Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 99324
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6607156
Ko je na sajtu?
Imamo 52 gosta na mreži

СРПCКИ AМЕРИЧКИ РАСКОЛ II.


10.03.2013. / pee-Академедиасрбија

Проф. др ВЕЉКО Ђурић Мишина

(Из књиге: Герман Ђорић: Патријарх у обезбоженом времену, Београд, 2012, стр. 595-645)

Припремио: Иван Ташић

Кад је реч о одлукама Сабора у Патријаршији, ваља најпре издвојити реакцију бившег краља Петра II Карађорђевића, који се још 15. јуна 1963. изјаснио за епископа Дионисија и стварање црквене организације независне од Патријаршије.

Епископа Дионисија је подржао и Конгрес Српске народне одбране 15. јуна 1963, оптуживши комунистичку власт у Југославији да је све то припремила. Подршку епископу Дионисију пружио је и Слободан Драшковић, председник Српског културног клуба "Свети Сава".[103]

На одлуке Сабора у Београду реаговао је и Десети црквено-народни сабор Епархије америчко-канадске на заседањима 6-8. августа и 12-14. новембра 1963. године. На обема скупштинама одлуке из Патријаршије у Београду оцењене су као незаконите и неуставне. На новембарском заседању тог тела одлучено је да се Српска православна епархија за Сједињене Америчке Државе и Канаду прогласи потпуно аутономном, односно да убудуће да не прима никакве наредбе, одлуке или решења патријарха, Сабора и Синода Српске православне цркве у Београду. Кад пропадне комунистички режим у Југославији, закључено је, између те аутономне Епархије и Српске православне цркве биће успостављени односи какви су владали до почетка Другог светског рата. Том приликом је архимандрит Иринеј Ковачевић изабран за викарног епископа. Хиротонију су 3. децембра обавила двојица украјинских архијереја, припадници дела Украјинске православне цркве који је био у расколу са Руском православном црквом. Мада је епископ Дионисије присуствовао том чину, није у њему учествовао.[104]

                                                                       ***

Синод је 3. септембра 1963. проследио кривични предмет развлашћеног епископа на даљу разраду епископу жичком Василију, који је био задужен да сачини оптужницу. Тужилац је оптужницу поднео Синоду 16. октобра 1963. године.[105]

Синод је 7. новембра један примерак оптужнице послао епископу Дионисију са напоменом да о њој треба да се изјасни у року од 30 дана. Епископ је 18. новембра потврдио пријем оптужнице, затражио да му се одобри шест месеци за одговор и да му се сва документа пошаљу оверена. Синод је 10. децембра епископу Дионисију одобрио још један месец за одговор, али је одбио да му пошаље оптужни материјал са објашњењем да то не дозвољавају канони.

И после додатног једномесечног рока, Синод није донео пресуду, па су државни органи извршили притисак на патријарха да поступак приведе крају: "Према оцени свих наших заинтересованих фактора даље одлагање доношења пресуде имало би таквих последица за Цркву како ван земље тако и у земљи. Пропало би све оно што је до сада уз велике напоре учињено. На седници Синода која ће се одржати око 15. II. т. г. треба да се донесе пресуда. Исход доношења пресуде зависи у првом реду од чланова Синода и патријарха који је члан Синода."[106]

У међувремену, епископ Дионисије је јавно говорио да су одлуке Сабора незаконите и донете под притиском државе, и без консултовања верних и свештенства у Америци. Указивао је да је суспендован због свог антикомунизма, да није он тај који ствара раскол, већ патријарх, који је дозволио формирање Македонске православне цркве и слично. Процењивао је да три новоосноване епархије не могу опстати ни из финансијских разлога, јер су верници били сувише оптерећени и једном епархијом.

У таквим околностима, Синод је закључио да је он свој део посла обавио, па је предмет епископа Дионисија упутио Сабору.

Заседање Сабора је заказано нешто ранијем од уобичајеног термина због тога што Синод није хтео да донесе пресуду у првом степену, како је то предвиђено Уставом Српске православне цркве, с образложењем да није у његовој надлежности да суди епископу, већ да то треба да учини Сабор.

Да би били сигурни да ће на Сабору бити донета одлука коју су здушно припремали, државни функционери су претходно разговарали са појединим архијерејима, а на основу "Информација о стању СПЦ у САД и Канади - Доношење пресуде Дионисију", написане у Савезној комисији за верска питања.[107]

Према тој информацији, прилике у Америци се полако стабилизују, већина свештеника и црквено-школских општина се определила за став Патријаршије у Београду. Оптужница против епископа Дионисија је била веома документована и исцрпно је говорила о његовом моралном лику, материјално-финансијским малверзацијама, канонској кривици. То би, како су сматрали државни чиновници, требало да буде довољно да се епископ Дионисије лиши архијерејског чина, а ако устраје у својој непослушности према одлукама Сабора и Синода, чак и да буде искључен из црквене заједнице. Патријаршија је одлуке прошлогодишњег Сабора послала свим помесним православним Црквама, које су изразиле сагласност с њима, па и америчка Епископална црква, на чију подршку је епископ Дионисије рачунао.

Синод је, како је раније одлучено, доставио цео спис Законодавно-правном одбору са извештајем шта је све предузето у црквеносудском поступку против епископа Дионисија и предложио да одбор своје мишљење и предлог са списима достави Сабору на даљи поступак. Законодавно-правни одбор је 28. фебруара усвојио једногласни закључак да Сабор на пленарној седници треба да изрекне коначну пресуду развлашћеном епископу на основу одговарајућих канона и других црквено-судских прописа.

Сабор је на редовном заседању 5. марта 1964. донео пресуду по оптужби против епископа Дионисија. У томе су учествовали патријарх и сви архијереји, осим тројице из Америке, који су друге овластили да гласају у њихово име.

Епископ је проглашен кривим по више основа: погазио је епископску заклетву и одбио да се повинује одлукама Синода и Сабора; одбио је да сарађује у процесу; наставио је да обавља свештене радње епархијског архијереја иако је био под забраном; примао је у своју епархију свештенике без канонског отпуста и поверавао им парохијске дужности; рукополагао је лица која нису испуњавала канонске услове; чинио је злоупотребе материјалне природе и владао се на начин који не доликује свештеном лицу, а Српску православну епархију америчко-канадску прогласио је за потпуно аутономну и на тај начин је одцепио од Српске православне цркве...

Архијереји су се на заседању Сабора изјашњавали јавно и појединачно како о кривици, тако и о казни. Како је донета одлука била једногласна, она је на основу црквено-канонских прописа постала коначна и није било могућности за жалбу: епископ Дионисије је лишен свештеномонашког чина због кршења епископске заклетве, непослушности, створеног раскола и личног живота који, према наводима, не доликује свештеном лицу а поготову епископу. Тако је епископ Дионисије лишен епископског и свештеномонашког чина, избрисан из каталога јерархије Српске православне цркве и враћен у ред световњака под световним именом Драгољуб Миливојевић.[108]

Архијереји су у наставку заседања расправљали о Црквено-народном сабору одржаном 12-14. новембра 1963. у Либертивилу и одлукама донетим том приликом (избор архимандрита Иринеја Ковачевића за помоћног епископа и отцепљење од Мајке цркве), закључивши да су поменуте одлуке неканонске, противуставне и ништавне.

Патријаршија је о пресуди епископу Дионисију обавестила 20. марта 1964. све помесне православне Цркве.[109]

И држава је могла коначно да одахне, јер је успела да неутралише епископа Дионисија као стожера око кога су се две деценије окупљали припадници антијугословенске и антикомунистичке емиграције. Збивања у наредним годинама па и деценијама, потврдиће да је постигнут жељени циљ: разбијање Српства и приморавање српске политичке (ратне) емиграције да се бави самом собом.

                                                                      ***

Савезна комисија за верска питања сачинила је 1964. документ, интерног карактера, о приликама у Српској православној цркви у иностранству.[110] После констатације да је остварени напредак у односима Цркве и државе у Југославији сметао екстремним деловима емиграције, која је кренула у напад на Патријаршију у Београду, аутор документа наводи да су се југословенска држава и Црква нашли на истој страни. Државни врх је проценио да треба предузети одговарајућу акцију па је затражио подршку од патријарха и архијереја. "Наш први задатак је био да овај део Цркве истргнемо испод утицаја екстремне емиграције и отупимо код тога дела Цркве антијугословенску активност. Тиме би се допринело отупљивање антијугословенске активности српске емиграције у целини, ослабљен утицај на исељеништво и ојачао његов однос према земљи."

После одлука Сабора из претходне године у дијаспори је покренута широка кампања. "До сада се је доста постигло. Од цркве је одстрањена четничка екстремна клика. Смањен је тиме њен утицај на исељеништво. Екстремни део емиграције се разјединио више. Чак се међу собом, гложе, па и физички обрачунавају. То је допринело њиховој компромитацији код исељеника."

Црква у Америци се, према аутору тог списа, окренула према Патријаршији, престали су напади а смањени су и антијугословенски испади. Истина, буде ту и тамо неприличних изјава нових епископа, али ништа значајније. Архијереји су се окренули унутрашњим проблемима Цркве, а југословенска власт је постигла шта је хтела - њихову политичку неутрализацију.

Слична је ситуација и у Европи. Изузетак представља Трст, у коме власт у Црквено-школској општини држи Драгољуб Вурдеља. У Аустралији ствари стоје нешто горе, пошто удаљеност чини своје. У Југославији је постигнуто оно што је и планирано: Сабор је једногласно донео одлуку о рашчињењу епископа Дионисија, па је тај проблем успешно разрешен унутар Цркве, без званичног уплитања политичких чинилаца. Аутор информације је истакао и коректан однос Сједињених Америчких Држава према свему што се догађало. "Изјава председника Стејт департмента је веома значајна. Разговор Патријарха са амбасадорима САД и Канаде је био веома користан", закључено је у поменутом документу.

                                                                     ***

Епископ Фирмилијан је средином априла 1964. присуствовао конференцији православних епископа у Америци, на којој је једногласно одлучено да се одлуке српског Сабора прихватају као коначне, пре свега захваљујући представницима Епископалне цркве. Национални савет цркава је позвао у посету епископа Фирмилијана и затражио да Срби одреде новог представника у том телу са америчког континента, пошто су бившем епископу Дионисију отказали даљи ангажман.[111]

                                                                    ***

Цариградски патријарх Атинагора одговорио је 5. маја 1964. патријарху Герману на његово писмо из марта потврђујући да је примио достављене одлуке Сабора српске Патријаршије. Нагласио је да је за "најсветији Васељенски трон" бивши епископ Дионисије прост световњак, да је Црквено-народни сабор у Либертивилу незаконити, а хиротонија епископа Иринеја Ковачевића неканонска. На крају је цариградски патријарх истакао да је о одлукама српске Патријаршије писао свом архиепископу за Северну и Јужну Америку Јакову и упозорио га да са Дионисијем и његовим присталицама убудуће не одржава никакве канонске везе.[112]

                                                                    ***

Ванредном црквеном сабору 14-15. маја у Српском дому у Детроиту, присуствовали су, поред тројице нових епископа и 56 свештеника и делегата из 47 црквено-школских општина и 17 чланова новоформираног Савета три епархије. Заседање је отворио епископ Фирмилијан образложивши у уводу прилике до ванредног сабора и које све проблеме треба да реши у наредном периоду. Поменуо је организационо учвршћење црквених институција и нормализовање црквеног живота, раније угроженог деловањем окупљене групе око бившег епископа илити, како каже, Дионисијеве секте. Наводећи штете које је рашчињени епископ - својим бескрупулозним и отпадничким активностима - нанео, а и даље наноси Цркви у дијаспори, епископ Фирмилијан га је оптужио да жели да одвоји српски народ у Америци од сународника у отаџбини, као једног и нераздељеног од Српске православне цркве и с којом страда под комунистичком влашћу. Објашњавајући разлоге који су мотивисали Патријаршију за стварање три нове епархије, епископ Фирмилијан је истакао да у случају да један епископ умре или да епископима из Југославије не буде омогућен долазак, друга двојица могу канонски хиротонисати трећег, а ако би прилика довела комунисте у земљи у позицију да укину Патријаршију, онда би Црква у Америци могла да дејствује као Српска православна црква.

Епископ Стефан је у наставку говорио о односима црквенојерархијске и црквеносамоуправне власти, дужностима једне и друге, о организационим питањима рада Црквено-народног сабора и избора његових одбора (законодавни, финансијски, просветни, за молбе и жалбе и за поздраве и резолуције). Предложио је да одбори проуче проблеме из свог делокруга рада и да на наредном сабору поднесу предлоге за њихова решавања.

Епископ Григорије говорио је о месту Цркве у животу Срба у Америци и даљем развијању верског живота, одбацивши тврдње бившег епископа Дионисија и његових присталица о комунистичкој инфилтрацији у Цркви и изјавио спремност свештенства и верних да се у сваком таквом покушају, ако би га и даље било, снажно одупру.

Радоје Кнежевић, уредник Гласа канадских Срба оптужио је комунистички режим у Југославији за терор над Црквом у матици.

На сабору је говорио и Лористон Скејф, бискуп Епископалне цркве. Потом су прочитана писма васељенског, антиохијског, бугарског и руског патријарха, Руске православне цркве у исељеништву и Руско-грчке православне католичке цркве у Северној Америци у вези са рашчињењем бившег епископа Дионисија и непризнавањем хиротоније Иринеја Ковачевића.

Црквено-народни сабор у Детроиту је прихватио одлуке о стварању три нове епархије у Америци и Канади, постављање нових епископа; смењивању и рашчињењу епископа Дионисија, непризнавању Сабора у Либеритивилу и хиротонију Иринеја Ковачевића.

Са сабора су упућени поздравни телеграми патријарху Герману, председнику Сједињених Америчких Држава Линдону Џонсону и бившем краљу Петру II Карађорђевићу.

У време заседања сабора, у Детроиту је одржана и годишња скупштина свештеничког удружења Српске православне цркве у Северној Америци, на којој је прота Радиша Пурић, парох у Џонстауну, Пенсилванија, иначе изабран за новог председника удружења, поднео реферат о улози и месту Цркве и православног свештенства у српској дијаспори. Затражио је да се Црква окане политике и да буде првенствено верска установа, а њени посленици стварна свештена лица.[113]

                                                                     ***

Црквени живот на америчком континенту полако је враћао у уобичајену колотечину. На Видовданској прослави 1964. у Канади манифестовано је јединство са матичном Црквом. Прослава је одржана у граду Нијагара Фолсу. Никола Стојановић - Стон је, обраћајући се присутним, приметио да је тамошња "црквена криза" зачела кад је епископ Дионисије својевремено дошао у Америку, али је битка, како је рекао, сада добијена и одстрањени "потурице и Бранковићи". Други говорник Звонко Вучковић, један од ратних команданта Југословенске војске у отаџбини и четнички војвода, навео је како су Србе кроз историју издавали разни кнежеви и краљеви, али да их Црква није никад издала.

Народној прослави је присуствовало око 2.500 људи, а свечаност су увеличали епископ Фирмилијан и руски митрополит Серафим, уз званичнике канадских власти - од посланика и градоначелника до министра здравља.[114]

                                                                      ***

По налогу патријарха Германа, прота Младен Младеновић главни секретар Синода, током новембра 1964. посетио је епархије у Сједињеним Америчким Државама, састао се са епископима Стефаном, Фирмилијаном и Григоријем, као и са већим бројем свештеника и верних.

Независно од доласка Младеновића, епископи су одржали седницу Епископског савета у Детроиту 26-29. новембра 1964, у присуству око 300 особа. Председавао је епископ Стефан, а расправљало се о раду и стању Српске православне цркве у Сједињеним Америчким Државама и Канади. Савет је одлучио да буде основана заједничка канцеларија за све три епархије, задужена да координира њихов рад, са седиштем у Чикагу. Епископи су замолили Младеновића, који је на њихову молбу учествовао на састанку, да затражи одобрење од патријарха и остане у Америци како би руководио том канцеларијом, јер је оцењено да би он био најпогоднији за ту дужност. Младеновић се захвалио и одбио понуду, препуштајући епископима да потраже друго решење.

Донета је и одлука о покретању заједничког листа за све три епархије који би излазио једанпут месечно. За уредника је одређен Јован Братић, теолог, родом из Херцеговине. Планирано је да по форми и садржини то гласило буде попут патријаршијског Гласника, и бави се црквеним питањима, животом и радом дела Цркве у Америци без уплитања у политику. Први број листа изашао је 1. јануара 1965. године.[115]

Прихваћен је Правилник о просветном фонду, који ће водити рачуна о школовању свештеничког кадра. Усвојен је буџет Црквеног савета за финансирање листа и заједничке канцеларије. Изабран је такође и одбор за израду Нацрта Устава Српске православне цркве у Сједињеним Америчким Државама и Канади. Договорено је да прва верзија буде достављена Синоду и Сабору у Београду на одобрење.

Донета је одлука да се епископи убудуће састају три пута годишње и расправљају о заједничким проблемима Цркве, и то наизменично по епархијама. Записници с тих сусрета биће достављани Синоду у Београд, а после седница објављивано саопштење о одлукама донетим на Епископском савету.

У току заседања сабора сакупљено је 60.000 долара за изградњу новог храма у Детроиту. Према предрачуну за изградњу те цркве, било је потребно милион долара, а до тада је прикупљено 400.000 долара. Узгред, прота Мита Мијатовић, парох у Детроиту, саопштио је Младеновићу да мермер за храм желе да набаве у Југославији, замоливши га да се распита о томе.

Прота Младеновић је констатовао, после свега, да се стање у америчко-канадским епархијама нормализује. За јединство са Патријаршијом изјаснило се 56 свештеника (око 50 парохија), док се за бившег епископа Дионисија изјаснило њих 16 свештеника, мада се и тај број смањује, јер неки прелазе на страну епископа Иринеја Ковачевића.

Епископи су обавестили Младеновића да идеја о формирању самосталне Америчке православне цркве, под видом конференције православних епископа, сваким даном добија све више присталица, па српски свештеници негодују што је Српска православна црква у Америци уопште укључена у конференцију православних епископа. Епископи процењују да ће случај рашчињеног епископа Дионисија ускоро бити превазиђен, али су забринути због могућности формирања самосталне Америчке православне цркве, мада им је речено да ће се тај проблем бити решаван на нивоу патријараха помесних Цркава.[11

                                                                       ***

Промене у организацији Српске православне цркве и потоња збивања изазвале су пажњу и појединих америчких политичара. Тако је Боб Вилсон, републикански конгресмен из Калифорније, 27. априла 1964. говорио у једном одбору у Конгресу о имовинско-правном спору у Српској православној цркви у Америци и 19. маја затражио разјашњење од Министарства за иностране послове (Стејт Дипартмент). Одговорио му је Фредерик Дејтон, помоћник секретара за односе са Конгресом, констатацијом да сва имовина припада парохијама и епископији у Сједињеним Америчким Државама, а не српском патријарху или Синоду. На питање да ли је патријарх било када покушао да преузме ту имовину, Дејтон је одговорио да нема информације о томе, и да верује да је првосвештеник Српске православне цркве свестан да она припада парохијама и Епархији.

На питање да ли је мајка-Црква слала у дијаспору налоге у прилог југословенском комунистичком режиму, одговорено је да немају информације о преписци између Патријаршије и делова Цркве у Америци. На питање да ли у досијеима Стејт Дипартмента постоје ма какви документи о евидентираној недостојној прошлости три нова изабрана епископа, речено је да такве информације постоје у досијеима, али да је реч о непровереним оптужбама заступника друге стране у црквеном спору у Америци, и да су по садржају сличне онима које су протеклих месеци објављене у штампи на српском језику у Америци и Канади. У одговору на последње питање о ставу Стејт Дипартмента на смењивање епископа Дионисија наведено је да његова суспензија од 10. маја 1963. и смењивање 27. јула представљају интерну црквену ствар. Према схватањима Стејт Дипартмента, и епископ Дионисије и тројица нових епископа имају присталице унутар црквених заједница у Америци.

Мада су одговори на конгресменова питања објављени са закашњењем, југословенска Амбасада у Вашингтону је, у обраћању надлежним у Београду, закључила да они могу помоћи присталицама јединства са Патријаршијом (нарочито после доношења привремене наредбе Суда у Вокингу, Илиноис, у спору о црквеној имовини од 4. маја), у њиховој пропагандној борби против бившег епископа Дионисија и његових присталица. Амбасада је нагласила да је врло значајно то што је поново истакнуто да је спор у Српској православној цркви њена унутрашња, црквена ствар.[117]

Амбасадор Сједињених Америчких Држава у Београду Елбрик посетио је 7. августа 1964. патријарха Германа и сазнао детаље проблема, као и о новчаној помоћи што Цркви пружају држава и Светски савет цркава. Патријарх је захвалио америчкој државној управи што се држи по страни кад је реч о интерном црквеном спору.[118]

                                                                     ***

Дипломатска представништва су пратила даља збивања у српским заједницама. Конзулат у Сан Франциску 10. јуна 1964. јавио је надлежним у Београду и Амбасади у Вашингтону да нема већих потреса после рашчињења епископа Дионисија, нагласивши да се црквене општине консолидују и сређују, да су само четири на страни рашчињеног епископа, да управа Епархије систематичније приступа решавању појединих питања.[119]

Питање власништва над црквеном имовином у Америци помињано је у времену које је уследило. Тако је сенатор Бери Голдвотер посредством помоћника упутио извињење епископу Григорију због тога што је у говору у Чикагу рекао да југословенски режим преко три нова епископа покушава да се докопа црквене имовине у Америци, ословљавајући епископа Григорија са "епископ западноамеричке епархије". У писму сенаторових сарадника констатовано је да је готово немогуће да неки представник југословенских власти илегално преузме контролу над црквеном имовином у Америци. Сенатор се, наводи се, уверио да је сва та имовина употребљавана искључиво у црквене и верске сврхе, у складу са америчким законима и да она припада појединим црквеним општинама и Епархији, а тапије на њу су у рукама америчких држављана. На крају је рекао да ће се тим поводом састати са епископом Фирмилијаном.

Амбасада Југославије је закључила да писмо сенатора значајно доприноси залагањима присталица јединства са Патријаршијом. "Голдвотер је вероватно оценио да му присталице јединства могу донети више гласова у страначким изборима у Калифорнији, где је иначе постигао неопходну тесну победу, те је послушао савет локалних повереника Републиканске партије. После овог писма, присталицама Дионисија ће бити далеко теже да користе предизборну атмосферу у своје сврхе."[120]

                                                                      ***

Према тврдњама Конзулата у Сан Франциску, после одлука Сабора о епископу Дионисију, црквене општине су се поделиле. Оне које су остале лојалне Патријаршији полако су се консолидовале, али оне на страни рашчињеног епископа у Сан Франциску, Окленду, Санта Клари и Џексону још немају сталне свештенике и тешко да ће их наћи. У Лос Анђелесу је у међувремену формирана општина, коју финансира Анђа Полић, али како се она изјашњава као присталица бившег епископа, ни та општина нема свештеника.

Викарни епископ Иринеј је оптужен за финансијске малверзације и наводно саучешће у два убиства. Према сазнањима Конзулата, на путовањима у Трст и Грчку, покушавао је да издејствује признавање новопроглашене црквене заједнице и да пронађе свештенике који би дошли у Америку.

У Окленду у Калифорнији формиран је у међувремену комитет који се ангажовао на формирању нових и обнови рада старих општина лојалних Патријаршији. Комитет је за Васкрс организовао службу (служили су епископ Григорије и свештеник Светозар Журановић из Сан Франциска) и ручак за око 400 особа.

Од свештеника Марка Маловразића, секретара Епархије западноамеричке, из Лос Анђелеса, службеници Конзулата су чули да присталице "Збора" покушавају на сваки начин да остваре доминантан утицај у управама три нове епархије. Ипак, он сматра да није време за долазак делегације из Патријаршије, него би, по смиривању прилика, патријарх требало да посети верну паству на америчком тлу.

Управа Западноамеричке епархије издаје четири пута годишње добро уређен верски часопис Beacon у 20.000 примерака, али ни рашчињени епископ Дионисије не стоји по страни, већ штампа Епархијски гласник. За то време финансијска ситуација Западноамеричке епархије не стоји баш најбоље, па управа планира организовање такозваних епархијских дана ради сакупљања прилога.

У борби против Дионисија истакао се Предраг Митровић, предратни официр, један од ратних старешина Југословенске војска у отаџбини, и председник Црквено школске општине у Сан Дијегу, Калифорнија, иначе тамошњи успешан послован човек. Када је Митровић код једног конгресмена покренуо питање улоге и статуса Српске православне цркве, то је довело до објашњења Дјутона, америчког државног подсекретара Стејт Дипартмента. "Митровић важи за човека који је близак ФБИ и СД."[121]

                                                                       ***

Када су започели судски процеси око црквене имовине, епископи у Америци су затражили од Синода да пошаље проту Младена Младеновића, да као сведок учествује пред америчким судом по питању спора у Кливленду. Храм у том граду је подигнут пре избијања црквеног сукоба, а у његову изградњу и пратећих објеката уложено је 400.000 долара, прикупљених од верног народа и кредита који је подигла црквена општина. Према једној одлуци из тог времена, сви они који су приложили додатних 120 долара, стекли су право гласа у црквеној управи, која је до расцепа била јединствена, али су се на наредној скупштини посвећеној одлукама Патријаршије у Београду чланови поделили. Већина је остала уз бившег епископа, али како сви они нису били уплатили додатних 120 долара, нису имали право гласа.

Присталице јединства са Патријаршијом у Београду успеле су да изаберу своју управу на челу са Тришом Симићем, економским исељеником, који је сам за цркву у Кливленду приложио око 100.000. долара.

Присталице бившег епископа такође су убрзо формирале своју управу. Како су често избијале свађе и туче између подељених страна, локалне власти су донеле одлуку о затварању храма, који ће тако стајати годину дана ишчекујући доношење судске пресуде.

С обзиром на то да у Кливленду живи велики број српских исељеника, судски спор између две стране изазивао је велику пажњу нарочито због чињенице што ће према америчком закону његов исход утицати на одлуке у сличним споровима у другим местима, као на пример у Акрону, Лорену, Јангстону и другде.

Прота Младеновић је као сведок пред судом изнео документацију из које се могло видети да је Сабор својевремено изабрао Дионисија за епископа у Сједињеним Америчким Државама и Канади. Потом је одговарао на питања судије и адвоката две противничке стране.

Прота је касније у Београду представницима Савезне комисије за верска питања изнео своје мишљење, да ће суд одлуку донети на основу тачно утврђених чињеница. Дотадашњи трошкови судског спора у Кливленду износили су око 70.000 долара и Младеновић сматра да ће присталице Патријаршије бити у могућности да их плате, јер је такво расположење верних, а и суседне црквене општине су вољне да пруже помоћ.[122]

Маратонски процес је окончан после петнаестак година у корист стране лојалне Патријаршији у Београду, али та чињеница није много променила однос сукобљених страна.

                                                                       ***

За време посете рашчињеног епископа Дионисија Аустралији 1965. године, у граду Аделаиди није га нико примио од званичних органа. Претходно је англикански надбискуп Рид доставио циркуларно писмо подручним црквама да то не чине истичући да је он "заблудели отпадник Цркве".[123]

                                                                      ***

На Сабору 1966. одређено је да на 40-дневни помен блаженопочившем епископу Стефану Ластавици 15. јуна отпутују епископи шабачко-ваљевски Јован и далматински Стефан и прота Младен Младеновић.[124]

Прота Младеновић је пре пута у Америку дошао 10. јуна у Савезну комисију за верска питања, где га је дочекао саветник Радосав Перовић. После Младеновићевог кратког образложења да ће се у Америци обавестити и о актуелном проблемима црквеног живота у дијаспори, Перовић је затражио да размисли о начину томе како би тамошњи епископи могли да контактирају са дипломатско-конзуларним представницима, да "испита како је најновије стање судских спорова око црквене имовине и друга питања о стању у тамошњим епархијама, те да нас о свему интересантном обавести по повратку из САД".[125]

Сутрадан су у Савезну комисију за верска питања дошли епископи шабачко-ваљевски Јован и далматински Стефан и прота Младеновић и разговарали са Милутином Морачом, председником, и његовим сарадницима Перовићем и Петром Шегвићем. За састанак су Морачи припремили листу напомена које треба да изнесе архијерејима. Претходно је требало у телефонском разговору са патријархом да се распита о овлашћењима која су уочи пута дата епископима. Домаћини су саговорницима предочили да у разговорима са епископима Фирмилијаном и Григоријем треба да се обавесте о приликама и расположењу у народу посебно кад је реч о попуњавању једне празне епископске столице. Такође, требало би да утичу на епископе у Америци да убудуће долазе на заседања Сабора где би више сазнавали о приликама у Цркви, на пример, о црквеном животу, новим богословијама, верској штампи, македонском црквеном питању, посети кентерберијског надбискупа и другим битним чињеницама из живота Српске православне цркве. Требало је, према ставовима из поменутог подсетника, да сугеришу епископу Фирмилијану да се више бави црквеним питањима а мање политичким, а било би добро, наводи се, кад би тамошњи епископи организовали путовања група верних, свештеника и богатијих Срба у Југославију, како би упознали прилике у матици, и извиде могућности слања искусног свештеника у упражњену епархију и истовремено ученика у српске богословије.[126]

На самом почетку гости су изнели разлоге доласка: "Велимировић је поставио питање да ли да делегација ступа у контакте са политичком емиграцијом, (попом Ђујићем, Томиславом Карађорђевићем и другима), нашто му је дат одговор да може ступати у разговоре и тумачити им улогу и положај СПЦ у нашој земљи у духу одлука Арх. Сабора, а и по својој савести. Велимировић је такође поставио питање обављања помена своме стрицу бившем епископу Николају, који је сахрањен у манастиру у Либертивилу, који се сада налази под управом бившег епископа Дионисија. Изражава бојазан да би због тога мога доћи до сукоба са дионисијевцима, али да је он спреман да то изврши по сваку цену." Епископ Јован је упозорио том приликом на могућност постављања многих питања на која би морао да одговори и навео као пример недозвољавање наставка градње Храма Светог Саве у Београду, ометање верске наставе и слично. Сугерисано му је да се држи званичне политике своје Цркве. Државни чиновници су уз то указали епископима да не би требало да разговарају о помирењу, већ да имају на уму одлуке Сабора о рашчињењу.[127]

Два дана после, Шегвић је потврдио Амбасади у Вашингтону долазак делегације из Патријаршије, поменувши да ће епископ Јован одржати помен стрицу епископу Николају, и да ће се вероватно сусрести са појединим екстремним емигрантима, краљевићем Томиславом Карађорђевићем и другим личностима. На крају је дипломатским службеницима поручено: "Молимо Вас да обратите пажњу на рад и држање делегације за време боравка у САД и да нас о свим важнијим запажањима обавестите. Напомињемо да су Велимировић и Боца познати као најреакционарнији епископи СПЦ."[128]

Три дана после повратака из Америке, 20. јула, епископи Јован и Стефан посетили су Савезну комисију за верска питања, где их је дочекао Петар Шегвић. Већ на самом почетку разговора, епископ Јован је истакао да не дели мишљење епископа Стефана да не треба контактирати другу, расколничку, страну. "Јован је нагласио да је он отишао у САД са улогом помиритеља између постојећих двеју противничких страна у крилу СПЦ у САД о чему је било говора и у Патријаршији у Београду и са чиме је у вези он био наводно од ње и овлаштен да на томе ради. Отворено је подвукао да је он желео разговарати са Урошем Сеферовићем, Слободаном Драшковићем, Степановићем, Маравићем и другим, нарочито у време када је он отишао у Либертивил да одржи парастос његовом стрицу епископу Јовану (треба Николају - В. Ђ. М.) Велимировићу, који је умро у Америци", стајало је у забелешци.

Потом је, како се наводи, изразио негодовање што је спречен да макар на кратко чује и другу страну. "Образлажући свој став за помирење епископ Јован је, између осталог, изјавио да је тамошња ситуација крајње напета и заоштрена, нарочито и Чикагу. Главну реч воде политиканти. Дионисије је потпуно њима подређен, они га не трпе јер је компромитован као развратник и не ужива никакав углед, али и као такав он им користи јер другог немају".

"Епископ Стефан сматра да су штетне илузије које епископ Јован гаји верујући у некакву могућност помирења са расколницима", стоји у наставку службене белешке о разговору.

Епископи су указали на чињеницу да је двојици тамошњих епископа тешко, да је дисциплина свештеника слаба,..

На крају разговора, епископ Стефан је поновио да је илузија прича о могућем помирењу, али да треба учврстити положај тамошњих епископа, дисциплиновати свештенство, деполитизовати црквени живот и успоставити разне форме контаката са матицом.[129]

                                                                      ***

У међувремену, на расколничкој страни умножавале су се поделе по разним основама, што потврђују следећи примери.

Поједине организације Срба емиграната су својевремено покренуле израду крста-споменица које су додељиване заслужнијим личностима. Како је број молби за доделу за споменице растао, спекулисало се да се то признање добија за новац, а не за заслуге. Стога ни бивши епископ Дионисије није био одушевљен да се церемонија доделе обавља у манастиру у Либертивилу. Највише се се, према појединим изворима, буниле присталице покрета војводе Момчила Ђујића.[130]

Након што је Слободан Драшковић у Српској борби објавио информацију да један од задатака делегације из Патријаршије представљају преговори око помирења, бивши епископ Дионисије је аутора поменутог чланка изоставио са списка учесника предстојећег Црквено-народног сабора у манастиру у Либертивилу 23. априла.[131]

Допринос разједињавању Срба у Америци дао је и бивши краљ Петар II Карађорђевић, а почетком јуна 1966. пронела се идеја да би краљевића Томислава требало прогласити за краља, што је изазвало даље поделу.[132]

Додатна подела је уследила по питању избора и хиротоније Димитрија Балаћа[133] за епископа аустралијског. Почело је тако што је Слободан Драшковић оштро критиковао рашчињеног епископа Дионисија за самовољно и незналачко понашање у вођењу црквених послова, оптужујући га да тражи компромис са патријархом Германом и постављајући питање какав ли би тек био да је уместо рашчињења уздигнут у звање митрополита. Када је епископ Димитрије хиротонисан, постало је јасно да бивши епископ Дионисије не жели да слуша никога.[134]

Када су започеле припреме за предстојећи црквени сабор, на коме је планирано формирање самосталне Цркве са митрополитом Дионисијем на челу, народ се поделио на присталице самосталне Цркве и поборнике оних који ће бити у вези са Патријаршијом у Београду. Сабор је ипак протекао без значајнијих одлука: Димитрије је именован за епископа аустралијског. По сазнању југословенских дипломата, пред тај скуп Анђа Полић, пријатељица епископа Иринеја, нудила је велики новац не би ли издејствовала да бивши епископ Дионисије буде пензионисан, а на његово место постављен Иринеј.[135]

Слободан Драшковић није био благонаклон да Димитрије Балаћ буде именован за епископа у Аустралији па је покушао да утиче на њега да одустане. Овај је то одбио и почео да се припрема да крајем године отпутује на тај континент. Мада је првобитно планирано да га хиротонишу у Аустралији, он се плаши могућности да ће бити изигран и тражио је да тај чин буде обављен у Америци и да у Аустралију отпутује као епископ.[136]

                                                                       ***

И међу присталицама јединства са Патријаршијом у Београду избијали су повремено међусобни сукоби, додуше слабији него на супротној страни.

Председник свештеничког удружења, прота Радиша Пурић из Данстауна одбио је да приреди пријем за краљевића Томислава Карађорђевића. Жалио се да је епископ Фирмилијана под притиском и упливом Момчила Р. Ђујића, Д. Поповића, Божидара Пурића и других, који воде главну реч и по црквеним стварима и покушавају да остваре своје интересе у обрачуну са политичким противницима, служећи се Црквом као покрићем. Када се прота изјаснио да треба ићи на заседање Сабора у Београд, остао је усамљен у том ставу. Ни захтев да га разреше функције није усвојен.[137]

Свештеника Емилијана Глоцара нападали су присталице рашчињеног епископа Дионисија оптужујући га за комунизам, па је тим поводом водио неколико судских спорова. Како је у међувремену изгубио парохијску службу, одлучио је да крајем августа или почетком септембра 1966. отпутује у Југославију. У таквим околностима Конзулат у Питсбургу му је, уз сагласност Државног секретаријата за иностране послове, повремено давао помоћ. Глоцар се обратио патријарху и Синоду, али није добио никакав одговор. Пре доласка у Југославију Глоцар је планирао да борави на кратко у Чехословачкој, где је, наводно, један Универзитет желео да обележи 60 година његовог живота, а поводом дела која су му, како се спекулише, објављена у тој земљи. Према мишљењу из Конзулата, Глоцар је добро упућен у стање међу америчким Србима па му је препоручено да се најпре јави Петру Шегвићу у Савезну комисију за верска питања, коме је већ познат његов случај, а затим да иде у Синод.[138]

                                                                      ***

Када је патријарх Герман обавестио Милутина Морачу, председника Савезне комисије за верска питања, да су присталице Патријаршије пре извесног времена изгубиле судски спор у Кливленду, Комисија је 24. марта 1967. затражила од Државног секретаријата више информације о читавом случају.[139] Захтев је прослеђен 30. марта Конзулату у Питсбургу.[140]

                                                                      ***

Врховни суд државе Илиноис одбио је жалбу присталица јединства са Патријаршијом на две тачке пресуде Апелационог суда у Отави. Из такве одлуке је произилазило да дотадашњи спорови нису вођени правилно, јер је пресудом обема странама призната легалност. Суд је констатовао да Сабор Српске православне цркве, према Уставу Епархије америчко-канадске није имао право да ту епархију расформира, јер је она била административно независна и да су поделу једино могли иницирати сами парохијана, а Сабор да то само формално потврди или одбаци. Пресудом је потврђено да је Сабор поступио канонски оснивајући нове епархије, али је указано да оне немају континуитет са ранијом епархијом, него су потпуно нове и независне од ње. Констатовано је такође да Сабор има право да рашчини епископа Дионисија, а што се тиче имовине она припада приватној корпорацији и то нема никакве везе са канонским правом. Како су обе стране биле незадовољне пресудом, цео процес је обновљен код локалног суда у Вокигену. Страна лојална Патријаршији је одлучила да по питању имовине помоћ затражи код државног секретара, надлежног за корпорације. У писму ће му бити објашњен карактер корпорације и кратак историјат, с нагласком да је имовина стечена добровољним прилозима, па епископ не може бити власник имања. Биће му предочен захтев да имовина буде враћена присталицама јединства или да се дозволи обема странама да имовину користе пола-пола и затражено да државни секретар именује комесара који ће управљати имовином док спор коначно не буде судски решен.[141]

                                                                      ***

На Једанаестом црквено-народном сабору присталица бившег епископа Дионисија 1967. године састављена је декларација и са неколико закључака, који ће бити објављени у листу Слобода. Бивши епископ је примерак часописа, уз две Божићне посланице, посредством свог повереника, послао на адресу Милутина Стојадиновића, ректора богословије у Сремским Карловцима. Пошиљка је била предата на пошти у Љубљани. Ректор је материјал однео у покрајинску Комисију за верска питања, а она га проследила Секретаријату за унутрашње послове. Коста Гуцоња, председник покрајинске Комисије за верска питања, о свему је обавестио србијанску и Савезну комисију за верска питања.[142]

                                                                     ***

Слободан Драшковић је крајем децембра 1967. у Српској борби наговестио припрему помирења рашчињеног епископа Дионисија и патријарха Германа. Према његовим информацијама, одлука о рашчињењу могла би бити повучена, епископија уздигнута на ранг митрополије, а Дионисије би после шест месеци био пензионисан, предложивши пре тога Сабору тројицу нових епископа (Сава, Фирмилијан и Григорије). Помирење ће, писао је Драшковић, бити озваничено по доласку епископа жичког Василија у Америку.

Према мишљењу југословенских дипломата, сврха објављивања тог и сличних текстова било је дискредитовање рашчињеног епископа Дионисија.[143]

На Драшковићев текст реаговао је бивши епископ Дионисије написавши одговор објављен у Слободи 24. јануара под насловом "Мој лични став о могућности помирења са патријархом Германом". Износећи дужи историјат сукоба, констатујући да је он избио после његовог избора за почасног председника Српске народне одбране, у наставку наводи замерке патријарху и појединим архијерејима, поменувши предлоге за његово пензионисање и претњу бившег краља Петра II Карађорђевића да ће га сменити. На крају је одбио сваку могућност помирења, чак и ако би се, каже, Црквено-народни сабор за то определио.[144]

Југословенске дипломате закључили су да приче о преговорима и могућем помирењу имају основа и о томе су 29. маја 1968. известиле Савезну комисију за верска питања. Њихова сазнања говоре да су у Европу путовали епископ Иринеј и двојица свештеника. "Циљ њиховог пута наводно био да се састану са представницима Патријаршије из Београда, са којима су покушали да изгладе несугласице између расколника и Патријаршије.

Претпоставља се да расколници све више губе позиције, што их приморава да спасавају што се може спасити. У прилог помирењу иде и околност да је бивши епископ тешко оболео од шећерне болести и да је у болници, чиме би расколници остали без активног вође и главне сметње на путу помирења", стоји у белешци. Конзулат у Њујорку је закључио да су епископи Сава и Григорије ојачали страну одану Патријаршији, а да су им пресуде америчких судова ишле у прилог.[145]

                                                                     ***

О персоналним променама у црквено-школским општинама широм света Патријаршија би била обавештавана најпре од Савезне комисије за верска питања, а потом од појединих епископа. Тако је било и у случају скупштине одржане у Каракасу, Венецуела, крајем маја 1968, када је изабрана нова управа са старим председником. Нови свештеник је инсистирао на јединству са Патријаршијом у Београду, али није добио већинску подршку, пошто је утицај политичке емиграције на том подручју још био јак.[146]

                                                                    ***

Пресудом суда у Кливленду крајем 1968. присталице јединства са Патријаршијом су биле приморане да препусте храм другој страни, али је приликом примопредаје избила туча две стране, па је интервенисала и полиција. Власти предграђа Парма наредио је да храм буде затворен до даљњег. По неким тумачењима, затварањем је хтео да спречи спровођење судске пресуде.[147]

На новом судском процесу у Врховном апелационом суду државе Охајо, пресуђено је да управа и коришћење храма припадну страни лојалне Патријаршији. Примопредаја је обављена средином јуна 1971. године.[148]

                                                                      ***

Бивши краљ Петар II Карађорђевић допутовао је почетком августа 1968. у Њујорк планирајући да се ту дуже задржи. Према сазнањима југословенских дипломата, стигао је на позив бившег епископа Дионисија и Јанка Брашића, чија намера је била да га поново придобију на своју страну.[149]

                                                                     ***

Када је реч о територији коју "покрива" Генерални конзулат Југославије у Њујорку, односно о Источној обали, ту су постојале три црквено-школске општине: у Њујорку, Елизабету и Лакавани.

Прва се готово од почетка сврстала на страну расколника, али временом је покушала да мења став. Најпре је то учинио свештеник Василије Вејновић. "Непријатељска делатност ове црквено-школске општине огледа се у томе, што просторије ове цркве служе за све могуће састанке и договоре, прославе и манифестације разних четничких и екстремних група из редова српске емиграције, јер те групе и организације не поседују своје властите просторије", писало је у извештају Генералног конзулата у Њујорку. Иако је та група, како се наводи, била у мањини, покушавала је да се наметне већини. Њен предводник је био Тихомир Топаловић, наводни ратни злочинац, који је победио на изборима за нову управу 16. фебруара 1969. године. Југословенске дипломате су мишљења да је такав исход најбољи, пошто је та Црквено-школска општина прилично неактивна, а избор другог кандидата био би знатно опаснији зато што би он окупио око себе многе млађе и агилније присталице.[150]

Наcтaвићe ce ...

/ Извор : Светосавље.орг /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP