Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 99669
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6610039
Ko je na sajtu?
Imamo 55 gosta na mreži

СРПCКИ AМЕРИЧКИ РАСКОЛ


09.03.2013. / pee-Академедиасрбија

Проф. др ВЕЉКО Ђурић Мишина

(Из књиге: Герман Ђорић: Патријарх у обезбоженом времену, Београд, 2012, стр. 595-645)

Припремио: Иван Ташић

 

Тешко је утврдити када су се тачно Срби почели досељавати у Северну Америку, али на основу записа може констатовати да је економских емиграната са наших етничких простора било већ око 1850. године. Досељавали су се крајева обухваћених Хабзбуршким царством и из Црне Горе, а већина исељеника потицала је са територија западно од реке Дрине.[1]

На новим стаништима, прве форме организација српских исељеника представљале су црквено-школске општине, тадашња средишта друштвеног живота, јер су се ту окупљали ради узајамне помоћи, забаве и слава. Посебно место за њих је у новој постојбини припадало свештеницима. Прва српско-православна црквено-школска општина у Сједињеним Америчким Државама је, према записима, основана 1893. у Џексону, Калифорнија, а следеће године саграђен је и први српски храм, захваљујући ангажовању архимандрита Севастијана Дабовића. После петнаестак година, на америчком тлу било је нешто више од двадесет црквеношколских општина са десет свештеника.[2] (Први манастир, посвећен Светом Сави, подигнут је 1917. у Либертивилу.)

У почетку су Срби на богослужења одлазили у бројне руске храмове, јер су Руси на почетку XX века у Северној Америци имали своју црквену организацију са архијерејима. Руси су 1905. формирали Српску епархију у оквиру свог егзархата. Још тада су код Срба поникле иницијативе да успоставе контакт са покрајинским српским Црквама у Србији, Црној Гори, са Карловачком и босанскохерцеговачким митрополијама, како би се верски организовали под њиховим окриљем. Један од зачетника те идеје био је угледни научник Михаило Пупин, који је о томе разговарао са Стеваном Караматом, дипломатом кога је Влада Краљевине Србије упутила 1910. године у Америку.[3]

На Црквено-народном сабору 1913. донета је одлука о иступању из организације руске Цркве и стављању под управу српске Митрополије у Краљевини Србији. Међутим, Први светски рат је спречио те иницијативе. Остварење је уследило после обнове Патријаршије 1920. године. Епархија америчко-канадска, са седиштем у Чикагу, основана је 1921, а чиниле су је парохије и црквено-школске општине у Сједињеним Америчким Државама и Канади, подељене у три окружна протопрезвитеријата. Организацију је спровео епископ жички Николај Велимировић у својству администратора.[4] Велику помоћ, па и финансијску, епископу Николају пружио је Пупин.[5]

Како то налажу црквени канони, епископ Николај је о својим активностима упознао надлежне епископе руске Цркве у Америци. Он је био администратор до 1923, када га је наследио патријарх Димитрије, који је за свог заменика поставио архимандрита Мардарија Ускоковића.

Епархија америчко-канадска је, одлуком Сабора 1928, добила свој Устав. Текст тог акта је нешто измењен 1939. године.[6]

Први епископ Америчко-канадске епархије био је Мардарије Ускоковић[7] (1926-1935). После администрирања патријарха Варнаве и епископа далматинског Иринеја Ђорђевића, за епархијског архијереја је 1940. изабран Дионисије Миливојевић[8].

Српски национални покрет имао је седиште у Питсбургу, држава Пенсилванија. Руководство покрета је бирано на Видовданским конгресима. То је био такозвани Видовдански одбор.

Српски народни савез, једна од најзначајнијих организација Срба у Америци, имао је и своје гласило Американски Србобран.

Епископ Дионисије обављао је архипастирску службу у годинама Другог светског рата како је знао и могао. Тако је, после многих вести о страдању Срба у Независној Држави Хрватској, 17. јануара 1942. писао бану Бановине Хрватске Ивану Шубашићу.[9] То писмо било је повод за реакцију Саве Косановића, министра у југословенској краљевској Влади, Србина, иначе сестрића угледног проналазача Николе Тесле. Косановић је покренуо кампању против епископа, а 1945, по завршетку Другог светског рата се приклонио Јосипу Брозу и био неко време амбасадор у Сједињеним Америчким Државама.[10]

Другу бригу епископа Дионисија представљали су свештенослужитељи Српске православне цркве заточени у немачким логорима, па је већ маја 1942. интервенисао код Међународног црвеног крста у Женеви.

Епископ Дионисије се определио за подржавање покрета Драгољуба - Драже Михаиловића и остао му веран до краја.

Од 1945. године дипломатско-конзуларни представници нове, комунистичке Југославије извештавали су надлежне о разним збивањима, па и о активностима епископа Дионисија. Тако је генерални конзул у Чикагу 5. априла 1945. известио Министарство за иностране послове да је епископ, заједно с представницима Српског народног савеза и Српске народне одбране, предао представку о приликама у Југославији председнику Сједињених Америчких Држава, Амбасадама Совјетског Савеза и Велике Британије и једном америчком сенатору.[11] Исте организације су 30. септембра 1945. упутиле поменутим институцијама нови меморандум о политичким приликама у Југославији.[12]

И генерални конзулати су помно пратили делатност епископа Дионисија и свештенослужитеља Српске православне цркве на америчком тлу и о томе извештавали надлежне у Београду.[13] На том послу су им извесну помоћ пружали и поједини свештеници.[14] Тако је протојереј др Милан Поповић средином августа 1945. државним органима упутио објављено писмо патријарха Гаврила и епископа Николаја упућено њујоршком бискупу Вилијаму Томасу Манингу (William Thomas Manning) из америчке Епископалне цркве.[15]

Када је 1945. рат окончан, у логорима по Европи и Африци било је много заточеника из Југославије, а међу њима и православних свештеника. Епископ Дионисије слао је помоћ у случајевима када је био сигуран да ће она стићи до оних којима је намењена, а посебно се ангажовао на довођењу свештеника у Америку, обраћајући се америчким и канадским државним властима. Међу оним који су епископу у томе помогли био је и Кенон Вест из администрације Сједињених Америчких Држава, некадашњи војни свештеник.[16]

Епископ се после 1945. свесрдно залагао за прихватање српских избеглица из Европе, углавном ратних заробљеника који нису желели да се врате у Југославију и припадника Југословенске војске у отаџбини генерала Михаиловића. У периоду 1946-1952. у Сједињене Америчке Државе усељено је око 63.000 особа, па се њихов број тако попео на око 150.000 људи. Они су, с обзиром на то, одакле су долазили, донели нову свест, обичаје и понашање и утицали на промене у црквеном, друштвеном и политичком животу старе српске емигрантске популације. Формиране су нове црквено-школске општине и бројно ојачане старе. Напредак се у тим активностима осетио и у српским националним организацијама - Српској народној одбрани, Српском народном савезу, Колу српских сестара и другим.

При Епархији је формирано тело за прихват избеглица које је било у сталном контакту са државним (америчким) Одбором за избеглице у Вашингтону и Светским саветом цркава, посебно по избору епископа жичког Николаја за члана Одбора те заједнице у Њу Јорку.[17]

Мада је помагао епископима жичком Николају и далматинском Иринеју да добију дозволе за улазак у Сједињене Америчке Државе, епископ Дионисије се потом разишао с њима из страха да би му могли угрозити епархијску власт.[18] Разлаз је такорећи озваничен 1951. после доласка делегације из Патријаршије у Београду. Епископ Дионисије је негативно реаговао и на предлоге епископа Николаја које је овај упутио Сабору, о административном реорганизовању Епархије америчко-канадске, то јест подели на више нових епархија.[19] Ускоро је епископ Николај напустио српски манастир и преселио се код Руса.

Нова комунистичка власт у Југославији била је врло заинтересована за све активности српске емиграције у Америци, углавном окупљене око епископа Дионисија, па се није либила чак ни тога да отвара туђу пошту.[20]

Први напад на епископа Дионисија објављен је у београдској Борби 12. октобра 1946. године. Јосип Броз је 3. августа 1947. на Бледу у разговору с представницима америчке Епископалне цркве, оптужио епископа Дионисија да је, заједно са епископом далматинским Иринејем, непријатељски настројен према комунистичкој Југославији, и затражио од Синода и патријарха да реше тај проблем.[21]

Када су неколицина свештеника Епархије америчко-канадске отказала послушност надлежном епископу, одмах су о томе надлежне у Београду известили службеници југословенских дипломатских представништва у Америци.[22] Из тог времена датирају и њихова настојања да те свештенике придобијају у сваком покушају рушења ауторитета епископа Дионисија, а тада се зачиње и велика кампања против Српске православне цркве, која ће трајати годинама, па и деценијама.

                                                                    ***

Питање надлежности над парохијама у Европи иницирао је и уплитање у ту проблематику југословенске Државне комисије за верска питања. О томе су 2. марта 1950. Милоје Дилпарић, председник Државне комисије за верска питања, и Никола Вукчевић, референт за Српску православну цркву, разговарали са патријархом Гаврилом, поменувши у негативном контексту и делатности епископа Николаја, Иринеја и Дионисија.[23]

Извесни чиновник америчке Амбасаде у Београду се још 28. априла 1951. распитивао код Хранислава Ђорића, тада референта Синода, да ли та институција може да смени епископа Дионисија. Прота Ђорић је одговорио да по канонским и црквеним прописима то може да се деси само у случајевима доказане неспособности, кривице или по својој личној жељи дотичног архијереја.[24]

Ради прикупљања информација о црквеном животу Срба у расејању, Синод Српске православне цркве је јануара 1951. одлучио да упути делегацију (прота Хранислав Ђорић и професори Богословског факултета др Душан Глумац[25] и др Благота Гардашевић[26]) да посете црквене општине у Бечу, Трсту, Паризу, Лондону и још неким местима у Европи и Америци.[27] Пут је, међутим, одложен из неколико разлога, а један од најважнијих био је меморандум епископа Дионисија упућен америчком Министарству за иностране послове, о могућој пропаганди гостију у корист југословенског комунистичког режима, што је навело Американце у први мах не издају улазне визе.[28] Дозволе су, додуше, одобрене посла додатних дипломатских активности и разговора патријарха Викентија и америчког амбасадора у Београду Џорџа Алена 6. марта.[29]

Уочи поласка те прве црквене делегације, коју су чинили епископ Герман и Душан Глумац, на пут у дијаспору, Државна комисија за верска питања сачинила је кратку белешку о историјату Епархије америчко-канадске и епископу Дионисију за интерну употребу, што ће касније постати пракса.[30]

Делегација из Патријаршије се после Женеве упутила за Америку. У манастир Светог Саве у Либертивилу су стигли 17. септембра 1951. године.[31] На повратку, делегација је у Лондону боравила недељу дана као гост кентерберијског надбискупа Џефрија Фишера, а потом се неколико дана задржала у Паризу.[32]

                                                                     ***

Основни принцип организације Цркве је географски односно просторни, а не национални и државни. Међутим, историја обилује бројним примерима да се те две чињенице поклапају, па су стицајем разних, често тренутним, околности, настајале такозване националне Цркве.

Од откривања 1492. године, амерички континент је представљао мисионарско подручје за хришћанство. После Другог светског рата на америчкој територији преплитало се десетак црквених јурисдикција, пошто међу православним Патријаршијама влада схватање да је такво стање само привремено због мисионарског карактера православља на том континенту. Стање привремености би, како се сматрало у појединим круговима, можда могло да се оконча после стварања Православне цркве Америке, која би добила аутокефалност од Руске православне цркве или Цариградске патријаршије, али је то питање о коме треба да се изјасни неки будући Васељенски сабор.

Схвативши какву би снагу православље могло добити у Америци и у ком се правцу развијају православне дијаспоре десетак Цркава из Европе, Азије и Африке, епископ жички Николај Велимировић је више пута јавно говорио и писао о будућој једној самосталној православној Цркви у Америци: "Сви православни свештеници у Америци посматрају из дана у дан тенденције своје омладине ка некој аутономној православној цркви. Та аутономија може и доћи у току идућих 20-30 година. Ми Срби желимо да је гурнемо што даље у будућност. Но све друге православне Цркве предвиђајући то, лагано и мудро припремају тај прелаз, како би био с благословом Матера Цркава, а не револтивно (књиге и проповеди и појање на енглеском језику, итд). И српска Црква треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи. Зато јој је потребно више епископа са интензивним мисионарским и пастирским радом", писао је епископ Николај.[33]

                                                                     ***

Судбина викарног епископа Варнаве Настића била је предмет разговора међу угледнијим Србима у Америци, исто као и 1945. године када је требало помоћи патријарху Гаврилу и епископу Николају Велимировићу, осим осталог, и њиховим довођењем у Америку.[34] Тим пре што је ухапшени епископ Варнава био амерички држављанин, епископ Николај је у лето 1951. године у разговору са епископом Дионисијем предложио да се заузму да Варнава дође у Америку за викарног епископу Дионисију.[35]

Та иницијатива је први пут јавно поменута у писму епископа Дионисија патријарху Гаврилу, односно Сабору 1948. године. Епископ Дионисије је навео да му је због обиља обавеза неопходан помоћник. У прилог захтеву каже да и болести онемогућавају епископе Николаја и Иринеја да се уз њега више ангажују.[36] Потребу за именовање викара, епископ Дионисије је поново покренуо у писму Сабору 1951. године.[37]

Епископ Дионисије је у разговору замолио професора Душана Глумца да пренесе патријарху Викентију да одустаје од свог захтева да му се пошаље викарни епископ. Касније је то исто навео у писму Сабору 10. јануара 1952. године.[38] Сабор је то примио к знању.[39]

                                                                     ***

Министарство за иностране послове је средином новембра 1951. од Амбасаде у Вашингтону било веома исцрпно обавештено о боравку викарног епископа Германа Ђорића и професора Богословског факултета др Душана Глумца у Сједињеним Америчким Државама. Министарство је извештај проследило Државној комисији за верска питања. По извештају из Вашингтона, епископи жички Николај и далматински Иринеј и група окупљена око Константина Фотића, бившег амбасадора Краљевине Југославије, разговарали су о могућности да епископа Варнаву, који се налазио у затвору, доведу у Сједињене Америчке Државе, како би на тај начин, четворица епископа у дијаспори по канонским правилима формирали Синод који би могао да доноси пуноважне одлуке без тражења сагласности Патријаршије из Београда.[40]

Идеја о формирању заграничног Синода била је интересантна и за Државну комисију за верска питања која није желела да изгуби контролу над тим делом Српске православне цркве, а самим тим и српском емиграцијом. Истовремено, комисија је била свесна да би у случају формирања Синода у Америци могло доћи до ко зна каквих интервенција дипломатских представника Сједињених Америчких Држава у Београду,. На основу прикупљених информација, Комисија је сачинила елаборат о Српској православној цркви у Европи и Америци. У том документу је указано да америчка Епископална црква не жели више да помаже епископа Дионисија и да размишља о новом архијереју, можда епископу Варнаву, али би његов долазак претходно требало да дозволе југословенске и америчке власти уколико би патријарх Викентије одлучио да га пошаље као викара епископу Дионисију. На крају је закључено да би за Аустралију и Западну Европу требало као митрополита послати поверљивог архијереја и тако онемогућити планове епископа Николаја и Иринеја, као и мешање бискупа америчке Епископалне цркве.[41] Имајући све то у виду, Државна комисија за верска питања је 24. јануара 1952. закључила да при Патријаршији треба организовати Канцеларију за спољне послове која би одржавала везу са Светским саветом цркава и другим православним Црквама. Такође, како је наведено, треба пронаћи одговарајућег кандидата за епископа за Аустралију, подржавати епископа Дионисија и спречити одлазак епископа Варнаве у Америку.[42]

На Седмом црквено-народном сабору 1952. године, епископ Николај је предлагао више епископа за Америку и Канаду.[43] Епископ Дионисије је био одлучно против и свој став је образложио и у писмима патријарху Викентију, Синоду и неколицини архијереја.[44] Идеја о избору и устоличењу више епископа Српске православне цркве у Америци и Канади у годинама које су уследиле добила је сасвим другачији значај - довела је до црквеног раскола.

Епископ далматински Иринеј умро је 27. августа 1952. године у Енглеској.

                                                                   ***

Патријарх Викентије је позван на разговор у Државну комисију за верска питања 10. марта 1952. и том приликом је обећао да ће на првом Сабору он преузети надлежност над дијаспором, како би помогао епископа Дионисија у његовом сукобу са Иринејем и Николајем, док ће организовање канцеларије за спољне послове при Патријаршији бити одложено за каснија времена.[45]

Приликом освећења храма у Лондону 1952. састали су се свештеници Милоје Николић, архијерејски намесник у Енглеској, Милан Јовановић, архијерејски намесник за Немачку, Алекса Тодоровић и Тома Илић из Немачке, Димитрије Најдановић из Енглеске и Чедомир Остојић из Белгије. Тада су потписали и резолуцију чији је садржај, према неким подацима, диктирао епископ Николај. Документ је достављен само епископима изван Југославије Дионисију, Николају и Иринеју. Добивши тај текст, епископ Дионисије га је 16. августа 1952. проследио патријарху Викентију и Синоду, наглашавајући да је циљ резолуције његово уклањање, а како је сматрао да иза свега стоји прота Николић, предложио је патријарху да постави новог намесника у Лондону где треба организовати епархијски центар за Велику Британију, нарочито због контаката са Англиканском црквом.[46]

Патријарх је 1. септембра 1952. писмо проследио председнику Државне комисије за верска питања, истакавши да су предлози вредни пажње.[47]

Епископ Дионисије известио је 6. новембра 1952. патријарха Викентија о недавно одржаном тродневном Црквено-народном сабору, на коме је, поред представника српских националних организација, присуствовало и више од 40 свештеника, а статус специјалног госта уживао је епископ Николај. Он је тада у беседи поменуо потребу да Епархија америчко-канадска буде подељена на четири дела са исто толико епископа, што су подржале присталице Димитрија Љотића, а међу њима најпре свештеници. Уредник Американског Србобрана, професор Милутин Деврња је у томе видео полазну основу за будућу самосталност Епархије америчко-канадске, потоњу њену аутономију и на крају аутокефалију. Епископ Дионисије је иступао против предлога и промене Устава епархије. На крају поменутог скупа закључено је ипак да Епархија остаје у канонском јединству са Српском православном црквом у Југославији.[48]

Синод је одговорио епископу тек почетком јуна 1953, после расправе на Сабору 29. маја, штурим речима да је "све примљено к знању".[49]

Проблем ширења црквене организације дијаспоре успостављањем нових парохија био је тема и преписке епископа Дионисија и патријарха и током 1952. године. Септембра 1952. постојао је иначе шест парохија у Енглеској, једна у Француској, седам у Немачкој, пет у Аустралији, једна у Италији, две у Аустрији, једна у Белгији, две у Аргентини, једна у Јужној Африци, а парохију у Венецуели опслуживао је руски свештеник.[50]

У међувремену, државне службе су прикупљале податке за досије епископа Дионисија настојећи да га, условно речено, политички елиминишу. У досијеу су слагане и информације добијане од разних људи, међу којима се посебно истицао рачшињени свештеник Војислав Гаћиновић, раније на служби у Америци.[51]

Однос епископа Дионисија и четничког војводе из Другог светског рата Момчила Р. Ђујића посебно је занимао југословенске дипломате с обзиром на углед који је Ђујић уживао.[52]

О организацији црквеног живота у дијаспори архијереји Српске православне цркве су разматрали на Синоду и на Сабору. У том контексту епископ Николај је 19. априла 1953. подсетио патријарха Викентија на своја ранија упозорења да се не пренагли кад је реч о методама рада у дијаспори.[53]

Епископ Дионисије објавио је у Американском Србобрану, у броју од 19/20. марта 1953. године, опширан чланак "Српска православна црква и нови закон о верским заједницама у Југославији", у коме је критиковао југословенски режим и поменути законски акт.[54]

После објављивања пресуде митрополиту црногорско-приморском Арсенију Брадваревићу[55], епископ Дионисије је, заједно са више српских националних организација, покренуо акцију за његово ослобађање преко писања у емигрантској штампи и слањем протестних телеграма и писама истакнутим личностима протестантског света, председнику канадске Владе и појединим министрима.[56] Била је то још једна акција епископа Дионисија која није била по вољи југословенских државних власти.

                                                                     ***

Светски савет цркава одржао је од 15. до 27. августа 1954. у Еванстону, у Сједињеним Америчким Државама, конгрес на коме су учествовали и епископи Српске православне цркве Николај и Дионисије, и то противно препоруци Синода и патријарха. Епископ Николај је одржао беседу, а епископ Дионисије је упутио скупу веома опширан меморандум насловљен са "Прогањање Српско православне цркве у Југославији под Титовим режимом"[57]. Тај документ упутио је претседнику Владе и министру иностраних послова Канаде, као и свим канадским листовима. Када су представници Државне комисије за верска питања приговорили патријарху и Синоду због таквих иступа двојице српских епископа, добили су одговор да су они то учинили на своју руку и да Патријаршија не сноси никакву одговорност.[58]

Синод је 12. октобра 1954. упутио писмо епископу Дионисију подсећајући га на став да се треба суздржати од свих политичких акција и препоручујући му да све активности ограничи на свештенство, што је он у одговору 28. децембра и обећао Синоду. Иступ на конгресу Светског савета цркава је правдао противљењем стварању самосталне Македонске православне цркве и захтевима за аутономију делова Српске православне цркве у Хрватској и Црној Гори. Такође је иступао против деловања Савеза удружења православног свештенства и прогона појединих архијереја. На крају писма је, поред свега, навео да ће и убудуће реаговати на све за што сматра да је противно интересима Српске православне цркве.[59]

Епископ Дионисије је 21. јануара 1955. писао патријарху Викентију о иницијативи да викарни епископ Варнава буде доведен у Америку, да су већ организовани састанци и упућена делегација у Вашингтон, у америчко Министарство за иностране послове, као и да се проносе гласови да би епископ Варнава могао стићи за месец-два. По сазнањима епископа Дионисија, иза те акције стоји епископ Николај са планом да двојица епископа рукоположе трећег, како би покренули процес одвајање Епархије америчко-канадске од Патријаршије у Београду, и да о томе јеромонах Арсеније Тошовић, Србин, клирик Руске заграничке цркве, отворено пише у једним српским новинама које излазе у Чикагу.[60]

У једном елаборату из 1956. године Савезне комисије за верска питања о православним у Сједињеним Америчким Државама поменута је могућност издвајања Епархије америчко-канадске од Патријаршије, уз констатацију да би то ишло веома тешко јер верни народ не би дозволио одвајање од Патријаршије у Београду, па су као правци даљег деловања препоручени директни контакти Патријаршије и дела Цркве у Америци кроз разне форме узајамних посета, слања црквених књига, школовања свештеничког кадра, подмлађивања.[61] Био је то известан путоказ за будући рад државних институција са Патријаршијом ради остваривања контроле над Америчко-канадском епархијом.

                                                                      ***

Епископ Николај је умро 5/18. марта 1956. у руском манастиру, недалеко од српског у Либертивилу. Могло би се закључити да је тако његовом и смрћу епископа Иринеја, који се после Другог светског рата, маја 1945, нису вратили у Југославију, у своје епархије, ослабила намера за формирање Синода у дијаспори независног од Патријаршије у Београду. Проблем викара, међутим, актуелизује се на нов начин.

У писму патријарху Викентију од 16. марта 1956. епископ Дионисије опет тражи да му се, због обима посла, величине епископије на коју је надлежан, и мноштва других разлога, додели викар и предлаже да то буде архимандрит Фирмилијан Оцокољић, секретар Епархије.[62] Пред заседање Сабора, опет се 22. маја, обратио писмом патријарху, подсећајући на тежње за заграничним српским епископатом као и да у том светлу треба гледати на настојања да епископ Варнава дође у Америку. Нагласио је да неће одбити да пружи помоћ Варнави, поменувши да би неке друге политичке снаге могле да злоупотребе несрећу тог епископа.[63]

Сабор је 4. јуна 1956. закључио да се избор викара за Епархију америчко-канадску треба одложити и наложио Синоду да проучи проблем и предлоге решења достави за следећи Сабор.[64]

Црквено-народни сабор Епархије америчко-канадске одржан 18-20. септембра 1956. закључио је да би Светом архијерејском сабору требало наметнути обавезу да, ако би на било који начин трон Епархије америчко-канадска остао упражњен, тамошња паства и свештенство задржавају искључиво право да предложе три кандидата између којих ће се Сабор опредељивати за новог епископа. Други закључак се односио на избор двојице викара епископу Дионисију (архимандрит Фирмилијан Оцокољић[65] и викарни епископ Варнава), док је трећи закључак био да се убудуће за свештенике Епархије америчко-канадске примају само кандидати рођени у Америци. Четвртим закључком је затражено да патријарх преда епископу Дионисију управу над деловима Српске православне цркве у државама Јужне и Средње Америке.[66] У другом писму патријарху, епископ Дионисије је поручили да Патријаршија треба да се ангажује око сређивања документације за слање епископа Варнаве у Америку.[67]

Закључци Црквено-народног сабора су, према оцени представника Савезне комисије за верска питања, донети ради остваривања неколико циљева. Прво, да српска политичка емиграција настоји да потпуно преузме и изолује Епархију америчко-канадску од Патријаршије у Београду и од ње начини инструмент у политичкој борби против Југославије. У истом смеру су ишла и њена залагања за обједињавањем свих делова Српске православне цркве изван Европе, не би ли се на тај начин осигурали од тога да било који орган Патријаршије може имати ингеренције над радом тог дела Цркве.[68] Наравно у свим тим плановима епископу Дионисију припадало је посебно место.

                                                                    ***

У Београд, у посету Српској православној цркви, половином новембра 1956. стигао је гибралтарски бискуп Англиканске цркве. Он је, као изасланик кентерберијског надбискупа Џефрија Фишера, о актуелној ситуацији разговарао са патријархом Викентијем. На следећем сусрету у британској Амбасади, бискуп је патријарху предао надбискупово писмо у коме он подржава позив свештеника Милоја Николића из Лондона патријарху Викентију да посети Енглеску, и изражава жељу да том приликом буде и гост Англиканске цркве. Порука гибралтарског бискупа је хладно примљена, јер је патријарх добро памтио писмо из 1953. године са позивом на рушење комунистичког режима. Схватио је ново писмо као наставак сличних притисака одраније. Да је реч о координисаној акцији потврдило је и писмо епископа Дионисија од 3. децембра 1956. патријарху Викентију којим га позива да посети Сједињене Америчке Државе наводећи, између осталог, да би патријархов долазак демантовао гласине о апсолутној контроли југословенског режима над Српском православном црквом. Гласинама би на пут стала и патријархова посета надбискупу кентерберијском, а обе би посете донеле и знатну финансијску корист српској Патријаршији.[69] У истом писму епископ Дионисије је пренео сазнања о мешању чланова југословенске Савезне комисије за верска питања и Конзулата у Чикагу у проблем избора викара. На крају писма готово да је запретио изјавивши да верни народ у Епархији америчко-канадској неће више слати новац Патријаршији уколико се настави таква пракса и не буду изабрани викарни епископи.[70]

Патријарх је у одговору епископу Дионисију навео да Синод сматра његово писмо диктатом, сагласивши се са потребом избора викара, али у неким другим временима. Негирао је да су представници Савезне комисије за верска питања нису код њега интервенисали поводом избора архимандрита Фирмилијана, подсећајући да само патријарх предлаже Сабору кандидата за новог епископа и да то не може чинити нико други. Упозорио је да би отцепљењем Епархије америчко-канадске од Патријаршије у Београду тамошње Српство изгубило и последњи морални ослонац који га везује са Старим крајем, објаснивши да није вољан сада да путује код других поглавара јер има довољно обавеза у Патријаршији, па је стога и одбио понуду кентерберијског надбискупа. На крају је епископа Дионисија обавестио о помоћи коју је Српска православна црква добила од Светског савета цркава.[71]

Епископ Дионисије одговорио је патријарху 9. јануара 1957., истакавши да се слаже са одлуком Сабора по питању викарног епископа и поновио да постоји одлука Црквено-народног сабора да се у Америку доведе викарни епископ Варнава мада лично сматра да је архимандрит Фирмилијан боље решење. Нагласио је да су Американци епископу Варнави обећали дозволу за улазак уколико га власти у Југославији пусте. Предложио је да за Америку буде изабран један епископ између тројице кандидата чија би им имена послао тамошњи народ, а чиме би се предупредиле тенденције за отцепљењем. Изнео је и предлог, напомињући да није његов, да Епархија америчко-канадска буде дигнута на виши, митрополијски степен.[72] Није познато да ли му је и ако јесте, патријарх на то одговорио.

Епископ Дионисије је 25. јануара 1957. писао патријарху да дефинитивно повлачи свој предлог о избору викара за Епархију америчко-канадску.[73]

Писмо епископа Дионисија од 3. децембра 1956. било је једна од тема Сабора крајем маја и почетком јуна 1957, када је одлучено да се расправа о црквеном администрирању Средњом и Јужном Америком одложи за касније, када се буде расправљало о дијаспори у целини. Предлог да кандидате за викаре понуде амерички Срби је одбијен с образложењем да то питање регулишу Устав Српске православне цркве и Устав Епархије америчко-канадске.[74]

Епископ Дионисије је 30. августа 1957. обавестио патријарха и Синод о последњем Црквено-народном сабору Епархије америчко-канадске, на коме се, како је казао, повела реч и о Сабору и Иницијативног одбора из Скопља поводом намере стварања независне православне Македонске цркве. Закључено је да се све то спроводи по диктату југословенске комунистичке власти. Епископ Дионисије је истовремено указао да тај договор не признаје и да га квалификује као национално издајство. Упозорио је да следећи корак може бити отцепљење Цркве у Црној Гори.[75] (Синод је на то писмо одговорио после десет месеци, крајем јуна 1958, после расправе на Сабору, упозоривши епископа на не баш примерен начин комуникације са Синодом и патријархом.[76])

Епископ Дионисије је 18. децембра 1957. написао ново писмо патријарху Викентију са извињењем и подсећањем на ранију преписку о истој проблематици, као и на чињеницу да још није добио одговоре на своје предлоге. Потом се позабавио подсећањем на сличне примере притисака државе на Цркву: митрополит Јосиф је епископу Дионисију 27. априла 1946. писао, између осталог, и о томе да су представници Руске православне цркве боравили у Београду 34 дана како би задобили јурисдикцију на Чехословачком православном црквом, што су и постигли захваљујући притиску Јосифа Висарионовича Џугашвилија Стаљина над Чесима и Јосипа Броза Тита над Србима. Други пример била је наредба државних власти да се пензионише митрополит скопски Јосиф, трећи ометање прихватања помоћи од Светског савета цркава. Писмо је завршио речима да се он приликом своје хиротоније није заклео пред државним властима Југославије, већ пред архијерејима, како би чувао каноне.[77]

Патријарх Викентије је умро 5. јула 1958. године.

Има индиција да се епископ Дионисије поводом истог питања писмом обратио 1959. године новом патријарху Герману Ђорићу. Он је епископу америчко-канадском 30. септембра одговорио веома дипломатски, позивајући се на Устав Српске православне цркве.[78]

                                                                    ***

Епископ Дионисије писао је 5. августа 1959. патријарху и Синоду о виђењу Устава Македонске православне цркве, подсетивши их да су га молили да се о том питању не изјашњава до Сабора, а како је Сабор завршио свој рад у јуну, затражио је да му се одлуке доставе, највише због различитих гласина.[79]

Синод је 4. септембра доставио одлуке Сабора о избору викарног епископа топличког Доситеја за архијереја упражњене епархије Скопљанске са титулом митрополита, а архимандрита Климента Трајковског за архијереја Битољске епархије. У писму је стајало и обавештење да је патријарх Герман 19. јула 1959. обавио хиротонију епископа преспанско-битољског Климента Трајковског. Достављен је такође и један примерак последњег броја патријаршијског Гласника.[80]

Тај допис и Гласник, послужили су епископу Дионисију да 30. априла следеће, 1960. године патријарху и Синоду још једном помене потребу избора једног викарног епископа како у случају његове (Дионисијеве) смрти епархија не би остала без епархијског архијереја.[81]

                                                                     ***

У међувремену, у Сједињеним Америчким Државама, зачета је идеја о уједињавању православних епархија разних јурисдикција у једну целину, односно Православну цркву у Америци (касније Америчке православне цркве). Остало је забележено да је то била и једна од тема разговора патријараха руског Алексије и српског Германа 19. октобра 1961. у Москви. Двојица првосвештеника су изразили противљење организовању те црквене заједнице, која би, како се планирало, била под јурисдикцијом цариградског патријарха.[82]

                                                                      ***

Једна група свештеника и представника црквених општина у Европи (Милан Јовановић, Добривоје Ћилерџић и Тома Лилић), предложила је 29. јуна 1962. патријарху Герману да црквена организација Српске православне цркве у Европи буде предата под јурисдикцију епископа америчко-канадског Дионисија.[83]

Епископ Дионисије је почетком 1962. затражио још једном од Сабора да његова епархија буде уздигнута на степен митрополије и да јој се придодају Јужна Америка и Јужна Африка, као и да буду изабрани и хиротонисани два-три помоћна епископа. Сабор је на то одговорио слањем делегације у којој су били митрополит загребачки Дамаскин, епископ бачки Никанор и протођакон Бранислав Петровић. Делегација је требало да проучи предлоге епископа Дионисија. Стигли су 13. септембра у Сједињене Америчке Државе, и мада је било планирано да остану до 13. октобра, боравак су продужили до 8. новембра 1962. године. За то време посетили су епископа, велики број парохија и црквених општина. По повратку у Београд сачинили су опширан извештај Синоду. Синод га је проследио Сабору на разматрање.[84]

Митрополит Дамаскин и епископ Никанор посетили су челнике Савезне комисије за верска питања и пренели утиске са пута, што је домаћинима послужило да сачине службену белешку. "Чланови делегације су, према изјави ове двојице архијереја, у оштрој форми замерили Дионисију што је кроз своје захтеве, као и друге раније (разне изјаве, чланке и резолуције) објективно ишао на разбијање јединства са црквом у земљи, на одвајање епархије америчко-канадске од Патријаршије, стварао тешкоће патријарху и Арх. Сабору у вођењу политике на плану сарадње цркве и државе и сл. Дионисије је обећао да ће у будуће избегавати да даје било какве изјаве које би имале штетне последице за цркву. Што се тиче предлога у погледу подизања епархије на степен митрополије, измене Устава и избора викара, Дионисије се изговарао да ови предлози нису произишли из његовог убеђење, већ да су они резултат схватања одређених кругова у емиграцији који на том плану врше на њега велики утицај. Он је такође рекао да акцију на одвајању епархије од Патријаршије водио много раније и епископ Николај Велимировић, који је желео да од ове епархије, као и црквених општина у иностранству створи посебну цркву у којој би се он прогласио за њеног поглавара. Дамаскин и Никанор сматрају да је Дионисије на овај начин хтео да за своју овакву активност подели одговорност и са другима, што му је и стављено до знања", стајало је, између осталог, у поменутој белешци.[85]

                                                                     ***

Тешко је још увек пронаћи трагове, ако они уопште и постоје, о томе када је и ко тачно донео одлуку у југословенској комунистичкој власти да се иде на супростваљање, па и разбијање српске политичке емиграције и у ту сврху искористи Српску православну цркву и њену организацију, најпре у Сједињеним Америчким Државама, а потом и у Европи и Аустралији.

У документима Савезне комисије за верска питања има тек неколико индиција које могу да укажу на могуће поводе таквог ангажовања државе. Тако, на пример, у елаборату за интерну употребу, насталом крајем 1963, у делу о општем односу Српске православне цркве према држави и политичком систему стоји: "Другачије је стање у односима њеног заграничног дела према земљи. Ови делови цркве у САД, Канади, Латинској Америци, Аустралији и Европи се за време рата или углавном на страни ДМ-а (Драже Михаиловића - В. Ђ. М.). После II светског рата главне позиције је преузела четничка емиграција. Од тада је овај део цркве постао носиоц перманентне антијугословенске активности. Руководство епархије у САД и Канади и многих црквених општина одлучно се супростављало сређивању односа матице цркве и државе, радећи активно у супротном правцу. Временом тамошњи верници су се све више дистанцирали од рада свог руководства према земљи, а посебно цркви. Ценећи велике могућности за наше деловање према емиграцији преко овог дела цркве, руководство СПЦ је последњих година потстицано на енергичније мере у правцу уклањања екстремних емиграната из црквених организација."[86]

Досије епископа Дионисија послужио је за писање посебне информације, у којој су, после изношења краћег увода о епископу америчко-канадском, следиле квалификације: "Дионисије и пре рата као човек и као црквени функционер није имао угледа у црквеним круговима. У току Другог светског рата био је огорчени противник и непријатељ Народноослободилачке борбе, а истакнути пропагатор и помагач четничког покрета Драже Михаиловића. За читаво време после завршетка рата је један од најактивнијих непријатеља Нове Југославије. Читаву црквену организацију у епархији ангажовао је на тој линији па је тако ова епархија постала непосредна експозитура и ослонац непријатељског дела емиграције."[87]

Разрешавање проблема српске политичке емиграције било је и тема састанка на коме су се окупили функционери Савезне комисије за верска питања, Државног секретаријата за иностране послове и Државног секретаријата за унутрашње послове. Како нема доступног записника са тог састанка, већ се он само помиње у документима из 1963, тешко је утврдити где је одржан, ко му је поименично присуствовао, какав је конкретан договор утаначен, ко је за шта био задужен у његовој реализацији. Зна се једино за препоруку да се проблем решава кроз институције Цркве, по канонима, у Синоду и Сабору. Ради тога и у ту сврху су организовани и бројни састанци са појединим архијерејима, првенствено са патријархом.

Српска православна црква и њени архијереји у том послу представљали су споредног актера, јер би проблем, да је другачије одлучено, био разрешен на неки други начин.

Међусобне несугласице српских архијереја са југословенским властима добиле су и своју димензију и у иностранству. Наиме, када је Броз допутовао у Њујорк 1963. године, на заседање Уједињених нација, српски емигранти су га дочекали демонстрацијама, а један од организатора био је епископ америчко-канадски Дионисије.[88]

Те године Сабор је започео заседање 24. априла. Међу важнијим темама био је извештај делегације која је посетила Америку крајем прошле године и шта предузети на основу информација које су њени чланови "на терену" прикупили. Како су се чули разни предлози, 3. маја патријарх, митрополит Дамаскин, и епископи шумадијски Валеријан, жички Василије, браничевски Хризостом, вршачки Висарион, захумско-херцеговачки Владислав и шабачко-ваљевски Јован посетили су тим поводом Мила Јовићевића, председника Савезне комисије за верска питања. На крају разговора је договорено да ће Епархија америчко-канадска бити подељена у три дела, да ће прота Стеван Ластавица и архимандрити Фирмилијан Оцокољић и Григорије Удицки бити изабрани за епископе нових епархија, а да ће против епископа Дионисија бити покренут црквено-канонски поступак.[89] Тако је пресуда донета пре "суђења"!

Црквено-канонска форма је задовољена на једној од седница Сабора 10. маја, када се расправљало о подели Епархије америчко-канадске на три нове и патријарховој листи кандидата за епископе. Сабор је и формално одлучио да Епархија америчко-канадска буде подељена на три нове: Средњезападноамеричка са седиштем у манастиру Светог Саве у Либертивилу с тим да на њеном челу и даље остаје дотадашњи епископ Дионисије, Западноамеричка са седиштем у Лос Анђелесу, и Средњеисточноамеричка и канадска са седиштем у манастиру Шејтланду код Детроита. Одлучено је да Епархији средњезападноамеричкој буде припојена јурисдикција над Јужном Африком, а Епархији западноамеричкој парохије у Средњој и Јужној Америци.

Како патријархов предлог кандидата за епископе није добио потребну већину гласова, он је свео избор на епископа средњоисточноамеричког и канадског наводећи кандидата - проту Стевана Ластавицу, пароха у Виндзору, Канада. Предлог је усвојен са 17 гласова, док се против изјаснио један архијереј а двојица су била уздржана. Синоду је истовремено наложено да постави администраторе за друге две нове епархије, што је и учињено: одредио је да то буду кандидати за епископе - архимандрити Григорије Удицки, парох у Јангвуду, и Фирмилијан Оцокољић, парох у Питсбургу.

Сабор је потом расправљао о огрешењима епископа Дионисија и закључио да Синод треба да покрене судски поступак. (Истога дана) Синод је покренуо тај поступак одлучивши да ће епископу Дионисију бити забрањено свештенодејство, да му се принадлежности смање напола и да буде разрешен од управе, док његова кривица не буде коначно утврђена и црквена пресуда буде донета. Потом је (истога дана) Синод о својим одлукама обавестио Сабор.[90]

На челу Епархије средњезападноамеричкој остао је епископ Дионисије, али како је он одлуком Синода привремено разрешен дужности и стављен под забрану свештенодејства до коначне одлуке суда, управа те Епархије поверена је у привремену администрацију архимандриту Фирмилијану.[91]

Синод је све своје и одлуке Сабора упутио на разне адресе, између осталог и епископу Дионисију.

Синод је саставио посланицу о одлуци Сабора о подели Епархије америчко-канадске на три нове епархије и упутио је епископу Дионисију, црквено-школским општинама, на 400 разних адреса и "свему пречасном свештенству, преподобном монаштву и свима синовима и кћерима Српске православне епархије Америчко-канадске".

Посланица је написана у традиционалном стилу и уобичајеним језиком, а поручивала је да с Српска православна црква, у старању за добро своје пастве у далеком свету, одлучила на Сабору да се предлози, који су више пута упућивани у Патријаршију, уваже у Новом свету буде основано више епархија и више епископа буде постављено. Синод је позвао свештенство и све верне у Сједињеним Америчким Државама и Канади, да се одлукама повинују и прихвате их као коначне. (Синод су чинили: патријарх Герман, епископи тимочки Емилијан, захумско-херцеговачки Владислав, шумадијски Валеријан и рашко-призренски Павле.)[92]

У Америци су 4. јула 1963. привремени администратори обзнанили своју посланицу упућену "Свему пречасном свештенству, преподобном монаштву, црквеношколским општинама и свима синовима и кћерима Српске православне цркве у Америци и Канади, Јужној Америци и Јужној Африци". На почетку су изнете чињенице из историје црквено-духовног живота чије је темеље поставила стара економска емиграција. Друга, српска политичка емиграција настала је услед "доласка на власт безбожничког комунистичког режима у нашој старој Отаџбини" и расула се широм света. Црква је на основу тога схватила да дотадашњу организацију треба реорганизовати и то учинила на последњем Сабору.

И викарни епископ Варнава је такође реаговао на одлуке Сабора, који је одбио да расправља о његовом случају јер се надао да би управо он могао преузети једну од новоустановљених епархија. Своје немирење почеће да изражава разним квалификацијама упућеним на рачун појединих архијереја па и самог патријарха Германа, кога је критиковао због полагања венца на гроб Јосифа Висарионовича Џугашвилија-Стаљина, приликом посете Совјетском Савезу.[93]

                                                                 ***

Сабор је, да би испоштовао каноне о црквеносудском поступку, одредио да епископи браничевски Хризостом и банатски Висарион, протојереј Младен Младеновић, главни секретар Синода, и протођакон Божидар Трипковић, секретар Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке, 28. јуна отпутују у Америку и замонаше проту Стевана Ластавицу, потом обаве његово наречење и хиротонију као новоизабраног епископа Стефана, и спроведу све законске истражне радње против окривљеног епископа Дионисија. Делегације се 5. јула срела са епископом Дионисијем изван његове резиденције, у једном ресторану. Он је одбио све понуде за разговоре рекавши да не прихвата одлуке Сабора о подели Епархије, па се делегација вратила у Београд такорећи необављеног посла.[94]

Епископ Дионисије је 11. јула патријарху и Синоду упутио тужбу против делегације, то јест иследне комисије.[95]

                                                                    ***

Како је држава била веома заинтересована да ситуацију у Патријаршији држи под својом контролом и каналише у правцу који је њој одговарао, као и због значаја тема о којима ће се расправљати на наредном ванредном Сабору, 15. јула су се састали Петар Стамболић, председник Савезног извршног већа, Слободан Пенезић, председник Извршног већа Србије и Мато Радуловић, потпредседник Савезне комисије за верска питања. Радуловић је пренео ставове и предлоге Комисије, на чијем је челу био, о томе шта би требало предузети у времену што је преостало до заседања Сабора. Закључено је да се реализација "планираног" одвија онако како је замишљено и да поменуте активности и даље треба водити у црквеним оквирима. "Од посебног значаја је и даље вођење акције у правцу продубљивања расцепа у редовима политичке емиграције, који је већ у току." Потом је расправљано о начину да постављени администратори буду изабрани за епископе нових епархија, имајући у виду да то није учињено на прошлом Сабору. Одлучено је да се кроз разговоре са архијерејима "испипа" њихова жеља да гласају за нове епископе. "Кроз разговоре који ће се обавити са епископима, а и на друге начине, треба колико је то могуће више испитати и оценити њихово расположење према овим предлозима и на основу тога видети да ли са овим предлогом ићи на Сабор или не. У сваком случају боље је питање и не покренути на Сабору него дозволити да исти донесе негативну одлуку." Потом је, не би ли се смириле политичке страсти у српској емиграцији у Америци, договорено како ће државне институције утицати на архијереје: "Закључено је да се размотри питање усвајања молбе СПЦ о отварању нове богословије у Сремским Карловцима."[96]

Поједини закључци са састанка су остварени у наредним данима кроз разговоре са свим архијерејима. По прикупљању службених белешки са тих разговора, државна власт се уверила да су епископи били готово јединствени у ставу да се против епископа Дионисија мора ићи до краја.[97]

                                                                   ***

Челници Савезне комисије за верска питања препоручили су патријарху Герману да о закључцима Сабора и Синода разговара са амбасадорима Сједињених Америчких Држава и Канаде. Када је патријарх обавестио Савезну комисију за верска питања о садржају обављених разговора, она је сачинила посебну информацију за интерну употребу, која је, у ствари, била анализа реакција насталих после обзнањивања одлука Синода и Сабора. Посебно место у анализи биле су могуће реакције америчких и канадских власти. "Крајња неизвесност је била како ће се држати америчке власти у вези са овом акцијом и поред тога што је амбасадор Кенан изразио свој благонаклон став према одлукама Сабора све дотле док ствар остане у црквеним оквирима. Управо и због тога политичка емиграција и Дионисије настоје да читаву ствар пребаце на политички терен, рачунајући да ће тако лакше добити подршку и појединих фактора у САД. Истина, предвиђало се да се америчка администрација неће јавно и званично мешати у ову ствар, обзиром на тренутне међудржавне односе и интересе на том плану као и на интерес за добре односе са СПЦ у земљи. Међутим, као што се и ценило скоро је очигледно да се амерички фактори већ на одређен начин појављују у овој ствари. Вероватно су и локални органи власти и полиције дискретно ангажују у томе. Уз све резерве чини се да су се Американци умешали у ствар али до границе да то не буде јавно и званично како им се због тога не би могло замерити", стоји у поменутој информацији.

Став Канаде није давао разлога за бригу властима. "Влада Канаде је преко свог министра спољних послова одмах честитала Ластавици на избору и пожелела му успех. Такође су му скоро све верске заједнице у Канади упутиле честитке као и неки локални фактори власти", наведено је у закључцима Савезне комисије за верска питања.

Патријарх је истицао да ће неки истакнути амерички протестанти пружити подршку Патријаршији у Београду против епископа Дионисија, "јер су се приликом боравка у земљи изјашњавали негативно о њему и због тога што су заинтересовани за добре односе са СПЦ. Амбасада у САД је пре извесног времена упозорила на значај такве помоћи. Патријарху је поново скренута пажња да и он лично путем писама обавести ове протестанте о одлукама СПЦ и настоји добити било колику њихову помоћ. Патријарх је и епископе који бораве у САД упозорио да ступе у контакт са њима у исту сврху. Пре одласка у Москву Герману је препоручено, да где за то буде услова, разговара и са другим представницима православних цркава као што је то већ учинио са цариградским и грчким патријархом како делови неких од тих цркава у САД не би пружили помоћ и подршку Дионисију или пак да ове цркве, уколико се на њих Дионисије обрати, то не би учиниле."

Савезна комисија за верска питања је у помињаној информацији закључила да би требало обратити пажњу и на парохије у Европи, па је патријарху саветовано да тамо пошаље свог викара ("то је и раније чинио са успехом") како би објашњавао одлуке Сабора и учврсти их у лојалности према Патријаршији у Београду. "На том плану ће се ангажовати и ДСИП, односно ССУП."[98]

                                                                      ***

Епископи браничевски Хризостом и банатски Висарион су још 3. јула, два дана пре сусрета са епископом америчко-канадским Дионисијем, предложили Синоду сазивање ванредног Сабора. Тај предлог је подржала и Савезна комисија за верска питања затраживши од патријарха да сазове Синод. Патријарх је на седници Синода једва убедио чланове, уз велико противљење посебно епископа рашко-призренског Павла, да Сабор буде сазван за 26. јул.

Нејединственост Синода дала је повода Савезној комисији за верска питања да закључи да започети процес мора бити што пре окончан, па је члановима републичких комисија за верска питања наложено да разговарају са архијерејима, јер је заузет став да предложени кандидати морају да буду изабрани, без обзира на све познате негативне чињенице из њихових биографија.[99]

Сабор је био добро "припремљен", јер је све унапред одрађено по плану Синода и Савезне комисије за верска питања.[100]

Законодавни одбор (митрополит црногорско-приморски Данило и епископи шумадијски Валеријан, жички Василије и банатски Висарион) размотрио је материјал иследне комисије и одлучио да Сабору предложи одговарајућу казну за епископа америчко-канадског Дионисија.

Сабор је, са девет гласова за, три против и два неважећа листића, трајно епископу Дионисију забранио свештенодејства, потврдио одлуку о умањењу његових принадлежности напола, и разрешио га управе епархијом Средњезападноамеричком, коју је номинално водио до доношења црквеносудске и Саборове пресуде. Пошто је констатовано да више не испуњава услове предвиђене за епархијског архијереја, епархија је проглашена упражњеном, а епископу Дионисију наређено да управљање том епархијом преда новопостављеном администратору Фирмилијану, дотадашњем архијерејском заменику.[101]

Администратори новоформираних епархије у Америци су изабрани за епархијске архијереје: Фирмилијан Оцокољић за средњезападноамеричког и Григорије Удицки за западноамеричког. Одлучено је да хиротонију обаве епископи браничевски Хризостом и Стефан источноамерички и канадски. Одлуке Сабора потписали су сви архијереји, а записник са седнице епископ рашко-призренски Павле.[102]

Тако је окончано формално развлашћење епископа Дионисија, али чела прича ипак тиме није била завршена. Напротив!

Наcтaвићe ce ...

/ Извор : Светосавље.орг /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP