Joomla ServiceBest Web HostingWeb Hosting

Članovi : 99327
Sadržaj : 8327
Broj pregleda : 6607182
Ko je na sajtu?
Imamo 51 gosta na mreži

ĐINĐIĆ NIJE BIO NIKAKAV VIZIONAR


12.03.2012. / ree-Akademediasrbija

Branko Pavlović

Iako se čini obeliskom u odnosu na one koji se pozivaju na njega kao svog učitelja, Đinđić ni u najmanjoj meri nije bio vizionar.......

Ovim tekstom objašnjavam zbog čega mislim da Đinđić nije bio nikakav vizionar i da ništa nije ostavio u nasleđe što bi se moglo podvesti pod kategoriju „ostvarenja temeljnih stvari za Srbiju“. Za političare ne važi što i za obične ljude. O njima govorimo lepo pre svega onda kada objektivno sagledavamo njihove postupke, takvi kakvi su ti postupci bili i kada oni sami više nisu živi. Sve drugo je zloupotreba ličnosti političara.

Kako je uobičajeno mišljenje da je Đinđić ubistvom zaustavljen u ostvarenju reformskih promena, u daljem tekstu se podrazumeva da se celokupno razmatranje usredsređuje na pitanje: ima li u njegovim postupcima začetaka nečega što bi kasnijim redovnim tokom moglo prerasti u dobrobit za Srbiju.

Radi lakšeg praćenja izlaganja, ovu analizu ću podeliti na:

1. Temeljne političke stavove Đinđića bitne za razmatranje njegovog navodnog vizionarstva;

2. Poteze koje je vukao kao premijer;

3. Kadrovska rešenja; i

4. Neformalno okruženje.

1. POLITIČKI VIZIONAR

1.1. Đinđić nije verovao u snagu državnih institucija. Verovao je u dobro organizovanu grupu pojedinaca koji preko svoje organizacije preuzimaju rukovođenje državom.

1.2. Nije dovodio u pitanje neoliberalni koncept u makroekonomiji.

1.3. Nije dovodio u pitanje uređenost EU kao nešto čemu treba bezrezervno težiti.

1.4. Verovao je da uz pomoć istih onih koji su nas bombardovali može naći prihvatljivo rešenje za Kosovo.

1.5. Verovao je da je uz pomoć zapadnih sila, pre svega SAD i Nemačke, moguće popraviti odnose Srbije i Crne Gore u zajedničkoj državi.

1.6. Šta je od toga kao moguća baština razvoja Srbije ostalo nakon samo nekoliko godina od ubistva Đinđića:

a) Urušavanje državnih institucija, upravo zato što su okupirane od dobro organizovane grupe ljudi, umesto da rade po pravilima struke i po zakonu;

b) Neoliberalni koncept je ocenjen kao promašen od tvoraca tog koncepta u SAD;

v) EU se pokazala kao zajednica koja uopšte nije u stanju da garantuje minimum standarda i uređenosti ni za svoje tzv.stare članice, a o drugima da i ne govorim;

g) Kosovo je uz podršku baš Nemačke (pored, naravno, odlučujućeg uticaja SAD), u koju je Đinđić imao bezrezervno poverenje, proglasilo secesiju;

d) Crna Gora se osamostalila baš uz podršku zapadnih sila.

1.7. Ne mislim da je Đinđić naročito kriv i svakako ne za sve pobrojano zbog toga što je potpuno u svemu promašio, ali svakako ni u najmanjoj meri ne može biti smatran vizionarom.

2. POTEZI

2.1. Đinđić je, čim je shvatio da postoji opasnost da sudstvo bude izvan partijske kontrole, odmah sve prebacio na kadrovske komisije DOS. Tako je nastao mehanizam partijskog pritiska i delimične kontrole sudstva (direktni ishod te politike je Malovićka danas).

2.2. Potpuno protivzakonito tokom 2001. godine postavljen je tzv. vršilac dužnosti republičkog tužioca izvesni g. Nedić. Prosto, g. Nedić je ušao u kancelariju republičkog tužioca i rekao da je od sada on v.d. tužioca. Bez ikakvog rešenja, ali uz stoodstotnu podršku Đinđića.

2.3. Đinđić je bio promoter sveobuhvatnijeg i dubljeg partijskog kadriranja u javnim preduzećima (u odnosu na Miloševićev period) i time je ubrzao urušavanje ključnog dela privrede, na jednoj strani, i bitno doprineo povećanju korupcije, na drugoj.

2.4. Izručenje Miloševića, koje je bilo Ustavno i legitimno, zato što je to ugovorna obaveza Srbije po Dejtonskom sporazumu. Prekršene su odredbe Zakona o krivičnom postupku, i to je tako otvoreno trebalo i reći (a nije, nego se tvrdilo da je sve legalno). Ali nema tu nikakve drame da li je trebalo ili ne izručivati Miloševića.

2.5. Teška korupcija u privatizaciji za koju je direktno odogovoran Đinđić.

2.6. Potpuna nesposobnost u čitavom periodu da se ovlada državnom bezbednošću.

2.7. Partijsko kadriranje u policiji (za šta je u velikoj meri bio zadužen Beba Popović).

2.8. Izbacivanje DSS iz Skupštine. Težak protivustavni potez Đinđića kojim je potpuno urušio ono malo državnih institucija koje smo imali.

2.8. Đinđić je izašao na katastrofalan način iz protesta JSO. Na razgovoru sa komandatom JSO Zvezdanom Jovanovićem i „gospodom“ Čumetom, Legijom i Spasojevićem dogovorio je da šef DB bude smenjen, a da za formalno drugog čoveka DB, a faktički prvog, bude postavljen Bracanović, tadašnji šef obaveštajnog dela JSO (JSO je imao svoju malu državnu bezbednost unutar same jedinice, sve sa najsavremenijim prislušnim uređajima).

2.9. Odbijanje Đinđića da smeni Pavkovića kad mu se ovaj priklonio. To je takođe „promaklo“ našoj javnosti. Kada je Pavković bio lojalan Đinđiću, a Koštunica hteo da ga smeni, Đinđić to raznim proceduralnim smicalicama nije dozvoljavao. Ovo veoma dobro odslikava karakter Đinđića. Nisu stvari dobre ili loše same po sebi, nego da li su u njegovom komandnom lancu (kako je on često pogrešno mislio) ili nisu. Ako jesu, prihvatljivi su i Legija, i Čume, i Pavković. A, ako nisu, onda svi mediji imaju da kamenuju čudovište koje nije pod njegovom kontrolom.

2.10. Obezbeđivanje većine u skupštini krađom glasova i odbijanje da se nakon prve godine vlasti ide na nove izbore, kako je unutar DOS bilo dogovoreno, samo su dalje urušavali poziciju Đinđića. Za to vreme je on mislio da je sve pod kontrolom.

2.11. Potpuna zaštita Čumeta – nesumnjivo jednog od trojice najvećih kriminalaca posle Arkana – kao „zaštićenog svedoka“.

2.12. Likvidiranje domaćih banaka.

2.13. Pristajanje na naglo i sveobuhvatno obaranje carinskih stopa.

2.14. U naše visoko školstvo uveo je bolonjski proces, koji se danas u EU napušta kao potpuno pogrešan koncept itd.

2.15. Uz punu svest da ovo nije iscrpno nabrajanje, mislim da je i ovo što je nabrojano sasvim dovoljno da se vidi da se na Đinđićevoj tradiciji ne može graditi bilo kakva zajednica, a naročito ne država Srbija, u boljem smislu tih pojmova.

3. KADROVSKA REŠENJA

3.1. Narodna banka – Dinkić, finansije – Đelić, ekonomija (privatizacija) – Vlahović, energetika – Goran Novaković (pa Kori Udovički), poljoprivreda – Veselinov... I Švajcarska bi ubrzo imala problem sa ovakvim ekonomskim timom.

3.2. Kako je Đinđić nesporno bio veoma inteligentan, ovakav izbor mora imati unutrašnju logiku i ja mislim da je ona u poslušnosti prema Đinđiću lično (minus Novaković, koji je njemu iza leđa raspisao tender za nabavku ukupne godišnje količine nafte za Srbiju, koji je važio samo tri radna dana, pa ga je smenio).

4. OKRUŽENJE

4.1. Dragoljub, Čume, Cane, Cepter, Sandulović, Danko Đunić, Beba Popović, Kole – neprekidno.

4.2. Jovica Stanišić, Legija, Spasojević, Peconi, Bodo Hombah, Beko, Rodić – povremeno.

4.3. Zanimljivo je da je Đinđić svojevremeno bio u veoma dobrim odnosima sa Arkanom.

4.4. Bez imalo sumnje da gornja nabrajanja nisu iscrpna, ostavljam čitaocu na volju da sam izabere ko bi iz Đinđićevog okruženja mogao biti dragocen za razvoj Srbije.

Ukratko, Đinđić se čini obeliskom u odnosu na političare koji se pozivaju na njega kao svog učitelja, a sasvim su nedovoljnih sposobnosti, i umnih i karakternih (potrebnu radnu sposobnost je posedovao) u odnosu na probleme Srbije, koje je trebalo da rešava u svom mandatu.

Strukturno govoreći, Dinkić i Jovanović jesu ishodišne tačke njegove politike, tako da ta politika suštinski nije osujećena, nego se završila tačno tamo gde ju je Đinđić usmerio, u izvesnoj meri sasvim sigurno nesvestan kuda to sve zapravo ide.

/ Novi Standard /



Podelite ovaj članak
Reddit! Del.icio.us! Mixx! Free and Open Source Software News Google! Live! Facebook! StumbleUpon! TwitThis Joomla Free PHP