPS Stari Grad, a Boro Drakulović je narodni poslanik. Oni su dolazili kod mene, bili su česti gosti. Isto tako i Siniša Vučinić, koji je predsednik stranke „Nikola Pašić“. Takođe je dolazio kod mene Branislav Ivković, Slavica đukić. Posao mog obezbeđenja bio je da me obaveštavaju o tome ko dolazi, dakle, najavljivali su goste koji su dolazili u posetu, i obaveštavali me o tome.

Dana 30.3.2001. godine kao što sam napred naveo sve vreme sam proveo u kući-ovalnoj zgradi rezidencije. Negde iza ponoći kolima su me odvezli do kapije u Užičkoj ulici gde sam se pojavio pred narodom a onda se ponovo vratio u rezidenciju. Kada se čula pucnjava, ja sam bio u kući. U tom trenutku sam sedeo sa prijateljima u velikom salonu. Video sam rupu na ulaznim vratima, tačnije na staklenom zidu kod ulaznih vrata u kući. Toga dana i te večeri, nismo gledali televiziju, a nismo ni slušali radio, tako da nismo znali šta se dešava.

Na pitanje tužioca svedok je izjavio: Konkretno, što se tiče ljudi iz obezbeđenja koji su me obezbeđivali moj stav je bio da ako MUP bude povukao obezbeđenje, to je njegovo pravo, ali da mi u kući bude neko koga ne poznajem, sa tim se ne bih složio.

Takođe na pitanje tužioca svedok je izjavio: Ne mogu da se setim da li je 30.3.2001. godine sa kapije najavljen pripadnik DB-a Miloš Pokrajac, odnosno sa prijavnice od strane mog obezbeđenja. Ime i prezime mi zaista ništa ne znači.

Takođe na pitanje tužioca da li je svedoku predočeno 30.3.2001.godine od pripadnika MUP-a i to bilo kog člana iz njegovog obezbeđenja aktuelna problematika u vezi zamene ljudstva te jedinice, svedok je izjavio: Da ne može o tome precizno da se izjasni jer je imao izjavu Milutinovića da se ljudstvo ne menja.

Na pitanje tužioca svedok izjavi da nije imao nikakvu aktivnu ulogu u rešavanju problematike oko zamene ljudstva dana 30.3.2001. godine.

Na pitanje tužioca svedok izjavi: Kao što sam napred objasnio ja sam primao goste u bilijar sali. Kao što sam napred naveo sećam se da je jedan čovek recitovao jednu pesmu ali se ne sećam da je istu recitovao sa naglaskom. Takođe u bilijar sali nisam video nikakve dušeke, lićne stvari, niti naoružanje. To je sve što imam da izjavim.

Slušao sam glasno diktiranje zapisnika koji potpisujem bez primedbi.

Svedok: Slobodan Milošević

Noć i dan

U svom svedočenju predsednik JUL-a je rekla da ona nije poznavala sve ljude koji su u noći 30. na 31. mart 2001. godine bili uz njenog supruga Slobodana Miloševića u vili „Mir“.

- Konkretno, rekla je Mira Marković, poznavala sam Sinišu Vučinića, inače predsednika stranke „Nikola Pašić“. On je u našoj kući u ulici Užičkoj došao na moj poziv, budući da su u to vreme usledile pretnje mom mužu, kidnapovanjem. Inače Vučinića sam pozvala isključivo iz toga što sam videla da još uvek nije usvojio naš stil rada, i da ima sklonost da deluje autonomno.

Takođe Bogoljuba Bjelicu sam videla u tim danima kada su počeli da se skupljaju veliki broj ljudi ispred naše kuće. Međutim sa njim nisam mnogo komunicirala. Primetila sam da je tih i miran čovek, asketski struktuiran. Što se tiče Borivoja Drakulovića njega sam tek bolje upoznala posle događaja 30. na 31. mart 2001. godine. Naime, sad trenutno dolazi kod mene kući svakodnevno, i to kad god ima sednicu republičke Skupštine. On inače priča dosta o ranjavanjima u ratu.

Inače te dve noći 30/31. 3. 2001. godine za mene su jedna noć i jedan dan, jer sam imala takav osećaj. Sa nama u kući, gde sam sve vreme bila, bili su prijatelji, toliko ljudi da sad ne mogu pojedinačno da se setim ko je sve bio, ali se sećam detalja u smislu da sam recimo videla Sinišu Vučinića koji je bio obučen svečano, imao je crno odelo i belu košulju, što je bilo interesantno. Mislim da mi je sve vreme bila noć, čula sam pucnjavu. Kad ovo govorim imam sliku mog muža, i ljudi koji su bili tada oko nas. Ja nisam, kao što sam navela, izlazila napolje, ali sam čula kad su pucali na našu kuću.

Ja sam do tog događaja samo u prolazu čula da se govori o promeni lica koje je obezbeđivalo mog muža, ali o detaljima ne mogu da se izjasnim, jer sam kao što sam navela bila u prolazu.

Nisam bila upoznata sa odlukom SPS o narodnim stražama. Inače, znam da su građanske straže, koje su bile ispred naše kuće, bile odgovor naroda, na pretnje u martu ove godine, da će Slobodan biti kidnapovan, odnosno pretnje u vezi sa Hagom. Ja sam to shvatila kao odluke solidarnosti, poštovanja i ljubavi prema dosadašnjem predsedniku i čoveku koga su ti koji su došli, voleli i želeli da zaštite svojim prisustvom. Bilo je mnogo starijih ljudi kao i dece.

Inače, ja sam povremeno u posete pre ovih događanja primala u lovačkoj kući, tu sam primala i novinare, jer mi je to mesto odgovaralo. Jer nema telefona i mirno je i na miru sam mogla da dajem intervju. Što se tiče bilijar sale ona je daleko i u nju nisam odlazila.

To je sve što imam da izjavim.

Slušala sam glasno diktiranje zapisnika koji potpisujem bez primedbi.

Svedok: Mirjana Marković

Zapisnik sa saslušanja svedoka Milenković Sente od 17. 05. 2001. godine

Pre toga sam premešten…

Bio sam starešina za obezbeđenje ličnosti i objekata sa činom general-majora. Na toj funkciji sam bio sve do nekih 10 dana, pre događanja 31.03.2001. godine. Ja sam inače, kao što sam napred naveo, 10 dana pre tog događanja raspoređen na dužnosti u resoru Javne Bezbednosti MUP-a Srbije. Inače do tog momenta moji ljudi iz jedinice i ja postupali smo po pravilniku koji je donet 7.10.2000. godine. Po ovom pravilniku je regulisana zaštita predsednika Srbije po prestanku mandata.

Inače, što se tiče same organizacije jedinice, ona je organizovana po mestu kretanja ličnosti koja se štite, te po mestu stanovanja. Kod nas je jasno precizirano, što se tiče dežurne službe, te ljudi koji su radili na centrali i koji su radili kao pratioci. Sedište je bilo u ulici Kneza Miloša br.103, posle bombardovanja u istoj ulici ali broj 105. Moj zamenik je bio Manasijević Branko, dok je rukovodilac objekta u ulici Užičkoj bio Filipović Dragan, njegov zamenik Cvetković Zoran. Sistem rada naše službe je bio smenski rad, postojao je raspored. Takođe naša grupa je bila operativna, odnosno u našoj jedinici je postojala operativna grupa pratioca.

Ne mogu sada tačno datumski da se setim jednom prilikom me je pozvao načelnik resora javne bezbednosti Sreten Lukić, koji mi je reko da stupim u kontakt sa Radonić Zlatkom i Rašeta Milanom iz DB-a. Kasnije i sa Pokrajac Milošem. Tom prilikom je preneto da će naša uprava prestati da važi i da će svi radnici biti preuzeti u resoru Državne Bezbednosti. Oni koji se budu izjasnili da žele da pređu u resor Državne bezbednosti. Istog dana sam se čuo sa radnicima i dogovorio sam se da se nađemo kod mene u kancelariji. Tom prilikom je bio prisutan i moj zamenik Manasijević Branko, pa smo se dogovorili da od sledećeg dana po spisku šaljem ljude u resor Državne bezbednosti radi obavljanja razgovora i popunjavanja upitnika. Mislim da je to bilo otprilike početkom marta, kad mi je rečeno da će moji ljudi raditi na istim poslovima, samo će se prevesti u Šestu upravu resora DB. Na tom sastanku je bio prisutan i Rašeta Milan i Manasijević. Narednog dana ja sam po grupama slao moje ljude na razgovor uz napomenu da će naša uprava prestati da važi i da treba da odu u resor DB i popune upitnike.

Nakon toga kod mene je došao Miloš Potkrajac. On mi je reko da će on voditi grupu, i da će on biti - novi Senta. Tu je bio prisutan i moj zamenik Manasijević Branko. Ja sam ga tom prilikom uputio na mog zamenika Manasijevića. Takođe sam rekao Potkrajcu da uspostavi kontakt sa Bojinović Jovicom, koji često boravi u rezidenciji. Pretpostavljam da je uspostavio kontakt sa njim jer mi se više nije javljao. S obzirom da ja stanujem u blizini rezidencije kod Partizanovog stadiona i obzirom na moj hobi da svako jutro trčim, imao sam običaj da nakon mog saznanja i nakon mog prelaska u resor javne bezbednosti svako jutro kolima dođem do kapije u ulici Konavljanskjoj br. 20, uđem unutra i odem do ovalne zgrade rezidencije, do prijavnice, gde bih porazgovarao, popio čaj, a onda krenuo dalje svojim poslom.

Dana 30.3.2001. godine sećam se da je bilo negde oko podne, pozvali su me iz rezidencije ako mogu da dođem. Ne mogu da se setim imena dežurnog koji me je tom prilikom pozvao. Ja sam im rekao da mi pošalju vozilo što su i uradili, te sam došao na kapiju 11 pošto je tu bilo dosta ljudi i novinara, ušli smo na kapiju 15, a potom sam došao u ovalnu zgradu rezidencije, javo se na prijavnici, ušao sam u prostoriju koja je sa desne strane od ulaska u ovalnu zgradu rezidencije, tu je bio prisutan predsednik Milan Milutinović i bivši predsdnik Slobodan Milošević. Oni su me tom prilikoim pitali da li mogu da prenesem Milošu Potkrajcu da u rezidenciju ne može da uđe niko novi koji nije pozvan i da je to dogovoreno na najvišem nivou. Ja sam im reko da sam razrešen te dužnosti i da sam sada u resoru Javne bezbednosti, ali da ću pokušati da mu prenesem.

Potom sam otišao na kapiju 20, gde smo se našli, a pre toga smo se čuli telefonom. Potom smo seli u auto i ja sam mu preneo šta mi je rečeno. Nakon toga nisam više imao nikakav kontakt što se tiče same rezidencije, otišao sam kući i dešavanja sam gledao na Televiziji.

Inače da budem jasan, što se tiče samog obezbeđenja objekta u ulici Užičkoj, kapije i spoljnje obezbeđenje pokrivala je vojska, dok smo mi bili usko vezani. Ja sam sa mojim ljudima bio vezan za Ovalnu zgradu rezidencije, neposredni prostor oko same rezidencije i dežurno pokrivanje objekta gde su se nalazile kamere, odnosno bilo je instalirano kamerno snimanje. Pošto se lično ne razumem u tehniku, ne znam da li su trake ostale ili ne. U toj istoj prostoriji se nalazi i dežurni koji radi na telefonskoj centrali. Što se tiče principa ulaženja u rezidenciju sam predsednik je preko dežurnog. koji je radio na sistemu veze u objektu, najavljivao ko će da uđe na kapiju. Potom je pošto potvrdi ime ko treba da uđe na kapiju isti uđe u rezidenciju gde ostavlja, ukoliko poseduje, mobilni telefon, ili oružje, ili sredstvo koje bi moglo da ugrozi ličnost predsednika. Stvar ocene onog ko je radio da ukoliko posumnja u određenog koji je dolazio, ako je najavljen od strane predsednika, da ga pusti na rentgen.

Inače, ističem sada, ponavljam ne mogu da se setim tačno datuma, ali dok sam bio na funkciji general majora Jedinice za obezbeđenje ličnosti i objekta, mene je jednom na smeni obavestio, mislim da je bio Radeka Rade, kao i Bojinović Jovica, da su u objekat ušli aktivisti SPS-a koji su hteli da dobrovoljno budu uz predsednika i to u jednom od objekata pošto se u krugu nalazi više objekata. Ja nisam vršio proveru pošto taj objekat nije bio zona mog interesovanja. Ali sam mojim ljudima kasnije objasnio u kom su svojstvu članovi SPS-a u rezidenciji. Nemam saznanja da su ti ljudi kasnije viđeni u krugu rezidencije. To sam zaključio i na osnovu ponašanja mojih ljudi koji mi o tome nisu postavljali pitanja.

Koliko mogu da se setim u objektu 11 na kamerama su radili Tasić Miodrag i Milanović Miodrag. Što se tiče Spasić Miodraga i on radi na tom mestu, ali znam da je pre ovog događaja bio duže na bolovanju. Inače ja sam rešenje o raspoređivanju u Resor javne bezbednosti naknadno primio 1.4.2001. godine, ali mi je, kao što sam napred naveo, pre toga rečeno da sam raspoređen na mesto samostalnog izvršioca u resoru javne bezbednosti. Ne znam kad sam tačno primio rešenje, ali znam da u rešenju glasi - 1.4.2001. godine. Konkretno, za vreme dok je Slobodan Milošević bio predsednik i kasnije kao bivši predsednik, mogao je da zabrani i moj ulazak u rezidenciju. To je moje mišljenje.

Mogu da dodam da su ljudi sa kojima sam radio do raspoređivanja na nova radna mesta ocenjivani sa najvišim ocenama i mislim da nikada ne bi uradili nešto što bi predstavljalo krivično delo, a najmanje pružanje otpora legitimnoj policiji.

Svedok: Senta Milenković.

Izvodi iz zapisnika sačinjenog 24.5.2001.godine sa saslušanja svedoka

pukovnika Radomira Ćosića

Između MUP-a i Pavkovića

„Dana 30.3.2001. godine ja sam došao ispred kapije 20 budući da komandant gardijske brigade general Milivoje Bojović bio na putu. Ja sam došao u svojstvu zamenika komandanta gardijske brigade. Da je general Bojović bio tu ja se ne bi pojavio u Užičkoj ulici, jer je opis mog radnog mesta sasvim drugi“.

Inače, kako navodi pukovnik Ćosić, kao zamenik komandanta gardijske brigade ima potpuna ovlašćenja da komanduje jedinicom. Kako kaže, on je tog 30 marta došo sa ovlašćenjem Generala Pavkovića da se zameni obezbeđenje.

„Ja sam od generala Pavkovića dobio naređenje da omogućim da se spoljnje i unutrašnje obezbeđenje tog dana zameni i to po spisku. Kad sam došao na kapiju 20, ja sam u prijavnici zateko moje obezbeđenje, ali su u isto vreme došli i pripadnici MUP-a koji su se predstavili kao Bojinović i Bjelica. Tu su došli Manasijević i Potkrajac koji se predstavio kao novi šef obezbeđenja. Potkrajac je tražio da uđe unutra i da izvrši prijem, obzirom da je novi šef obezbeđenja. Tome su se usprotivili Bojinović i Bjelica i rekli su da domaćin ne dozvoljava ulazak u objekat.

Ja sam nakon toga oko 17,30 ponovo otišao kod Pavkovića sa Potkrajcem i Manasijevićem. Na tom sastanku general Pavković je ponovio svoju naredbu koju je izdao tog istog dana, ali ranije da ja omogućim zamenu ljudstva po spisku koji sam dobio. Ja sam Pavkoviću rekao da ja hoću da izvršim naredbu, ali da oni ne mogu da se dogovore. Ponovo smo se vratili na kapiju 20 da izvršimo naređenje, ponovo su Bojinović i Bjelica rekli da domaćin Slobodan Milošević ne dozvoljava ulazak novim licima u krug rezidencije.

Od tog trenutka kreću natezanja između jedne i druge grupe. Jedna grupa su Bojinović i Bjelica i još neki ljudi koji su došli iz ovalne zgrade rezidencije. Pošto sam od generala Pavkovića dobio naređenje koje sam trebao da izvršim, ja sam oko 19,30 časova, pošto je situacija bila dovedena do usijanja, obzirom da sam video da se ispred kapije 20 skuplja narod i da jedni hoće da uđu unutra, a da drugi ne daju, ja sam onda otišao kod Miloševića. Sa mnom je bio i Manasijević, kad sam došao kod njega, tu su bila sa njim još neka lica, znam da sam jednog idintifikovao kao onižeg sa brkovima, a kojeg sam kasnije video u Republičkoj skupštini. Pa sam saznao da je taj - republički poslanik. Pukovnik Ćosić misli da je to bio Bjelica. Ja sam, tvrdi Ćosić, pred istražnim organima gospodinu Miloševiću predočio da postoji naredba, po kojoj treba da se izvrši zamena obezbeđenja, našta mi je on na to rekao:

‘Gospodine pukovniče tu se ne radi o zameni obezbeđenja već o mom hapšenju. Pre nego mi se Milošević obratio ja sam mu rekao da imam dokument u kome se nalazi naredba o zameni ljudstva’.

Takođe je Slobodan Milošević rekao da je njemu Koštunica dao da koristi objekat u Užičkoj dok se njegova kuća koja je srušena u bombardovanju ne renovira i da on kao domaćin kuće ne dozvoljava da niko nov uđe u dvorište rezidencije bez njegove dozvole“.

Nakon razgovora sa Miloševićem pukovnik Ćosić se vratio kod generala Pavkovića i obavestio ga da unutrašnje obezbeđenje ne dozvoljava nikome ulaz u rezidenciju i unutar kruga iste.

Nakon toga je Pavković rekao Ćosiću da sačeka do daljeg.

U svom svedočenju pukovnik Radomir Ćosić kaže da je oko 20 sati pozvao komandanta Gardijske brigade generala Bojovića i rekao mu šta se dešava.

„Bojović, koji je bio u Čačku, rekao je da ga sačekam da će doći, a da sa generalom Pavkovićem dogovorim ostalo.

„Inače da pojasnim“, kaže pukovnik Ćosić, „ja sam po struci imao najveća ovlašćenja i bio sam najslužbenije lice i najzaduženije lice konkretno što se tiče obezbeđenja, celokupnog obezbeđenja objekta u Užičkoj ulici“.

„Iz tog razloga sam pokušavao da se zamena ljudstva izvrši mirnim putem, a pošto nisu mogli da se dogovore kao što sam napred rekao, rekao sam da ću da sačekam naređenje svog komandanta. Sećam se da mi je Miloš Potkrajac rekao u jednom momentu da udaljim civile sa prijavnice jer smo razgovarali o zameni lica u samoj prijavnici. Međutim tu je bio takav metež da sam naredio da se svako ko nije službeno lice makne sa prijavnice. Takođe sam im rekao da se ovde dogovaraju slepi i gluvi i pošto ne mogu da se dogovore da ću ja da obavestim mog pretpostavljenog, a on obavesti njihovog pretpostavljenog, ministra unutrašnjih poslova. U svom daljem svedočenju pukovnik Ćosić ističe da je imao saznanje da je Bjelica Bogoljub bio pomnoćnik ministra odbrane i da je to on čuo. Takođe je istako da sve ono što se nalazilo unutar Rezidencije nije bilo u njegovoj nadležnosti jer je za to bilo nadležno unutrašnje obezbeđenje i sastav MUP-a.

Gardijska brigada bila je zadužena za spoljnje obezbeđenje i prijavnice na kapijama. Dodajem u iskazu kao svedok da je moj motiv bio da se mojim ljudima ne desi ništa i da ne dođe do krvoprolića. Kad sam došao ja sam Bojinoviću i Manasijeviću predao spisak 30 ljudi koji su trebalo da budu zamenjeni, sa unutrašnjim obezbeđenjem da uđu unutra i zamene unutrašnje obezbeđenje. Ja sam oko 23,30 časova napustio rezidenciju jer je došao moj komandant general Bojović i rekao mi da mogu da idem“.

Inače, prilikom davanja svog iskaza pukovnik Ćosić je reko da postoji elaborat koji tačno i konkretno određuje dužnost i način postupanja lica u krugu rezidencije. Sećam se, kaže on, da je početkom aprila neko iz MUP-a dolazio da prepiše ovaj elaborat koji je radila grupa u kojoj sam bio i ja.

„Konkretno ja sam radio elaborat straže, a drugi deo elaborata koji se odnosi na prijavnice, radili su organi bezbednosti. Po tom elaboratu domaćin rezidencije ima pravo da dozvoli ili uskrati posetu bilo kome, tačnije ulazak ide preko dežurnog u objektu. I prema tome ispravljam se u tom smislu što pojašnjavam da u elaboratu piše da ulazak odobrava dežuran u rezidenciji, a koliko mi je poznato ne domaćin u rezidenciji. Kako sam napred naveo.

Elaborat ima naziv: Prijavne službe objekta Užička. Dakle, ja sam postupao po tom elaboratu, i po naređenju. Na prijavnici su se nalazili podoficiri gardijske brigade koji su obavljali posao tehničkih lica.

Pukovnik Ćosić u svom svedočenju nije propustio da kaže da je od 1997. godine dolaskom Slobodana Miloševića u Užičku, Milošević doneo naredbu kojom je gardijska brigada dobila zadatak da obezbeđuje objekat u Užičkoj a u saradnji sa MUP-om.

Senta Milenković je dolaskom 1997. godine, kao šef obezbeđenja ustrojio sa gardijskom brigadom da vrši unutrašnje obezbeđenje objekta i da po tom pitanju gardijska brigada nije imala nikakva ovlašćenja, a posle 5. oktobra 2000. praksa se nastavila, sistem obezbeđenja se nije promenio, a doneta je nova naredba po kojoj je novi predsednik Koštunica preneo zadatke i ovlašćenja na gardijsku brigadu“.

Na kraju svog svedočenja zamenik komandanta gardijske brigade Radomir Ćosić kaže:

- Meni nije poznato zašto je vojska povučena jer sam napustio objekat u 22,30 časova te večeri 30.3.2001. godine. Dodajem da sam smatrao da su svi prisutni civili u prijavnici - rezidenciji, koji su došli na prijavnicu pripadnici MUP-a, jer lice koja sam ja poznavao iz MUP-a, to je Manasijević, nije se protivio prisustvu tih lica. Kao što sam napred naveo jedino se protivio Miloš Potkrajac koji je trebao da preuzme dužnost novog šefa obezbeđenja. On je reko da u prijavnici i oko nje ima lica koja ne treba tu da budu i tražio da se ova lica odstrane. Tada sam naredio starešinama da se ta lica odstrane što su oni i učinili.

To je sve što imam da izjavim.

Pukovnik Radomir Ćosić, zamenik komandanta Gardijske brigade.

Izvodi iz Zapisnika o ispitivanju okrivljenog

Siniše Vučinića

Sloba se plašio otmice i uloge surčinske grupe

Razumeo sam šta mi se stavljana teret, a odbranu ću dati u prisustvu branioca advokata Borković Borislava iz Beograda.

U svemu ostajem kod iskaza koji sam dao pred istražnim sudijom 13. 4. 2001. godine.

Ja znam da je Slobodan Milošević uvek govorio, kao i te večeri, da hoće da prihvati istražne radnje, međutim smetao mu je izraz „uhapšen“, „priveden“.

Sećam se da je govorio da se plaši otmice, Limun Narandžić i njegove surčinske ekipe, Petar Panić i Pandurović.

I te večeri 30.3.2001. godine on je isto to ponovio, dok sam sedeo u salonu ovalne zgrade rezidencije gde su bili: Borivoje Drakulović, Ratko Zečević, Bogoljub Bjelica, bilo je dosta uniformisanih lica imali su natpis „Policija“ tako da sam ih identifikovao kao obezbeđenje Slobodana Miloševića kao i Bujaković koji je lično obezbeđenje profesorke Marković.

Meni su lično Slobodan Milošević kao i profesorka Marković govorili da se plaše otmice i likvidacije, tzv. Rudijevog plana.

Dakle, koliko se sećam ja sam te večeri došao u ovalnu zgradu rezidencije oko 19 časova.

Inače sredinom marta 2001. ja sam od Slobodana Miloševića lično čuo da se plaši da ga ne odvedu u Tuzlu u NATO bazu odakle će ga odvesti u Hag. Ja ga nisam pitao odakle mu informacija.

Negde oko 21 čas u trenutku kad sam ušao u kabinet kod Slobodana Miloševića gde on ima televizor koji je radio, ističem da je televizor bio uključen, ističem reči Slobodana Miloševića:

„Evo javljaju da sam uhapšen i to zamisli Siniša, moj Sreten Karić“.

Prisustvovao sam kad je Milošević okrenuo telefon i uključio je interfon da čujemo svi razgovor. Obratio se Sretenu Kariću:

„Kako te nije sramota đubre jedno, da lažeš da sam uhapšen, hrani psa da te ujede“, našta je Sreten odgovorio:

„Predsedniče vi ste za mene uvek najveći čovek, ja nisam, to su novinari uradili, kao i to da će odmah demantovati tu vest“.

Posle toga sam odmah izašao u 22 časa ispred kapije 11 jer mi je Slobodan Milošević rekao da objasnim narodu da se ne razilazi da se nalazi i dalje ispred kapije. Ja sam posle proveo ispred kapije 11-15 minuta, pa sam zatim sišao na donju kapiju u Konavljanskoj gde sam se isto obratio narodu, objasnio da Slobodan Milošević nije uhapšen, oni su skandirali. Potom sam se ponovo vratio u ovalnu zgradu rezidencije, gde sam sa profesorkom Marković sedeo, pričao, pili kafu, u jednom trenutku ona je rekla:

„Bilo bi dobro da se Slobodan pojavi pred narodom“, našta se ćerka usprotivila, rekla je „ubiće tatu, to je glupa odluka“, i potom smo ja , Slobodan Milošević i još četiri pratioca iz obezbeđenja i Bjelica koji je išao iza nas krenuli na kapiji 11. Od ovih iz obezbeđenja prepoznao sam Bojinović Jovicu, ostale nisam prepoznao, samo znam da je Bjelica prokomentarisao u smislu u jednom momentu pred otvaranje kapije:

„Marija šta se plašiš, rasporedio sam ljude okolo i van rezidencije“. To je bilo oko 24 časa, potom se Slobodan Milošević vratio i svi su se vratili, a ja sam ostao tu sve do 03,50 ili 04,10 časova.

Dakle o samom događaju u toku noći ne mogu da se izjasnim jer sam bio na kapiji oko 04 časa.

Kad sam čuo pucnje ja sam na mobilni pozvao Draganu Kuzmanović koja je bila portparol JUL-a pitao sam Draganu šta se to dešava, ona je rekla:

„Ne vidim ništa, policija nas odgurala čujem samo lomljavu stakala i vidim par ljudi sa maskama. Takođe mi je rekla ‘sad ću da dođem tamo’, mislim na kapiju gde sam ja bio i gde me je zatekla. Dakle kao što sam napred naveo, negde oko 04 časa ja sam ponovo ušao na kapiju 11 u krug rezidencije, došao sam u ovalnu zgradu, preneo što sam video jednu rupu na staklenim vratima ovalne rezidencije, potom sam ušao u ovalnu zgradu, a pre toga me je zaustavio jedan čovek, ne mogu da ga prepoznam, policajac plav, koji mi se obratio rečima:

„Gde si ti, zamalo nas ne poubijaše“.

U svom iskazu kad je u pitanju pucnjava Vučinić kaže:

- Došao sam u salon gde je bila profesorka Marković. Ona mi je tada rekla: Neko je pucao, bojim se da nisu ove seljačine iz Lovćenca. Na to sam joj odgovorio da nije neko odatle pucao, ona je odgovorila „ne boj se jedino ovih seljačina jer su policajci i dovoljno pismeni da ne gađaju“, na šta sam ja odgovorio, „ovi odozdo što gađaju još manje su pismeni, vidite da su ovi pucali u vrata“. Takođe mi je rekla da ne bi valjalo da je neko pucao iz kruga rezidencije, jer to ne bi valjalo za partiju, jer mi imamo pacifistički program, našta sam joj odgovorio da i ja verujem da niko nije pucao iz kruga rezidencije.

U svom iskazu pred istražnim sudijom Siniša Vučinić je još rekao: Pošto sam bio pripadnik antiterorističke jedinice u Trebinju meni je poznato da prilikom operacije koje vrši jedinica, obično su izvršioci maskirani kad vrše neke akcije, ali smatram da za ovu akciju nije bilo prikladno maskiranje pripadnika antiterorističke jedinice.

Okrivljeni: Siniša Vučinić

Zapisnik o saslušanju svedoka Branislava Ivkovića od 16.05.2001. godine

Video sam džipove, a onda su uperili hekler...

Dana 30. 3.2001. godine bio sam na sednici Skupštine kada sam ispred poslaničke grupe SPS-a kao predsednik izašao i rekao da se sedam džipova i troje ambulantnih kola nalaze ispred kapije u Ulici Konavljanskoj. Te sam pozvao poslanike da krenemo u Užičku ulicu, u rezidenciju. Po dolasku oko 18 i 30 časova ja sam video džipove koji su bili tu parkirani. Shvatio sam da me niko nije lagao da se džipovi nalaze ispred kapije, čak sam prišao i pokušao da pitam maskiranog čoveka zašto su tu, našta je on otvorio prozor i proturio hekler koji je uperio u mene. Potom sam ušao u rezidenciju, otišo do predsednika. On je bio tu. Pošto sam se prethodno, ne mogu tačno da se setim, mislim da sam se čuo sa Slavicom đukić Dejanović, pre nego što sam ušao u rezidenciju, telefonom. Ona mi je rekla da je nekoliko puta zvala Milana Milutinovića i na kuću, i čak je išla kod njega i nije mogla da ga nađe. Potom Slavica đukić Dejanović, ja i Minja Milovanović smo otišli do predsednika Koštunice, a prethodno smo ga zvali. Mislim da smo bili prvo kod njega kući i da on nije bio tu, bio je u vladi pa smo otišli do vlade. Tu smo mu saopštili informacije o tome šta se dešava isped Rezidencije. I rekli mu da su tamo džipovi i maskirani ljudi.

U trenutku dok smo išli do predsednika Koštunice oko 20,30 časova, pozvala me je novinarka BK gospođica Lekić i pitala da li je predsednik Milošević uhapšen, obzirom da je ona dobila takvu informaciju. Mi smo se ponovo vratili oko 23,30 časova u rezidenciju, koliko se sećam mislim da nas je na kapiji pustila vojska, ili je bila državna bezbednost, to su bili ljudi koje sam viđao u predsednikovoj blizini godinama i koje mogu da prepoznam po liku, a poimemce ne. Potom sam ušao kod predsednika i namolio ga da se obrati ljudima koji su bili ispred kapije, a takođe na moju molbu predsednik Slobodan Milošević dao je intervju radiu B 92 kako bi se vidlo da informacija o njegovom hapšenju nije istinita.

Ja sam u rezidenciji ostao do 02 časa 31.03. 2001. godine. Tu su bili koliko se sećam: Slavica đukić-Dejanović, Živorad Igić. Osim nje, Slavice, svi ostali su bili muškarci. Tu je bio i Borivoje Drakulović. Mi smo bili u kabinetu ovalne zgrade rezidencije, mislim da je Bogoljub Bjelica bio u drugom delu zgrade. Ja sam odlučio da oko 02,10 časova da izađem na donju kapiju. Tu me je propustio čovek iz državne bezbednosti, koga sam viđao kod predsednika. Kad sam izašao video sam da kordon policije počinje da gura narod, odnosno kad sam izašao ja sam se prvo obratio građanima i tada, kad sam se obraćao građanima, krenuli su da kordonom guraju narod koji je bio okupljen u Konavljanskoj.

Oni su napravili jedan prostor u širini od 10 metara i to gledano prema kapiji udesno. Ja sam bio u tom trenutku u obližnjoj šumici na udaljenosti nekoj od 50-100 metara, tako da sam mogao da vidim i čujem sve. Video sam kada je došao beli auto karavan, takođe su došla jedna borna kola, video sam trenutak kada su istrčali ljudi koji su bili u patikama, farmerkama imali su najlon čarape na glavama. Video sam trenutak kad su nešto ubacili što je prasnulo, preko kapije. Tada su dvojica preskočila kapiju, u tom momentu sam čuo jedan pucanj, potom dva ili tri pucnja, mislim da više od pet pucnja nije bilo, a kad smo čuli pucnjeve svi smo zalegli. Potom sam otišo kući, negde oko 06 časova mene je pozvao Čeda Jovanović i rekao mi je da treba nešto da probamo, da se uradi mirno. Ni tada, kada sam se čuo prvi put sa njim, nisam znao o čemu se radi. On je otprilike rekao da postoji problem između vojske i MUP-a. Tek drugi put kada sam kontaktirao sa Čedom Jovanovićem on mi je reko da postoji krivična prijava, a to je bilo negde oko 8,30 časova.

Onda sam ponovo razgovarao sa predsednikom Slobodanom Miloševićem, taj razgovor je omogućio da se Milošević sretne sa Čedom Jovanovićem. A tom razgovoru su prisustvovali Slavica đukić-Dejanović i ja. Taj razgovor je trajao nekih četiri sata. Tom prilikom je predsednik Milošević saznao da postoji zahtev da on razgovara sa istražnim sudijom.

Inače, ja sam prisustvovao sednici Izvršnog glavnog odbora SPS-a, kad je doneta odluka da se podrži miran protest građana. Povodom političkog terora kao i sudskog terora, ja sam predsedavao, a tu je kao što sam napred naveo, doneta odluka da se podrži miran protest građana ispred kapije rezidencije, a druga odluka je bila u vezi sa odlukom Skupštine Srbije, gde je izglasan zakon da ni Vlada Republike Srbije, a ni ministar MUP-a ne snosi odgovornost za ranijeg predsednika države u vezi njegove bezbednosti, što je konkretno značilo da raniji predsednik ima na raspolaganje samo jedna kola j jednog čoveka što se tiče obezbeđenja.

Ta odluka je doneta 20-25. 02 2001. godine, pa je doneta odluka da se formira jedan tim koji ima zadatak da u slučaju povlačenja ljudi iz Državne bezbednosti koji su obezbeđivali predsednika, organizuju obezbeđenja s obzirom na činjenicu da je predsednik ucenjen od Haškog tribunala, na pet miliona dolara, a da su već bile otmice optuženih od Haškog tribunala na teritoriji Republike Srbije. Ja tačno ne znam ko je ušao u taj tim, mislim da je bio general Petar Gračanin, moguće da je bio Bogoljub Bjelica, Živorad Igić, Slavica đukić - Dejanović... Inače, ja nisam imao nikakva saznanja da treba da se vrši zamena ljudstva, što se tiče obezbeđenja predsednika Miloševića. Ja samo znam, odnosno pamtim da je jednom prilikoim rekao predsednik tokom tih događanja, a mislim da je bila subota, ako hoće da mu zamene postojeće ljude, da mu ne treba niko.

Konkretno što se tiče Siniše Vučinića, ja inače ne kontaktiram direktno sa njim, ali sam ga te večeri, kad sam došo 30.02.2001. godine, video u velikoj dnevnoj sobi. Tu je bila i ćerka predsednika Miloševića, Marija sa još njena dva druga.

To je sve što imam da izjavim.

Svedok: Branislav Ivković.

/ Internet Svedok /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP